Sterilitet, pobačaji, trudnoća i imunski poremećaji

I najširoj javnosti je poznato da su transplantacije organa skoro uvek neuspešne, ukoliko nisu praćene odgovarajućim medicinskim tretmanom kojim se "prigušuje" imunski sistem primaoca. Čak i kada se radi o transplantaciji organa između najbližih rođaka kao što su roditelji i deca, nijedan transplantirani organ ne može funkcionisati duže od 2 do 3 nedelje bez medicinskog tretmana. Kombinacija molekula (tzv. MHC molekuli) koji naše ćelije i organe čine stranim drugim ljudima, pa i našim roditeljima, je jedinstvena za svaku osobu, jer samim oplođenjem mi nasleđujemo polovinu ovih molekula od majke, a drugu polovinu od oca. Sigurno je da naučnici širom sveta naporno rade kako bi problem odbacivanja transplantiranih organa rešili na najbolji mogući način, ali shvatite ovo kao mali uvod u jednu sasvim drugu priču.

Naime, radi se o tome da nam je priroda već dala mnoga rešenja za uspešnu transplantaciju organa. Ta rešenja su sadržana u fenomenu koji mi jednostavno nazivamo trudnoćom. Svima je poznato da se u materici buduće majke čitavih 40 nedelja razvija plod koji je polovinu svojih MHC molekula nasledio od oca. MHC molekuli bebinog oca su strani majčinom imunskom sistemu i ona bi reagovala na njih reakcijom odbacivanja u svakoj drugoj prilici, osim u trudnoći. To je ono što je priroda i evolucija podarila samo sisarima. Dakle, može se zaključiti da u normalnoj trudnoći majka toleriše plod i posteljicu tokom čitave trudnoće, iako se radi o stranim tkivima za majčin imuski sistem.


Signali koji “prigušuju” imunski sistem trudnice i sprečavaju odbacivanje posteljice i ploda polaze pre svega sa samog embriona, posteljice i jajnika. Već sredinom ciklusa (u vreme ovulacije) počinje “prigušivanje” funkcije leukocita (belih krvnih zrnaca) sluzokože materice i njihova priprema za prihvatanje oplođenog jajašceta. Ukoliko leukociti sluzokože materice ne budu na vreme “obavešteni” o embrionu koji se već usađuje, trudnoća je osuđena na propast. Mehanizmi pobačaja koji sledi su identični mehanizmima odbacivanja transplantiranog organa.

Mnoga istraživanja su pokazala da se kod određenog broja parova koji ne mogu imati dece, mogu idetifikovati imunski faktori kao uzroci bračne neplodnosti. Uglavnom se radi o parovima kod kojih su sva ispitivanja pokazala dobre parametre plodnosti, kao što su normalan spermogram i spermocitogram, prohodni jajovodi, ovulatorni ciklusi, normalan hormonski status kod oba partnera i sl. U ovakvim slučajevima do oplodnje najčešće dolazi, a ponekad i do odbacivanja tek usađenog embriona. Sve se događa u drugoj polovini ciklusa, tako da “menstrualno” krvarenje dolazi na vreme. Ovakve “mini” pobačaje je relativno teško dokazati, naročito zbog toga što krvarenje ne izostaje ili kasni svega nekoliko dana. Druga, takođe relativno česta mogućnost za sterilitet uzrokovan imunskim faktorima, je ta da antispermatozoidna antitela iz sekreta grlića, materice ili jajovoda ometaju kontakt između jajne ćelije i spermatozoida.

Imuski faktori mogu da budu odgovorni i za seriju pobačaja i trudnoću u kojoj se embrion ne razvija ili je on uginuo. U ovakvim slučajevima trudnoća se do određene starosti razvija normalno, da bi se na nekom kontrolnom ultrazvučnom pregledu ustanovilo da se plod nije razvio ili je već uginuo. Jedna od najdramatičnijih mogućnosti je kada trudnica naglo prokrvari, dobije bolove i na kraju trudnoću završi pobačajem.

Danas je poznato da najznačajniju ulogu u razvijanju imunskog steriliteta i serijskih pobačaja imaju takozvane ćelije “prirodne ubice” (eng. Natural Killer) ili NK ćelije. Glavni zadatak ovih ćelija je eliminisanje tumorskih, virusima zaraženih i transplantiranih ćelija, ali se one mogu aktivirati u trudnoći i “prepoznati” ćelije posteljice kao strane. Jednom aktivirane, NK ćelije se “prileljuju” za posteljične ćelije i izlučuju jednu veoma toksičnu supstancu (citokin TNF-α). Ovaj citokin ubija ćelije posteljice, usporava ili ometa pravilan razvoj embriona i može dovesti do razvijanja anomalija, smrti ploda i pobačaja. Neki autori, pojavu “lepljenja” NK ćelija za posteljične ćelije nazivaju “dodirom smrti” ili “poljupcem smrti” (vidi sliku).

Jedan od uzroka za ponovljene neuspešne pokušaje IVF može biti sadržan u neadekvatnoj regulaciji majčinog imunskog sistema. Dobra imunoterapijska priprema za IVF od strane reproduktivnog imunologa značjno povećava šanse za uspeh ove metode.

Poremećaji regulacije imunskog sistema trudnice mogu uslediti i kasnije, u relativno odmakloj trudnoći (više od 16 nedelja), kada se manifestuju kao sindrom povišenog krvnog pritiska, pojava proteina u mokraći i otoka. I u ovim situacijama gotovo odlučujuću ulogu imaju TNF-α, NK ćelije, njihova agresija na posteljicu i smanjivanje kapaciteta posteljice da ishrani plod. Ovakve trudnoće se mogu završiti kao “veliki” spontani pobačaj ili prevremeni porođaj, kao i zastojem u rastu ploda, pa čak i iznenadnom smrću ploda.

Do nedavno se pretpostavljalo da su poremećaji imunske regulacije i tolerancije posteljice i ploda u trudnoći povezani samo sa problemima koji se tiču same trudnoće. Međutim, najnovija istraživanja su pokazala da skoro svi ispadi imunske prirode koji se dešavaju kod trudnice mogu ostaviti “otisak” na razvijanje i funkcionisanje imunskog sistema ploda. Jednostavnije rečeno, alergijske ili autoimunske bolesti deteta mogu biti manje ili više povezane sa poremećajima imunoregulacije majčinog imunskog sistema u trudnoću. Osim toga, “slaba otpornost” deteta prema raznim uzročnicima infekcija može biti povezana sa stanjem imunskog sistema majke tokom trudnoće.

U razvijanju netolerancije majčinog imunskog sistema prema posteljici i plodu mogu učestvovati mnogi faktori. Najčešće su to virusne i ostale infekcije, uzimanje lekova koji menjaju način funkcionisanja imunskog sistema, urođena agresivnost imunskog sistema ili nedostaci u mehanizmima komunikacije i “prigušivanja” imunskih ćelija u pripremnim fazama za trudnoću i samoj trudnoći.

Sterilitet muškaraca takođe može biti prouzrokovan imunskim faktorima. Skoro sve infekcije, povrede ili druga oboljenja testisa pokreću autoimunsko zapaljenje testisa i produkciju antispermatozoidnih antitela. Ova antitela mogu oštetiti spermatozoide, smanjiti im pokretiljivost, otpornost, ili onemogućiti vezivanje spermatozoida za jajnu ćeliju.

U ovom tekstu su navedeni i ukratko definisani samo osnovni problemi reproduktivne imunologije, jedne relativno nove biomedicinske grane koja uspešno objedinjuje problematiku ginekolgije i imunologije. U tzv. zapadnom svetu postoje institucije koje se bave isključivo problematikom reproduktivne imunologije. U poslednjih deset godina izgrađeno je na stotine terapijskih protokola lečenja reproduktivnih problema imunske etiologije, uključujući terapiju citokinima, prostaglandinima, hormonima, faktorima rasta, kortikosteroidima, selektivnim inhibitorima sinteze prostglandina, imunopotencijacijom partnerovim leukocitima i td.

Na kraju treba reći da je efikasnost reproduktivne imunologije, njenih protokola i metoda u lečenju bračne neplodnosti ili ponovljenih spontanih pobačaja prilično velika. Naravno, pre nego što se primeni bilo kakav imunoterapijski protokol potrebno je precizno identifikovati i dokazati imunske faktore kao uzročnike bračne neplodnosti.



Kontakt:

Dr. Bubanović Ivan, mr.med.sci.

MEDICA CENTAR, Niš

018-49-178

[email protected]

web priprema [email protected]