Драга Bibii, прочитао сам цело твоје писмо и морам да ти кажем да се баш лоше осећам. Потресао сам се због ових твојих догађаја и само могу да ти кажем да ми је жао што се све тако издешавало.
Независно од лошег стања у нашем здравству, верујем да ништа боље није могло да испадне од свега овога. Можда би је неки стручнији лекари развлачили и операсали и продужили живот још који месец, али убеђен сам да би ти месеци били месеци мучења - и твог и њеног.
Ништа ниси могла да урадиш нити је ико могао нешто да уради. То се све превише брзо издешавало.
Мораш да идеш даље. Не знам како ћеш, али то је једини могући смер - корак по корак.
Kada voljeni odu...
Re: Kada voljeni odu...
Драги моји,
нажалост тема је оживела доласком још једног члана који је изгубио неког вољеног.
Биби, прими искрено саучешће због смрти мајке и свега што се дешавало у њеној болести а што је претходило смрти. И сама си рекла да си ишчитала наше постове и зато си се и јавила овде, дакле знаш кроз шта смо сви ми пролазили и још увек пролазимо. Кроз исту бол, тугу, неверицу, разочарење, а многи и кроз ту фазу беса. Понекад се бес јави зато што смо љути на цео свет кад изгубимо неког вољеног, а понекад је тај бес с разлогом, кад се издешавају ствари на овакав начин као с твојом мајком, кад има туђег немара или нехуманог односа који заболи. Болно је и за пацијента и за породицу кад је однос према пацијенту такав да се јасно ставља на знање да нема шта да се учини, али и да су стигли нешто да учине вероватно би јој само продужили муке. И ја сам свако јутро долазила код мог сина у нади да ћу га затећи живог да га још једном видим и помазим и да се још мало заварам у нади да ће се десити неко чудо, а истовремено ме је гризла савест што желим да му продужењем живота продужавам муке због своје себичне жеље да га видим још мало. И ја сам знала да он умире, јер ми је то докторка рекла - да за њега, нажалост, ништа више не могу да учине, јер умире, - а ипак нисам то стварно примала као чињеницу јер се он држао храбро и понашао као да се ништа не дешава, а кад је већ пао у кому и више није долазио к себи, ја сам и даље (као у филмовима) седела крај њега, молила се, и негде дубоко у себи нисам веровала да умире и чекала да се деси неко чудо, баш специјално за њега јер је био толико добар, умиљат, драг, невин и болно безазлен цео свој живот, пун љубави према свима, увек спреман да помогне несебично, очекивала сам да ће то неко чудо бити учињено у његовом случају, па сам истовремено и умирала с њим и унапред туговала гледајући како ми вољено дете одлази у мукама али и стално сам и даље чекала да се то неко чудо деси и да он поново отвори очи и устане !!! Ма како нереална и неразумна, нада заиста умире задња, умире са задњим уздахом онога који умире.
А страх од заборава је присутан код свих. И ја се стално плашим да ћу можда заборавити у старости глас мога сина, како се слатко смејао, да ћу заборавити неке важне и драге догађаје, неке наше разговоре, путовања, било шта... Јер од силне туге у којој сам и сада, 3,5 године после његове смрти, - а која сигурно никада неће нестати јер бол за дететом не може да нестане, недостајање је све веће и теже како време пролази, - постала сам поприлично одсутна, расејана, и некако ми је све сада небитно и уопште се не оптерећујем више стварима као некада, па се дешава да заборављам и људе и појмове као небитне. Онда ме ухвати страх да ли ћу због ове трајне туге мој мозак постати толико оштећен да ћу једнога дана почети да заборављам и ствари везане за мог вољеног сина, што би ми било страшно. Надам се да се то неће десити, али тај страх је присутан - претпостављам - код свих нас. Верујем да не можемо заборавити нешто што је у нашем животу стално присутно, а сећања на њих су присутна - сваки дан размишљамо, причамо о њима, гледамо њихове фотографије, њихове ствари, па се надам да је немогуће да заборављамо њих, ма колико одлепили у старости.
А што се тиче снова, ја сањам мог сина, не тако често, али га сањам и даље, али га зато моја кћерка сања веома често, на сваких неколико дана. И много пута јој је у сновима помогао да разреши неке њене проблеме. Остао је добрица и у оном свету, љубав моја мала, и даље помаже другима.
А кафу и даље можеш да пијеш на истом месту и на исти начин као кад је мајка била жива, дакле и даље пиј кафу "с њом", као некада, па можда је и тако дозовеш у своје снове. Ја такође разговарам с мојим сином кад сам сама, и кући и на гробљу, испричам му шта има ново. Наравно, на гробљу се посебно трудим да то радим кад сам сама, да ме не би сажаљиво гледали као неког ко је одлепио. У супротном, посветим му своје мисли.
Не плаши се да ћеш заборавити било шта везано за мајку, то је само велики страх у овој почетној фази после смрти, док прођеш кроз бес и неприхватање, па тугу итд. Не заборавља се тако лако читав један живот, нарочито кад је овако богат као живот твоје мајке проведен с тобом. Имаћеш пуно лепих успомена.
Драга Енив,
за годишњицу брака направи ту капри торту и еклере, баш као и некада, за твог Мишу, и однеси је на гробље. Направи је и сада за њега, као некада, и поједи то парче уместо њега, за његову душу, за његову љубав, за успомену на вашу љубав. Ја сам дуго времена остављала све то што однесем, а носила сам (иако сам верник) противно ономе што наша црква каже, радила сам то јер је мој вољени син - који је иначе волео да једе и умео да ужива у храни као мало ко, толико да су људи уживали да га гледају како једе са уживањем, лагано, а не прождрљиво, - задњу годину свог живота провео у болници у покушају да се излечи и тада се апсолутно придржавао свега што му је докторка рекла, и једноставно више није уопште јео ништа слатко, ништа пржено, поховано, никакво месо, итд., и остао је буквално жељан свега. То је био разлог што сам ја на крају почела да носим сваки дан на гробље храну и остављам је на његовом гробу, иако сам била велики противник тога и реално знам да ништа од тога неће икада стићи до њега, али сам осећала потребу да му остављам, било ми је довољно што сам ја у мислима ту храну наменила и остављала њему. Имали смо дивног ловачког пса луталицу који је спавао на његовом гробу и који би то сваки пут сасвим уредно појео, није правио неред, а пошто је мој син много, много волео животиње, имала сам осећај да онај пас није случајно спавао баш на његовом гробу, на оним његовим цветним аранжманима направио гнездо, па сам му свакодневно доносила храну. А онда сам после годину и по отприлике, пошто је пас угинуо, почела да доносим само воће и слаткише и то обично уместо њега поједем ја. Кад помислим како сам некад била згранута на то да људи једу по гробљу, како ми је то било ружно и недостојанствено, чак одвратно и простачки, а онда оде мој син и ето мене како му носим све оно чега је остао жељан у тој задњој години свог кратког живота, дакле легла сам на руду - како се то каже - онда кад ме је лично дотакла таква судбина.
Драга Енив, дуго ћеш бити љута, требаће времена док тај бес почне да јењава, али знај да је то нормално у оваквој ситуацији. С временом ће почети да боли мало мање.
Живот2013, шта је било с твојим анализама, шта има ново, да ли си добро?
Надам се да је све у реду.
Јана79, Шваргла, и остали, шта је с вама, јесте ли добро?
Поздрав свима,
Мила
нажалост тема је оживела доласком још једног члана који је изгубио неког вољеног.
Биби, прими искрено саучешће због смрти мајке и свега што се дешавало у њеној болести а што је претходило смрти. И сама си рекла да си ишчитала наше постове и зато си се и јавила овде, дакле знаш кроз шта смо сви ми пролазили и још увек пролазимо. Кроз исту бол, тугу, неверицу, разочарење, а многи и кроз ту фазу беса. Понекад се бес јави зато што смо љути на цео свет кад изгубимо неког вољеног, а понекад је тај бес с разлогом, кад се издешавају ствари на овакав начин као с твојом мајком, кад има туђег немара или нехуманог односа који заболи. Болно је и за пацијента и за породицу кад је однос према пацијенту такав да се јасно ставља на знање да нема шта да се учини, али и да су стигли нешто да учине вероватно би јој само продужили муке. И ја сам свако јутро долазила код мог сина у нади да ћу га затећи живог да га још једном видим и помазим и да се још мало заварам у нади да ће се десити неко чудо, а истовремено ме је гризла савест што желим да му продужењем живота продужавам муке због своје себичне жеље да га видим још мало. И ја сам знала да он умире, јер ми је то докторка рекла - да за њега, нажалост, ништа више не могу да учине, јер умире, - а ипак нисам то стварно примала као чињеницу јер се он држао храбро и понашао као да се ништа не дешава, а кад је већ пао у кому и више није долазио к себи, ја сам и даље (као у филмовима) седела крај њега, молила се, и негде дубоко у себи нисам веровала да умире и чекала да се деси неко чудо, баш специјално за њега јер је био толико добар, умиљат, драг, невин и болно безазлен цео свој живот, пун љубави према свима, увек спреман да помогне несебично, очекивала сам да ће то неко чудо бити учињено у његовом случају, па сам истовремено и умирала с њим и унапред туговала гледајући како ми вољено дете одлази у мукама али и стално сам и даље чекала да се то неко чудо деси и да он поново отвори очи и устане !!! Ма како нереална и неразумна, нада заиста умире задња, умире са задњим уздахом онога који умире.
А страх од заборава је присутан код свих. И ја се стално плашим да ћу можда заборавити у старости глас мога сина, како се слатко смејао, да ћу заборавити неке важне и драге догађаје, неке наше разговоре, путовања, било шта... Јер од силне туге у којој сам и сада, 3,5 године после његове смрти, - а која сигурно никада неће нестати јер бол за дететом не може да нестане, недостајање је све веће и теже како време пролази, - постала сам поприлично одсутна, расејана, и некако ми је све сада небитно и уопште се не оптерећујем више стварима као некада, па се дешава да заборављам и људе и појмове као небитне. Онда ме ухвати страх да ли ћу због ове трајне туге мој мозак постати толико оштећен да ћу једнога дана почети да заборављам и ствари везане за мог вољеног сина, што би ми било страшно. Надам се да се то неће десити, али тај страх је присутан - претпостављам - код свих нас. Верујем да не можемо заборавити нешто што је у нашем животу стално присутно, а сећања на њих су присутна - сваки дан размишљамо, причамо о њима, гледамо њихове фотографије, њихове ствари, па се надам да је немогуће да заборављамо њих, ма колико одлепили у старости.
А што се тиче снова, ја сањам мог сина, не тако често, али га сањам и даље, али га зато моја кћерка сања веома често, на сваких неколико дана. И много пута јој је у сновима помогао да разреши неке њене проблеме. Остао је добрица и у оном свету, љубав моја мала, и даље помаже другима.
А кафу и даље можеш да пијеш на истом месту и на исти начин као кад је мајка била жива, дакле и даље пиј кафу "с њом", као некада, па можда је и тако дозовеш у своје снове. Ја такође разговарам с мојим сином кад сам сама, и кући и на гробљу, испричам му шта има ново. Наравно, на гробљу се посебно трудим да то радим кад сам сама, да ме не би сажаљиво гледали као неког ко је одлепио. У супротном, посветим му своје мисли.
Не плаши се да ћеш заборавити било шта везано за мајку, то је само велики страх у овој почетној фази после смрти, док прођеш кроз бес и неприхватање, па тугу итд. Не заборавља се тако лако читав један живот, нарочито кад је овако богат као живот твоје мајке проведен с тобом. Имаћеш пуно лепих успомена.
Драга Енив,
за годишњицу брака направи ту капри торту и еклере, баш као и некада, за твог Мишу, и однеси је на гробље. Направи је и сада за њега, као некада, и поједи то парче уместо њега, за његову душу, за његову љубав, за успомену на вашу љубав. Ја сам дуго времена остављала све то што однесем, а носила сам (иако сам верник) противно ономе што наша црква каже, радила сам то јер је мој вољени син - који је иначе волео да једе и умео да ужива у храни као мало ко, толико да су људи уживали да га гледају како једе са уживањем, лагано, а не прождрљиво, - задњу годину свог живота провео у болници у покушају да се излечи и тада се апсолутно придржавао свега што му је докторка рекла, и једноставно више није уопште јео ништа слатко, ништа пржено, поховано, никакво месо, итд., и остао је буквално жељан свега. То је био разлог што сам ја на крају почела да носим сваки дан на гробље храну и остављам је на његовом гробу, иако сам била велики противник тога и реално знам да ништа од тога неће икада стићи до њега, али сам осећала потребу да му остављам, било ми је довољно што сам ја у мислима ту храну наменила и остављала њему. Имали смо дивног ловачког пса луталицу који је спавао на његовом гробу и који би то сваки пут сасвим уредно појео, није правио неред, а пошто је мој син много, много волео животиње, имала сам осећај да онај пас није случајно спавао баш на његовом гробу, на оним његовим цветним аранжманима направио гнездо, па сам му свакодневно доносила храну. А онда сам после годину и по отприлике, пошто је пас угинуо, почела да доносим само воће и слаткише и то обично уместо њега поједем ја. Кад помислим како сам некад била згранута на то да људи једу по гробљу, како ми је то било ружно и недостојанствено, чак одвратно и простачки, а онда оде мој син и ето мене како му носим све оно чега је остао жељан у тој задњој години свог кратког живота, дакле легла сам на руду - како се то каже - онда кад ме је лично дотакла таква судбина.
Драга Енив, дуго ћеш бити љута, требаће времена док тај бес почне да јењава, али знај да је то нормално у оваквој ситуацији. С временом ће почети да боли мало мање.
Живот2013, шта је било с твојим анализама, шта има ново, да ли си добро?
Надам се да је све у реду.
Јана79, Шваргла, и остали, шта је с вама, јесте ли добро?
Поздрав свима,
Мила
-
Bojana2311
- Aktivan član
- Postovi: 281
- Pridružio se: Pon Mar 19, 2012 11:14 pm
Re: Kada voljeni odu...
Draga Bibii,
primi moje saucesce..nema prave utehe, i pravih reci..samo da ti kazem da mene jos uvek drzi bes, iako tuga prevlada cesto, prisutan je neki pritajeni bes, koji se razbukta kada cujem za neki novi slucaj nemarnog lecenja.
Drzi se, Bibii, ali i pusti tugu iz sebe, tako je najzdravije, tolika ljubav sada pretocena u tugu mora da izadje iz tebe..ne plasi se i pusti je da tece, bice ti mrvicu bolje..
Mila, Eniv, Zivot, Jana, i svi moji sapatnici,
cesto mislim na vas, iako se retko oglasavam..nekako mi je tesko da pisem, ali tu sam negde..
Drzite se, dragi ljudi.
primi moje saucesce..nema prave utehe, i pravih reci..samo da ti kazem da mene jos uvek drzi bes, iako tuga prevlada cesto, prisutan je neki pritajeni bes, koji se razbukta kada cujem za neki novi slucaj nemarnog lecenja.
Drzi se, Bibii, ali i pusti tugu iz sebe, tako je najzdravije, tolika ljubav sada pretocena u tugu mora da izadje iz tebe..ne plasi se i pusti je da tece, bice ti mrvicu bolje..
Mila, Eniv, Zivot, Jana, i svi moji sapatnici,
cesto mislim na vas, iako se retko oglasavam..nekako mi je tesko da pisem, ali tu sam negde..
Drzite se, dragi ljudi.
Re: Kada voljeni odu...
Zaista vam hvala. Divni ste ljudi.
Zivot2013 i aa_aca, zaista vam hvala sto ste sve procitali, ne znam ni sama zasto mi to toliko znaci. Tek kada je post izasao sam shvatila koliko sam se preterano i detaljno raspisala, i da ne ocekujem da ljudi imaju strpljenja sve to da iscitaju, hvala vam. Oboje ste rekli istu stvar, i da smo stigli u Beograd kao u slucaju zivot2013, i da su joj produzili zivot jos koji mesec, verovatno bi ishod bio isti. Racionalni deo mene je toga svestan, ali ja i dalje stalno vrtim taj film, razmisljam sta bi bilo da sam ja ranije shvatila, da sam je odvela privatno negde... Ubija me krivica sto nisam mogla da je zastitim od takvog tretmana, od svega toga, od smrti, imam utisak kao da sam je izneverila, da ne pricam sto me ubija to sto je umrla sama, toliko mi je strasno da pomislim da je u momentima svesti gledala u one odvratne zidove one odvratne sobe i shvatala da nema nikog pored nje... Hiljadu krivica.
Svakog jutra prvih pet minuta shvatam da se to zaista desilo, onda dan pocne, ide nekako, a hiljadu sitnica me ispresecaju jer me sete da bi trebalo da je tu. Nezdravo je koliko sam ja besna, ne znam vise ni na koga, sto TAKAV covek kao sto je ona ne zivi, a ima toliko jos da prozivi, ona je zaista zasluzila. Pocela sam da mislim da je jedini normalan razlog njene smrti to da cu ja uskoro umreti, a da ona to ne dozivi. Radim inace kao profesor engleskog u skoli i ovog leta treba da radim u kampu za decu u Kaliforniji kao savetnik, i shvatila sam da na neki bizaran nacin i prizeljkujem pad aviona, teroristicki napad ili tako nesto, jer bi mi onda sve bilo jasno, shvatila bih da ima ipak neceg pravednog na ovom svetu. Naravno, da me ne shvatite pogresno, ne planiram nikakvo samoubistvo, samo mi je smrt na neki nacin postala bliskija kao ideja... Ne znam ni sama kako to da objasnim, ne smem ni da pomenem ove misli vereniku i teti, samo bih ih bezrazlozno uspanicila, a kao sto rekoh, nemam suicidnih poriva... Samo mi je stvarno potrebno da shvatim kako se ovo njoj desilo, i zasto, nista nema smisla.
Hvala vam jos jednom, ne moze se o ovome pricati sa ljudima koji nemaju slicna iskustva, a znaci ovo pisanje...
Zivot2013 i aa_aca, zaista vam hvala sto ste sve procitali, ne znam ni sama zasto mi to toliko znaci. Tek kada je post izasao sam shvatila koliko sam se preterano i detaljno raspisala, i da ne ocekujem da ljudi imaju strpljenja sve to da iscitaju, hvala vam. Oboje ste rekli istu stvar, i da smo stigli u Beograd kao u slucaju zivot2013, i da su joj produzili zivot jos koji mesec, verovatno bi ishod bio isti. Racionalni deo mene je toga svestan, ali ja i dalje stalno vrtim taj film, razmisljam sta bi bilo da sam ja ranije shvatila, da sam je odvela privatno negde... Ubija me krivica sto nisam mogla da je zastitim od takvog tretmana, od svega toga, od smrti, imam utisak kao da sam je izneverila, da ne pricam sto me ubija to sto je umrla sama, toliko mi je strasno da pomislim da je u momentima svesti gledala u one odvratne zidove one odvratne sobe i shvatala da nema nikog pored nje... Hiljadu krivica.
Svakog jutra prvih pet minuta shvatam da se to zaista desilo, onda dan pocne, ide nekako, a hiljadu sitnica me ispresecaju jer me sete da bi trebalo da je tu. Nezdravo je koliko sam ja besna, ne znam vise ni na koga, sto TAKAV covek kao sto je ona ne zivi, a ima toliko jos da prozivi, ona je zaista zasluzila. Pocela sam da mislim da je jedini normalan razlog njene smrti to da cu ja uskoro umreti, a da ona to ne dozivi. Radim inace kao profesor engleskog u skoli i ovog leta treba da radim u kampu za decu u Kaliforniji kao savetnik, i shvatila sam da na neki bizaran nacin i prizeljkujem pad aviona, teroristicki napad ili tako nesto, jer bi mi onda sve bilo jasno, shvatila bih da ima ipak neceg pravednog na ovom svetu. Naravno, da me ne shvatite pogresno, ne planiram nikakvo samoubistvo, samo mi je smrt na neki nacin postala bliskija kao ideja... Ne znam ni sama kako to da objasnim, ne smem ni da pomenem ove misli vereniku i teti, samo bih ih bezrazlozno uspanicila, a kao sto rekoh, nemam suicidnih poriva... Samo mi je stvarno potrebno da shvatim kako se ovo njoj desilo, i zasto, nista nema smisla.
Hvala vam jos jednom, ne moze se o ovome pricati sa ljudima koji nemaju slicna iskustva, a znaci ovo pisanje...
Re: Kada voljeni odu...
Drage moje,
Bojana,Mila,Bibi.Zivot,sve nas je muka naterala da se ovde javimo razmenimo koju rec utehe.Nazalost od stvarnoti ne mozes pobeci. I kao sto Bibi rece osecas se blize smrti ,tako i ja ,imam potrebu da budem blize Misi,a onda me nase slatko dete povuce za ruku i shvatim koliko daleko idu moje msli.
Citala sam par knjiga o zivotu posle smrti,navode beskrajnu lepotu,a zar njima tamo moze biti lepse nego pored svojih voljenih.Da mogu da vratim vreme godinu u nazad,neznam dal bih ista mogla promeniti. Dali smo oboje sve od sebe,narucito on,ali nije nam se dalo.Jednom mi je rekao da je znao da ce se tako razboleti nikad se ne bi ozenio,morao je se boriti zbog nas dve.Kad god bi bio u Bg nas dve bi odlazile svaki drugi dan a vikend bi provodile tamo,uvek mu je bilo drago kad nas vidi,sto bi on rekao da znam da me neko toliko voli.
Draga Mila,dok citam vasa pisma ja se i rasplacem i divim vam sa koliko paznje pisete svako pismo,nazalost ja ne pronalazim prave reci za druge.Divim vam se jer ste hrabri a opet nosite tu tugu veliku u sebi.Moja svekrva npr nikada nije otisla u posetu u bolnicu dok je Misa lezao tamo,udaljeni smo nekih 120km od Bg,nikada ga nije imala snage ispratiti kad je kretao u bolnicu,uvek se sklanjala u sobu i plakala,za nju je to sve bilo tesko ,ja sam sama brinula o njemu,oni nisu hteli da se previse mesaju,trudili su se svaki lek da mu nadju,beskrajno ga voleli ali nazalost premalo vremene provodili sa njim.Njemu to nikada nije smetalo,imao je nas dve i bile smo mu dovoljne.Ne zelim da budem pogresno shvacena,njegovi roditelji su divni ljudi,uvek smo bili u dobrim odnosima,samo hocu da kazem koliko se razlikujemo.Ja sam naprotiv stalno provodila vreme sa njim,bila u bolnici ,nekako sam uvek razmisljala pa ne moze meni biti teze nego njemu i tako je bilo.Ali sada me stize sve i tuga i umor.
Svi me nagovaraju da odemo na more u avgustu da se malo odmorimo,a meni nije ni do cega.Volela bih da mogu da skupim snage zbog Ene da odem,ona stalno spominje kad cemo ici,a kako opet doci u isti grad,kucu gde smo nekad zajedno bili ,sad bez njega.
Ljubim vas sve.
Bojana,Mila,Bibi.Zivot,sve nas je muka naterala da se ovde javimo razmenimo koju rec utehe.Nazalost od stvarnoti ne mozes pobeci. I kao sto Bibi rece osecas se blize smrti ,tako i ja ,imam potrebu da budem blize Misi,a onda me nase slatko dete povuce za ruku i shvatim koliko daleko idu moje msli.
Citala sam par knjiga o zivotu posle smrti,navode beskrajnu lepotu,a zar njima tamo moze biti lepse nego pored svojih voljenih.Da mogu da vratim vreme godinu u nazad,neznam dal bih ista mogla promeniti. Dali smo oboje sve od sebe,narucito on,ali nije nam se dalo.Jednom mi je rekao da je znao da ce se tako razboleti nikad se ne bi ozenio,morao je se boriti zbog nas dve.Kad god bi bio u Bg nas dve bi odlazile svaki drugi dan a vikend bi provodile tamo,uvek mu je bilo drago kad nas vidi,sto bi on rekao da znam da me neko toliko voli.
Draga Mila,dok citam vasa pisma ja se i rasplacem i divim vam sa koliko paznje pisete svako pismo,nazalost ja ne pronalazim prave reci za druge.Divim vam se jer ste hrabri a opet nosite tu tugu veliku u sebi.Moja svekrva npr nikada nije otisla u posetu u bolnicu dok je Misa lezao tamo,udaljeni smo nekih 120km od Bg,nikada ga nije imala snage ispratiti kad je kretao u bolnicu,uvek se sklanjala u sobu i plakala,za nju je to sve bilo tesko ,ja sam sama brinula o njemu,oni nisu hteli da se previse mesaju,trudili su se svaki lek da mu nadju,beskrajno ga voleli ali nazalost premalo vremene provodili sa njim.Njemu to nikada nije smetalo,imao je nas dve i bile smo mu dovoljne.Ne zelim da budem pogresno shvacena,njegovi roditelji su divni ljudi,uvek smo bili u dobrim odnosima,samo hocu da kazem koliko se razlikujemo.Ja sam naprotiv stalno provodila vreme sa njim,bila u bolnici ,nekako sam uvek razmisljala pa ne moze meni biti teze nego njemu i tako je bilo.Ali sada me stize sve i tuga i umor.
Svi me nagovaraju da odemo na more u avgustu da se malo odmorimo,a meni nije ni do cega.Volela bih da mogu da skupim snage zbog Ene da odem,ona stalno spominje kad cemo ici,a kako opet doci u isti grad,kucu gde smo nekad zajedno bili ,sad bez njega.
Ljubim vas sve.
Tina na
Re: Kada voljeni odu...
Bibii, а шта ја онда треба да кажем у мојој ситуацији где сам убеђен да би моји бака и дека још увек били живи да сам тада знао оно што сада знам? Умрли су од тумора за које сам тада "знао" да су неизлечиви. Сада је слика многостуко другачија, али ја ништа не могу да учиним. Ништа ново није пронађено већ сам само дошао до нових информација. И тада су постојали и петролеј и сода бикарбона и кефир и језгра кајсије и тако даље, али ја нисам знао за њих.
Једноставно, то је живот. Време иде као река и наши поступци су узрок многих последица - лоших или добрих. Има неких узрочно-последичних веза које ми не можемо да докучимо и то је свакако оно што је у домену Бога. Треба да живимо овај живот што исправније можемо, али пре свега ослањајући се на Бога, слушајући шта нам Он говори. Када будеш могла, прочитај шта сам писао на мом сајту w w w . a c a . r s у теми Бозон. Нисам још све написао, али и ово није за бацање. Држи се.
Једноставно, то је живот. Време иде као река и наши поступци су узрок многих последица - лоших или добрих. Има неких узрочно-последичних веза које ми не можемо да докучимо и то је свакако оно што је у домену Бога. Треба да живимо овај живот што исправније можемо, али пре свега ослањајући се на Бога, слушајући шта нам Он говори. Када будеш могла, прочитај шта сам писао на мом сајту w w w . a c a . r s у теми Бозон. Нисам још све написао, али и ово није за бацање. Држи се.
Re: Kada voljeni odu...
Draga Bibii primi moje saucesce.Tvoje pismo me je jako ganulo 
Citajuci postove od Eniv kao da sam to ja....Dragi moji svaki dan je sve tezi i imam osecaj da to nisam ja....Sve stvari obavljam mehanicki kao neki zombi..Malo snage mi daju reci utehe od nase drage Gile....Moja najmladja cerkica je u skoli nacrtala tata zirafu i mladuce kako se ljube...kada je dosla kuci pocela je da place i kaze mi kako je taj crtez podseca na nju i tatu Neznam jeste slusali pesmu ZIVOT UNAZAD od grupe IN VIVO ta pesma me ubija...Ljubim vas sve
Citajuci postove od Eniv kao da sam to ja....Dragi moji svaki dan je sve tezi i imam osecaj da to nisam ja....Sve stvari obavljam mehanicki kao neki zombi..Malo snage mi daju reci utehe od nase drage Gile....Moja najmladja cerkica je u skoli nacrtala tata zirafu i mladuce kako se ljube...kada je dosla kuci pocela je da place i kaze mi kako je taj crtez podseca na nju i tatu Neznam jeste slusali pesmu ZIVOT UNAZAD od grupe IN VIVO ta pesma me ubija...Ljubim vas sveRe: Kada voljeni odu...
Draga Mila tu sam,citam vas kad god stignem,ali ne pisem,jer ne znam sta bi...
Ja se dobro drzim,mozda bolje od svih vas,pa me nekada i savjest grize,zapitam se sta se sa mnom desava...ali imam uspona i padova...
Imam sto nekih problemcica,obaveza,sve novo,sve ispocetka,sa velikim razocaranjem u neke drage ljude,sama sebi prepustena u ovom danasnjem strasno ludom vremenu...
Isla sam u bolnicu dje se moj dragi lijecio prije par dana,otisla sam da odnesem dio njegove terapije koja je jako skupa ako je nestane u bolnici,a njemu je ostalo pola kutije,pa nikako da se nakanem,vidjela sam se sa njegovim Dr. i ispricali se malo o njemu,kakav je bio,kao covjek i kroz lijecenje,dusu sam isplakala,kasnije sam sjela pola sata pred bolnicu i nisam mogla da se zaustavim,ljudi su me malo cudno gledali,bilo mi je malkice neprijatno,ali sebi sam rekla bas me briga,ne poznaje me niko i ne znaju zasto placem,nije ni to sramota...
Ljubim vas puno i drzite se
Ja se dobro drzim,mozda bolje od svih vas,pa me nekada i savjest grize,zapitam se sta se sa mnom desava...ali imam uspona i padova...
Imam sto nekih problemcica,obaveza,sve novo,sve ispocetka,sa velikim razocaranjem u neke drage ljude,sama sebi prepustena u ovom danasnjem strasno ludom vremenu...
Isla sam u bolnicu dje se moj dragi lijecio prije par dana,otisla sam da odnesem dio njegove terapije koja je jako skupa ako je nestane u bolnici,a njemu je ostalo pola kutije,pa nikako da se nakanem,vidjela sam se sa njegovim Dr. i ispricali se malo o njemu,kakav je bio,kao covjek i kroz lijecenje,dusu sam isplakala,kasnije sam sjela pola sata pred bolnicu i nisam mogla da se zaustavim,ljudi su me malo cudno gledali,bilo mi je malkice neprijatno,ali sebi sam rekla bas me briga,ne poznaje me niko i ne znaju zasto placem,nije ni to sramota...
Ljubim vas puno i drzite se
Re: Kada voljeni odu...
Драги моји,
сви имамо успоне и падове, као што каже Шваргла, и стално се вртимо у тим сменама успона и падова. Али, и то је нормално. Ја сам понекад толико никаква да би ми највише одговарало кад тог дана не бих морала да проговорим реч ни са ким, кад бих једноставно могла да будем невидљива као онај тип у оној дебилној реклами, да сам ту а да ме нема. И буде ми просто непријатно кад ме у таквом стању на гробљу "закачи" неко од оних драгих људи који су сличне судбине и с којима се сада дружим, па кад седну крај мене и почну да плачу, а ја не могу из себе да извучем неку реч утехе просто осећам кривицу. Као да се замрзнем. А кад почну да причају о њиховој деци ја у мислима одмах мотам моје приче с Немањом и све одмах пређе на лични план. Имам осећај да једни друге увлачимо у сузе. Ипак, другачије се ваљда и не може у датом тренутку.
Драга Шваргло, немој да мислиш да с тобом нешто није у реду. Сјајно је што си тако јака и што си се ухватила у коштац са животним проблемима, без обзира на тугу и бол, тако и треба. Ја стално испред себе имам као пример Петрију из "Петријиног венца", која је изгубила своје прво дете, али ипак ујутру устаје и испраћа мужа с доручком у рудник, јер живот мора да тече даље, нема времена за тугу и очајање. Кад помислим на њу и армију тих обичних намучених жена по свим нашим селима које читав живот раде и слушају друге, и немају времена за ту врсту жалости и очајања коју ја себи дозвољавам, схватим колико су оне јаке и способне за живот, а колико ја запрво нисам. Зато само напред, и знај да је с тобом све у реду, понашај се онако како осећаш да треба и како мораш у датом тренутку. А то што си се исплакала испред болнице сасвим ми је нормално, и ја сам плакала и у превозу и кад сам излазила са ВМА, и у лифту, и на улици, није ме било брига ко ме гледа, плакала сам за себе, тихо, безгласно, јер нисам могла да се суздржим.
Дар-мар, слушала сам ону песму коју си споменула, "Живот уназад", и јесте тужна. И ја сам знала да пуштам бескрајно, поново и поново, Немањину песму која му је била омиљена, а која му је била звоно на мобилном. Кад год бих је пустила осећала бих се као он кад је уживао слушајући то, а и увек бих се некако повезала у мислима с њим кад бих је слушала, јер је његова омиљена. А много је лепих песама које је он волео а које су некако тужне, као нпр. "Улице Калифорније" од Бруса Спрингстина или она "Време за љубав истиче" коју певају Оливер Мандић и Цеца. Већ сам писала да мој син није подносио ову турбо-фолк и уопште оно што се погрешно назива народном музиком, али је за ту песму рекао да су им се гласови лепо уклопили и да је добра, а текст те песме ме увек расплаче, јер је њему заиста време за љубав истекло. Кад упаднем у тешка расположења увек имам потребу да слушам те и друге сличне тужне песме, а то ме само убија још више, и није добро. Сачувај цртеж ваше кћерке за успомену, тако је лепо исказала своја осећања, а можда тај цртеж и њу саму понекад утеши. Деца тешко подносе губитак, али пошто су мали и у животу их још свашта чека, они ће то лакше преболети него ми одрасли. Треба да одрже сећање и да памте, али да се не оптерећују превише, да то постане претешко за њих.
Енив, знам да ти је тешко, али можда би стварно требала да одеш на море са твојом принцезом, поготово што се она томе већ радује. Пружи макар њој шансу да што лакше преболи оно што ти не можеш. Сама процени да ли ти је теже да идеш у исто место, у исту кућу у којој сте некада заједно летовали, или да одеш (ако можеш) на неко ново место, и да ствараш своје нове успомене са кћерком.
Биби, знам како се осећаш, али мислим да је тај одлазак у камп у Калифорнију заправо добра ствар, и да ће ти сигурно много помоћи да лакше преболиш. Прво ћеш имати пуно обавеза око деце, и неће ти остајати много времена за тугу, а друго бићеш у потпуно другачијем свету, на месту где не постоји ни једна ствар везана за твоју мајку, ни једна ситница која физички може да подсећа на њу, осим твојих мисли и осећања, сећања и туге. Пошто ће то да траје мало дуже (претпостављам да остајеш преко лета), може много да ти помогне да превазиђеш ово стање неприхватања, беса, туге и бола. Искористи то време тамо проведено максимално, јер ако ти је мајка била тако пуна живота сигурно би желела да и ти наставиш свој живот и да не очајаваш. Сигурно би била поносна на тебе кад би могла да зна за овај пут у Калифорнију и то би свакако подржала.
Драги моји, надам се да су и остали колико-толико добро - Влада, Јана ... да не набрајам.
Поздрав свима,
Мила
сви имамо успоне и падове, као што каже Шваргла, и стално се вртимо у тим сменама успона и падова. Али, и то је нормално. Ја сам понекад толико никаква да би ми највише одговарало кад тог дана не бих морала да проговорим реч ни са ким, кад бих једноставно могла да будем невидљива као онај тип у оној дебилној реклами, да сам ту а да ме нема. И буде ми просто непријатно кад ме у таквом стању на гробљу "закачи" неко од оних драгих људи који су сличне судбине и с којима се сада дружим, па кад седну крај мене и почну да плачу, а ја не могу из себе да извучем неку реч утехе просто осећам кривицу. Као да се замрзнем. А кад почну да причају о њиховој деци ја у мислима одмах мотам моје приче с Немањом и све одмах пређе на лични план. Имам осећај да једни друге увлачимо у сузе. Ипак, другачије се ваљда и не може у датом тренутку.
Драга Шваргло, немој да мислиш да с тобом нешто није у реду. Сјајно је што си тако јака и што си се ухватила у коштац са животним проблемима, без обзира на тугу и бол, тако и треба. Ја стално испред себе имам као пример Петрију из "Петријиног венца", која је изгубила своје прво дете, али ипак ујутру устаје и испраћа мужа с доручком у рудник, јер живот мора да тече даље, нема времена за тугу и очајање. Кад помислим на њу и армију тих обичних намучених жена по свим нашим селима које читав живот раде и слушају друге, и немају времена за ту врсту жалости и очајања коју ја себи дозвољавам, схватим колико су оне јаке и способне за живот, а колико ја запрво нисам. Зато само напред, и знај да је с тобом све у реду, понашај се онако како осећаш да треба и како мораш у датом тренутку. А то што си се исплакала испред болнице сасвим ми је нормално, и ја сам плакала и у превозу и кад сам излазила са ВМА, и у лифту, и на улици, није ме било брига ко ме гледа, плакала сам за себе, тихо, безгласно, јер нисам могла да се суздржим.
Дар-мар, слушала сам ону песму коју си споменула, "Живот уназад", и јесте тужна. И ја сам знала да пуштам бескрајно, поново и поново, Немањину песму која му је била омиљена, а која му је била звоно на мобилном. Кад год бих је пустила осећала бих се као он кад је уживао слушајући то, а и увек бих се некако повезала у мислима с њим кад бих је слушала, јер је његова омиљена. А много је лепих песама које је он волео а које су некако тужне, као нпр. "Улице Калифорније" од Бруса Спрингстина или она "Време за љубав истиче" коју певају Оливер Мандић и Цеца. Већ сам писала да мој син није подносио ову турбо-фолк и уопште оно што се погрешно назива народном музиком, али је за ту песму рекао да су им се гласови лепо уклопили и да је добра, а текст те песме ме увек расплаче, јер је њему заиста време за љубав истекло. Кад упаднем у тешка расположења увек имам потребу да слушам те и друге сличне тужне песме, а то ме само убија још више, и није добро. Сачувај цртеж ваше кћерке за успомену, тако је лепо исказала своја осећања, а можда тај цртеж и њу саму понекад утеши. Деца тешко подносе губитак, али пошто су мали и у животу их још свашта чека, они ће то лакше преболети него ми одрасли. Треба да одрже сећање и да памте, али да се не оптерећују превише, да то постане претешко за њих.
Енив, знам да ти је тешко, али можда би стварно требала да одеш на море са твојом принцезом, поготово што се она томе већ радује. Пружи макар њој шансу да што лакше преболи оно што ти не можеш. Сама процени да ли ти је теже да идеш у исто место, у исту кућу у којој сте некада заједно летовали, или да одеш (ако можеш) на неко ново место, и да ствараш своје нове успомене са кћерком.
Биби, знам како се осећаш, али мислим да је тај одлазак у камп у Калифорнију заправо добра ствар, и да ће ти сигурно много помоћи да лакше преболиш. Прво ћеш имати пуно обавеза око деце, и неће ти остајати много времена за тугу, а друго бићеш у потпуно другачијем свету, на месту где не постоји ни једна ствар везана за твоју мајку, ни једна ситница која физички може да подсећа на њу, осим твојих мисли и осећања, сећања и туге. Пошто ће то да траје мало дуже (претпостављам да остајеш преко лета), може много да ти помогне да превазиђеш ово стање неприхватања, беса, туге и бола. Искористи то време тамо проведено максимално, јер ако ти је мајка била тако пуна живота сигурно би желела да и ти наставиш свој живот и да не очајаваш. Сигурно би била поносна на тебе кад би могла да зна за овај пут у Калифорнију и то би свакако подржала.
Драги моји, надам се да су и остали колико-толико добро - Влада, Јана ... да не набрајам.
Поздрав свима,
Мила
Re: Kada voljeni odu...
Dragi moji,
poslusala sam i ja pesmu sto je napisala Dar mar,jako je tuzna.
Volela bih da poslusate i ove. Moje Mise je jako volelo bajagu,i stalno je slusao .sada kad cujem te pesme imaju mi drugi smisao.
Ni na nebu ni na zemlji,
S druge strane jastuka ,Bajaga.
Ljubim vas sve pune,vase reci znace puno.
poslusala sam i ja pesmu sto je napisala Dar mar,jako je tuzna.
Volela bih da poslusate i ove. Moje Mise je jako volelo bajagu,i stalno je slusao .sada kad cujem te pesme imaju mi drugi smisao.
Ni na nebu ni na zemlji,
S druge strane jastuka ,Bajaga.
Ljubim vas sve pune,vase reci znace puno.
Tina na
Re: Kada voljeni odu...
Drage moje odavno vam nisam pisala ali nisam vas ni zaboravila. Ulazila sam povremeno da procitam sta pisete, da li vam je makar malo lakse i da li i dalje hrabro koracate kroz staze bola i zivota. Sada vam pisem sa telefona, u momentu kada me opet obuzima onaj jezivi osecaj samoce i usamljenosti.
Trenutno sam vam u Budvi, nasao mi je stric sezonski posao ovde pa radim do septembra u jednom hotelu sa dve drugarice. Potreban mi je novac za fakultet i vozacki ispit koji zelim da upisem po povratku u Beograd. Nego, da krenem redom..
Dosta toga se izdesavalo od mog zadnjeg javljanja. Moram reci da je moje stanje i oporavak nakon tatine smrti krenuo uzlaznom putanjom, dani a posebno noci su postajali laksi i podnosljiviji. Neki ljudi su se potrudili da tako bude mada najvise cinjenica da sam iscekivala potpuni oporavak od one povrede noge, upoznati ste sa tim. Dosao je oporavak, hvala Bogu sve je bilo u redu i moj zivot se sa te strane vratio u normalu. Ponovo se normalno krecem, fizicki sam aktivna, druzim se sa drugaricama i ostale uobicajene stvari.
Negde pocetkom maja sam pocela da ucim za prijemni na fakultet, i sada dok sam ovde slobodno vreme koristim uglavnom za ucenje. Bila sam zaboravila sve one ruzne stvari, snagom volje ili sasvim spontano ali mnogo vise sam mislila na one lepe stvari koje su bile i prosle nego li na onu jednu noc kada je deo mog zivota otisao u nepovrat. I sama sam se cudila sebi i takvom stanju, cula sam price o mladim ljudima koji ostanu bez roditelja, kazu vremenom pocnu da se vracaju normalnom zivotu, vrati im se i osmeh, i onaj osecaj zadovoljstva u zivotu i osecaj vere u bolje sutra u njihovim zivotima. I cini mi se na mom primeru da je identicna situacija ali... necu da kazem da sam znala ali sam ipak negde, znajuci sebe, svoju psihu i svoju osetljivost, predosecala da ce me jedne veceri opet poklopiti onaj stari osecaj tuge, praznine i placa.
Lezim na krevetu, pored su dve drugarice koje uveliko spavaju a ja skucena i sa telefonom u rukama i suzama u ocima kucam ovo vama, da probam sebi da olaksam i ne potonem kao nekada do dna. Opet imam onu staru zelju da se tata samo pojavi kraj mene, da mu kazem par reci i zagrlim ga.. da me nasmeje nekim svojim toplim i lepim recima, da ga uhvatim za ruke i plesem sa njim kao sto sam plesala kada sam se pripremala za maturu... Fali mi da mi pozeli laku noc kao sto je to uvek radio a posebno od onog dana kada sam povredila nogu, nije bilo jedne noci da je zaboravio da dodje u moju sobu, poljubi me i pozeli mi laku noc.. Trenutno bih volela da mogu da pobegnem odavde i vratim se u Beograd, u tu istu sobu za koju me u zadnje vreme vise vezu tuzne uspomene nego li one lepe.. znam da me razumete kada vam kazem da me sada oko srca i negde u stomaku steze, osecam kao da me dusa boli a jastuk mi je vec mokar i natopljen suzama..
Ali te zivot sam tera da ides dalje cak i ako ne zelis.. sutra je novi dan, posao i ucenje.. i opet u tom ucenju pronalazim njega jer je on moj motiv za sve to, motiv da uspem u tome sto sam naumila i ne razocaram ga.. i necu, sigurna sam.
Mila, ti si mi posebno ostala u secanju, i ostale devojke, zene i dragi ljudi nadam se da vam svaki dan donese makar sitnu mrvicu spokoja i mira. Tu sam, citam vas i nakon svake procitane vase poruke saljem vam energije i sange da pregurate i izdrzite sve sto vas je snaslo.
Sve vas pozdravljam do sledeceg javljanja.
Trenutno sam vam u Budvi, nasao mi je stric sezonski posao ovde pa radim do septembra u jednom hotelu sa dve drugarice. Potreban mi je novac za fakultet i vozacki ispit koji zelim da upisem po povratku u Beograd. Nego, da krenem redom..
Dosta toga se izdesavalo od mog zadnjeg javljanja. Moram reci da je moje stanje i oporavak nakon tatine smrti krenuo uzlaznom putanjom, dani a posebno noci su postajali laksi i podnosljiviji. Neki ljudi su se potrudili da tako bude mada najvise cinjenica da sam iscekivala potpuni oporavak od one povrede noge, upoznati ste sa tim. Dosao je oporavak, hvala Bogu sve je bilo u redu i moj zivot se sa te strane vratio u normalu. Ponovo se normalno krecem, fizicki sam aktivna, druzim se sa drugaricama i ostale uobicajene stvari.
Negde pocetkom maja sam pocela da ucim za prijemni na fakultet, i sada dok sam ovde slobodno vreme koristim uglavnom za ucenje. Bila sam zaboravila sve one ruzne stvari, snagom volje ili sasvim spontano ali mnogo vise sam mislila na one lepe stvari koje su bile i prosle nego li na onu jednu noc kada je deo mog zivota otisao u nepovrat. I sama sam se cudila sebi i takvom stanju, cula sam price o mladim ljudima koji ostanu bez roditelja, kazu vremenom pocnu da se vracaju normalnom zivotu, vrati im se i osmeh, i onaj osecaj zadovoljstva u zivotu i osecaj vere u bolje sutra u njihovim zivotima. I cini mi se na mom primeru da je identicna situacija ali... necu da kazem da sam znala ali sam ipak negde, znajuci sebe, svoju psihu i svoju osetljivost, predosecala da ce me jedne veceri opet poklopiti onaj stari osecaj tuge, praznine i placa.
Lezim na krevetu, pored su dve drugarice koje uveliko spavaju a ja skucena i sa telefonom u rukama i suzama u ocima kucam ovo vama, da probam sebi da olaksam i ne potonem kao nekada do dna. Opet imam onu staru zelju da se tata samo pojavi kraj mene, da mu kazem par reci i zagrlim ga.. da me nasmeje nekim svojim toplim i lepim recima, da ga uhvatim za ruke i plesem sa njim kao sto sam plesala kada sam se pripremala za maturu... Fali mi da mi pozeli laku noc kao sto je to uvek radio a posebno od onog dana kada sam povredila nogu, nije bilo jedne noci da je zaboravio da dodje u moju sobu, poljubi me i pozeli mi laku noc.. Trenutno bih volela da mogu da pobegnem odavde i vratim se u Beograd, u tu istu sobu za koju me u zadnje vreme vise vezu tuzne uspomene nego li one lepe.. znam da me razumete kada vam kazem da me sada oko srca i negde u stomaku steze, osecam kao da me dusa boli a jastuk mi je vec mokar i natopljen suzama..
Ali te zivot sam tera da ides dalje cak i ako ne zelis.. sutra je novi dan, posao i ucenje.. i opet u tom ucenju pronalazim njega jer je on moj motiv za sve to, motiv da uspem u tome sto sam naumila i ne razocaram ga.. i necu, sigurna sam.
Mila, ti si mi posebno ostala u secanju, i ostale devojke, zene i dragi ljudi nadam se da vam svaki dan donese makar sitnu mrvicu spokoja i mira. Tu sam, citam vas i nakon svake procitane vase poruke saljem vam energije i sange da pregurate i izdrzite sve sto vas je snaslo.
Sve vas pozdravljam do sledeceg javljanja.
Re: Kada voljeni odu...
Драги моји,
била сам мало заузета, па нисам стизала до овог форума због других обавеза које не могу да прескочим или оставим за после.
Драга Енив, музика оплемењује наш живот својом лепотом, и она засигурно веома позитивно утиче на нас. До смрти мог вољеног сина код нас је стално био укључен радио или грамофон (некада), а касније када је Немања на компјутеру скинуо готово 10.000 песама и правио неке своје листе, било је довољно да га укључим и да цео дан слушам музику док радим по кући. И нисам се много освртала на комшилук, код нас је музика увек била гласно слушана. Још кад су били мали волели су да плешу и да певају (зато су одмалена обоје ишли и на фолклор), а Немања је касније био члан музичке групе са својим другарима из детињства, до краја свог живота. Ипак, све оно што смо некада радо слушали сада ме само растужи и расплаче, више не могу да слушам музику. А верујем да и вас остале песме које су биле драге вашим вољенима сада само растуже и враћају у то неко време проведено с њима, што сигурно убија. Тешко је сада слушати нешто што сте некада заједно слушали и делили те емоције. Кад год пустим (а то је веома ретко, понекад баш онако наменски пустим "мом Немањи", као да је он чује) песму "Улице Филаделфије" Бруса Спрингстина мене то обавезно одведе у плач, јер је веома тужна музика, а и текст. Не слушам ништа од његове групе, једноставно не могу. Свега неколико пута сам пустила снимак са концерта његове групе, али и то никада не могу да одгледам до краја, увек се унервозим и почињем да шмрцам у замишљању њега на том концерту, како ли је тамо скакао и певао с другарима, с цигаретом у једној и вероватно флашом пива у другој руци (шта ћеш ...журка...), како се смешио и смејао с њима.
Ја не волим оно што се код нас погрешно зове народњацима, музику која се на нашем простору штанцује у задњих 20-ак година, турбо-фолк и остало, не знам ни како би се могло назвати то ђубре које певаљке називају својим "новим пројектима" које им тате или спонзори финансирају чим реше да сниме ЦД и пусте се у промет, која је то врста музике?, али ипак када сам први пут после Немањине смрти чула песму Банета Бојанића "Нема више друга мог" та песма ме је заиста дубоко погодила, отплакала сам жестоко, жестоко, баш је болело, јер речи су невероватно одговарајуће. Мислим да се свако ко је изгубио друга налази у тој песми. Речи заиста убијају, поставићу их овде,(а и музика је одговарајућа уз то) и надам се да нећу некога убацити у тугу овом песмом, као што себе убацим у тугу:
Nema vise druga mog
moga druga jedinog
nema vise uzeo ga Bog
Nikad vise ja i ti
necemo se opiti
lepe zene kuci voditi
Ref.
Pita vazduh jesenji
pita vetar severni
pitaju me druze, gde si ti
Tu je, ja ih lazem znaj
nema mome drugu kraj
ova pesma moj je oprostaj
S kim da tugu podelim
gde si druze i sa kim
kum da budes kad se ozenim
Neki glas mi govori
novog druga imas ti
al' za mene ti si poslednji
Ref.
Ova pesma nije hit
ova pesma moj je krik
ja ti njome dizem spomenik
Jer sve na tebe seca sad
casa piva, Novi Sad
mrzim ono ako umrem mlad
Посебно се растужим на онај стих "... новог друга имаш ти, ал за мене ти си последњи", баш је тако истинито. Да је остао жив, био би свом најбољем другу (а можда још некима) кум, а овако баш како песма каже његов друг сада има друге најбоље другове, а за мог Немању он је последњи.
Драга Саро, добро је што си се јавила, више пута сам мислила на тебе, шта радиш, како си, шта се дешава, и с једне стране било ми је драго што те нема овде јер сам мислила да је то знак да си се вратила у живот, и напустила нас и наша кукања, а с друге стране и недостајеш овде. Добро је што си нашла посао, и тако остварујеш свој план да зарадиш новац за факултет и за возачки испит. Лепо је кад човек има неки циљ и чини све што може да га и оствари. Тако се учи и одговорности. Драго ми је што си се опоравила физички, да је с ногом све у реду. Знам да си и сама била срећна што си се опоравила у сваком погледу и вратила животу и друштву, млада си и то је нормално. Али то недостајање и та туга јављаће се у животу и убудуће. Кад год буде неких проблема или се због нечега растужиш, помислићеш на тату и недостајаће ти, пожелећеш да је ту да те утеши, да те загрли, пољуби, помази, макар на трен, и чињеница да то не може да се деси и да никада више неће да се деси је за све нас страшна и тешко се подноси. И ја сам потонула пре неких месец и по дана, и никако да се ишчупам из тога. Једно вече сам остала на гробљу до 21,30 ч, изашла сам по мрклом мраку, зато што ме је ухватила страшна туга и крајње неразумна жеља да мој Немања дође макар на трен, само да га видим и загрлим. Знам да је глупо се понашати тако, кад човек себи дозволи ту врсту емоција само себе завлачи у још већу тугу, али понекад толико страшно недостаје да физички боли. Онда се молим да ми дође макар у снове, бар на трен, само да га видим, да знам да је срећан и да је добро (?). Али, прође и по неколико месеци а да га не сањам. Не сањам га често, као моја кћерка. И сама си рекла да ће успомена на оца да ти буде подстрек да учиш и да завршиш свој факултет. И нека буде тако. Још једна дивна особа са овог форума је из љубави према мајци која је такође умрла од тешке болести завршила медицину, и на тај начин се одужила својој мајци за сву љубав и подршку коју јој је пружила у живот. Тако ћеш сигурно и ти. Кад год ти буде тешко, ти помисли на твог тату, на време проведено с њим, на сву пажњу, љубав, помоћ, савете које ти је давао, помисли како би те он гурао напред и давао ти сву своју подршку. Ето, сети се и тог плеса с татом пред твоју матуру, то је лепа успомена, која ће ти остатти заувек.
На мору си, имаћеш времена да се и окупаш у току дана, да мало пливаш, што ће ти сигурно помоћи у рехабилитацији ноге, то је идеална вежба, а опет стигнеш и да учиш навече по мало. Кад ти буде тешко, ти се опет јави, изјадај се мало нама, па ће ти бити лакше. И препливај неки метар за сваког од нас, а ми ћемо да замишљамо каква је вода, је ли још хладна или већ може да се остане дуже у мору, да и ми мало уживамо у том мору.
Поздрав свима,
шта је са осталима?
Мила
била сам мало заузета, па нисам стизала до овог форума због других обавеза које не могу да прескочим или оставим за после.
Драга Енив, музика оплемењује наш живот својом лепотом, и она засигурно веома позитивно утиче на нас. До смрти мог вољеног сина код нас је стално био укључен радио или грамофон (некада), а касније када је Немања на компјутеру скинуо готово 10.000 песама и правио неке своје листе, било је довољно да га укључим и да цео дан слушам музику док радим по кући. И нисам се много освртала на комшилук, код нас је музика увек била гласно слушана. Још кад су били мали волели су да плешу и да певају (зато су одмалена обоје ишли и на фолклор), а Немања је касније био члан музичке групе са својим другарима из детињства, до краја свог живота. Ипак, све оно што смо некада радо слушали сада ме само растужи и расплаче, више не могу да слушам музику. А верујем да и вас остале песме које су биле драге вашим вољенима сада само растуже и враћају у то неко време проведено с њима, што сигурно убија. Тешко је сада слушати нешто што сте некада заједно слушали и делили те емоције. Кад год пустим (а то је веома ретко, понекад баш онако наменски пустим "мом Немањи", као да је он чује) песму "Улице Филаделфије" Бруса Спрингстина мене то обавезно одведе у плач, јер је веома тужна музика, а и текст. Не слушам ништа од његове групе, једноставно не могу. Свега неколико пута сам пустила снимак са концерта његове групе, али и то никада не могу да одгледам до краја, увек се унервозим и почињем да шмрцам у замишљању њега на том концерту, како ли је тамо скакао и певао с другарима, с цигаретом у једној и вероватно флашом пива у другој руци (шта ћеш ...журка...), како се смешио и смејао с њима.
Ја не волим оно што се код нас погрешно зове народњацима, музику која се на нашем простору штанцује у задњих 20-ак година, турбо-фолк и остало, не знам ни како би се могло назвати то ђубре које певаљке називају својим "новим пројектима" које им тате или спонзори финансирају чим реше да сниме ЦД и пусте се у промет, која је то врста музике?, али ипак када сам први пут после Немањине смрти чула песму Банета Бојанића "Нема више друга мог" та песма ме је заиста дубоко погодила, отплакала сам жестоко, жестоко, баш је болело, јер речи су невероватно одговарајуће. Мислим да се свако ко је изгубио друга налази у тој песми. Речи заиста убијају, поставићу их овде,(а и музика је одговарајућа уз то) и надам се да нећу некога убацити у тугу овом песмом, као што себе убацим у тугу:
Nema vise druga mog
moga druga jedinog
nema vise uzeo ga Bog
Nikad vise ja i ti
necemo se opiti
lepe zene kuci voditi
Ref.
Pita vazduh jesenji
pita vetar severni
pitaju me druze, gde si ti
Tu je, ja ih lazem znaj
nema mome drugu kraj
ova pesma moj je oprostaj
S kim da tugu podelim
gde si druze i sa kim
kum da budes kad se ozenim
Neki glas mi govori
novog druga imas ti
al' za mene ti si poslednji
Ref.
Ova pesma nije hit
ova pesma moj je krik
ja ti njome dizem spomenik
Jer sve na tebe seca sad
casa piva, Novi Sad
mrzim ono ako umrem mlad
Посебно се растужим на онај стих "... новог друга имаш ти, ал за мене ти си последњи", баш је тако истинито. Да је остао жив, био би свом најбољем другу (а можда још некима) кум, а овако баш како песма каже његов друг сада има друге најбоље другове, а за мог Немању он је последњи.
Драга Саро, добро је што си се јавила, више пута сам мислила на тебе, шта радиш, како си, шта се дешава, и с једне стране било ми је драго што те нема овде јер сам мислила да је то знак да си се вратила у живот, и напустила нас и наша кукања, а с друге стране и недостајеш овде. Добро је што си нашла посао, и тако остварујеш свој план да зарадиш новац за факултет и за возачки испит. Лепо је кад човек има неки циљ и чини све што може да га и оствари. Тако се учи и одговорности. Драго ми је што си се опоравила физички, да је с ногом све у реду. Знам да си и сама била срећна што си се опоравила у сваком погледу и вратила животу и друштву, млада си и то је нормално. Али то недостајање и та туга јављаће се у животу и убудуће. Кад год буде неких проблема или се због нечега растужиш, помислићеш на тату и недостајаће ти, пожелећеш да је ту да те утеши, да те загрли, пољуби, помази, макар на трен, и чињеница да то не може да се деси и да никада више неће да се деси је за све нас страшна и тешко се подноси. И ја сам потонула пре неких месец и по дана, и никако да се ишчупам из тога. Једно вече сам остала на гробљу до 21,30 ч, изашла сам по мрклом мраку, зато што ме је ухватила страшна туга и крајње неразумна жеља да мој Немања дође макар на трен, само да га видим и загрлим. Знам да је глупо се понашати тако, кад човек себи дозволи ту врсту емоција само себе завлачи у још већу тугу, али понекад толико страшно недостаје да физички боли. Онда се молим да ми дође макар у снове, бар на трен, само да га видим, да знам да је срећан и да је добро (?). Али, прође и по неколико месеци а да га не сањам. Не сањам га често, као моја кћерка. И сама си рекла да ће успомена на оца да ти буде подстрек да учиш и да завршиш свој факултет. И нека буде тако. Још једна дивна особа са овог форума је из љубави према мајци која је такође умрла од тешке болести завршила медицину, и на тај начин се одужила својој мајци за сву љубав и подршку коју јој је пружила у живот. Тако ћеш сигурно и ти. Кад год ти буде тешко, ти помисли на твог тату, на време проведено с њим, на сву пажњу, љубав, помоћ, савете које ти је давао, помисли како би те он гурао напред и давао ти сву своју подршку. Ето, сети се и тог плеса с татом пред твоју матуру, то је лепа успомена, која ће ти остатти заувек.
На мору си, имаћеш времена да се и окупаш у току дана, да мало пливаш, што ће ти сигурно помоћи у рехабилитацији ноге, то је идеална вежба, а опет стигнеш и да учиш навече по мало. Кад ти буде тешко, ти се опет јави, изјадај се мало нама, па ће ти бити лакше. И препливај неки метар за сваког од нас, а ми ћемо да замишљамо каква је вода, је ли још хладна или већ може да се остане дуже у мору, да и ми мало уживамо у том мору.
Поздрав свима,
шта је са осталима?
Мила
Re: Kada voljeni odu...
Dugo pratim ovaj forum, posebno ovu temu, ali nisam imala snage da pisem. Moja mama je preminula pre 2,5 godine od ove opake bolesti. Imala je 63 godine i umrla je dan pred drugi rodjendan mog sina. Imala je sarkom materice, rekli su prva faza, samo operacija i preventivno zracenje i sve ce biti u redu. Umrla je godinu dana posle operacije, u takvim mukama, da ih ni najgorem neprijatelju ne bih pozelela. Poslednja 3 meseca su meseci takve agonije u kojoj smo bili prepusteni sami sebi, gde vas lekari pustaju da se snalazite kako znate i umete. Ogorcena sam na sve lekare Instituta za onkologiju u Beogradu, jer tako nezainteresovane, a pre svega nehumane ljude nisam srela u svom zivotu.Jedna doktorka je mami kad je otisla na zracenje rekla "nisam ti ja kriva sto imas rak". Neki kazu zivot ide dalje, ali moj zivot ne ide. Stao je tog 11. novembra. Sanjam je povremeno, ni blizu koliko bih zelela. Tek sad je nekad sanjam da je ne boli stomak, da je zdrava. Pune dve godine u svakom snu je boleo stomak. Nedostaje mi uzasno, svakim danom. Ja sam jedinica i mama mi je bila sve. I mama, i sestra, i najbolji prijatelj. I jos uvek se pitam da li smo mogli jos nesto da preduzmemo, mada mi je pedijatar mog sina rekao da je obican rak dobrocudan, u odnosu na sarkom i da tu ne moze nista da se ucini. Zao mi je i sto je moj sin nece zapamtiti, mada gleda slike i ja mu puno pricam o njoj, jer mu se toliko radovala i toliko je bila srecna kad se rodio. Cuvala ga je kad sam pocela da radim, pa sve do ta poslednja 3 meseca. Samo mi je drago sto sam bila uz nju sve vreme, mada su mi neki savetovali da nadjem vezu i smestim je u bolnicu. Nisam htela, jer iako sam se do poslednje sekunde nadala da ce se desiti neko cudo i da ce mama ozdraviti, bila sam svesna da odlazi i zelela sam da sto vise vremena provedem sa mamom. Izvinjavam se sto prilicno konfuzno pisem, htela bih mnogo da napisem, ali mi suze ne daju. Pozdravljam vas sve
Re: Kada voljeni odu...
Лола,
жао ми је због твоје маме, али те не могу утешити. Поготово не ја, јер ја не могу ни 3,5 године после смрти мог вољеног сина да се изборим са свом том тугом која ме је испунила. И ја сам мог сина у почетку сањала стално у болницама, и то неким старим, сивим, прљавим, тако тужним и суморним, и увек ми је било још теже кад га сањам тако болесног у таквом окружењу. А онда сам почела да га сањам какав је био као мали, увек срећан, насмејан, раздраган, умиљат, и понекад сам се чак осећала и на тренутак срећно, а понекад би ме те слике и та сећања само још више растужиле. Ваљда је то зато што сам након оног првог периода, кад су се стално наметале оне слике и сећања из болнице и оних страшних задњих дана умирања и свега тога, почела да интензивно размишљам и да се присећам свега од његовог рођења, тог периода када је био беба, па касније када је био најслађи - са 2-7 година, стално сам се присећала наших догодовштина и његових бескрајних "бисера", и тим подсвесним враћањем у тај наш најсрећнији период живота када су моја деца била у предшколском узрасту и када су они били слободни па смо се много играли, дружили, путовали, планинарили, када су се дешавале само лепе ствари и све је било тако спокојно и срећно, па је некако природно било због тог интензивног присећања и размишљања о њему из тог најсрећнијег периода да га просто "призовем" у своје снове у том узрасту. И кад сам почела да га сањам тако срећног какав је био некако су ми ти снови постали драги. Али, то уме да буде и тешко. Чим сам га више пута заредом сањала тако срећног, насмејаног, широм отворених крупних очију, румених обрашчића, са оним његовим крупним локницама, снажним прсима и широким мушким леђима, са јамицама на коленима и лактовима и чврстим затегнутим бутинама (увек сам се шалила да има кечерске бутине), после првих неколико снова на којима сам била дубоко захвална јер су ме ти снови испунили неком радошћу што га видим макар и тако, на трен, јер сам се осећала као да сам проживела поново тај тренутак с њим, дакле после те почетне радости било је заправо још теже, јер ме је онда испунила страшна жеља да ми стварно дође макар на трен, жеља да га загрлим, мазим и љубим као некада, да легнем крај њега у кревет и да га мазим док му причам причу за лаку ноћ после које бих обично лако себе успавала а он би остајао и даље широм отворених очију у размишљању о томе што се дешавало у тој причи и са безброј питања у стилу "А шта ....". Тада је постајало све теже. Бивало је дана када заиста не бих имала смирења нигде и ни у чему, јер бих само осећала бол и страшну жељу да се врати већ једном кући, доста је био одсутан, време је да дође опет нама и да све буде као некада, да ми прича догађаје из вртића, да ми се "хвали" како је "опет био у бебама" (то је била казна васпитачице кад је био немиран и није хтео да спава, послала би га у јаслице, код малих беба које не знају да причају, рачунајући да ће му тамо бити досадно па ће морати да заспе, а он би ишао редом и мазио бебе и тако ни њима није дао да спавају), да га гледам како држи прстиће онако слатко док једе, итд. Наравно да сам свесна лудости свега о чему размишљам, поготово што је имао 23 године кад је умро а ја размишљам о њему кад је био у предшколском узрасту и желим да ми се врати, али се против осећања не иде разумом.
Тако је свакако и теби. Имаш малог сина и пуно радно време око њега, што је за тебе добро, јер нећеш имати оволико времена да се присећаш и тугујеш као ја која сам од смрти мог вољеног сина у пензији. Па и та присећања на муке које је претрпела временом ће да губе на интензитету, а најважније је да си се максимално ангажовала, да си била уз њу све то време и пружила њој љубав, утеху и сваку помоћ а себи осећање да си учинила све што си могла. Тако ће ти бити мало лакше.
Поздрав свима,
Мила
жао ми је због твоје маме, али те не могу утешити. Поготово не ја, јер ја не могу ни 3,5 године после смрти мог вољеног сина да се изборим са свом том тугом која ме је испунила. И ја сам мог сина у почетку сањала стално у болницама, и то неким старим, сивим, прљавим, тако тужним и суморним, и увек ми је било још теже кад га сањам тако болесног у таквом окружењу. А онда сам почела да га сањам какав је био као мали, увек срећан, насмејан, раздраган, умиљат, и понекад сам се чак осећала и на тренутак срећно, а понекад би ме те слике и та сећања само још више растужиле. Ваљда је то зато што сам након оног првог периода, кад су се стално наметале оне слике и сећања из болнице и оних страшних задњих дана умирања и свега тога, почела да интензивно размишљам и да се присећам свега од његовог рођења, тог периода када је био беба, па касније када је био најслађи - са 2-7 година, стално сам се присећала наших догодовштина и његових бескрајних "бисера", и тим подсвесним враћањем у тај наш најсрећнији период живота када су моја деца била у предшколском узрасту и када су они били слободни па смо се много играли, дружили, путовали, планинарили, када су се дешавале само лепе ствари и све је било тако спокојно и срећно, па је некако природно било због тог интензивног присећања и размишљања о њему из тог најсрећнијег периода да га просто "призовем" у своје снове у том узрасту. И кад сам почела да га сањам тако срећног какав је био некако су ми ти снови постали драги. Али, то уме да буде и тешко. Чим сам га више пута заредом сањала тако срећног, насмејаног, широм отворених крупних очију, румених обрашчића, са оним његовим крупним локницама, снажним прсима и широким мушким леђима, са јамицама на коленима и лактовима и чврстим затегнутим бутинама (увек сам се шалила да има кечерске бутине), после првих неколико снова на којима сам била дубоко захвална јер су ме ти снови испунили неком радошћу што га видим макар и тако, на трен, јер сам се осећала као да сам проживела поново тај тренутак с њим, дакле после те почетне радости било је заправо још теже, јер ме је онда испунила страшна жеља да ми стварно дође макар на трен, жеља да га загрлим, мазим и љубим као некада, да легнем крај њега у кревет и да га мазим док му причам причу за лаку ноћ после које бих обично лако себе успавала а он би остајао и даље широм отворених очију у размишљању о томе што се дешавало у тој причи и са безброј питања у стилу "А шта ....". Тада је постајало све теже. Бивало је дана када заиста не бих имала смирења нигде и ни у чему, јер бих само осећала бол и страшну жељу да се врати већ једном кући, доста је био одсутан, време је да дође опет нама и да све буде као некада, да ми прича догађаје из вртића, да ми се "хвали" како је "опет био у бебама" (то је била казна васпитачице кад је био немиран и није хтео да спава, послала би га у јаслице, код малих беба које не знају да причају, рачунајући да ће му тамо бити досадно па ће морати да заспе, а он би ишао редом и мазио бебе и тако ни њима није дао да спавају), да га гледам како држи прстиће онако слатко док једе, итд. Наравно да сам свесна лудости свега о чему размишљам, поготово што је имао 23 године кад је умро а ја размишљам о њему кад је био у предшколском узрасту и желим да ми се врати, али се против осећања не иде разумом.
Тако је свакако и теби. Имаш малог сина и пуно радно време око њега, што је за тебе добро, јер нећеш имати оволико времена да се присећаш и тугујеш као ја која сам од смрти мог вољеног сина у пензији. Па и та присећања на муке које је претрпела временом ће да губе на интензитету, а најважније је да си се максимално ангажовала, да си била уз њу све то време и пружила њој љубав, утеху и сваку помоћ а себи осећање да си учинила све што си могла. Тако ће ти бити мало лакше.
Поздрав свима,
Мила
Re: Kada voljeni odu...
Draga Mila mislim na sve vas, redovno vas citam, ali sve nekako nemam snage da se javim…nikako da povezem misli. Trenutno sam u osmom mesecu, stalno sam u kuci jer mi ne prija setnja (pogotovo ovo toplo vreme), fizicki se generalno lose osecam jer je sada vec dosta naporno, pa samim tim i psihicki. U glavi su mi samo neke crne misli. Znam da je to prosto greh u ovom mom stanju ali sta cu kada je jace od mene.. Negde u dubini verujem i nadam se da ce mi biti lakse kada se sve ovo zavrsi, ali do tada treba izdrzati svu ovu neizvesnost i izboriti se sa silnim teskim mislima. Kada sam procitala Bibino a i druga iskustva vezana za ophodjenje zdravstvenih radnika i zdravstvenog sistema uopste prema pacijentima, ne mogu da kazem da sam se iznenadila obzirom da sam sve to znala, ali me negde i to muci. Pitam se sta li mene ceka kada odem u bolnicu… Ako sve ide sto bi rekli prirodno i kako treba onda i nema razloga za brigu, ali ako ne bude tako ko zna kako cu proci…Tako da sam i na tom planu gledala da se obezbedim ovih dana jer su mi svi bez izuzetka rekli da se na porodjaj u danasnje vreme ne ide bez debele veze i naravno “casti” za lekara. Ma uzas.. Pored te brige koju sam do nedavno imala tu su naravno i one konstantne misli o tome da li ce biti zdravo, pravo i td.. Svi mi kazu obzirom da mi je sve vreme bilo sve uredno da nemam razloga za brigu, ali ja sam posle svega kroz sta smo prosli sa tatom navukla neki stravican strah. Iako sam svesna da to nema veze jedno sa drugim, jednostavno ne mogu da se otrgnem od tih misli. Pa da li su to sada malo i hormoni i stanje samo po sebi ne znam..u konstantnoj sam strepnji, teskobi i brizi. Povremeno izadjem na terasu i bacim poled ka parku u kojem smo ja i tata setali zadnjih tridesetak godina, pa odatle vidim i jedno mesto na kome smo se slikali kada sam imala samo tri godine. Eh kako bih prozivela zivot unazad kao u onoj pesmi i vratila se u to bezbrizno i srecno detinje doba. Samo da mogu.. Stalno razmisljam kako bi sve bilo drugacije da je on sada tu i kakva bi mi podrska bio. Naravno u svakom momentu sam svesna da su te misli potpuni apsurd i da ne vode nicemu, ali eto... Ma uopste namam snage da izadjem na vazduh i makar sednem malo na klupu. Neverovatno koliko mi je ta blokada jaka. Imam utisak da bi mi srce puklo kada bih posla tom stazom. Inace godisnjica ce sad 24-og i to me dodatno ubija. Prosto ne mogu da verujem da je godina tako ocas posla proletela. Pre neko vece sam ga sanjala da je dosao kuci i da smo se svi obradovali. Kao mislili smo da je mrtav ali to je ipak bila greska. U tom momentu sam osetila neopisivu srecu i na trenutak mi se vratio sav onaj spokoj, radost i blagostanje u kome sam bila dok se nista od toga nije desilo. Onda sam ga jako zagrlila i prisetila se da smo identifikovali telo…da je imao tu prokletu bolest… i sve mi se vratilo u sekundi. Ostala sam bez daha, probudila se u agoniji i konacno spoznala koliko se stvarno ubijeno, prazno i nesretno osecam. Kako vise ni srecu, ni tugu, niti jednu drugu emociju ne dozivljavam na isti nacin kao pre. Sve je to sada nekako drugacije, prazno..ma uopste ne znam kako da opisem. Muziku jos uvek ne mogu da slusam a nekada nisam mogla bez nje. Svirala sam klavir i isla u muzicku skolu kao mala…ma muzika je bila moj zivot. Kazu da je klasicna muzika dobra za bebe u prenatalnom periodu ali ja ni za to nisam imala snage.
Ne znam sta me ceka niti kako ce biti kada beba dodje, ali znam da tati dugujem da sve ovo izguram, da nastavim dalje kako mi je rekao i obavezno dete usmerim na neki sport. Verujem da cu uspeti, dajem sve od sebe uprkos svim tegobama, ali zivot kao zivot vise nikada nece biti isti ni priblizno. Zapravo ima jedna pesma koju povremeno volim da cujem u izvodjenju Anice Dobre:
Cveta tresnja
Cveta tresnja u planini
prolece se opet sprema
sve je isto u mom kraju
samo mene tamo nema.
Zeleni se loza vita
oko starog kucnog trema
sve je isto u mom kraju
samo mene tamo nema.
Bila jednom ljubav jedna
ljubav moja suza vredna
sve je isto u mom kraju
ali tebe sa mnom nema.
Ne znam sta me ceka niti kako ce biti kada beba dodje, ali znam da tati dugujem da sve ovo izguram, da nastavim dalje kako mi je rekao i obavezno dete usmerim na neki sport. Verujem da cu uspeti, dajem sve od sebe uprkos svim tegobama, ali zivot kao zivot vise nikada nece biti isti ni priblizno. Zapravo ima jedna pesma koju povremeno volim da cujem u izvodjenju Anice Dobre:
Cveta tresnja
Cveta tresnja u planini
prolece se opet sprema
sve je isto u mom kraju
samo mene tamo nema.
Zeleni se loza vita
oko starog kucnog trema
sve je isto u mom kraju
samo mene tamo nema.
Bila jednom ljubav jedna
ljubav moja suza vredna
sve je isto u mom kraju
ali tebe sa mnom nema.