Kada voljeni odu...

[jechak]

Svaki dan citam vase postove..krenem da pisem, pa izbrisem...i svaki put tako. Danas je 3 meseca i 6 dana kako mog tate nema. kako nisam cula njegov glas da mi kaze da se ne brinem da ce mu biti dobro, da pricamo po sat vremena i da se radujemo mom skorasnjem dolasku kuci. Moja cerkica ima mesec i 12 dana, tako je malo vremena falilo da je upozna...taako je sve nepravedno...jednostavno ne mogu da stignem da se isplacem svih meseci, ni kad je bio bolestan morala sam da pazim na trudnocu, sadaa ne mogu da stignem da se isplacem zbog bebe...sanjam ga svaku noc, te poslednje minute njegove kako se muci a ja ne mogu da mu pomognem...Nisam bila kuci od sahrane, prekosutra idem...ne znam kako cu preziveti to sto prvi put posle svega odlazim tamo a njega nece biti.....necu moci da ga zagrlim, moje dete nece upoznati dedu, a bio bi divan deda... kako je samo umeo sa decom...stalno su mi slike pred ocima kako se igra sa drugom decom, a moje nije stigao da upozna a to mu je bila najveca zelja, da dozivi da postane deda...
ne znam zasto i dalje svracam na ovaj forum, mucim sebe i dalje, kad vidim kako se ljudi bore, i na kraju svi se sretnemo na ovoj temi... Veliki pozdrav za sve vas

[ENIV]

Pozdrav dragi ljudi,
vidim da se duze niko ne javlja na forum,pa evo mene ..neznam ni sta bih pisala.
Nikom ne prija slusati necije tugovanje,al bar ovde da se izjadam.
Danas je 31 dan od kad nema mog heroja da se vrati...a ja cekam,neznam ni sama sta al cekam..Idem na groblje svaki dan,nekad i nemas snage plakati,samo sedim .sat,dva i nemam osecaj za vreme.Kad mi se pije kafa kuci,ja skuvam pa odem opet tamo da je zajedno popijemo..
Svi me teraju da odem negde na odmor za ove praznike,da malo promenim sredinu a neznaju da ja nemogu da se odvojim od njega,neznaju da zurim na groblje da budem tamo jednom,dva,nekad i tri puta dnevno bar da mu cigaru zapalim.
Tesko je ovo jako..Nocu nemogu da spavam,kazu dusa luta cetrdeset dana,ako zaspim plasim se docice a ja spavam...
Vise neznam sta cu sa sobom,kad sam na poslu precutim celo radno vreme,kad sam sa cerkicom tad mi je najlepse,ne placem pred njom,ne sme znati da sam tuzna.
Plasim se da ne puknem skroz,ne prihvatam da ga nema..
Znam da gresim sto sam stalno na groblju,ali gledam sve da uklopim kad cerkica spava,kad je u vrticu pa opet kad treba da odem po nju ja svratim,tamo mi nekako lakse..Znam da gresim i sto se povlacim u sebe,ali ja nemam snage da je izvedem u park,na voznju autica,trudim se da joj na drugi nacin ulepsam dan.
Probam neku knjigu procitati,a ne ide..
Valjda ce vremenom biti drugacije,jedino sta sam za sada naucila je ne plakati pred drugima,kupiti u sebi..
I sto bi nase dete reklo Volela bi da svi koji su umrli ozive!
Mozda sam nekog i rastuzila,barem ovde da se ispraznim.
I stalno se pitam kako drugi ovo izguraju,verujem da je svima tesko,al zasto mora ovako..
Pozdrav prijatelji.
A da ,ne umem okaciti neku sliku nasu zajednicku,a rado bih je stavila.
Na fejsu imam mnogo,al neznam kako ih prebaciti.
Jos jednom pozdrav i laku noc,odoh svojoj princezi,koja je vec odavno zaspala i koja vise nece price za laku noc nego tatine omiljene pesme da joj pevam..
Evo jedne..
Stotine kilometara daleko od mene
il' prostim jezikom, sa one strane reke
gde nocu gore duse, planine i kuce
i neke svetiljke sad toliko daleke
Hiljadu krikova i iscrtkanih slika
hiljadu uzasa i strahova u noci
hiljadu stvari o kojim ne zelis da pricas
hiljadu onih o kojim neces moci
Gde si, Boze, gde si
crni se dani redjaju u nizu
sta jos da se desi
tako daleko, a tako, tako blizu
Sada je neko drugacije doba
i pevaju se neke druge pesme
na kraju veka razlupala se slika
i nista vise isto biti ne sme
Sve one ulice sto poznavao sam dobro
niz koje ove noci niko nece proci
svi oni ljudi koje voleo sam mnogo
a videti ih vise nikad necu moci.

[gile52]

Драги моји,
као што рече Енив дуже се нико не јавља. Ја се нисам јављала јер сам ушла у своје "жуте минуте". Ухватила ме је тако страшна туга да све чешће осећам и физички бол. Приближава се рођендан мог вољеног сина, 3. маја (на дан нашег Св. Николаја Велимировића) и ја сам одавно потонула и зато се нисам ни јављала. Једноставно, много сам тужна. Само желим да се моје дете врати макар на трен. Знам да је глупо то и рећи, знам да је моја жеља нереална и немогућа и да је за одраслу особу глупо то и изговорити, али наиђу периоди кад толико боли, боли, да само желим да ми дође макар на кратко, да га видим, да га загрлим, јер сам остала тога жељна. Како је он у умирање одлазио тихо и храбро, о смрти није говорио иако је умирао полако поред мене, није се опростио ни са оцем, ни са сестром, ни са мном иако је знао да умире, ни ја нисам смела ни да покушам да се опростим са њим на било који начин. Чак нисам смела ни да га мазим и љубим, то сам радила само када је падао у кому, када се борио за ваздух и када је већ био на преласку из овог у онај свет, када сам мислила да ме не чује. Остала сам жељна да га изљубим, измазим, да га стегнем и волим најјаче што могу, и сада ме таква једна обична жеља да га само загрлим и мазим растаче до бескраја. Ове године му рођендан пада на Велики петак, дан када се до 17,00 ч ништа не једе и не пије, не могу му изнети чак ни кољиво на гробље, па ми је мало и због тога жао. Навикла сам да спремим све као за сваки рођендан и да дођу његови другари и послуже се као некада кад су с њим славили његов рођендан. Сада ми је с једне стране драго што пада на тако велики дан, иако је већ његов рођендан на дан нашег Св. Владике Николаја, али с друге стране биће ми некако још тужније када се окупимо онако, без ичега што је он волео, па чак ни цигарету да не запалимо. Стално се молим да ми бар дође у снове, али откако сам упала у ову тугу нисам га сањала ни једном, као за инат. Ваљда то тако и бива у животу, кад човек нешто страшно жели онда просто сагори у тој својој жељи. Ја сам сада као издуван балон, вучем се тек онако.
Нисам одговорила ни на Бојанино писмо, ни на Славково (душа наша, мислим да га сви на форуму доживљавамо као своје дете), пожелела сам да напишем нешто Марији (Живот2013), али нисам имала снаге, хтела сам и да кажем Калцијуму да није ништа страшно што унапред већ тугује за оцем, јер нажалост види како болест напредује и зна шта га чека, желео би свашта да уради да то спречи, а немоћан је. Одтуговала сам и причу Дар-Мар о смрти њеног мужа, и причу наше Jechak о томе како је родила кћеркицу после очеве смрти, што јој тешко пада, све су приче тужне, а ја сам већ потонула да бих могла некога да утешим.
Енив, четврта је годиа како је мој вољени син умро, и ја готово да више и не читам. Односно, ту и тамо нешто прочитам, али да седнем као некада и да читам целу ноћ, да ми буде жао да легнем док не прочитам књигу до краја, то више не могу да радим. Немам живаца, ни на чему не могу да задржим пажњу дуго, и нисам уопште више у стању као некада да уживам у читању књига. И опет ћу цитирати моју колегиницу, која је такође због неких проблема постала деконцентрисана и престала да чита књиге (у чему је некада уживала) јер није могла да задржи пажњу ни на чему и није успевала да уопште памти шта је прочитала, па ми је једном приликом рекла - кад будем успела поново да читам књиге знаћу да сам оздравила!
Људи моји, туга која нас је обележила је тешка, непролазна, обележила нас је за читав живот, неко ће успети да је преброди, неко неће. Али, не оптерећујте се тиме како то изгледа другим људима, а ако почну пуно да вас убеђују да требате овако или онако не замерајте се с људима. Ипак, у већини случајева, они имају најбоље намере кад покушавају да вас саветују. Саслушајте их ако можете, да се не бисте замерали, и понашајте се онако како се осећате. Ако вам се иде на гробље и више пута на дан, као Енив, идите и урадите баш то. Проблем је што - кад оде драга особа - с временом она све више недостаје. Све оно што се дешава без те наше драге особе уме да ражалости. Ја сам нпр. после дуго, дуго времена, коначно у суботу отишла на један планинарски излет. Био је леп дан, симпатично друштво, диван крај, али сам ја у току целог дана била у неком грчу. Све је то било лепо, планинарство је после моје породице моја највећа љубав, било ми је лепо да после дуго времена поново изађем у брдо и да ходам, али сам успут безброј пута одплакала. Мисли су ми ишле од онога шта је, побогу, ту радим кад мој син лежи тамо на гробљу, где ли сам ја то пошла, на какво планинарење, дружим се, разговарам с људима као да се ништа није десило, па ме ухвати грижа савести, па ми буде тешко, па ми се плаче, кајем се што сам дозволила да ме наговоре да коначно кренем. Па онда опет у трену помислим - знам свог храброг, јаког сина, он би волео да ми наставимо да живимо, да га волимо и памтимо али да не тугујемо баш толико да потпуно запоставимо свој живот. А онда успут у селу наиђемо на људе и станемо да причамо с њима, и нека ме бакица - онако доброћудна и простодушна - упита а за ким ја то носим црнину, и убије ме на месту. Наставим да ходам сама, мало се издвојим из групе, као станем да нешто извадим из ранца, пропустим их све, и наравно одплачем своју туру. На другом месту опет застанемо мало да попричамо с људима који раде у малињаку поред пута, и моја кћерка ме нешто позове с оним обавезним "Мајка!", и опет нека симпатична бакица упита "А, ово ти је кћерка? Јел имаш још деце?" Шта да кажем на такво питање, увек сам у дилеми. Ако кажем да немам као да се одричем мога јединог сина, ако кажем да имам и сина шта ја то онда говорим?
Драги моји, понашајте се како се осећате, то вам је једино паметно. И увек тако радите.
Велики поздрав свима,
Мила

[Bojana2311]

Prijatelji moji u nevolji, ne zamerite mi sto cu se ja danas oglasiti ovako, potrebno mi je da danas pisem bas ovako.

Dragi tata,
proslo je premalo i proslo je previse vremena bez tebe...a vazne stvari tek dolaze. Bez tebe. Ponekad se pitam da li su se i desile uopste ili je sve stalo 12. marta prosle godine. Trudim se da Mihajlo ne oseti cesto moju tugu, znam da ti to ne bi voleo, ali kako tata da zadrzim suze kada mu uvece nabrajam celu familiju i ko ga sve voli? Kako da bez suza predjem preko svega, kada znam koliko si ga samo cekao? Niko nije pricao o tvojoj bolesti, a onda si ti iznenada suznih ociju rekao :"Zao mi je sto nisam stigao da uzivam u Mihajlu".
Prokleto boli svako secanje na moje detinjstvo, u glavi jos drzim slike sa mora..onda kada nisam smela da se kupam u moru, pa si me ti drzao iznad vode..onda kada sam propala onako mala, kroz slauf a ti me podigao i smirivao..onaj osecaj sigurnosti, onaj osecaj pripadanja nasoj maloj i slatkoj porodici, ono sto sam ja..
Nekako sam se umorila, tata, da glumim da sam jaka i da mogu sve..najradije bih samo da se isplacem, i u mislima te cvrsto zagrlim, kazem neku samo nasu salu, ali ne ide..
I svaki vazan dan u mom zivotu, moj osamnaesti rodjendan kada sam tebe i mamu poslala u "zivot" da ja mogu da pravim zurku, pa moje diplomiranje, pa 25. rodjendan..uvek smo bili ti, mama i ja...
I onda hladan tus. Trcimo u bolnicu, nosimo hranu, ti ne mozes da jedes, mi te hranimo..nemocan se, ali sa osmehom na licu..i ja sam se nadala cak i onda kada si skroz pao u krevet...bila sam sebicna u svojoj ljubavi i zelji da ostanes sa nama sto duze..prvo sam zelela da budes tu kada se Mihajlo rodi, onda sam se opustila, ali kada se bolest vratila, zelela sam da docekas da prohoda, da progovori...i nikada mi ne bi bilo dosta..
Jezivo secanje na poslednji pogled koji si nam uputio. Stojim kod dovratka u bolnickoj sobi, pogledao si me, i zatvorio oci..kada smo sisle u hol, nismo mogle da zadrzimo suze...znale smo da je kraj..i cela godina mi je prosla u nekoj neverici, tako sam je i pregurala, potpuno nesvesna cinjenice da si zauvek otisao a da je mama sada udovica..par dana pre godisnjice tvoje smrti me je sve stiglo...i sada dolazi povremeno..sve one neisplakane i silom zadrzane suze u meni..sav onaj bes zasto si tako dobar morao da odes, sav ocaj zbog nepravde sto sam rodila sina, a umro mi je otac...
Tesim se tako sto te vidim kada se pogledam u ogledalo, ili kada sebe uhvatim da radim nesto potpuno isto kao sto si ti radio, mimika, pokreti rukama, ponekada cak i osmeh...
I uvek ces biti tu, uvek.
Idem sada da zagrlim mamu snazno, onako kako si nas ti nekada grlio.
Volim te, tata, i dok je mene, i ti ces ziveti.

[TanjaKos]

Strašno su tužne vaše priče, a bol duboka i ona najiskrenija. Mila, ti si najbolja majka bila za svog sina, on nije mogao imati bolju porodicu. I to je istina što si pomenula da ne bi želeo da mu se majka muči i tuguje posle njegovog odlaska. Kao što i ti ne bi želela da se on muči posle tvog odlaska, nego da uživa u lepotama života. Imam tri mala sina, ne mogu da zamislim kako bi bilo izgubiti ni jednoga. Ali svaki dan uživam sa njima, smejemo se, čitamo knjige i pevamo. Sigurna sam da će jednog dana kad se osamostale naše druženje meni ostati zauvek u uspomeni. Prošlost ne možemo vratiti, ali zato nam je Bog podario moć sećanja i uspomena. Prepuna darova je naša prošlost, a kroz sadašnjost možemo svakodnevno isto takve uspomene i za budućnost kreirati. Draga Mila, tvoj sin živi kroz tebe zauvek, i kroz njegovu sestru i oca. Nema potrebe da ne izbegavaš planinarenje i slično, on je zauvek sa tobom, iz tvoje utrobe izašao, od tvog krvi i mesa, kroz tvoj duh rastao sa smehom na licu, na tvojim rukama umro. On živi u tebi bez obzira na tugu,sreću, aktivnosti i datume. Mnogi ljudi ovde gde živim se posle gubitka voljene osobe okrenu humanitarnom radu, počnu da volontiraju i pomažu onima koji se sa ovom bolešću tek sreću, to im pomaže da održe sećanje na voljenu osobu, a opet učine neko dobro u njegovo ime. Možda je to jedan način da tragediju preokreneš u novu nadu. Puno te pozdravljam i grlim.

Bojana, vrlo je dirljivo ovo pismo tvom tati, tvoj tata je imao ćeru i po. Mogu da zamislim da ti je vrlo teško što nije uspeo da se druži sa tvojim sinom barem malo duže. Moj tata ima uznapredovali rak prostate i već dve godine se borimo sa tim. Dijagnoza je došla u vreme kada sam bila trudna sa trećim sinom. Sinčić je sada 20 meseci, i drago mi je da je uspeo da upozna dedu, ali se uvek pitam da li će ga se sećati koliko i moj najstariji sin (8god), i iskreno se bojim da će te njegove lepe, krupne plave oči ostati bez dede, a on već sada pokazuje na sliku i kaže "dede" i smeje se. Stariji sinovi su uz dedu naučili nove reči, igre, strpljenje. Bogatstvo je imati dedu u svom životu, ali je najveće bogatstvo za dete imati divne i srećne roditelje. Verujem da će se tvoja mama još više truditi da bude najbolja baka u životu tvog sinčića. S ljubavlju, Tanja.

[gile52]

Христос воскресе!
Како год био тужан повод којим се састајемо на овој теми, верујем да ипак сви на неки начин обележе ове велике празнике, поготово овај најважнији, празник Христовог воскресења. Кћерка и ја смо већ у петак поподне отишле у један манастир, и тамо смо провеле овај празник, па ми је и то донело мало неког мира. Пошто сам навикла да одем на гробље сваки дан, то је једино место где могу да останем а да не осећам грижу савести што нисам отишла до мог сина, не само зато што је ту осликана једна икона за покој душе њему (пред којом - кад се молим - осећам повезаност с њим) него и иначе, други је осећај кад се човек налази у манастиру, чак и у послушању - док помажемо - осећај је сасвим другачији, мноштво осећања али ипак смирење као најважније. Могућност да се човек помоли на правом месту доноси неко осећање блиске повезаности, другачије од оне коју иначе имам.
Још увек ме држе моје жуте минуте, без обзира на све лепо у манастиру, па се јављам тек да честитам празник и захвалим Тањи на лепим речима утехе и разумевања, а Бојани да кажем да је писмо тати заиста дивно и дирљиво.
Тања, веома бих волела да могу да помажем другим људима онако како си рекла, да живим у великом граду сигурно бих се негде ангажовала. Поготово када су у питању болесници од ових страшних болести. О лимфомима и леукемијама сам доста читала и после смрти мог вољеног сина, и сада имам неко искуство па бих заиста веома волела да могу да помажем некоме. Повезаност коју осећам са људима који пролазе кроз то је велика и заиста бих желела да могу нешто конкретно да урадим, али у малом месту у коме живим немам могућност за то, (немамо ни болницу нити удружења која би се бавила проблемима везаним за то), једино што лично помажем људима које знам у својој околини кад им нешто затреба, посебно када је болест у питању.
Поздрав свима,
Мила

[ENIV]

Dragi moji,
nadam se da ste u zdravlj u i sreci proslavili praznike.
Za mene su bili i jako tuzni,nista drugaciji od ostalih dana.Fali mi moj Miso a njega nema.Danas je 41 dan od kako je otisao,juce se je okupilo puno ljudi..Juce je i nase dete dobilo poziv za upis u predskolsko sve tuznije od tuznijeg.Pa zar sama da je upisem u skolicu
Na veliki petak cesto sam pomislila na dragu Milu koliko joj j tesko,pisala je kako je tad rodjendan njenom sinu i nisam imala snage se javiti da bilo sta napisem,reci su suvisne.
I Bojanino pismo je tuzno,svakom je svoja tuga najveca.
Ljubim vas sve i cuvajte se.

[gile52]

Драги моји,
ево прошли су нам празници - Васкрс, па јуче мали Васкрс, тј. дан Св. Василија Острошког, а данас опет дан када се упокојенима износе васкршња јаја на гробове, и када се сређују гробови. Овде је време ужасно, стално пада киша, која још појачава то осећање туге. И опет не могу а да се не присетим колико је мој вољени син уживао у овим празницима и колико им се радовао данима унапред. Ухватим себе како помислим - ето, сад би се Немања баш радовао! Волео је и да боји јаја са мном, и ону ужурбаност у спремању стана, и одлазак у цркву, и оно дружење са свима у сали парохијског дома после литургије, и да после данима свакоме од пријатеља носи јаја на поклон. И опет данас помислим - Боже, како би било лепо да је сад код куће и да све то што сам му изнела поделимо код куће, за столом, у лепом расположењу, а не ту, на гробљу. И опет упадам у онај тренутак неверице, кад се питам да ли је ово стварно.
Драга Енив, прошло је 40 дана! У бројању и обележавању не само парастоса него уопште неких дана који су били важни вама двома, ово је за твог мужа најважнији. Коначно је напустио овај свет, оно што сте могли да учините за њега учинили сте, сада остаје само да га се сећате с љубављу, и да се молите за њега, сви ви и ваши пријатељи, а где год си у прилици уплати у неком манастиру да се моле за њега, без обзира да ли верујеш или не. Учини то за њега, за спокој његове душе, а можда ће и теби бити мало лакше. Кад год си у некој цркви, остави његово име да се моле за њега на литургији, за спас његове душе.
Волим вас све,
Мила

[ENIV]

Samo da se javim,da vidim kako ste moji prijatelji u tuzi.
Kod mene nista novo,dani prolaze jedan za drugim a ja se osecam tako bespomocno.
Narucila sam neke knjige,o zivotu posle smrti,jednu sam vec procitala .i dok sam citala imala sam osecaj kao da je to ispovest mog Mise,jako teska knjiga ali nista teza od nasih zivota kojim sada zivimo.
Sve je isto,ja sam se vratila na posao i to u trecu smenu ,al ustvari nista nije kao pre,a zivot ide
Ubi me ova tuga,potrazila sam pomoc i strucnog lica i zbog sebe a i zbog deteta.
Budite mi pozdravljeni dragi prijatelji,i cuvajte se.

[zivot2013]

Prijatelji i ja sam se vratila. Neko vreme nisam bila, pa sam sad pazljivo sve procitala. Vidim da niko od nas nije naso neki vid utehe da podeli sa nama. Strasno je koliko je zivot surov. Nije proslo ni cetrdeset dana, a ja sam dobila strasan napad. Osecala sam strasan bol u stomaku, toliko jak da nisam mogla da disem. Morala sam da odem u istu onu bolnicu u kojoj sam pre mesec dana saznala da cu izgudi majku, u kojoj sam od jutra do mraka molila sestre da joj daju nesto protiv bolova. Ti isti doktori su odlucili da me ostave na odeljenju jer, kako su rekli, situacija je ozbiljna. Kada me je doktor pregledao, pitala sam ga sta bi moglo da bude, a on mi je odgovorio da sumnjaju na sve i svasta i izasao iz sobe. Celu noc sam plakala jer sam bila sigurna da cu proci kao i moja majka. Ne mogu da vam opisem koliko sam se uplasila za sebe. Sutradan su ustanovili da nije toliko strasno, ali da moraju da mi odstrane neke priraslice i cistu u stomaku. Izasla sam iz bolnice, ostavili majci cetrdeset, i vratila na operaciju. Sad sam dobro i brzo se oporavljam, ali stalno razmisljam o mom strahu. Shvartam da je i mama bila prestravljena (iako nije znala sve) pa nije ona bila glupa, ali da se pred nama pravila da je sve u redu, da ne pomislja na kraj. Izvinite sto sam vas zatrpala nepotrebnim informacijama, ali mi je bas trebalo da vam ispricam. Pozdrav

[gile52]

Dragi moji,
(evo, ne mogu ni da podesim ćirilicu, ne znam zašto),
danima se nisam javljala jer sam upala u fazu tuge, pa nisam htela nikoga da opterećujem. I ostali su se pomalo ućutali, valjda svima naiđu žute minute. Prošao je i rođendan mog voljenog sina, ali me tuga drži i dalje, ne mogu da se iščupam. Ne mogu da utešim ni Eniv, a znam kako joj je, ni Život2013.
Draga Eniv, nema pomoći - tuga će ti biti stalni pratilac dugo, dugo vremena. Vas dvoje ste bili na početku braka, vaša ljubav je još bila ona mladalačka, puna strasti i onih znakova pažnje i nežnosti, i onda je ovom strašnom bolešću prekinuta na najtužniji mogući način. Zato boli ovako jako i boleće. Možda ti pomogne razgovor sa nekim duhovnikom, u nekom manastiru, ili čitanje knjiga, igranje sa tvojom malom princezom i briga o njoj, ali sećanje na tvog Mišu ostaje i ono će ti ponekad izmamiti i neki osmeh, ali uglavnom će biti tuge. I to ćeš morati sama da odboluješ, nažalost.
Život2013, nikoga nisi zatrpala nepotrebnim informacijama, pa svi mi ovde pišemo šta nam je na duši, izbacujemo i svoje misli i svoja osećanja i svoje strahove jedni drugima. Čak kad se i ne nadamo nekoj pomoći, pomaže možda već i samo to što smo "istresli" te svoje strahove i osećanja i malo se oslobodili tog pritiska. Sigurno nije bilo prijatno ovako brzo posle mamine smrti biti suočena sa sumnjom na možda sličnu bolest, i sigurno je to čekanje na odgovor lekara posle analiza bilo teško, puno onih strašnih misli, ali sad kad već imaš to teško iskustvo sa mamom a na neki način već i sa samom sobom, moraš da naučiš odnosno da pokušaš da potisneš te misli dok ne stignu konkretni rezultati, da pokušaš da ne misliš odmah na ono najgore i da se ne potresaš unapred, jer ipak možda bude i nešto bezazleno, nešto što se lako rešava i što nije tako teško i opasno. Znam kako zvuči ovakav savet, mislim da na njega svi reagujemo veoma slično, u stilu "ma, daj molim te ...", ali ipak ne mora uvek biti ono najgore. Oporavi se brzo i pokušaj da nađeš način da ne upadaš u preveliku tugu, kao mi ovde.
Pozdrav svima, držite se, trudite se da ne potonete,
Mila

[Bibii]

Pre svega bih zelela da vam kazem da citam ovu temu danima i da mi pomaze. Niko od bliskih ljudi oko mene nije izgubio najvoljeniju osobu od raka i ma koliko oni bili divni i pokusavali da pruze podrsku, postoji neki jaz nerazumevanja. Svi ocekuju da budem dobro, sve bolje, a meni je sve teze, i uz vase postove sam shvatila da je to normalno.

Ja sam izgubila majku u njenoj 53. godini, mojoj 27. Jedinica sam i nemam oca, bake i deke, sada imam samo verenika i tetu, maminu rodjenu sestru, i mozete misliti koliko sam bila upucena na mamu. Nije u pitanju neka bolesna vezanost, ali zaista smo se beskrajno volele. Bila sam srecna uvek kada sam sa njom, bila mi je najbolji prijatelj, neko ko je sve cinio za mene, a i ja za nju.

Ona je pre 7 godina operisala rak dojke. Operacija je bila uspesna, endoskopska (kroz mali rez je odstranjeno tkivo), posle toga je imala 25 zracenja. Od tada je imala redovne kontrole, prvo na tri meseca, a zatim na 6 meseci na Institutu za onkologiju. Uvek sam strepela za rezultate, i uvek je sve bilo u redu - krvna slika odlicna, tumor markeri takodje, ultrazvuk abdomena, povremeno rentgen pluca; uvek sve u najboljem redu. Oktobra 2012. je imala kontrolu, sve je bilo u najboljem redu, sledeca kontrola je zakazana za 15. maj ove godine koji nije docekala. Zelim da pomenem da je bila jako fit zena, imala je uvek 47 kilograma na visinu od 159cm, isla na jogu, isla na posao bajsem, jednostavno, i izgledala je a i bila u kondiciji kao da je deset godina mladja. U aprilu se razbolela, imala je sve simptome gripa, i lekar opste prakse joj je prepisala antibiotike. Oko trece tablete, mama je pocela da povraca hranu. Otisla je ponovo kod lekara opste prakse, objasnila joj da je pocela da povraca sve sto pojede, a lekar joj je prepisala injekcije antibiotika i preporucila da jede vise voca i povrca. Mama je primala injekcije pet dana, a povracanje se nastavilo. Ja sam, kao poslednji idiot, umesto da po internetu istrazujem metastaze raka, istrazivala zeludacne probleme, pa pronasla da je mozda to alergija na gluten, mozda heliobakterija, mozda ovo-ono, sve izlecivo i bezazleno. U tih ukupno dvanaest dana, mama je oslabila oko 10 kilograma, sto je bilo strasno na njenu kilazu, i postala malaksala. Nisam znala sta cu od muke pa smo teta i ja insistirale da se vrati kod lekarske opste prakse i trazi upute za sve specijaliste, posebno onkologa. Tako je i bilo, i onda ide sedmodnevni defile po lekarima, od kojih svi kazu da nije njihov slucaj (infektolog, urolog, i td.), a onkolog kaze da su krva slika i tumor markeri u redu i da ce da joj prepise da uradi rentgen pluca, sto NARAVNO nismo mogli da zakazemo za odmah nego za dve nedelje, pa da odnese ovima na Institutu za onkologiju u BG na redovnoj kontroli da oni vide da li nesto nije u redu, njoj se cini da je sve okej (mi smo iz Panceva inace)???!!! Tada je dobila i infuzije od lekara opste prakse, da dolazi u hitnu na infuzije tj. (to je bio 1. maj kada su poceli praznici). Mi smo je vodili na infuzije, ono je bilo strasno, od pucanja vena i ubadanja joj se napravio hematom na rucici, htela sam stvarno sve da ih podavim tamo sto je toliko muce, a nista nisam mogla da uradim. Mama je tada jos uvek bila dobro, samo u tom smislu sto je normalno pricala i pokusavala da jede (ja sam istrazivala makrobiotiku i dijete za lecenje raka pa sam joj kuvala integralne zitarice i td.), ali je sve povracala i bila strasno malaksala. I onda krece trodnevni sunovrat. Posle trece infuzije, ja sam spremala stan i kuvala (inace, pre nego sto se mama razbolela sam zivela kod verenika, pa sam se vratila ovde) i primecujem da joj je bas lose. Jedva drzi oci otvorene. Verenik je bio tu, zvali smo tetu i odneli mamu u hitnu. Iz hitne su nam dali uput za internistu, otisli smo u bolnicu, i tamo su je opet bockali, defilovali razliciti specijalisti (internista, pulmolog, kardiolog...), mi svima objasnjavali sve iznova i iznova i pokazivali papire od 2006. na ovamo kao idioti, a oni su svi odlazili sa komentarom - ,,nije moj slucaj". Trazili smo da joj daju uput za onkologiju za Beograd, posto u Pancevu nema bolnickog onkoloskog odeljenja, oni nisu hteli jer onda Pancevo snosi troskove lecenja (cak je tetin prijatelj tog dana isao sa maminim papirima u BG da pita da li bi je primili, oni su rekli da ce je vratiti bez uputa za bolnicko lecenje iz Panceva). Vratili su je kuci i prepisali joj kucno lecenje infuzijama vitamina C i valjda glukoze ili elektrolita. Ujutru su dosle lekarke, stavile infuziju i rekle mi da izvadim iglu kada infuzija istekne, ako pukne vene, mamu ce da pece, pa cu tako znati da treba da izvadim iglu pre. Popodne je bilo jos gore, mamu su krenula nepodnosljivo da bole ledja, zvali smo hitnu, oni su joj dali trodon. Taj iz hitne sto joj je dao trodon je rekao da nema medicinskog opravdanja za lecenje pacijenta u takvom stanju i da je to sigurno metastaza negde. Mama se prvo previjala po krevetu, pa se na kraju umirila, ali nije mogla da zatvori kapke do kraja, samo su joj se beonjace videle. Merila sam joj pritisak te veceri, aparat tri puta nije hteo da izmeri pa je izmerio 50 gornji, a donji nije mogao. Te veceri je prvi put pocela tesko da dise i da kaslje non stop. Inace, necu ni da pocinjem da pisem o emocijama tada, mama koja je pokusavala da se skoro pa zeza, teta, verenik i ja koji se smejemo i placemo. Da li mi verujete da ni tada nisam ni pomisljala na to da ce umreti? Svi smo jedva cekali taj 15. maj i kontrolu u Beogradu, racunajuci da ce tamo znati sta da rade i da ce je ostaviti na onkologiji u bolnici i pomoci joj. Sledeceg dana su dosle ove iz kucnog lecenja, izmerile joj pritisak 50 sa nista i dale uput za bolnicko lecenje. U bolnici smo prosli potpuno istu torturu!!! Mamu, srce malo onako izmuceno, bodu li bodu, mi opet raznim specijalistima objasnjavamo sve iznova, da bi na kraju internista rekla da je to verovatno slucaj za lecenje na onkoloskom odeljenju koje Pancevo nema, te da ce je staviti na pulmologiju gde ce joj davati infuzije, i da sa njenim uputom da je hitno uradimo rentgen pluca preko reda. Ne znam da li sam pomenula, sve to vreme moj verenik ili nosi mamu na rukama, ili je guramo na onom pokretnom bolnickom krevetu kroz bolnicu. Uradili smo rentgen, primili su je na pulmologiju, pulmolog je pricala da ne ocekujemo nista od nje posto smo je doveli u takvom stanju (a od treceg dana mamine bolesti smo bili po lekarima!!!) i da ne moze da se vidi nista na plucima jer je snimak uradjen u lezecem polozaju pa nije dobar, izgleda kao voda u plucima, a mozda ima i neke senke???!!!! Uglavnom, tog dana smo se rastrcali po gradu da kupimo sve sto su rekli da treba za bolnicu, i proveli dan u bolnici, mama je jos bila svesna ali je tesko pricala zbog malaksalosti. Ja sam joj prala zubice, umivala je, hranila, ona je, heroj moj, pokusavala da jede iako je jedva zvakala, morala da se odmara u toku zvakanja, da bi na kraju sve to povratila. Opet, covek je budala koja se uvek nada, ja sam bila srecna sto su je primili u bolnicu jer sam racunala da oni tamo znaju sta rade bolje od mene, i da mogu na licu mesta da joj ukazu pomoc. Sledeceg dana je umrla. Dosli smo ujutru u bolnicu, ona je bila ispresavijana po krevetu i bacala se od bolova, opet su joj se samo beonjace videle (jedno oko je bilo vise zatvoreno i cini mi se da je otislo malo u stranu), tesko je disala. Ponavljala je ,,ja ne mogu vise", ,,ovo je neizdrzivo", sve onako sa pola glasa, jedva razumljivo, i rekla je (poslednje sto je rekla je) ,,volim". Teta i ja smo otrcale da nadjemo lekara, da bi nam ova rekla - ,,ja ne mogu da joj dam nesto protiv bolova jer ona stalno obara pritisak, ja je lepo pitam gde je boli a ona NECE?! da mi kaze". Rekla je da je zvala onkologa i da je ova rekla da uradimo sutra hitan skener pluca i glave, sumnja na metastazu na plucima i mozgu. Teta je tog dana bila celog dana sa mamom, ja sam morala u skolu na posao, cim sam se vratila otisla sam u bolnicu, posle vise od pola dana mucenja, mama je lezala, tesko, kratko i cujno disala i gledala jednim okom. Mi smo je mazile, pricale joj, ne znam da li je bila svesna, imala je kao neki film suze preko oka. Opet sam ih pitala zasto tako dise, oni su mi rekli ,,zato sto joj je tesko" , i da ne brinem, dali su joj oni nesto za lakse disanje u infuziji, da idemo jer smo ceo dan tu i vec je osam uvece i da dodjemo sutra da je vodimo na skener pluca i glave preko reda. Jedva sam otisla, podbula od suza, besna sto je mami tako tesko a ja nista ne mogu i sto je oni tako tretiraju, ubijena. To je bio 7. maj, ja sam je mazila i govorila joj da se samo koncentrise na disanje, da samo doceka skener sutra jer su rekli da ako se pokaze nesto na skeneru da ce da je salju u BG na bolnicko lecenje, a i 15. maj kada ima kontrolu u BG-u je blizu, odvescemo je nekako tamo da nam pomognu. Tek tog dana mi je prvi put palo na pamet da ona moze da umre. Nisam spavala, u pola 8 ujutru sutra smo krenuli u bolnicu, imala sam takvu tremu, takav strah, dosli smo da bi videli da nema kreveta (nisu nas ni zvali da nam kazu) i na kraju su nam rekli da je preminula u 12:05 sinoc.

Ja se stvarno izvinjavam sto sam se ovako nehumano raspisala, ali sam imala potrebu da pricam o tom nehumanom tretmanu koji je dobila od strane svih medicinskih radnika. U bolnici su nam, dok smo se tresle teta i ja od suza, dali da potpisemo da necemo autopsiju i da necemo tuziti medicinsko osoblje, naravno, nisu nam rekli da to potpisujemo, a nismo ni mi bile u stanju da citamo. Na smrtovnici je otkacena prirodna smrt, razlog Astenio corporis (mrsavo telo) i iznad susp. meta. pulm. (otprilike, nemam snage sada da odem do sobe da vidim).

Ja se raspadam. Sve me razdire. Ne mogu da poverujem da je nema, da necu vise nikada da je vidim. 53. godine!!! Nista! Nije dozivela penziju, unuke, starost, nista!!! A ona je bila neko ko treba da zivi! Beskrajno je volela, bila pozrtvovana, odgajila je mnogo deca osim mene (radila je kao spec. pedagog u domu, masa njenih sticenika me je zvala posle smrti da mi kaze da im je bila majka, najbolji vaspitac tamo, i td.), bila je umetnik, bila je toliko mladog duha, vedrog, ljudi moji, nikog nisam videla da ume tako i toliko da se smeje i raduje kao ona. Besna sam na svet sto je TAKAV covek tako rano umro! Sto joj se sve to izdesavalo, a uvek je pricala da joj je jedina zelja da umre pre nego sto padne bilo kome na teret, da bi je ubilo da sama ne moze da se umiva, seta, radi nesto... Svi kazu da cu da je sanjam, ali ja je ne sanjam a jedva cekam, pokusavam da pricam sa njom ovde u stanu, da imitiram da pijemo kafu, ali nije dovoljno realno. San bi bio najrealniji sada. Istrazujem zivot posle smrti, ali mi nista ne znaci jer u svakoj verziji to vise nije ONA, nego neko, nesto drugo. Panicno se plasim da cu zaboraviti neki detalj, neki dozivljaj sa njom, njen glas... Ne znam sta cu sa sobom.

[ENIV]

Drage moje,
nisam se javljala par dana na ovu temu,jer se osecam jako lose,svaki dan je gori od predhodnog,nemam volju ni za sta.Jako mi fali moj Miso,da bar mogu da ga sanjam al nista.
Nemogu ni da utesim dragu Bibi zbog gubitka majke,nema pravih reci,zivot je surov,a i ljudi.
Tako kad me neko sretne,pa me pita kako si,lakse mi je reci "Dobro sam" nego objasnjavati,pa onda sto si tuzna,sto si neraspolozena,e onda mi pukne film. Ljudi pitaju samo da bi nesto pitali,kao da ja volim sto sam tuzna,sto cu sigurno morati da se iselim iz naseg malog gnezda,sto ni tad neznam gde cemo nas dve,sto ne znaju kako je biti sam,sto nemaju razumevanja.Ako ne places,ne znaci da si dobro,nego da kupis sve u sebi,places da te ne vidi niko.Pravi prijatelji te ne pitaju kako si,oni odlicno znaju,cutanje je bolje.
Jos malo ce nam godisnjica braka,kako je on voleo da tad spremim kapri tortu i eklere,kao i za njegov rodjendan,to je bilo obavezno.Kome sad da spremim.
Boze ,koliko mi fali!!Ljuta sam na sve,neznam vise ni sta da mislim.
Misure Moj voli te tvoja Iva jako puno,kad bih te barem mogla jos jednom zagrliti!!!

[Jana79]

Draga Bibii, primi moje iskreno saucesce.
Vrlo dobro znas da reci utehe jednostavno ne postoje.
Seti se samo da bi tvoja voljena mama sigurno zelela da sto manje patis, skupis nekako snage i nastavis dalje.
Drzi se...

[zivot2013]

Draga Bibi, dok sam citala ono sto si napisala ne mogu da ti opisem koliki sam bes osetila. Prosle smo kroz slicne stvari. Ne mogu da poverujem da u nasoj drzavi zdravstvo toliko ne funkcionise. Da cekate dve nedelje za snimanje, njima je to normalno. Ne radi se cak ni o drzavi, radi se o ljudskostosti. Nije mi jasno kako neko moze mirno da spava posle toga. Moju majku su poslali na snimanje tek kad su joj otkazale noge (zbog metastaze na prsljanovima), a znali su, jer su videli na operaciji da su joj kosti vec trule. I nisam glupa, mozda su videli da ne moze nista da se ucini, ali su trebali da nam kazu, to je njihov posao. Trebali su odmah da je snime, a ne da cekaju da se nesto gore desi. Mi smo i sa uputom za Bg, tamo cekali i vozali se sa njom oko tri sata i plus put oko tri skoro cetri sata. Jer zaboga nismo zakazali telefonom, odnosno doktori. Zatim doktorka koja gleda njene rezultate pita ispred moje sestre: Sta su nam doveli polumrtvog coveka? Zar tu postoji malo osecajnosti. Onda da ne jave nego da dozvole da odemo i vidimo da nam majke vise nema. Moja majka je preminula prema njihovim recima u 19:40, a ja i sestra smo bile kod nje do 18:30. Vidla sam da nije dobro i zeni pored nje sam ostavila moj broj uz molbu da mi javi ako nesto treba. Izasla sam iz sobe i rekla da mi se cini da mama nece docekati jutro. Sutradan sam oko 12:00 posla kod mame, jedva sam cekala da je vidim i poljubim. Prolazim hodnikom i niko me nista ne pita, ne zaustavlja, nista. Usla sam u sobu i imala sta i da vidim, prazan krevet. Samo mi je zena pored nje rekla idi do sestre pa se vrati. Kad sam ih pitala zasto me nisu zvali, rekli su da su poslali telegram u Pirotu, pa sta ce tamo kad smo sestra i ja u Beogradu. a onda pakao, sa njenim stvarima su nas vukli po bolnici bez imalo milosti. Usla sam u neku sobu gde sam nesto trebala da potpisem, sela u cose i plakala. Ulazi neka sestra, prilazi ovom coveku sto kuca, daje mu papire i pocinju da se smeju i sale. Spustila sam glavu kao da sam ja nesto pogresila. Ako ti ista znaci ko zna zasto je dobro sto niste stigli do Beograda. Veliki pozdrav.