Драга Бојана,
данима сам имала проблема с компјутером и мислила сам да је опет пукао хард-диск, па сам се нервирала, али ипак је у питању нешто друго, лакши проблем, нешто што нам је промакло. Помислила сам како ћемо поново изгубити податке и фотографије, и почела да се нервирам, јер то није први пут, а онда схватим како сам допустила да ова справа постане важна у нашим животима и колико је све то глупо. "Навукла" сам се на ово наше дописивање, па би ми недостајало.
Малопре сам написала писмо и када сам хтела да поставим линк за ону дивну руску песму о којој сам већ писала обрисала сам га грешком, и лепо сам шизнула. Сада не могу баш да га понављам, али ...
Није ништа чудно што ти се чинило да си поставила тему десетак дана после татине смрти, све је то било као у неком трансу и изгуби се појам о времену као нечем небитном у оваквим ситуацијама, али то заиста није важно. Драго ми је да си "повукла" ту личну ноту и ослободила и нас остале да причамо мало слободније, личније на ову тему. Јер, сви пролазимо кроз исто - ова бол је крајње лична, и никога не можемо дуго оптерећивати разговорима на ту тему, па се онда повлачимо у себе и то све бива још много теже. И што нормалније изгледамо извана то је теже и све већа туга у души, у срцу. И зато је добро да можемо макар овако да избацимо делић те туге из себе и поделимо га са неким, макар виртуелним пријатељима. Понекад ми је чак помало увредљиво што се људима чини да сам "сада добро, средила сам се", помислим у себи "Да ли ви стварно мислите да сам добро?", али наравно ништа од тога никада не кажем јер би било беспредметно и одвело би ме у дугачку и заморну причу. Ваљда је тако лакше, јер људима је тешко причати о смрти мога сина, тешко је наћи праве речи утехе и сви се осећају стегнуто и непријатно, и онда је лакше то једноставно прескочити и правити се да је све у реду.
И ја сам, као твој отац, расла уз музику "Индеха", између осталих. И волела сам да слушам и њих, не само рок. Ево, управо док ово пишем зове ме муж из села. Отишао је тамо с једним другом да нешто уради, и пошто им се још не спава слушају радио и позвао ме је да чујем како управо на радију иде песма Банета Бојанића "Нема више друга мога", која има добар текст, и коју су Немањини другари хтели да обраде у хип-хоп фазону и да је посвете њему, али нису успели то да одраде. Знам да се мој муж сада растужио док то слуша и да вероватно плаче, баш као што се и ја сваки пут страшно расплачем кад он пусти ону дивну руску музику о којој сам већ писала, посебно ону песму "Не за мене", коју је написао неко од белогардејаца, неко ко је знао да ће погинути и ко је те дирљиве стихове писао као већ мртав човек. Песма је прелепа, и претпостављам да мог мужа исто везује за нашег сина, али он и не слути како ме разбија сваки пут кад је пусти, а пушта је сваког дана кад дође с посла, поново и поново. Ја се онда померим у кухињу или купатило, да то буде њима неприметно, јер изгледа као да нешто радим, а ја уствари помало умирем сваки пут кад је слушам. Што би рекли клинци (па и мој син) - од овога може да се рикњава! Помишљала сам да поставим линк за ту песму, али много ми је тужна, не бих желела да убацим у то стање и друге људе.
Иначе, слажем се да не постоји култура туговања. За мене је јако болно што нисам могла да будем уз мог сина када је умирао, да га држим за руку, да га мазим, љубим и да му причам, да лакше оде, да не буде сам. То је нешто што ме много боли. Мислим да нико не би смео да умре сам, то је страшно. А мој син је управо умро тако, сам, у стерилном блоку, у свом стакленом боксу. Била сам те вечери до 22,30 ч, а онда је дошао болничар и рекао да морам да идем, да ипак не могу ноћу да останем. И ја сам морала да одем, а он је непуна 3 часа иза тога умро, сам у својој соби. То тако страшно усамљено умирање ме много боли. И кад год помислим на то тешко ми је. Ни један родитељ не жели да испраћа своје дете, али ако је већ морао да умре, волела бих да сам могла да будем уз њега. Знам да је докторка направила уступак што ме је уопште пуштала у стерилни блок, али мислим да би у ту културу туговања и обична људска саосећања спадала и та једна мала - са болничког становишта не баш уобичајена и дозвољива - дозвола лекара да ја останем уз моје дете те ноћи када је било очигледно да се он више неће пробудити, да умире. Жао ми је што нисам те ноћи могла да останем уз мог вољеног сина, да му олакшам те муке у преласку из овога у онај други живот, да имам прилику да га мазим и кажем му све оно што сам желела, а посебно бих волела да сам имала прилику да останем с њим неко време да се опростим од њега. На западу таква могућност одавно постоји у неким болницама, тамо дозвољавају сродницима да остану неко време после смрти са својим најближима, да их измазе, изљубе, изгрле задњи пут, да их просто држе на рукама и кажу им све што нису стигли. Мислим да је то драгоцено време, тих 15-ак минута, или пола часа, колико где већ дозвољавају, негде можда и више. Страшно је што је моје вољено дете умрло, али би ми значило много да сам могла после да га загрлим и држим моју велику бебу у крилу као некада, док је био мали, да сам имала прилику да се тако опростим од њега. Не бих плакала наглас због других пацијената. Извештила сам се. И кући веома често плачем поред мог мужа и кћерке док гледамо филмове или док радим нешто по кући, они и не примете да плачем јер сам научила да то радим безгласно, да не оптерећујем друге. И успут, на улици, у радњи, само увек имам сунчане наочаре и онда то прође непримећено. Тиме се не скривам, него једноставно и мени не би пријало сваки пут да ме неко теши и да почиње разговор на ту тему са мном. Понекад, и заправо најчешће, ми одговара да то сама одболујем. Иако бих ипак волела да могу да причам о Немањи са мојим пријатељима, али не тек онако, успут, него да могу да причам о томе какав је био, неке детаље из његовог живота, неке ситуације и догодовштине с његовим другарима, можда чак и оно што држим дубоко у себи, а то су наши разговори оних задњих дана, у том несрећном стерилном блоку. Једна млада жена са овог форума написала је књигу о трговини цитостатицима, инспирисана судбинама још једне дивне особе са овог форума која је умрла, Маријане Ж, свима познате под именом "Тајна адреса", која је своје дружење са нама овде почела постом под називом "Једног јутра пијеш капућино, друго јутро имаш рак", и мога Немање. Маријанина судбина је ову младу жену, која се овде јављала под именом "Хирем", инспирисала да крене да пише ту књигу, а онда се једног дана јавила и мени и питала за дозволу да мог сина убаци као лик у њену причу. О њему, наравно, није знала ништа осим онога што сам ја писала на теми коју је мој муж отворио под називом "Син болује од Нон-Ходгкинове болести...", али је ипак добро проценила какав је био. Без обзира што је њен роман фикција, као и сваки, и ликови ово двоје младих људи који су у међувремену умрли су јој послужили само као основ а она је као писац дала њима неку своју визију њихових личности, убацила је једну причицу о ружи, коју сам јој ја испричала да бих јој дочарала какав је био мој син. То је лепа и тужна прича о томе колико је био нежан и романтичан. Једном је био код друга да му среди компјутер, и пошто је морао да му реинсталира све програме остао је до ујутру. Око 7 ч ујутру друг је пошао да га испрати, јер станује далеко од нас, а кола су му била на поправку, па је кренуо с мојим сином полако према нашем насељу. Успут су прошли поред куће девојчице која му се свиђала и код које је одлазио (она је била сестра девојке његовог најбољег друга, с којим је одлазио њиховој кући). Ушао је у једну башту у комшилуку, убрао ружу и вратио се према њиховој кући. Кад је пошао назад према њеној кући друг му је рекао "Где ћеш, будало једно, знаш да њен ћале има пушку, има да те упуца", наравно шалио се с њим. А мој син је прескочио ограду, попео се степеништем на спрат, и на врху степеништа оставио црвену ружу за њу. Ето, такав је био мој вољени син. И увек се расплачем кад на то помислим. И драго ми је што је био такав. И жао ми је што за његов рођендан, или за годишњицу смрти, или чак можда и за 8. март - који је он такође обележавао тим црвеним ружама - не видим на његовом гробу, поред свег осталог цвећа, и ту једну посебну црвену ружу, спуштену на његов гроб онако како је он спустио на врху степеништа. Заболи ме кад год помислим на то, растужим се због њега.
И ја имам којечега што бих сада другачије урадила, и исто сваког дана размишљам о томе шта бих дала да могу нешто поново да урадим, да имам прилику да нешто урадим другачије или да кажем, али нажалост тога нема.
Поздрав свима,
Мила
Kada voljeni odu...
Re: Kada voljeni odu...
Драга Бојана,
данима сам имала проблема с компјутером и мислила сам да је опет пукао хард-диск, па сам се нервирала, али ипак је у питању нешто друго, лакши проблем, нешто што нам је промакло. Помислила сам како ћемо поново изгубити податке и фотографије, и почела да се нервирам, јер то није први пут, а онда схватим како сам допустила да ова справа постане важна у нашим животима и колико је све то глупо. "Навукла" сам се на ово наше дописивање, па би ми недостајало.
Малопре сам написала писмо и када сам хтела да поставим линк за ону дивну руску песму о којој сам већ писала обрисала сам га грешком, и лепо сам шизнула. Сада не могу баш да га понављам, али ...
Није ништа чудно што ти се чинило да си поставила тему десетак дана после татине смрти, све је то било као у неком трансу и изгуби се појам о времену као нечем небитном у оваквим ситуацијама, али то заиста није важно. Драго ми је да си "повукла" ту личну ноту и ослободила и нас остале да причамо мало слободније, личније на ову тему. Јер, сви пролазимо кроз исто - ова бол је крајње лична, и никога не можемо дуго оптерећивати разговорима на ту тему, па се онда повлачимо у себе и то све бива још много теже. И што нормалније изгледамо извана то је теже и све већа туга у души, у срцу. И зато је добро да можемо макар овако да избацимо делић те туге из себе и поделимо је са неким, макар виртуелним пријатељима. Понекад ми је чак помало увредљиво што се људима чини да сам "сада добро, средила сам се", помислим у себи "Да ли ви стварно мислите да сам добро?", али наравно ништа од тога никада не кажем јер би било беспредметно и одвело би ме у дугачку и заморну причу. Ваљда је тако лакше, јер људима је тешко причати о смрти мога сина, тешко је наћи праве речи утехе и сви се осећају стегнуто и непријатно, и онда је лакше то једноставно прескочити и правити се да је све у реду.
И ја сам, као твој отац, расла уз музику "Индеха", између осталих. И волела сам да слушам и њих, не само рок. Ево, управо док ово пишем зове ме муж из села. Отишао је тамо с једним другом да нешто уради, и пошто им се још не спава слушају радио и позвао ме је да чујем како управо на радију иде песма Банета Бојанића "Нема више друга мога", која има добар текст, и коју су Немањини другари хтели да обраде у хип-хоп фазону и да је посвете њему, али нису успели то да одраде. Знам да се мој муж сада растужио док то слуша и да вероватно плаче, баш као што се и ја сваки пут страшно расплачем кад он пусти ону дивну руску музику о којој сам већ писала, посебно ону песму "Не за мене", коју је написао неко од белогардејаца, неко ко је знао да ће погинути и ко је те дирљиве стихове писао као већ мртав човек. Песма је прелепа, и претпостављам да мог мужа исто везује за нашег сина, али он и не слути како ме разбија сваки пут кад је пусти, а пушта је сваког дана кад дође с посла, поново и поново. Ја се онда померим у кухињу или купатило, да то буде њима неприметно, јер изгледа као да нешто радим, а ја уствари помало умирем сваки пут кад је слушам. Што би рекли клинци (па и мој син) - од овога може да се рикњава! Помишљала сам да поставим линк за ту песму, али много ми је тужна, не бих желела да убацим у то стање и друге људе.
Иначе, слажем се да не постоји култура туговања. За мене је јако болно што нисам могла да будем уз мог сина када је умирао, да га држим за руку, да га мазим, љубим и да му причам, да лакше оде, да не буде сам. То је нешто што ме много боли. Мислим да нико не би смео да умре сам, то је страшно. А мој син је управо умро тако, сам, у стерилном блоку, у свом стакленом боксу. Била сам те вечери до 22,30 ч, а онда је дошао болничар и рекао да морам да идем, да ипак не могу ноћу да останем. И ја сам морала да одем, а он је непуна 3 часа иза тога умро, сам у својој соби. То тако страшно усамљено умирање ме много боли. И кад год помислим на то тешко ми је. Ни један родитељ не жели да испраћа своје дете, али ако је већ морао да умре, волела бих да сам могла да будем уз њега. Знам да је докторка направила уступак што ме је уопште пуштала у стерилни блок, али мислим да би у ту културу туговања и обична људска саосећања спадала и та једна мала - са болничког становишта не баш уобичајена и дозвољива - дозвола лекара да ја останем уз моје дете те ноћи када је било очигледно да се он више неће пробудити, да умире. Жао ми је што нисам те ноћи могла да останем уз мог вољеног сина, да му олакшам те муке у преласку из овога у онај други живот, да имам прилику да га мазим и кажем му све оно што сам желела, а посебно бих волела да сам имала прилику да останем с њим неко време да се опростим од њега. На западу таква могућност одавно постоји у неким болницама, тамо дозвољавају сродницима да остану неко време после смрти са својим најближима, да их измазе, изљубе, изгрле задњи пут, да их просто држе на рукама и кажу им све што нису стигли. Мислим да је то драгоцено време, тих 15-ак минута, или пола часа, колико где већ дозвољавају, негде можда и више. Страшно је што је моје вољено дете умрло, али би ми значило много да сам могла после да га загрлим и држим моју велику бебу у крилу као некада, док је био мали, да сам имала прилику да се тако опростим од њега. Не бих плакала наглас због других пацијената. Извештила сам се. И кући веома често плачем поред мог мужа и кћерке док гледамо филмове или док радим нешто по кући, они и не примете да плачем јер сам научила да то радим безгласно, да не оптерећујем друге. И успут, на улици, у радњи, само увек имам сунчане наочаре и онда то прође непримећено. Тиме се не скривам, него једноставно и мени не би пријало сваки пут да ме неко теши и да почиње разговор на ту тему са мном. Понекад, и заправо најчешће, ми одговара да то сама одболујем. Иако бих ипак волела да могу да причам о Немањи са мојим пријатељима, али не тек онако, успут, него да могу да причам о томе какав је био, неке детаље из његовог живота, неке ситуације и догодовштине с његовим другарима, можда чак и оно што држим дубоко у себи, а то су наши разговори оних задњих дана, у том несрећном стерилном блоку. Једна млада жена са овог форума написала је књигу о трговини цитостатицима, инспирисана судбинама још једне дивне особе са овог форума која је умрла, Маријане Ж, свима познате под именом "Тајна адреса", која је своје дружење са нама овде почела постом под називом "Једног јутра пијеш капућино, друго јутро имаш рак", и мога Немање. Маријанина судбина је ову младу жену, која се овде јављала под именом "Хирем", инспирисала да крене да пише ту књигу, а онда се једног дана јавила и мени и питала за дозволу да мог сина убаци као лик у њену причу. О њему, наравно, није знала ништа осим онога што сам ја писала на теми коју је мој муж отворио под називом "Син болује од Нон-Ходгкинове болести...", али је ипак добро проценила какав је био. Без обзира што је њен роман фикција, као и сваки, и ликови ово двоје младих људи који су у међувремену умрли су јој послужили само као основ а она је као писац дала њима неку своју визију њихових личности, убацила је једну причицу о ружи, коју сам јој ја испричала да бих јој дочарала какав је био мој син. То је лепа и тужна прича о томе колико је био нежан и романтичан. Једном је био код друга да му среди компјутер, и пошто је морао да му реинсталира све програме остао је до ујутру. Око 7 ч ујутру друг је пошао да га испрати, јер станује далеко од нас, а кола су му била на поправци, па је кренуо с мојим сином полако према нашем насељу. Успут су прошли поред куће девојчице која му се свиђала и код које је одлазио (она је била сестра девојке његовог најбољег друга, с којим је одлазио њиховој кући). Ушао је у једну башту у комшилуку, убрао ружу и вратио се према њиховој кући. Кад је пошао назад према њеној кући друг му је рекао "Где ћеш, будало једно, знаш да њен ћале има пушку, има да те упуца", наравно шалио се с њим. А мој син је прескочио ограду, попео се степеништем на спрат, и на врху степеништа оставио црвену ружу за њу. Ето, такав је био мој вољени син. И увек се расплачем кад на то помислим. И драго ми је што је био такав. И жао ми је што за његов рођендан, или за годишњицу смрти, или чак можда и за 8. март - који је он такође обележавао тим црвеним ружама - не видим на његовом гробу, поред свег осталог цвећа, и ту једну посебну црвену ружу, спуштену на његов гроб онако како је он спустио на врху степеништа. Заболи ме кад год помислим на то, растужим се због њега.
И ја имам којечега што бих сада другачије урадила, и исто сваког дана размишљам о томе шта бих дала да могу нешто поново да урадим, да имам прилику да нешто урадим другачије или да кажем, али нажалост тога нема.
Поздрав свима,
Мила
данима сам имала проблема с компјутером и мислила сам да је опет пукао хард-диск, па сам се нервирала, али ипак је у питању нешто друго, лакши проблем, нешто што нам је промакло. Помислила сам како ћемо поново изгубити податке и фотографије, и почела да се нервирам, јер то није први пут, а онда схватим како сам допустила да ова справа постане важна у нашим животима и колико је све то глупо. "Навукла" сам се на ово наше дописивање, па би ми недостајало.
Малопре сам написала писмо и када сам хтела да поставим линк за ону дивну руску песму о којој сам већ писала обрисала сам га грешком, и лепо сам шизнула. Сада не могу баш да га понављам, али ...
Није ништа чудно што ти се чинило да си поставила тему десетак дана после татине смрти, све је то било као у неком трансу и изгуби се појам о времену као нечем небитном у оваквим ситуацијама, али то заиста није важно. Драго ми је да си "повукла" ту личну ноту и ослободила и нас остале да причамо мало слободније, личније на ову тему. Јер, сви пролазимо кроз исто - ова бол је крајње лична, и никога не можемо дуго оптерећивати разговорима на ту тему, па се онда повлачимо у себе и то све бива још много теже. И што нормалније изгледамо извана то је теже и све већа туга у души, у срцу. И зато је добро да можемо макар овако да избацимо делић те туге из себе и поделимо је са неким, макар виртуелним пријатељима. Понекад ми је чак помало увредљиво што се људима чини да сам "сада добро, средила сам се", помислим у себи "Да ли ви стварно мислите да сам добро?", али наравно ништа од тога никада не кажем јер би било беспредметно и одвело би ме у дугачку и заморну причу. Ваљда је тако лакше, јер људима је тешко причати о смрти мога сина, тешко је наћи праве речи утехе и сви се осећају стегнуто и непријатно, и онда је лакше то једноставно прескочити и правити се да је све у реду.
И ја сам, као твој отац, расла уз музику "Индеха", између осталих. И волела сам да слушам и њих, не само рок. Ево, управо док ово пишем зове ме муж из села. Отишао је тамо с једним другом да нешто уради, и пошто им се још не спава слушају радио и позвао ме је да чујем како управо на радију иде песма Банета Бојанића "Нема више друга мога", која има добар текст, и коју су Немањини другари хтели да обраде у хип-хоп фазону и да је посвете њему, али нису успели то да одраде. Знам да се мој муж сада растужио док то слуша и да вероватно плаче, баш као што се и ја сваки пут страшно расплачем кад он пусти ону дивну руску музику о којој сам већ писала, посебно ону песму "Не за мене", коју је написао неко од белогардејаца, неко ко је знао да ће погинути и ко је те дирљиве стихове писао као већ мртав човек. Песма је прелепа, и претпостављам да мог мужа исто везује за нашег сина, али он и не слути како ме разбија сваки пут кад је пусти, а пушта је сваког дана кад дође с посла, поново и поново. Ја се онда померим у кухињу или купатило, да то буде њима неприметно, јер изгледа као да нешто радим, а ја уствари помало умирем сваки пут кад је слушам. Што би рекли клинци (па и мој син) - од овога може да се рикњава! Помишљала сам да поставим линк за ту песму, али много ми је тужна, не бих желела да убацим у то стање и друге људе.
Иначе, слажем се да не постоји култура туговања. За мене је јако болно што нисам могла да будем уз мог сина када је умирао, да га држим за руку, да га мазим, љубим и да му причам, да лакше оде, да не буде сам. То је нешто што ме много боли. Мислим да нико не би смео да умре сам, то је страшно. А мој син је управо умро тако, сам, у стерилном блоку, у свом стакленом боксу. Била сам те вечери до 22,30 ч, а онда је дошао болничар и рекао да морам да идем, да ипак не могу ноћу да останем. И ја сам морала да одем, а он је непуна 3 часа иза тога умро, сам у својој соби. То тако страшно усамљено умирање ме много боли. И кад год помислим на то тешко ми је. Ни један родитељ не жели да испраћа своје дете, али ако је већ морао да умре, волела бих да сам могла да будем уз њега. Знам да је докторка направила уступак што ме је уопште пуштала у стерилни блок, али мислим да би у ту културу туговања и обична људска саосећања спадала и та једна мала - са болничког становишта не баш уобичајена и дозвољива - дозвола лекара да ја останем уз моје дете те ноћи када је било очигледно да се он више неће пробудити, да умире. Жао ми је што нисам те ноћи могла да останем уз мог вољеног сина, да му олакшам те муке у преласку из овога у онај други живот, да имам прилику да га мазим и кажем му све оно што сам желела, а посебно бих волела да сам имала прилику да останем с њим неко време да се опростим од њега. На западу таква могућност одавно постоји у неким болницама, тамо дозвољавају сродницима да остану неко време после смрти са својим најближима, да их измазе, изљубе, изгрле задњи пут, да их просто држе на рукама и кажу им све што нису стигли. Мислим да је то драгоцено време, тих 15-ак минута, или пола часа, колико где већ дозвољавају, негде можда и више. Страшно је што је моје вољено дете умрло, али би ми значило много да сам могла после да га загрлим и држим моју велику бебу у крилу као некада, док је био мали, да сам имала прилику да се тако опростим од њега. Не бих плакала наглас због других пацијената. Извештила сам се. И кући веома често плачем поред мог мужа и кћерке док гледамо филмове или док радим нешто по кући, они и не примете да плачем јер сам научила да то радим безгласно, да не оптерећујем друге. И успут, на улици, у радњи, само увек имам сунчане наочаре и онда то прође непримећено. Тиме се не скривам, него једноставно и мени не би пријало сваки пут да ме неко теши и да почиње разговор на ту тему са мном. Понекад, и заправо најчешће, ми одговара да то сама одболујем. Иако бих ипак волела да могу да причам о Немањи са мојим пријатељима, али не тек онако, успут, него да могу да причам о томе какав је био, неке детаље из његовог живота, неке ситуације и догодовштине с његовим другарима, можда чак и оно што држим дубоко у себи, а то су наши разговори оних задњих дана, у том несрећном стерилном блоку. Једна млада жена са овог форума написала је књигу о трговини цитостатицима, инспирисана судбинама још једне дивне особе са овог форума која је умрла, Маријане Ж, свима познате под именом "Тајна адреса", која је своје дружење са нама овде почела постом под називом "Једног јутра пијеш капућино, друго јутро имаш рак", и мога Немање. Маријанина судбина је ову младу жену, која се овде јављала под именом "Хирем", инспирисала да крене да пише ту књигу, а онда се једног дана јавила и мени и питала за дозволу да мог сина убаци као лик у њену причу. О њему, наравно, није знала ништа осим онога што сам ја писала на теми коју је мој муж отворио под називом "Син болује од Нон-Ходгкинове болести...", али је ипак добро проценила какав је био. Без обзира што је њен роман фикција, као и сваки, и ликови ово двоје младих људи који су у међувремену умрли су јој послужили само као основ а она је као писац дала њима неку своју визију њихових личности, убацила је једну причицу о ружи, коју сам јој ја испричала да бих јој дочарала какав је био мој син. То је лепа и тужна прича о томе колико је био нежан и романтичан. Једном је био код друга да му среди компјутер, и пошто је морао да му реинсталира све програме остао је до ујутру. Око 7 ч ујутру друг је пошао да га испрати, јер станује далеко од нас, а кола су му била на поправци, па је кренуо с мојим сином полако према нашем насељу. Успут су прошли поред куће девојчице која му се свиђала и код које је одлазио (она је била сестра девојке његовог најбољег друга, с којим је одлазио њиховој кући). Ушао је у једну башту у комшилуку, убрао ружу и вратио се према њиховој кући. Кад је пошао назад према њеној кући друг му је рекао "Где ћеш, будало једно, знаш да њен ћале има пушку, има да те упуца", наравно шалио се с њим. А мој син је прескочио ограду, попео се степеништем на спрат, и на врху степеништа оставио црвену ружу за њу. Ето, такав је био мој вољени син. И увек се расплачем кад на то помислим. И драго ми је што је био такав. И жао ми је што за његов рођендан, или за годишњицу смрти, или чак можда и за 8. март - који је он такође обележавао тим црвеним ружама - не видим на његовом гробу, поред свег осталог цвећа, и ту једну посебну црвену ружу, спуштену на његов гроб онако како је он спустио на врху степеништа. Заболи ме кад год помислим на то, растужим се због њега.
И ја имам којечега што бих сада другачије урадила, и исто сваког дана размишљам о томе шта бих дала да могу нешто поново да урадим, да имам прилику да нешто урадим другачије или да кажем, али нажалост тога нема.
Поздрав свима,
Мила
Re: Kada voljeni odu...
Извињавам се што је пост дуплиран, види се да још увек имам проблема с компјутером! (Ионако је предугачко за овај форум, па још два пута!!!)
Re: Kada voljeni odu...
Pozdrav dragi prijatelji,
nazalost dodjoh i do ove teme..Neznam sta ni pisati,jednostavno sam se javila..
Jako lose se osecam,premotavam film dal sam mogla nesto drugacije uraditi..
Shvatam da sam dala sve od sebe,nisam odlazila na posao zadnja dva meseca i to je jedino sto mi je drago sto sam mogla biti sa njim stalno,jer samo je mene trazio..
Mnogi mi kazu da trebam biti na jedan nacin srecna,jer neko toliku ljubav ne oseti za deset,petnaest godina braka koliku smo je mi imali za sest godina braka..Al ne tesi me to samo me jos vise rastuzi..
Bili smo najbolji drugari,isli u isti razred,mnogo lepih uspomena.Zapoceli brak sa nepunih devetnaest godina,svakom smo delovali nezreli i mladi sto i jeste a onda te zivot isamara tako jako da odrastes preko noci!
Razocarala sam se u sve..Neznam.. tako se trenutno osecam..Nasa princezica mi je sve i neznam sta bi da mi nije nje.
Volela bih nekad i da vam postavim nekad neku nasu sliku,da vidite tu srecu i ljubav! Sto nasa cura kaze volela bi mama da mu dam svoje srce pa da ima dva da se sto pre vrati i ja cekam da se vrati..O zivote....
Pozdrav!
nazalost dodjoh i do ove teme..Neznam sta ni pisati,jednostavno sam se javila..
Jako lose se osecam,premotavam film dal sam mogla nesto drugacije uraditi..
Shvatam da sam dala sve od sebe,nisam odlazila na posao zadnja dva meseca i to je jedino sto mi je drago sto sam mogla biti sa njim stalno,jer samo je mene trazio..
Mnogi mi kazu da trebam biti na jedan nacin srecna,jer neko toliku ljubav ne oseti za deset,petnaest godina braka koliku smo je mi imali za sest godina braka..Al ne tesi me to samo me jos vise rastuzi..
Bili smo najbolji drugari,isli u isti razred,mnogo lepih uspomena.Zapoceli brak sa nepunih devetnaest godina,svakom smo delovali nezreli i mladi sto i jeste a onda te zivot isamara tako jako da odrastes preko noci!
Razocarala sam se u sve..Neznam.. tako se trenutno osecam..Nasa princezica mi je sve i neznam sta bi da mi nije nje.
Volela bih nekad i da vam postavim nekad neku nasu sliku,da vidite tu srecu i ljubav! Sto nasa cura kaze volela bi mama da mu dam svoje srce pa da ima dva da se sto pre vrati i ja cekam da se vrati..O zivote....
Pozdrav!
Tina na
-
Bojana2311
- Aktivan član
- Postovi: 281
- Pridružio se: Pon Mar 19, 2012 11:14 pm
Re: Kada voljeni odu...
Draga ENIV,
svaki odlazak otplacem, od kada sam i ja u drustvu onih koji su izgubili voljeno bice. Bio mi je stran taj osecaj, sve bih dala da je jos uvek tako.
Tuzno je, i ne mogu da ti pruzim nijednu rec utehe, koju vec nisi cula do sada...jedino mogu da ti kazem ono sto je meni rekao prijatelj "Pusti neka tece"...tako je najzdravije i najprirodnije...zapravo, ponasaj se kako se osecas..ne postoji formula za to kako cemo se osecati posle smrti bliske osobe..daj sebi vremena. Ne znam kako je izgubiti supruga, vidim po mojoj mami, da se raspada posle 40 godina zajednickog zivota, ali isto vidim da joj je unuce velika uteha, i kako ona kaze "njen bensedin".. Meni je pomoglo to sto sam ocu napisala pismo i procitala ga na njegovom grobu, posto je i on umro sam, to mi je bio kao oprostaj...sada odlazim na groblje i pustam njegovu omiljenu muziku..ko zna sta bi psiholozi i psihijatri rekli o tim mojim ritualima, ali me ne zanima, jer ja najbolje poznajem svoju dusu. Tako i ti, daj sebi vremena da se suocis sa svim novim desavanjima, i upoznaj sebe i u tom svetlu, nikada nisi mogla sebe da zamislis u ulozi udovice, polako, daj dusi vremena.
Drzi se, draga, bice tesko, ali gledaj i dalje u princezu..
Mila,
cula sam za tu knjigu, i volela bih da je procitam, moze li mozda preko neta da se skine? Secam se vasih postova od pre. Pisali ste da je sa vasim sinom u bolnici lezao momak iz Subotice..sta se desilo sa njim? Babica koja me je porodila ima sina koji je izlecio ( mada jos nije proslo 5 godina ) istu bolest, momak zdravo ziveo, soprtista, a eto
Drzite se, dragi ljudi :*
svaki odlazak otplacem, od kada sam i ja u drustvu onih koji su izgubili voljeno bice. Bio mi je stran taj osecaj, sve bih dala da je jos uvek tako.
Tuzno je, i ne mogu da ti pruzim nijednu rec utehe, koju vec nisi cula do sada...jedino mogu da ti kazem ono sto je meni rekao prijatelj "Pusti neka tece"...tako je najzdravije i najprirodnije...zapravo, ponasaj se kako se osecas..ne postoji formula za to kako cemo se osecati posle smrti bliske osobe..daj sebi vremena. Ne znam kako je izgubiti supruga, vidim po mojoj mami, da se raspada posle 40 godina zajednickog zivota, ali isto vidim da joj je unuce velika uteha, i kako ona kaze "njen bensedin".. Meni je pomoglo to sto sam ocu napisala pismo i procitala ga na njegovom grobu, posto je i on umro sam, to mi je bio kao oprostaj...sada odlazim na groblje i pustam njegovu omiljenu muziku..ko zna sta bi psiholozi i psihijatri rekli o tim mojim ritualima, ali me ne zanima, jer ja najbolje poznajem svoju dusu. Tako i ti, daj sebi vremena da se suocis sa svim novim desavanjima, i upoznaj sebe i u tom svetlu, nikada nisi mogla sebe da zamislis u ulozi udovice, polako, daj dusi vremena.
Drzi se, draga, bice tesko, ali gledaj i dalje u princezu..
Mila,
cula sam za tu knjigu, i volela bih da je procitam, moze li mozda preko neta da se skine? Secam se vasih postova od pre. Pisali ste da je sa vasim sinom u bolnici lezao momak iz Subotice..sta se desilo sa njim? Babica koja me je porodila ima sina koji je izlecio ( mada jos nije proslo 5 godina ) istu bolest, momak zdravo ziveo, soprtista, a eto
Drzite se, dragi ljudi :*
Re: Kada voljeni odu...
Бојана,
пошто је леп дан журим у моју башту испред зграде да још нешто урадим, да посадим још неко цвеће, па ћу овог пута бити кратка (умем ли ја то?).
Књига, нажалост, не може да се скине са нета, али знам да је ауторка на својој страници на фејсбуку написала у којим књижарама у Београду може да се купи, па могу да то погледам, али да не би била нека реклама, па да буде брисан пост, можда је најбоље да јој пошаљеш приватну поруку. Она се јављала и овде, на теми "Пријатељи", и то скоро, управо је Фортуна од ње тражила да купи књигу, па можеш ту да јој се јавиш.
Момак из Суботице, Влада, нажалост је такође умро, и то месец дана пре мог сина.
Тада још нисам мислила да ће мој вољени син да умре, још нисам била убачена у ову тугу, али сам његову смрт жестоко одболовала. Умро је 8. септембра 2009. године. Сећам се добро колико ме је заболела његова смрт. Неколико дана пре тога кад год бисмо позвали Немању да се чујемо с њим, у позадини се чуо страшан кашаљ, као магарећи код деце, онај који пара плућа, једва смо могли с Немањом да разговара, а у то време и њему је већ било тешко и примао је већ другачију терапију и није смео да излази из собе да би разговара с нама. Питали смо га, наравно, ко то тако страшно кашље, али он нам није могао то рећи, јер је тај дечак био у соби. После три дана тог страшног кашљања, кад смо навече 8.9. позвали Немању мој муж је схватио да се не чује кашаљ кроз телефон и питао је Немању шта је било с тим другаром, јесу ли га пребацили у другу собу, а Немања нам је тада рекао да је то био Влада и да је умро. И данас осећам ту бол коју сам тада осетила кад сам то чула. Било ми је јако тешко. И због дечака који се тако страшно мучио и у таквим мукама умро и због мог Немање који је три дана слушао како му другар (с којим се иначе јако био спријатељио и заиста му је постао прави пријатељ) умире а да не може ништа да му помогне. Знам да су сви тада размишљали и о себи и о томе како и када ће они да умру, хоће ли се тако мучити или још горе. Сећам се, кувала сам неки ајвар, јер је мој Немања то волео, и размишљала о томе како ја радим једну тако обичну ствар - спремам зимницу, а они људи тамо у Суботици тугују и спремају сахрану свом сину. Размишљала сам како ли ће они провести ноћ, како им је, о чему размишљају ту страшну ноћ, како ће провести тај и следећи дан, и све дане свога живота убудуће, како ли ће се носити с тим. Чим бих се померила у кухињу да нешто радим ја бих плакала, непрекидно. Кад би ушао мој муж или кћерка, они би ми говорили "Шта ти је, па шта плачеш толико, тешко је је, млад дечко, али зашто ти толико плачеш, па није наш Немања". А ја нисам могла да се зауставим. Плакала сам и на послу, па су колеге морале да ме теше на неки начин. Било ми је јако тешко. А што је најважније, ја тада још нисам ни слутила да ћу за мало више од месец дана изгубити и ја свог сина, тада сам заиста плакала за Владом, јер сам га упознала и видела да је диван дечко. Он је већ 2 године пре тога имао једну трансплантацију матичне ћелије и једно време био добро, али му се онда болест вратила и све из почетка. Иначе, био је фудбалер, и један диван дечко. Знам да се мом Немањи допао и да је волео посебно с њим да се дружи, као и са малим Николом из Краљева, који је умро 13 дана после мог Немање.
Жао ми је што се ја нисам снашла и опростила од мог Немање на сахрани, јер и ја нисам успела због његове храбрости да се опростим од њега, нисам смела, али нажалост било је превише боли и туге, нисам знала за себе, нисам се снашла, а кад је сахрана прошла било је касно. Јако ми је жао што то нисам урадила. Заправо, док је наша пријатељица, планинарка из Ужица, читала свој говор, ја сам се у себи опраштала од мог сина и пожелела да то кажем и наглас, иако су ту били сви ти људи, али знала сам да не бих могла, да бих само плакала и да не бих била у стању да изговорим све то што сам желела, и одустала сам, али увек ми је то било жао и биће ми жао што се нисам снашла и урадила то, што се нисам обратила и рекла мом сину све то што ми је у срцу и што сам желела да му кажем, без обзира на сав тај народ. Поготово што сам желела да му пустим и песму која је његов ринг-тон на мобилном телефону, коју је он обожавао. Сваког дана се кајем што нисам, али сада је касно. Што кажеш, терапеути би имали шта да кажу о тим нашим ритуалима на гробљу и уопште везано за наше упокојене, али шта да се ради. Нисам се снашла у смрти мога сина, али зато сада радим оно што осећам и желим, па макар било и лудо.
То је и мој савет за Енив.
А што се тиче сина оне бабице који се излечио драго ми је, јако, али ова болест има преко 30 подтипова и питање је који тип болести је имао тај дечко и у којој фази је био кад је започео лечење, јер и то је битно. У сваком случају, драго ми је што се излечио, волела бих да таквих има више.
Енив, слободно постави фотографије, било би нам драго. И ја се спремам да скенирам једну мени јако драгу фотографију моје деце кад су били мали, и поставићу је. Ова тема је ионако за оне који су, нажалост, прошли ову бол, па кад већ причамо овако личне ствари можемо да поставимо и фотографије, што да не.
Енив, знам да си разочарана, и ја сам и била и још увек сам разочарана у много тога, али с временом схватиш да не можеш ништа ту поправити. Само требаш наћи снаге да уз своју принцезу живиш даље најбоље што знаш. А туге ће увек бити, али и лепих сећања. А како видим, твоја кћерка говори дивне ствари, запиши их негде, јер временом се све заборави. Све то што је поручивала тати је лепо, и јесте за памћење. Ја сам записивала фазоне своје деце кад су били мали, и кад год сам узимала то да гледам преплави ме она силна љубав и сећање на то срећно доба, пуно нежности, среће, љубави. Нека ти то буде неки дневник, заједнички, твој и твоје кћерке.
Надам се да ћеш се извући из туге.
Поздрав свима,
Мила
Ево, опет ја пишем кратко писмо! То звучи већ као виц, кад год помислим да се само кратко јавим, ја развезем онако баш ...
пошто је леп дан журим у моју башту испред зграде да још нешто урадим, да посадим још неко цвеће, па ћу овог пута бити кратка (умем ли ја то?).
Књига, нажалост, не може да се скине са нета, али знам да је ауторка на својој страници на фејсбуку написала у којим књижарама у Београду може да се купи, па могу да то погледам, али да не би била нека реклама, па да буде брисан пост, можда је најбоље да јој пошаљеш приватну поруку. Она се јављала и овде, на теми "Пријатељи", и то скоро, управо је Фортуна од ње тражила да купи књигу, па можеш ту да јој се јавиш.
Момак из Суботице, Влада, нажалост је такође умро, и то месец дана пре мог сина.
Тада још нисам мислила да ће мој вољени син да умре, још нисам била убачена у ову тугу, али сам његову смрт жестоко одболовала. Умро је 8. септембра 2009. године. Сећам се добро колико ме је заболела његова смрт. Неколико дана пре тога кад год бисмо позвали Немању да се чујемо с њим, у позадини се чуо страшан кашаљ, као магарећи код деце, онај који пара плућа, једва смо могли с Немањом да разговара, а у то време и њему је већ било тешко и примао је већ другачију терапију и није смео да излази из собе да би разговара с нама. Питали смо га, наравно, ко то тако страшно кашље, али он нам није могао то рећи, јер је тај дечак био у соби. После три дана тог страшног кашљања, кад смо навече 8.9. позвали Немању мој муж је схватио да се не чује кашаљ кроз телефон и питао је Немању шта је било с тим другаром, јесу ли га пребацили у другу собу, а Немања нам је тада рекао да је то био Влада и да је умро. И данас осећам ту бол коју сам тада осетила кад сам то чула. Било ми је јако тешко. И због дечака који се тако страшно мучио и у таквим мукама умро и због мог Немање који је три дана слушао како му другар (с којим се иначе јако био спријатељио и заиста му је постао прави пријатељ) умире а да не може ништа да му помогне. Знам да су сви тада размишљали и о себи и о томе како и када ће они да умру, хоће ли се тако мучити или још горе. Сећам се, кувала сам неки ајвар, јер је мој Немања то волео, и размишљала о томе како ја радим једну тако обичну ствар - спремам зимницу, а они људи тамо у Суботици тугују и спремају сахрану свом сину. Размишљала сам како ли ће они провести ноћ, како им је, о чему размишљају ту страшну ноћ, како ће провести тај и следећи дан, и све дане свога живота убудуће, како ли ће се носити с тим. Чим бих се померила у кухињу да нешто радим ја бих плакала, непрекидно. Кад би ушао мој муж или кћерка, они би ми говорили "Шта ти је, па шта плачеш толико, тешко је је, млад дечко, али зашто ти толико плачеш, па није наш Немања". А ја нисам могла да се зауставим. Плакала сам и на послу, па су колеге морале да ме теше на неки начин. Било ми је јако тешко. А што је најважније, ја тада још нисам ни слутила да ћу за мало више од месец дана изгубити и ја свог сина, тада сам заиста плакала за Владом, јер сам га упознала и видела да је диван дечко. Он је већ 2 године пре тога имао једну трансплантацију матичне ћелије и једно време био добро, али му се онда болест вратила и све из почетка. Иначе, био је фудбалер, и један диван дечко. Знам да се мом Немањи допао и да је волео посебно с њим да се дружи, као и са малим Николом из Краљева, који је умро 13 дана после мог Немање.
Жао ми је што се ја нисам снашла и опростила од мог Немање на сахрани, јер и ја нисам успела због његове храбрости да се опростим од њега, нисам смела, али нажалост било је превише боли и туге, нисам знала за себе, нисам се снашла, а кад је сахрана прошла било је касно. Јако ми је жао што то нисам урадила. Заправо, док је наша пријатељица, планинарка из Ужица, читала свој говор, ја сам се у себи опраштала од мог сина и пожелела да то кажем и наглас, иако су ту били сви ти људи, али знала сам да не бих могла, да бих само плакала и да не бих била у стању да изговорим све то што сам желела, и одустала сам, али увек ми је то било жао и биће ми жао што се нисам снашла и урадила то, што се нисам обратила и рекла мом сину све то што ми је у срцу и што сам желела да му кажем, без обзира на сав тај народ. Поготово што сам желела да му пустим и песму која је његов ринг-тон на мобилном телефону, коју је он обожавао. Сваког дана се кајем што нисам, али сада је касно. Што кажеш, терапеути би имали шта да кажу о тим нашим ритуалима на гробљу и уопште везано за наше упокојене, али шта да се ради. Нисам се снашла у смрти мога сина, али зато сада радим оно што осећам и желим, па макар било и лудо.
То је и мој савет за Енив.
А што се тиче сина оне бабице који се излечио драго ми је, јако, али ова болест има преко 30 подтипова и питање је који тип болести је имао тај дечко и у којој фази је био кад је започео лечење, јер и то је битно. У сваком случају, драго ми је што се излечио, волела бих да таквих има више.
Енив, слободно постави фотографије, било би нам драго. И ја се спремам да скенирам једну мени јако драгу фотографију моје деце кад су били мали, и поставићу је. Ова тема је ионако за оне који су, нажалост, прошли ову бол, па кад већ причамо овако личне ствари можемо да поставимо и фотографије, што да не.
Енив, знам да си разочарана, и ја сам и била и још увек сам разочарана у много тога, али с временом схватиш да не можеш ништа ту поправити. Само требаш наћи снаге да уз своју принцезу живиш даље најбоље што знаш. А туге ће увек бити, али и лепих сећања. А како видим, твоја кћерка говори дивне ствари, запиши их негде, јер временом се све заборави. Све то што је поручивала тати је лепо, и јесте за памћење. Ја сам записивала фазоне своје деце кад су били мали, и кад год сам узимала то да гледам преплави ме она силна љубав и сећање на то срећно доба, пуно нежности, среће, љубави. Нека ти то буде неки дневник, заједнички, твој и твоје кћерке.
Надам се да ћеш се извући из туге.
Поздрав свима,
Мила
Ево, опет ја пишем кратко писмо! То звучи већ као виц, кад год помислим да се само кратко јавим, ја развезем онако баш ...
Re: Kada voljeni odu...
Drage moje ,
17 tuznih dana,mislim najgorih u mom zivotu..
Prtim sve teme,kao da jos neki lek treba da se kupi da jos borba traje,a onda shvatim.
Juce sam prvi put vodila nasu cerkicu na groblje,nista joj nije bilo jasno ali se vrlo brzo zabunila igrom na travi sa nekim decakom.A meni,meni je bilo strasno..Nikad nisam pomislila da cu tu dete da mu dovedem.Sad vremena za sve,a nemas volje ni za sta,pa onda odem, kad popodne odvedem cerkicu u vrtic,opet na groblje.Nekako mi lakse kad sam tamo,ili nije neznam vise.A ona hiljadu pitanja ..Kako ako je on u zemlji,kako je onda na nebu?Kako je ustao na dve noge i otisao ako ga je onoliko bolelo?Kad ce doci?Hocu li opet imati starog tatu?A ja se skamenim,pokusavam joj objasniti na neki njihov nacin ali ni ja jos nisam shvatila.
Verujem da je svima vama tesko,verujem da nepostoji resenje za tugu..Sto Bojana rece pusti neka tece...I ja sam izgubila tatu sa devetnaest godina,dugo je bolovao od bubrega,isao devet godina na dijalizu,i kada je umro Misu su spremali za operaciju noge.Tad se prvi put bolest pojavila.Tugovala sam,bili smo vezani,ali sam morala dalje,boriti se za nekog ko je jos ziv a treba mu moja pomoc.Cini mi se da mi je tad bilo drugacije..ili nije
Draga Mila,i vas razumem tuzna su vasa pisma,al nekako puna ljubavi.
Gledam sada svekra i svekrvu koliko tuguju ali da nam nije ovog deteta neznam sta bi svi mi radili.Ona ih natera da ustanu pa se igraju zmurke i corave bake,pa citanje knjigica.Al sve je ovo tesko.Nazalost svi oni su prerano otisli,mladi,tuzno.
Svi cemo mi nastaviti zivot,kakav takav nekako cemo ziveti ali oni vise nikad.I to je ono sto me najvise boli.
Toliko za sada,veliki pozdrav.
17 tuznih dana,mislim najgorih u mom zivotu..
Prtim sve teme,kao da jos neki lek treba da se kupi da jos borba traje,a onda shvatim.
Juce sam prvi put vodila nasu cerkicu na groblje,nista joj nije bilo jasno ali se vrlo brzo zabunila igrom na travi sa nekim decakom.A meni,meni je bilo strasno..Nikad nisam pomislila da cu tu dete da mu dovedem.Sad vremena za sve,a nemas volje ni za sta,pa onda odem, kad popodne odvedem cerkicu u vrtic,opet na groblje.Nekako mi lakse kad sam tamo,ili nije neznam vise.A ona hiljadu pitanja ..Kako ako je on u zemlji,kako je onda na nebu?Kako je ustao na dve noge i otisao ako ga je onoliko bolelo?Kad ce doci?Hocu li opet imati starog tatu?A ja se skamenim,pokusavam joj objasniti na neki njihov nacin ali ni ja jos nisam shvatila.
Verujem da je svima vama tesko,verujem da nepostoji resenje za tugu..Sto Bojana rece pusti neka tece...I ja sam izgubila tatu sa devetnaest godina,dugo je bolovao od bubrega,isao devet godina na dijalizu,i kada je umro Misu su spremali za operaciju noge.Tad se prvi put bolest pojavila.Tugovala sam,bili smo vezani,ali sam morala dalje,boriti se za nekog ko je jos ziv a treba mu moja pomoc.Cini mi se da mi je tad bilo drugacije..ili nije
Draga Mila,i vas razumem tuzna su vasa pisma,al nekako puna ljubavi.
Gledam sada svekra i svekrvu koliko tuguju ali da nam nije ovog deteta neznam sta bi svi mi radili.Ona ih natera da ustanu pa se igraju zmurke i corave bake,pa citanje knjigica.Al sve je ovo tesko.Nazalost svi oni su prerano otisli,mladi,tuzno.
Svi cemo mi nastaviti zivot,kakav takav nekako cemo ziveti ali oni vise nikad.I to je ono sto me najvise boli.
Toliko za sada,veliki pozdrav.
Tina na
Re: Kada voljeni odu...
Drage moje ,
17 tuznih dana,mislim najgorih u mom zivotu..
Prtim sve teme,kao da jos neki lek treba da se kupi da jos borba traje,a onda shvatim.
Juce sam prvi put vodila nasu cerkicu na groblje,nista joj nije bilo jasno ali se vrlo brzo zabunila igrom na travi sa nekim decakom.A meni,meni je bilo strasno..Nikad nisam pomislila da cu tu dete da mu dovedem.Sad vremena za sve,a nemas volje ni za sta,pa onda odem, kad popodne odvedem cerkicu u vrtic,opet na groblje.Nekako mi lakse kad sam tamo,ili nije neznam vise.A ona hiljadu pitanja ..Kako ako je on u zemlji,kako je onda na nebu?Kako je ustao na dve noge i otisao ako ga je onoliko bolelo?Kad ce doci?Hocu li opet imati starog tatu?A ja se skamenim,pokusavam joj objasniti na neki njihov nacin ali ni ja jos nisam shvatila.
Verujem da je svima vama tesko,verujem da nepostoji resenje za tugu..Sto Bojana rece pusti neka tece...I ja sam izgubila tatu sa devetnaest godina,dugo je bolovao od bubrega,isao devet godina na dijalizu,i kada je umro Misu su spremali za operaciju noge.Tad se prvi put bolest pojavila.Tugovala sam,bili smo vezani,ali sam morala dalje,boriti se za nekog ko je jos ziv a treba mu moja pomoc.Cini mi se da mi je tad bilo drugacije..ili nije
Draga Mila,i vas razumem tuzna su vasa pisma,al nekako puna ljubavi.
Gledam sada svekra i svekrvu koliko tuguju ali da nam nije ovog deteta neznam sta bi svi mi radili.Ona ih natera da ustanu pa se igraju zmurke i corave bake,pa citanje knjigica.Al sve je ovo tesko.Nazalost svi oni su prerano otisli,mladi,tuzno.
Svi cemo mi nastaviti zivot,kakav takav nekako cemo ziveti ali oni vise nikad.I to je ono sto me najvise boli.
Toliko za sada,veliki pozdrav.
17 tuznih dana,mislim najgorih u mom zivotu..
Prtim sve teme,kao da jos neki lek treba da se kupi da jos borba traje,a onda shvatim.
Juce sam prvi put vodila nasu cerkicu na groblje,nista joj nije bilo jasno ali se vrlo brzo zabunila igrom na travi sa nekim decakom.A meni,meni je bilo strasno..Nikad nisam pomislila da cu tu dete da mu dovedem.Sad vremena za sve,a nemas volje ni za sta,pa onda odem, kad popodne odvedem cerkicu u vrtic,opet na groblje.Nekako mi lakse kad sam tamo,ili nije neznam vise.A ona hiljadu pitanja ..Kako ako je on u zemlji,kako je onda na nebu?Kako je ustao na dve noge i otisao ako ga je onoliko bolelo?Kad ce doci?Hocu li opet imati starog tatu?A ja se skamenim,pokusavam joj objasniti na neki njihov nacin ali ni ja jos nisam shvatila.
Verujem da je svima vama tesko,verujem da nepostoji resenje za tugu..Sto Bojana rece pusti neka tece...I ja sam izgubila tatu sa devetnaest godina,dugo je bolovao od bubrega,isao devet godina na dijalizu,i kada je umro Misu su spremali za operaciju noge.Tad se prvi put bolest pojavila.Tugovala sam,bili smo vezani,ali sam morala dalje,boriti se za nekog ko je jos ziv a treba mu moja pomoc.Cini mi se da mi je tad bilo drugacije..ili nije
Draga Mila,i vas razumem tuzna su vasa pisma,al nekako puna ljubavi.
Gledam sada svekra i svekrvu koliko tuguju ali da nam nije ovog deteta neznam sta bi svi mi radili.Ona ih natera da ustanu pa se igraju zmurke i corave bake,pa citanje knjigica.Al sve je ovo tesko.Nazalost svi oni su prerano otisli,mladi,tuzno.
Svi cemo mi nastaviti zivot,kakav takav nekako cemo ziveti ali oni vise nikad.I to je ono sto me najvise boli.
Toliko za sada,veliki pozdrav.
Tina na
Re: Kada voljeni odu...
Ne znam da li dobro pisem, ali odlucila sam da se pridruzim vama. Ja sam jako skoro izgubila majku (nema ni mesec dana) i stalno trazim na internetu informacije o njenoj bolesti kao da jos uvek mogu da joj pomognem. Sve je bilo super verila sam se pre par meseci i poceli smo da organizujemo svadbu. Koliko je samo bila srecna zbog toga. Pocela je da oseca bol u nogama, otisli smo u bolnicu. Rekli su nam rak pluca i metastaze na jetri, kostima, prsljanovima ( zbog toga je postala nepokretna od glave)... I nakon dve nedelje smo je izgubili. Ne mogu da se pomirim sa tim. Sa ljudima malo pricam o tome jer unapred znam sta ce mi reci " moras da nastavis dalje". Ja to znam i upravo to i radim, ali mi fali ona, njen glas, snaga, i volja.
Re: Kada voljeni odu...
Prosla je noc i prvo sto sam uradila je to sto sam pogledala da li je neko odgovorio. Legla sam i imala puno toga da vam napisem, a ispred monitora nekako sve u glavi stane. Citala sam predhodne price i znam da smo svi prosli kroz slicne stvari. Ne znam vama, ali meni je najteze bilo da se pravim da je sve u redu. Majka nije znala ( ili se i ona pravila ispred mene) pa smo uvek pricale o njenom ozdravljenju, o tome kako ce ustati. Nada nam je bila lecenje u Beogradu, otisli smo u sredu, u cetvrtak su nam rekli da ne moze nista da se ucini jer je otislo predaleko. Da ce je u ponedeljak vratiti kuci da mi brinemo o njoj i cekamo taj strasni dan. Tog dana su nam rekli da joj daju sest meseci, istog dana smo je i izgubili. Nije se ni vratila kuci. kasnije smo saznali da su znali da su u pitanju dani ili sati, ali niko to nije mogo da nam kaze. Sada legnem i zamisljam kako je to neka igra, kako ce uci u sobu i poceti da se glupira (kako me je to nerviralo), da prica punim ustima... Sve sto mogu bih dala samo da je zagrlim jos jednom.
-
Bojana2311
- Aktivan član
- Postovi: 281
- Pridružio se: Pon Mar 19, 2012 11:14 pm
Re: Kada voljeni odu...
Zivot2013,
primi moje iskreno saucesce.
Posle vise od godinu dana od smrti mog oca, kada vidim moju mamu samu na vratima, jos uvek mi dodje da pitam "Gde je tata?", pa se onda u momentu setim I to cetrajati, znam...
I meni je bilo tesko da se pretvaram pred njim, a imao je planove...da produzi * removed * dozvolu, da pocne da radi nesto privatno, da seta unuka..slusala sam ga, davala podrsku, a plakala sam kada bih ostala sama..I, da, ja jos uvek razmisljam kako je sve moglo da bude drugacije, da nije bilo operacije jos uvek bi bio sa nama, njegov karcinom nije bio agresivan, moglo je da se drzi pod kontrolom..znam da ne vredi, valjda ce da prodje posle nekog vremena...
Osecaj se dobrodoslo na ovoj temi, pisi ako ti prija sta god ti padne na pamet, zato smo tu.
Mila,
danima nisam bila u "elementu" za pisanje, i uopste, uhvatio me opet neki sivi talas, pa reko' bolje da ne pisem nista, nego da sirim sivilo oko sebe. Pisacu svakako autorki knjige, jer bih jako volela da je procitam. Jednom prilikom kada budem odlazila u BG, kupicu je. I svaki odlazak tamo je izuzetno bolan od kada njega nema...mogu misliti kako je mami, cela njihova mladost je ostala tamo, njihovo vencanje, moje rodjenje..slusam svoje sugradjane kako pljuju po Beogradu, ali i za mene je Beograd bio i ivek ce biti nesto posebno, iako sam i ja svesna koliko se toga promenilo..
Pisacu uskoro, samo da me malo prodje ovo sivilo.
Eniv,
gledaj u princezu i drzi se.. Kada prodje neko vreme, pricaj joj o tati, bice ti tesko, ali pricaj joj da ce je uvek cuvati sa neba...tako ja pricam sinu za njegovog dedu..i pevam mu pesme koje je moj tata pevao meni, i ucio me da ih sviram..Neka nasi najdrazi zive kroz secanje, i kroz nas..i za nas ce uvek biti "zivi".
Drzite se dragi ljudi.
Bojana
primi moje iskreno saucesce.
Posle vise od godinu dana od smrti mog oca, kada vidim moju mamu samu na vratima, jos uvek mi dodje da pitam "Gde je tata?", pa se onda u momentu setim
I to cetrajati, znam...I meni je bilo tesko da se pretvaram pred njim, a imao je planove...da produzi * removed * dozvolu, da pocne da radi nesto privatno, da seta unuka..slusala sam ga, davala podrsku, a plakala sam kada bih ostala sama..I, da, ja jos uvek razmisljam kako je sve moglo da bude drugacije, da nije bilo operacije jos uvek bi bio sa nama, njegov karcinom nije bio agresivan, moglo je da se drzi pod kontrolom..znam da ne vredi, valjda ce da prodje posle nekog vremena...
Osecaj se dobrodoslo na ovoj temi, pisi ako ti prija sta god ti padne na pamet, zato smo tu.
Mila,
danima nisam bila u "elementu" za pisanje, i uopste, uhvatio me opet neki sivi talas, pa reko' bolje da ne pisem nista, nego da sirim sivilo oko sebe. Pisacu svakako autorki knjige, jer bih jako volela da je procitam. Jednom prilikom kada budem odlazila u BG, kupicu je. I svaki odlazak tamo je izuzetno bolan od kada njega nema...mogu misliti kako je mami, cela njihova mladost je ostala tamo, njihovo vencanje, moje rodjenje..slusam svoje sugradjane kako pljuju po Beogradu, ali i za mene je Beograd bio i ivek ce biti nesto posebno, iako sam i ja svesna koliko se toga promenilo..
Pisacu uskoro, samo da me malo prodje ovo sivilo.
Eniv,
gledaj u princezu i drzi se.. Kada prodje neko vreme, pricaj joj o tati, bice ti tesko, ali pricaj joj da ce je uvek cuvati sa neba...tako ja pricam sinu za njegovog dedu..i pevam mu pesme koje je moj tata pevao meni, i ucio me da ih sviram..Neka nasi najdrazi zive kroz secanje, i kroz nas..i za nas ce uvek biti "zivi".
Drzite se dragi ljudi.
Bojana
Re: Kada voljeni odu...
Isplacem se ziv citajuci vase postove ovde jer vidim da cu se i ja uskoro naci na ovom delu foruma ... boli me sama ideja da cu za koji mesec svratiti do mame i tate i da ce njegova soba biti prazna a da cu ja ipak nekako ocekivati da ga vidim ... da vidim kako mu se uvek ozari lice kada dodjem kod njih ... znam koliko me voli i koliko je ponosan na mene i tako mi je strasno sto ne mogu nista da uradim.
Izucio sam citave knjige na temu mikrocelularnog raka pluca ... bolje se osecao posle prve dve hemoterapije ali skener je pokazao porast tumora ... od pre neki dan mu opet nije dobro ... ima jos neke sanse ako mu daju od utorka radijaciju + izmenjenu hemo ali koliko ja vidim stanje je jako lose.
Pred njim sam hrabar i optimistican ali on je realan i zna sta ga ceka. Znam i ja iako se nadam i molim Boga i placem ... stalno placem.
Moja zena nikako da zatrudni a znam koliko bi on zeleo da upozna unuka/u. I ja sam se ogresio o njega - veci deo zivota sam bio sporstki tip (da ne kazem misicav) a onda sam se pre 8 godina dosta ugojio ... znam kako mu je krivo zbog toga ... sad pokusavam da skinem kilazu sto pre da mogu makar malo da mu udovoljim ............ o kakvim glupostima covek razmislja u ovoj odvratnoj situaciji ...
Izucio sam citave knjige na temu mikrocelularnog raka pluca ... bolje se osecao posle prve dve hemoterapije ali skener je pokazao porast tumora ... od pre neki dan mu opet nije dobro ... ima jos neke sanse ako mu daju od utorka radijaciju + izmenjenu hemo ali koliko ja vidim stanje je jako lose.
Pred njim sam hrabar i optimistican ali on je realan i zna sta ga ceka. Znam i ja iako se nadam i molim Boga i placem ... stalno placem.
Moja zena nikako da zatrudni a znam koliko bi on zeleo da upozna unuka/u. I ja sam se ogresio o njega - veci deo zivota sam bio sporstki tip (da ne kazem misicav) a onda sam se pre 8 godina dosta ugojio ... znam kako mu je krivo zbog toga ... sad pokusavam da skinem kilazu sto pre da mogu makar malo da mu udovoljim ............ o kakvim glupostima covek razmislja u ovoj odvratnoj situaciji ...
Re: Kada voljeni odu...
Draga Bojana, hvala puno na dobrodoslici, mada bi bilo bolje da smo se nasle na nekom sajtu "zivot nakon karcinoma". Valjda je bolje da vidis da nam roditelji veruju u bolje sutra, ali me je jako bolelo. Imala sam osecaj kao da je izdajem. Tog dana kad sam je izgubila bukvalno ni ruke nije osecala a govorila je da hoce stake kako bi probala da ustane. Rekla je da od nekle mora da krene. Razmisljam koliko puno ima bolesti i cini mi se da je ova najgora. U jednom trenu sam imala majku koja je uvek negde trcala, zurila. Nikad joj nista nije bilo tesko. U drugom trenu lezi bolesna i bori se da uzme vazduh. Bilo mi je zao sto se sve tako brzo zavrsilo, a onda shvatim da je bolje sto se nije mucila vise.
Kalcijum, glavu gore. Ne predaj se pre oca. Dok je ziv, postoji nada. mojoj mami su odbili bilo kakvu hemoterapiju ili zracenje. Nije moglo bas nista da se ucini. Sto se tice kilaze ne opterecuje sebe time. Ako budes smrsao mozda ce pomisliti da je zbog brige oko njega. Mislim da im to najteze pada. Da vide nas kako gubimo sebe u takvim trenucima. Mama me je poslednjeg dana vise puta pitala da li sam dobro, jer sam joj izgledala umorno.
A da moje ime je Marija, i mozda napravim koju gramaticku gresku, jer sam iz Pirota( ne postujemo bas sve padeze). Nadam se da mi necete uzeti za zlo, veliki pozdrav za sve.
Kalcijum, glavu gore. Ne predaj se pre oca. Dok je ziv, postoji nada. mojoj mami su odbili bilo kakvu hemoterapiju ili zracenje. Nije moglo bas nista da se ucini. Sto se tice kilaze ne opterecuje sebe time. Ako budes smrsao mozda ce pomisliti da je zbog brige oko njega. Mislim da im to najteze pada. Da vide nas kako gubimo sebe u takvim trenucima. Mama me je poslednjeg dana vise puta pitala da li sam dobro, jer sam joj izgledala umorno.
A da moje ime je Marija, i mozda napravim koju gramaticku gresku, jer sam iz Pirota( ne postujemo bas sve padeze). Nadam se da mi necete uzeti za zlo, veliki pozdrav za sve.
Re: Kada voljeni odu...
Dugo pratim ovaj forum al nisam imala snage da vam se javim....Nocima dok mi deca spavaju citam vase postove i placem.Imam 38 god. tri devojcice i srce puno bola.Pre 8 meseci ostala sam bez muza.Bili smo jedna srecna porodica do oktobra 2011 kada je moja ljubav posle bola u kolenu dobio diagnozu EWING SARKOM butne kosti.Tada nam se srusio ceo svet.Krece nasa borba koja je trajala do 17 avgusta 2012.Umro je tacno mesec posle svog rodj.a trebao je da napuni 40 god.i samo 5 dana pre rodj.nase najmladje cerke koja je napunila sedam god.i u septembru postala djak prvak.Njen prvi dan u skoli i prijem prvaka sam jedva prezivela. Bila je njegov lekic (tako je zvao u toku lecenja) koga je obecao prvi dan odvesti u skolu.. Bio je divan otac i suprug.U toku lecenja imao je patoloski prelom butne kosti usled cega je bio nepokretan,ali nijednom nije podigao ton na svoje princeze kako nas je zvao.Poslednjih dana video je da mu je lose, ali smrt nije pominjao.Lezale smo kraj njega i mazile mu ruke.Otisao je u bolnicu dan pre zbog sepse .... sutradan ujutru i otisao na nebo ali je sacekao da mu dodjemo njegov brat i ja da se oprostimo i ako on nije bio svestan poljubila sam ga i rekla da se neplasi da sam tu.Bilo je pola 8 sestra nas je izjurila iz sobe on je otisao u 8 i 20...Oprostite na duzini posta ali imala sam potrebu da ovo sa vama podelim....Ljubim vas
Bio je divan otac i suprug.U toku lecenja imao je patoloski prelom butne kosti usled cega je bio nepokretan,ali nijednom nije podigao ton na svoje princeze kako nas je zvao.Poslednjih dana video je da mu je lose, ali smrt nije pominjao.Lezale smo kraj njega i mazile mu ruke.Otisao je u bolnicu dan pre zbog sepse .... sutradan ujutru i otisao na nebo ali je sacekao da mu dodjemo njegov brat i ja da se oprostimo i ako on nije bio svestan poljubila sam ga i rekla da se neplasi da sam tu.Bilo je pola 8 sestra nas je izjurila iz sobe on je otisao u 8 i 20...Oprostite na duzini posta ali imala sam potrebu da ovo sa vama podelim....Ljubim vasRe: Kada voljeni odu...
Hvala Marija ... imas pravo, nema predaje. A kada se covek nadje u bezizlaznoj situaciji - onda je definitivno bolje da se ne muci i sto pre ode.