Kada voljeni odu...

[gile52]

Драга Јано,
мислим да знам како ти је, али заиста немој да се плашиш унапред, без обзира на ово страшно искуство са татом. Не мора све да буде увек страшно. Напротив, порођај је без обзира на бол који сигурно мора да се осети ипак нешто најлепше на свету. Човек је одавно отишао у свемир, стигао и на друге планете, на свим пољима науке напредак је у овом нашем времену непојмљив, али ипак не постоји такво чудо као што је чудо живота, ништа не може да се мери с тим. Помисао да је беба сасвим добро ушушкана у твом стомаку пуних 9 месеци и да се коначно рађа и да ти дајеш живот свом детету је нешто најлепше што ћеш доживети, без обзира на бол. Дубоко сам захвална што сам као жена имала ту радост да рађам децу и жао ми је што их немам више. Зато, ако већ постоје неке мисли и осећања унапред немој да то буде страх, него радост, радуј се том животу који ћеш ускоро држати у наручју. Надам се да имаш неку луду пријатељицу као што сам ја имала - рекла ми је да је порођај најдивнија ствар на свету и да то ништа не боли, да треба да идем у болницу кад трудови буду на неколико минута, али да то није ништа страшно. И тако сам ја чекала код куће да мене почне да боли, иако ми је термин за порођај са мојим првим дететом (мојом кћерком) прошао пуних 7 дана, и тако чекала и чекала, и онда 7. дана пред јутро сам схватила да сам ја луда жена јер болове имам још од петка поподне, али пошто сам спортски тип (играла одбојку, возим бицикл, планинар сам преко 40 година) и пуно сам се кретала ја сам била у тако добром физичком стању да сам чак и то поподне кад су већ почели трудови прала веш у кади и радила којекакве ствари, чекајући да то почне да боли јаче. У том чекању тек сам пред јутро схватила да сам ја одавно већ требала да се породим и да заправо малтретирам своје нерођено дете, па сам се ужурбала коначно и онда смо једва стигли у болницу, где су ме одмах увели у салу на порођај, без икаквих припрема јер за то није било времена. Док сам ја тако по савету моје другарице чекала да ме јако заболи мени су прошли они сасвим нормални болови који морају да постоје, али их ја нисам регистровала, јер за мене то није било ништа страшно. Дакле, послушај и ти моју пријатељицу и уживај у сваком свом дану, али колико год да ти се не излази због туге и успомена, управо и због свог и здравља своје бебе излази напоље и шетај што више можеш, док се не разшрафиш! Шалим се, наравно, али заиста шетај што више, лакше ћеш се породити, а и беби пружаш могућност да се протеже и лакше окреће. Не смеш да седиш и лежиш ако је све у реду и немаш болова. И слушај музику. Теби то мора да буде партијски задатак, као музиколог знаш да је музика изузетно важна за бебе, да их смирује и делује веома позитивно на њих, на њихов мозак, према томе пуштај својој беби и себи музику. Ја се растужим па не могу, али ти си у другој ситуацији, ти то просто мораш. И видећеш да ће ти ипак бити лакше, кад превазиђеш онај први осећај туге радоваћеш се својој музици. Ти ћеш барем знати одабрати праву музику, ако си свирала клавир, јер бебама заиста треба пуштати класичну музику. И ја сам стално слушала музику, јер је нама цео дан био укључен радио или грамофон, а касније компјутер и код нас је стално било музике, зато су и они већ као сасвим мали волели музику, волели да певају и да играју. Песма Анице Добре из филма "Сабирни центар" је дивна, ту песму је волео чак и мој син, знао је да је пушта поново и поново, а и сам филм је гледао више пута. Боже, ко би помислио да ће се једног дана та песма односити и на њега! Веома је тужна, баш као и цео овај диван филм. Волела бих када би и мој син могао тако да се врати као што се враћају ликови у овом филму. Идеја је дивна, филм је тако добар. Уз ту песму сам и ја ко зна колико пута туговала.
Јано, помоли се за твог тату сваког дана чак и ако ниси верник, помоли се за његову душу, а својој беби приушти музику коју и ти волиш. Научи је одмалена да слуша праву музику а не овај ужас којим смо окружени и који вришти са свих ТВ станица. Пробај поново и да свираш, можда се вратиш у оно старо стање. И уживај у ономе што долази, можда ћеш тек после пуно година схватити да је то ипак био леп период живота без обзира на татину смрт.
Поздрав свима,
Мила
(Ја се претворих у "Драгу Савету"!!!)

[Jana79]

Hvala Vam draga Mila sto i pored sve svoje muke uspevate da pronadjete ove divne reci utehe i pre svega koriisnih saveta za mene koji mi u ovom momentu puno znace. Radujem se ja bebi naravno, i znam da bih trebalo da se oslobodim svih crnih misli i strahova. Zapravo kada god se tako lose osetim nekako me grize savest bas zbog tog malog bica koje kako kazu oseca svaku moju emociju. Onda se istog momenta potrudim da se oraspolozim na svaki nacin, ali nekad naprosto naidje ta cuvena zuta minuta… Mozda sam malo i sujeverna..ne znam..ali recimo nisam pripremila nista od stvari za bebu, jednostavno cekam da se sve zavrsi, pa cu onda cini mi se sve ostalo lako.
A ono sto kazete da cu tek posle mnogo godina shvatiti da je ovo ipak bio mozda najlepsi period moga zivota, u to sam gotovo ubedjena. Sada cu ponovo da poredim sa gubitkom i smrcu, ali tek kada sam to dozivela shvatila sam koliko je ama svaki moj problemcic u dotadasnjem zivotu bio mali i beznacajan. Sve se da resiti, popraviti, nadoknaditi. Samo smrt nema leka. Ja bih mozda mogla da kazem da sam nekako i sazrela kroz sve ovo. Mada svi mi u toku zivota sazrevamo na neki svoj nacin. Ima jedna knjiga akademika Vladete Jerotica koja sjajno govori o tome a zove se “Individuacija i/ili obozenje”.
A dete kao dete jeste najveca zivotna radost ali znam da me ceka i gomila briga. Bice tu i gorkih i slatkih muka ali zivot vise nikada nece biti bezbrizan. Ma samo cu reci jednu cini mi se veoma pametnu misao koju sam jednom cula: samo dete moze da ti priredi najvecu srecu, i najvecu nesrecu u zivotu.
A sto se tice molitve i vere…sta da kazem..jos uvek se osecam isto kao i proslog leta - prazno. Sinoc sam bas gledala emisiju Agape na Studiu B, bio je gost jedan svestenik iz Amerike. Inace izuzetno elokventan i obrazovan covek. Sve je on to lepo objasnio i sve to lepo zvuci..ali ja jednostavno ne mogu da dozivljavam veru isto kao pre. Ipak se nadam da ce se i to mozda jednom promeniti...

Pozdrav svima i svako dobro.

[Sara7]

Još jedan pozdrav dragi ljudi, još jednom u ovoj temi i među vama tražim beg od tuge i lošeg raspoloženja...

Mila, baš kao što bi rekla i Jana, a ja bih dodala i da opravdavaš to ime, jako si mila i draga prema svima nama, posebno kada se uzme u obzir da pored svoje tuge i neutešnosti zbog gubitka sina ti tražiš reči i pokušavaš da utešiš nas i daš nam motiv da se borimo i i dalje verujemo u ovaj život i njegov smisao.

Opet jedna od tih noći, kada se tuga pojavi iznenada i povuče me na dno. Kada me boli svaki delić tela ali ne fizički već u duši. Taj ogromni osećaj nedostajanja i želje da tata bude tu, pa i što ti kažeš, da znam samo gde li je i da li je dobro tamo gore, ili gde god da se nalazi..

U subotu mi je bio rođendan, napunila sam 20. godina. To je ujedno bio i moj prvi rođendan bez tate.. Moje drugarice, koje su ovde sa mnom, potrudile su se da mi u ponoć čestitaju, zagrlile su me i rekle su da će uvek biti tu za sve i da neće dozvoliti da se ikada osetim usamljenom. Plakale smo sve tri jer smo jako, jako bliske, znamo se sve tri još od vrtića i kroz ceo život koračamo zajedno i sada planiramo da upišemo i isti fakultet.
Tog rođendanskog jutra kada sam se probudila vidim u sobi svoju sestru od strica i još par drugarica koje su sve došle iz Beograda na inicijativu ove dve drugarice koje ovde rade sa mnom. I opet sam pustila suzu zbog toga, jer sam okružena tako divnim ljudima i prijateljima u pravom smislu te reči.
Potrudile su se da mi ceo taj dan prođe bezbrižno i bez ikakvih crnih misli, smejala sam se, radovala, jele smo rođendanski kolač, kupale se u moru i uopšte, uživale u svemu što nam se nudilo.
Međutim, stigla je i noć, sestra i drugarice iz Beograda su morale da odu a meni je opet došla u posetu tuga i bol.. Nisam htela da drugarice vide, pa sam im rekla da ugase svetlo u sobi jer želim da pokušam da zaspim a zapravo sam u jastuku ronila suze, srce je htelo da mi pukne..

Da vam otkrijem i jedan detalj iz svoga života, u zadnjih par meseci, na jednom drugom forumu, imam kontakt sa jednim dečkom. Stariji je od mene 9 godina, a sa nekih 2 godine ostao je bez mame a tata mu nije baš za primer... Međutim, on je izrastao u jedno predivno, osećajno i nežno biće. Samostalan je čovek, ima posao, svoj dom i ume da uživa u svemu što mu život pruži.
Tako sam vremenom dopisujući se sa njim počela da osećam ona najlepša osećanja prema njemu, počela sam da se zaljubljujem.. Osećam se tako bezbrižnom kada sam sa njim, maštamo tako o svemu i svačemu, čini mi se da bih sa njim mogla sve u životu, on je muškarac kakvog sam oduvek želela da imam kraj sebe i po svemu mi odgovara.
Ali problem je u tome što u zadnje vreme ume da me uhvati ovaj prokleti osećaj i dok sam sa njim i onda mi je jako teško da komuniciram, poželim da se zatvorim u svoj svet i čekam i patim dok ne prođe. On zna moju priču i zna da sam ostala bez oca u decembru, razume sve to i kaže da će mi pomoći da prevaziđem sve to ali ja se osećam jako loše kada zapadnem u ovakve faze a onda naš odnos trpi zbog toga dok se ja ne vratim u normalu.
Pitam se, da li je fer prema njemu i da li u ovakvoj situaciju to između nas može da uspe...
Ne želim da kroz sav ovaj bol i moje povređivanje ja nehotice povređujem njega jer on to zaista ne zaslužuje, jer je mnogo divna osoba i divan čovek..

I upravo se to desilo večeras, obično noći provodimo zajedno ali večeras ja opet imam ovaj osećaj i tugu i ne mogu i nemam snage da budem sa njim, samo želim da se zatvorim i čekam da prođe. Lagala sam da me boli stomak i da zbog toga nisam u elementu za druženje i ćaskanje jer se jako bojim da ga ove moje promene raspoloženja ne odbiju i da ga ne izgubim zbog toga, to ne bih želela nikako...


Lolo jako mi je žao zbog tvoje mame, i jako me zaboli kad god čitam da lekari imaju takav odnos prema pacijentima. Prosto mi ne ulazi u glavu da mogu biti takvi. Može zvučati šašavo ali ja sigurno neću biti takva, svakome ću pružiti ljubavi i pažnje u toku nege baš kao što bih je pružila i rođenom ocu, ovom koji mi toliko nedostaje..

Jano, sećam se da si mi ti slala i poruku u inboks kada mi je bilo najteže, želim da ti poželim svako dobro i ti imaš jako veliki motiv, motiv koji se nalazi u tebi da kreneš dalje i sa tim novim bićem koje će ti, kada ugleda svetlost dana, jako često izmamljivati osmeh na lice i postati tvoje sve u životu, naučićeš opet i da se smeješ i živiš srećno, sigurna sam.


A ja... čekam samo da prođe i ovaj nalet tuge i bola, boli užasno mnogo i samo se pitam kada ću naučiti da se nosim sa tim ili kada će makar boleti u nekom nivou podnošljivosti, ako je ikako moguće..

Videla sam da ste pisale o pesmama koje vam znače ili koje su značile vašim voljenima... i ja imam jednu takvu, koju sam prvi put čula u paklu januara ove godine... Zamislite kada izgubite oca, taj boli i tugu, a pored toga sedite svo vreme sami u krevetu, u vašoj sobi, prijateljice ne mogu da vam dođu jer su jako pretrpane učenjem i obavezama... i onda na TV-u čujem pesmu "Slavija" od Džeja i Mine, svaki deo me boli ali ponajviše onaj kada Džej peva "Bez drugara, i para i ljubavi, tonem k'o Titanik...", koliko sam suza isplakala uz tu pesmu..

A evo i celog teksta, osećam da bih je slušala u drugoj situaciji jako puno i bila bi mi jako draga ali u ovoj situaciji sada, u meni ova pesma budi ogromne količine tuge i bola...

Imam s' cim, nemam s' kim
imam kad, nemam gde
u ovom gradu za mene tesko je
kazu mi, dolazis iz provincije
zbog toga me svaka devojka odbije

Nece cura svaka, nece za dosljaka
pored ovih lepih prigradskih momaka
kupi svoje stvari, jos si dobro pros'o
bolje da se vratis odakle si dos'o

Ref.
Slavija, pa Vukov spomenik
bez drugara, i para, i ljubavi
tonem k'o Titanik
Slavija, dva sveta granica
molim te, budi mi, budi mi
bar poslednja stanica

Idem u bioskop, biram poslednji red
pustam masti i suzama u nedogled
pored mene si ti
devojka iz moga sna
al' sta mi to vredi
kad sam iz provincije ja

Nije lako biti nov u ovom gradu
zasto da ti i ja dajem laznu nadu
kupi voznu kartu, brze, bolje kreni
ovde ce i dusu, znaj, da ti pokradu

Ref. 2x

Sve vas pozdravljam i ljubim...

[gile52]

Саро,
шаљем ти пп,
Мила

[Sara7]

Isčekujem Vašu poruku sa nestrpljenjem, u nadi da ću pronaći malo utehe u njoj... Ovo je jedna od onih noći, opet....

[gile52]

Саро,
не знам шта се десило, јер ја сам послала поруку одмах кад сам оно написала, дакле још у среду, а онда видим да ти јављаш да је ниси ни добила. Имали смо више пута проблема са слањем поште, и некако смо успевали да онако успут тај проблем решавамо, заправо не знајући ни у чему се састојао тај проблем. И овог пута сам сасвим нормално послала оно писмо на твоју личну адресу, и добила извештај да је отишло, али га ти ниси добила.
Данас су задушнице, и већ данима сам укључена у струју, а још сам имала и госте ових дана, па ме је то додатно убрзало. Средом и петком постимо, па за нас спремам једну храну, за госте који не посте нешто друго, а спремала сам и за задушнице, па сам баш онако као издуван балон, и од оног посебног стања због свега везаног за задушнице и Немању, и од овог народа по кући. Жао ми је, баш сам се била расписала у оном писму, а сад немам снаге да пишем сличне ствари поново, и мало је другачије у приватној поруци писати личне ствари него овде на форуму. Углавном, драго ми је што су ти другарице организовале тако леп рођендан, и што су чак из Београда дошле само на један дан да га проведу с тобом, то је баш другарски гест. Томе и служе пријатељи. Знам да си желела да ти и тата честита и да он буде уз тебе тог дана, али нажалост мораш да се навикаваш на то да га више неће бити. Добро је што се појавио и тај момак, и због тебе се надам да је заиста тако добар како ти се чини. Знаш, на фејсу и уопште у овом виртуелном свету компјутера, у овом дописивању где сасвим невидљиви седимо иза својих компјутера и пишемо једни другима свашта, често се служећи и мислима или цитатима неких много паметнијих људи од нас, сви делујемо некако симпатично и сви смо дивни, а да ли смо стварно такви то је питање. Мислим да је ово добар тест за тог момка, јер ако је заиста тако диван сигурно ће разумети твоје промене расположења, твоју тугу и бол коју осећаш због губитка оца, и само може да ти помогне својом љубављу. И пошто је лето, вероватно ће и доћи до те твоје Будве и имаћеш прилику да га и упознаш, да видиш какав је у стварном животу. Надам се да ће бити исто тако диван као и сада у овом вашем дописивању, и да се нећеш разочарати. Имаћеш прилику да видим како се опходи и према другим људима, и из тога може пуно да се види.
У сваком случају, ово ће ти лето бити корисно - радићеш и кроз рад мало се и ослободити у комуникацији с људима, зарадићеш мало новца за факултет, а ето већ се десила и љубав. Знам, десило се и ово с татом. Али, да је кући било све у реду, ти можда не би ни дошла у Будву. Човек нема избора него се прилагодити животу најбоље како уме. Онима који су овако позитивни као ти ипак могу да се дешавају лепе ствари. Туге долазе и не пролазе, туге ће увек бити, али живот ипак може да буде леп ако ми то дозволимо. Уживај у том мору, у друштву твојих другарица и у тој новој љубави.
Покушаћу опет да пошаљем приватну поруку за неки дан, можда ће она стићи.
Још сам у гужви ових дана, али иза недеље ћу покушати поново.
Поздрав свима
Мила

[aa_aca]

..... а онда видим да ти јављаш да је ниси ни добила. Имали смо више пута проблема са слањем поште, и некако смо успевали да онако успут тај проблем решавамо, заправо не знајући ни у чему се састојао тај проблем. И овог пута сам сасвим нормално послала оно писмо на твоју личну адресу, и добила извештај да је отишло, али га ти ниси добила........

Чисто као мала помоћ, ван директне теме:

Прво треба проверити да емаил клијент код примаоца није сместио поруку у Спам фолдер. Ако је лоше подешен, чак може одмах да обрише поруку коју сматра спамом.

[gile52]

Хвала на помоћи, али још увек ми нешто не функционише. Кад се дуже нисам јављала приватно дешавало ми се већ неколико пута да морам поново да се региструјем да бих се дописивала, па већ дижем руке од тога. Иначе, ја сам од оних који су и сијалицу у кући једва некад заменили (женско!), тако да ћу се ипак и даље јављати овде.
Поздрав,
Мила

[Sara7]

Mila, nažalost nije mi stiglo ništa još uvek ali sam proverila temu za svaki slučaj i pronašla ovu Vašu predzadnju poruku.

U međuvremenu, tačnije baš danas, stvari između mene i njega su malo "potonule" i to mojom krivicom, pretpostavljate, zbog toga što sam opet imala onaj "napad" nostalgije i tuge kada mi praktično nije do života.
On je jako pažljiv prema meni, dosta me je upoznao sa svojim životom, ne bavi se nikakvim mutnim poslovima već za sebe i svoj život zarađuje baveći se fitnesom, podstanar je već par godina kod jednog bračnog para srednjih godina. Pokazivao mi je slike sa njima, jako fino se druže i zaista se samo najlepše moguće stvari mogu zaključiti o njemu.
Ono što je sada poremetilo naš odnos je, kao što rekoh, moja siva faza koja mi je opet došla jutros čim sam se probudila. Nisam imala volje da ustanem iz kreveta i započnem dan, samo sam ležala neko vreme skupljena, na momente zatvarala oči i imala isti onaj neugodni osećaj oko srca kao i uvek kada se nađem u tim fazama. Kao "šlag na tortu", jedna od dve drugarice koja je ovde sa mnom i sa kojom sam kao sestra je raskinula svoju vezu koja je trajala skoro tri godine, baš juče, tako da sam delom i zbog toga malo poljuljana jer mi je jako teško da sada gledam i nju kako pati i plače.
Na kraju, kada sam i smogla snage da ustanem iz kreveta i umijem se, ceo dan sam bila bezvoljna i osećala sam da bih rado bila u bilo kom delu sveta nego li ovde. Ja i ovaj dečko svakim danom pričamo preko Skajpa, međutim, danas nisam ulazila tamo sve do večeri. Cimao me je nekoliko puta u toku dana na telefon ali nisam uzvraćala. Prosto me je nešto stezalo i nisam htela nikakav kontakt sa njim, a kao što sam već navela, jako, jako se bojim da će njega ove moje faze oterati, da će staviti prst na čelo i reći sebi "šta će meni ovo kad mogu da imam normalnu devojku koja je emotivno stabilna?".
Zadnji put je cimnuo danas negde oko 15h, a ja sam večeras ušla na Skajp i on je bio tamo. Međutim, nismo se javili jedno drugom. On verovatno zbog toga što se ceo dan nisam javljala a ja jer nisam imala snage da mu bilo šta kažem ili pošaljem, pa sam nakon desetak minuta i nakon što sam počela da plačem, izašla sa Skajpa.
Cimnula sam ga negde oko ponoći na telefon ali nije odreagovao na to..

Razmišljam sada o svemu ali nigde ne pronalazim odgovor... da li će zauvek ovako biti? Da me ova tuga i patnja ometa u stvarima u životu, da tera ljude od mene i ne dozvoljava mi da budem srećna i da ostvarim neke ciljeve u životu..
Jako me plaši sve to, da li ću ikada opet biti ona srećna i bezbrižna Sara? Dragi Bože, setim se pre samo godinu dana, prošlo leto, deluje kao da je bilo juče... smeh, radost, drugari, veselje... da mi je neko tada rekao kakva ću dočekati naredno leto ne bih mu verovala ni za sve pare ovoga sveta..

Možda novu snagu pronađem u tome što sada u nedelju idem opet za Beograd, jer sledeće sedmice radim prijemni na fakultetu. Možda mi moj grad bude dao novu snagu, moja mama koju ću opet videti posle nekoliko sedmica.. a možda sve bude još gore nego sada, ne znam..

Moram večeras ranije zaspati jer ujutru rano idem na posao, nadam se da neću imati problema sa nesanicom, samo želim da sklopim oči i utonem u san i bar na par sati ne razmišljam o problemima i svome životu. A ostaje mi i da vidim šta će biti sa njim, da li i kako može ovako dalje..

Ljubim vas sve, a Vas Mila posebno, svaka Vaša poruka mi jako znači.

[zivot2013]

Ne znam zasto ali juce sam poslala poruku, a sad je nema. Pisacu opet, jer me trenutno samo to tesi. Zahvaljujem se svima koji izbace poneku pesmu, jer ih sve rado slusam. Imam osecaj da ih nasi voljeni cuju tamo gore. Moja majka je volela pesmu "Izgubljene godine" iz serije, pogledajte spot. Sad je stalno slusam i najtezi deo mi je "nikad vise moje ime necu cuti s tvojih usana, kafa je nasa poslednja cemerna ispijena". Imam i naviku da kad sam sama pustam video sa moje veridbe u kom se cuje njen glas i smeh. To stalno vracam. Samo ne mogu da nadoknadim njen zagrljaj. Dok sam bila u bolnici strasno mi je nedostajala njena briga, pa cak i njeno prebacivanje. Imala sam i fazu kad sam krivila sebe za sve sto se desilo, razmisljala sam da sma mozda mogla da primetim ranije da nije dobro. Mozda da smo ranije saznali ona bi sad bila sa mnom. Kazem mozda. A onda shvatim da je ipak prekasno. Da nikad vise nece da mi kaze" Dok sam ja ziva tebi nece nista da fali". E sad mi fali sve, a to sve je ona. Moja draga majka, jedina koja je znala kad sam tuzna cim me pogleda u oci.
Samo da kazem da sam se oporavila od operacije, sve analize su u redu, cekam samo jos jedne rezultate, samo jos da me prodje ova tuga...

[BoskoB]

Nadam se da ćete me pravilno razumeti kada kažem da život mora dalje da ide. Stalno osvrtanje u nazad i emotivno mrcvarenje samoga sebe, ničega dobrog neće doneti. Mnogo je upropaštenih porodica zbog jedne osobe koja je bila bolesna. Čemu to? Razmislite i osvestite se. Verujte mi, znam o čemu govorim.

[ENIV]

Dragi Bosko,nazalost moja porodica je vec unistena,zivis ali kako,nema iskrenog osmeha nema radosti one potpune.Verujem da bi svako od nas hteo da krene dalje,mi to i radimo ali u stvari tapkas u mestu.Ta jedna osoba je bila moj svet,srecom imam cerkicu i ona mi daje snagu da idem dalje,ona me nasmeje,ona mi razveseli,a onda se zapitas,zasto nije tu da uzivamo u njenom detinjstvu,zasto je morao da ode.Ona je Moja zvezda vodilja.Koliko god covek hteo da se otrgne od svega,proslost ga vuce nazad,to je jace od svih nas.Nekada i ne zelim da se borim sa sobom,dosta mi je borbe,zelim da se sve samo odvija.Da budem tuzna,da placem,da se nasmejem sve onako kako se osecam.Duze se nisam javljala na forum,ali sam pratila sve teme,nisam imala sta pisati,svima vama je tuga za dragim osobama poznata,jednostavno sam se zatvorila u sebe i tako mi je lakse.
Zivot,drago mi je da su rezultati dobri,glupo je da te ja tesim ,samo hocu da te pozdravim.
Mila,Svargla,ostali,kako ste mi ,kako provodite ove dane?
Ljubim vas sve puno,saljem vam veliki zagrljaj.

[BoskoB]

Draga Eniv, pitanja tipa "zašto" su pogrešna. Čak i kada bi dobila odgovor, to ništa ne bi promenilo.

Prošlost ne vuče unazad, već je stalno osvrtanje problem.

Ako je porodica uništena, vreme je da se postavi na svoje noge. Hajde na posao. Ima dosta da se radi.

[zivot2013]

Bosko, slazem se sa tobom da zivot ide dalje i da moramo da nastavimo dalje. Svi mi i jesmo nastavili svoje zivote na ovaj ili onaj nacin, obavljamo svoje poslove, studiramo, izlazimo sa svojim prijateljima, smejemo se, salimo...Ali meni, a mislim i svima nama, dodju trnuci samoce, tuge i bola. Vreme kada postavljas sebi pitanja na koja ne mozes da nadjes odgovor, places. U tim trenucima mi znaci da udjem na ovaj forum i podelim tugu sa ostalima koji imaju razumevanja, koje ne mrzi da citaju duga pisma, koji ne kritikuju. Da vidim da nisam jedina, da nas ima i vise nego sto mislim.

[BoskoB]

zivot2013, nisi jedina. Ja ovde vidim previše tuge i bola i to kod nekih predugo traje. To znam da nije dobro. Bez razgovora nema ni odgovora. Želja mi je bila da malo skrenem pažnju na život koji treba živeti.