Dušek ima točkić do 8, a ja ga držim negde na 3-4-5 menjam te tri "brzine" tj jačine, tako da mu to u proseku dodje na ovo što mi i Vi kažete.
Uz taj dušek na naduvavanje sam dobila i poddušek tj ovo je naddušek, sad ću da slikam pa ću da postavim u sledećem postu baš da vidite, a dobila sam i tu mušemu, samo što joj nisam stavljala da ne bi klizala i šuštala pod mamom, a posteljinu (a samim tim i dušek) štitim tako što stavljam još polovinu pelene pod stranu na kojoj leži (znači pod bokom i pod butinom je sa obe strane), u samu pelenu stavim uloške i vatu, tako da nema šanse da mokraća probije ni do posteljine, a kamoli do dušeka (mama mi uvek kaže kad ima potrebu za mokrenjem, tako da je odmah nakon toga operem vodom, posušim i stavim nove slojeve i uložaka i vate, tako da se čak i ova osnovna pelena retko, retko kada uprlja mokraćom. Isto je i sa stolicom.
)Što se tiče priče, nekako sam sebe naštelovala na "životinjsku meru", stisnem zube i guram sve ovo, jer bih se ja od emocija sada raspala. Naštelovala sam sebe da pred mamom ne "pucam po šavovima", da ne jadikujem nad njenom sudbinom, jer mislim da bih nju time ubijala u pojam, ali me ljudi užasno, ali UŽASNO nerviraju što ne mogu to da shvate.
Najviše mrzim kad neko dodje pa krene da slaže one paćeničke face, da plače i sažaljeva, imam utisak da ljudi dodju da sebi olakšaju, a onda odu i nastave sa svojim životima, a onda mi ostanemo ozračene. Ja sam inače poznata po tome da nemam dlake na jeziku i kako neko krene u te priče, tako odmah pozivam u sobu na "packu", jer jednostavno ne želim da nas bilo ko uznemirava svojim osećanjima. Baš sam ljuta zbog toga. Ili primer od večeras: zove neki rodjak, ja mu lepo kažem-nemoj o bolesti, nemoj da zakukavaš, pričaj o ženi, deci...on kaže ok, ja mami dam telefon, a on krene: Ijao, crna ti, šta te je sve snašlo u životu, pa kako to, pa zašto, pa to je strašno, pa kako ćeš, pa šta ćeš, pa gde baš sve na tebe........ AMAN!!!!!!!!!!! Što se mene tiče, on nek upiše datum kada sam joj dala vezu.
Pre neki dan, dok sam obradjivala ove rane, dolazi mamina prijateljica, i sad kao, da bude od pomoći, čučnula pored mame i drži je za ruku i kreće da cmizdri, da slaže bolne face......i meni pukne film, pogledom joj pokažem da se makne odatle i ode u sobu i posle joj održim bukvicu! Pa nije bre njoj teže nego mami ili nego meni koja moram sve to da radim!!?!?
Grozno je koliko tek sada upoznajem ljude za koje sam mislila da ih znam, grozno je koliko smo mi u stvari jedna sebična bića, gledamo samo sebe i nemamo osećaja za druge.
Ok, ja znam da moram biti jaka, moram to zbog mame, ali ako nekome nešto kažem, pa izem mu sunce, valjda ima razloga. Nego me oni tako gledaju kao debila, kao da ja sada tu nešto pametujem, takmiče se i nadmudruju sa mnom, a ne dopire im do mozga da je to zbog mame.
Uh, mnogo sam besna, a i sad mi malo fali da eksplodiram!!!
Svoje emocije sam u stanu potisnula, ali zato kad izadjem na ulicu (a to je retko, samo kad jurcam da obavim nešto), plačem kao kiša. Plačem iz sveg glasa na ulici i dalje, i ne zanima me ni ko me gleda ni šta misli. Baš mi treba tako neki ventil, da sredim malo misli, u stvari, da izbacim tugu iz sebe. Ja sam po prirodi jako, jako emotivna, u masi situacija mi je teško da se kontrolišem (pa makar to bilo i na moju štetu), a sada se maksimalno kočim, ali zato kad puknem, kad se sklonim iz ovog prostora, onda nastane potop.
Verovatno će to kasnije imati svoje posledice, ali sada ne smem da mislim o tome (jer ću upasti u paniku
), nadam se da ću imati snage da pomognem i sebi kad za to dodje vreme, a dotle moram da budem stena.Jesam ja već matora kobilica
, ali mislim da me ovog puta prvi put šibnuo život onako odistinski (mama me je oduvek, čak i previše štitila), prvo je to bio veliki šok za mene, a sada sam već nekako ojačala, pomirila se sa činjenicom da svaki život ima svoj početak i kraj (to mi je oduvek bilo teško da prihvatim i užasno sam se plašila smrti) .Sve ovo mi je jedna velika i jako teška škola i mislim da konačno i ja sazrevam (a vala bilo je i vreme, i ovako kaskam
)-moram malo da se šalim na sopstveni račun. 
