Ацо, не замерам.
Владо, хвала на овим лепим речима. Што би рекла моја колегиница - знам теорију, знам како би требало, и овде делим савете другима како да се ишчупају из ове туге и бола, а ја себе не умем да вратим у свој живот пре смрти мога сина, и знам да сигурно никада нећу, јер ништа више није исто. Моји постови су за овај форум ионако били увек предугачки, а заправо толико тога и не кажем, јер је превише лично, или зато што знам да и на ову тему "долазе" и они који се још увек боре и надају нечем бољем, па се због њих зауставим у довршавању својих мисли и реченица. Не желим да убијам наду никоме, напротив после смрти мог вољеног сина некако се превише лично уносим у свачију судбину, кад год сазнам да је неко болестан пожелим да помогнем неким саветом или макар позитивним мислима и жељом да тај неко успе у својој борби. Као да желим да свако за кога чујем преживи на неки начин и уместо мог сина. Знам да бих све лакше поднела да је стигао да постане отац, да ми је иза њега остало његово дете, да га волим онако као њега, да опет имам своју "беку". Надам се да ћу имати унуче од кћерке, али његово дете би ипак било посебно, мој син би живео кроз њега, радовала бих се сваком његовом тренутку онако као некада са мојим сином, поновила бих - чини ми се - све исто, не да бих кроз то понављање поново у мислима била с њим, него зато што нам је живот у том периоду док су они били мали био заиста прелеп, пресрећан. И на свим фотографијама је он пресрећан, насмејан, био је не само умиљато и драго него баш, баш срећно дете. Онако право дечји невин и безазлен. Већ сам једном рекла да је од оних ретких који ту дечју невиност задрже и кад одрасту, као "Мали принц". Такав је остао до краја живот, таквог га памте сви. А ипак, уз сву ту дечју невиност и безазленост израстао је у стабилног, јаког, храброг човека, што је посебно показао у својој болести. Та његова јачина, храброст, сигурност у свом ставу ме је мало изместила како није требало, сагласила сам се да ништа не радимо док не прође комплетна терапија, и у том је он умро. Дубоко у себи верујем да ништа не бих урадила да сам још за време лечења кренула са алтернативом, односно верујем да бих - баш како нам је лекарка и објаснила - изазвала контраефекат и поништила дејство оних страшних цитостатика које је примао, дакле направила бих чудо. Али, ипак, толико тога сам желела да опробамо, да одемо и у иностранство... и како смо то све остављали док прође трансплантација некако као да сам се и ја - која сам била уз њега и знала шта се дешава и шта следи - на крају нашла у чуду. Иако је месецима био под инфекцијом коју никако нису могли да санирају, стално био под гомилом лекова због тога, после зрачења је стално био под температуром, три пута су му поново постављали Хикманов катетер због сепсе која се ту јављала, дакле стално је био због јаке терапије под некаквим инфекцијама дуже време, ја сам толико веровала у његову снагу и његов позитивни став да сам од тренутка када ми је докторка саопштила да он умире и да за њега више не могу ништа да ураде ја живела као у сну, као у неком успореном филму. Сви звуци, гласови, речи... све ми је долазило однекуд из свемира, чинило ми се да ходам у сну. Схватила сам да нећемо моћи опробати или покушати остварити ништа од наших планова и одмах ме је обузело страшно кајање кад сам схватила да више нема времена и прилике за било шта, да сам пропустила драгоцено време. Реално, знам да није ни могло, али ипак је тешко. Не могу да престанем с тим да ли сам могла и требала или не. Заправо, видим из постова на овом форуму да људи успевају да имају побољшања стања, да сигурно живе дуже него што им лекари прогнозирају уз употребу препарата на биљној бази, јер ојачају организам, подижу имунитет, али после неког времена то ипак завршава тужно (то је реченица коју сам избегавала да напишем, због људи који још бију битку, а можда ипак читају и ову тему, нека ми не замере). И пријатељ који је сахрањен пре 4 дана пио је све и свашта, између осталог и Видатох, па ипак ...
Опет сам се расписала. Сама сам кући, па пуштам Немањин видео клип, са његовом музиком коју је волео, и гледам ове фотографије и жалим што нисмо имали камеру да га снимамо, али бар имамо фотографије. И кад год погледам ону задњу снимљену, дан пре његовог задњег повратка у болницу из које нам се више није вратио, сетим се кад га гледам онако без косе како је рекао да тако ћелав највише личи на самог себе кад је био беба. И заиста, није имао косу скоро до годину дана, и кад га гледам на тим фотографијама видим да је врло мало мењао лик како је одрастао, док није опала коса то нисам ни примећивала тако јасно. Није чудо што сам га у шали звала "моја бека".
Успомене!!!
Мало сам се распекмезила, зато одох.
Поздрав свима,
Мила
Kada voljeni odu...
Re: Kada voljeni odu...
Драги моји,
сутра је недеља праштања пред почетак Великог часног поста, дан када би сви требали да опростимо једни другима све и да се измиримо. У овом ионако тешком времену, услед свега што нам се дешава у овој држави која је саму себе изгубила, нама који смо на овакав начин изгубили своје најдраже можда је мало теже. Како би рекао наш дивни Душко Радовић: "Све је мање љубави међу људима. Они који умеју да воле не би требало ништа друго да раде". Баш тако!
Зато, ако сам ја некога повредила неком својом речју на овом форуму - праштајте! Онима који посте, нека је благословен почетак поста.
Љубим вас све,
Мила
сутра је недеља праштања пред почетак Великог часног поста, дан када би сви требали да опростимо једни другима све и да се измиримо. У овом ионако тешком времену, услед свега што нам се дешава у овој држави која је саму себе изгубила, нама који смо на овакав начин изгубили своје најдраже можда је мало теже. Како би рекао наш дивни Душко Радовић: "Све је мање љубави међу људима. Они који умеју да воле не би требало ништа друго да раде". Баш тако!
Зато, ако сам ја некога повредила неком својом речју на овом форуму - праштајте! Онима који посте, нека је благословен почетак поста.
Љубим вас све,
Мила
Re: Kada voljeni odu...
Draga Mila
ja nisam znala koji je danas dan tj. da se posti,sad mi je jako krivo sto nisam postila
Sto se tice ovog svega sto ste pisali,ja vas razumijem,ali kao sto ste vec sami sve napisali vi ste zeljeli pomoci,vi ste sve radili onako kako je moralo i kako je u tom trenutku bilo najbolje za njega,i molim vas,molim vas nemojte bar za to toliko da se sikirate i grizete!
Ja sam mome muzu davala sve i svasta,pisala sam da je i do Kube stigao,i vjerujte mi ja tvrdim da ga nista od svega od alternative nije moglo izlijeciti,kao sto ste vec napisali moglo je malo krv da mu popravi,i slicne sitnice,ali mnogo nesto napraviti nije...
Vi bi sve uradili za njega,to znate Vi,Bog i vas sin,prema tome to nemojte da vas grize!
Da je teklo nekako drugacije,vi bi njemu sve dali da proba,ali nije,nije bilo u vasoj moci,ali vasa ljubav,vasa sjecanja nikada nece nestati,zato sve to odrzavajte,ali nemojte da se krivite za bilo sta,jer ni malo niste krivi...
Kao sto vas to muci,mene cesto muci sto sam mu toliko otezavala,sto sam ga toliko zamarala,sto sam znala da vicem na njega,jednom prilikom sam ga i rasplakala,to je mozda bilo jedno 2 mjeseca prije nego sto ce da ,,ode'' i uvijek sam imala najbolje namjere,ali sam takve naravi i emocija da previse burno reagujem,previse inace u zivotu idem unaprijed,uvijek negdje zurim,jos kad sam znala da nam vrijeme izmice,da mog supruga vjerovatno nece biti tu za koji mjesec,ja sam i sebe i sve oko sebe znala toliko da preforsiram...
Mozda bi bilo bolje da nisam,mozda bi bilo bolje da sam to vrijeme,moje,njegovo,svih,novac i sve ostalo iskoristila na neki bolji ljepsi nacin,mozda je sve to bar malo vrijedilo,mozda mu je produzilo zivot,a mozda i nije,mozda,toliko mozda,ali nikada necemo znati sta bi bilo kad bi bilo,jer je na zalost gotovo...
Ja se nadam da je moj suprug osjecao da ja to sve radim nekad nesvjesno,kao sto kazete mnogo toga mi je bilo (i dan danas je kao da sanjam,ne djeluje mi jos sve ovo stvarno) kao da sanjam,i sve sam radila da mu produzim zivot,da mu olaksam,sve,ali nekada je to stvarno bilo previse,i pomislim da nisam trebala biti toliko naporna,ali ja svaki put i ako bi se malo povukla,i ako bi mu nalazi ili njegovo stanje bilo malko bolje,on bi se opustio,sve bi mu bilo tesko i mrsko od alterntive da uzima,onda bi ja bila bas gruba i drzala mu predavanja da tako ne moze,da nemamo vremena,da mora da bude uporan,da ce mu to pomoci i slicno....jer ja sam tada pronalazila veliku nadu i utjehu u alternativi,jer nam medicina nije mogla mnogo ponuditi i eto tako do samog kraja...
Vjerovatno sam grijesila,ali stanem pa shvatim da nema covjeka koji ne grijesi,bitnije je ja mislim ono sto sam ja sa tim htjela da postignem,bitno je da sam imala dobre a ne neka zle namjere,i vrijeme se ne moze vratiti,sto je ucinjeno ucinjeno je...
I ostaje nam jedino da se sjecamo,zalimo,placemo itd...svako onako kako se osjeca i kako zeli...
Ja pored sve svoje tuge i muke moram da se nosim sa svim ostalim zivotnim problemima,od finansijskih,stambenih,emotivnih,ma sve mi se srucilo na glavu i nasla sam se sama u svemu tome,imam kao neku malu pomoc,par ljudi tu,ali oni i koji su voljni pomoci nisu u mogucnosti,a oni koji su u mogucnosti nisu voljni,tako je to u zivotu,po nekada stvarno imam osjecaj ako nesto ne krene na bolje da cu da zavrsim na psihijatriji,ali se trudim da mislim poitivno i nadam se boljem sutra,pa guram,kako ce mi biti u zivotu sam Bog zna...
Previse je bilo boli,razocaranja,zlih ljudi...treba mi neko svijetlo na kraju tunela...ja ga cekam....
Pozdrav svima
ja nisam znala koji je danas dan tj. da se posti,sad mi je jako krivo sto nisam postila
Sto se tice ovog svega sto ste pisali,ja vas razumijem,ali kao sto ste vec sami sve napisali vi ste zeljeli pomoci,vi ste sve radili onako kako je moralo i kako je u tom trenutku bilo najbolje za njega,i molim vas,molim vas nemojte bar za to toliko da se sikirate i grizete!
Ja sam mome muzu davala sve i svasta,pisala sam da je i do Kube stigao,i vjerujte mi ja tvrdim da ga nista od svega od alternative nije moglo izlijeciti,kao sto ste vec napisali moglo je malo krv da mu popravi,i slicne sitnice,ali mnogo nesto napraviti nije...
Vi bi sve uradili za njega,to znate Vi,Bog i vas sin,prema tome to nemojte da vas grize!
Da je teklo nekako drugacije,vi bi njemu sve dali da proba,ali nije,nije bilo u vasoj moci,ali vasa ljubav,vasa sjecanja nikada nece nestati,zato sve to odrzavajte,ali nemojte da se krivite za bilo sta,jer ni malo niste krivi...
Kao sto vas to muci,mene cesto muci sto sam mu toliko otezavala,sto sam ga toliko zamarala,sto sam znala da vicem na njega,jednom prilikom sam ga i rasplakala,to je mozda bilo jedno 2 mjeseca prije nego sto ce da ,,ode'' i uvijek sam imala najbolje namjere,ali sam takve naravi i emocija da previse burno reagujem,previse inace u zivotu idem unaprijed,uvijek negdje zurim,jos kad sam znala da nam vrijeme izmice,da mog supruga vjerovatno nece biti tu za koji mjesec,ja sam i sebe i sve oko sebe znala toliko da preforsiram...
Mozda bi bilo bolje da nisam,mozda bi bilo bolje da sam to vrijeme,moje,njegovo,svih,novac i sve ostalo iskoristila na neki bolji ljepsi nacin,mozda je sve to bar malo vrijedilo,mozda mu je produzilo zivot,a mozda i nije,mozda,toliko mozda,ali nikada necemo znati sta bi bilo kad bi bilo,jer je na zalost gotovo...
Ja se nadam da je moj suprug osjecao da ja to sve radim nekad nesvjesno,kao sto kazete mnogo toga mi je bilo (i dan danas je kao da sanjam,ne djeluje mi jos sve ovo stvarno) kao da sanjam,i sve sam radila da mu produzim zivot,da mu olaksam,sve,ali nekada je to stvarno bilo previse,i pomislim da nisam trebala biti toliko naporna,ali ja svaki put i ako bi se malo povukla,i ako bi mu nalazi ili njegovo stanje bilo malko bolje,on bi se opustio,sve bi mu bilo tesko i mrsko od alterntive da uzima,onda bi ja bila bas gruba i drzala mu predavanja da tako ne moze,da nemamo vremena,da mora da bude uporan,da ce mu to pomoci i slicno....jer ja sam tada pronalazila veliku nadu i utjehu u alternativi,jer nam medicina nije mogla mnogo ponuditi i eto tako do samog kraja...
Vjerovatno sam grijesila,ali stanem pa shvatim da nema covjeka koji ne grijesi,bitnije je ja mislim ono sto sam ja sa tim htjela da postignem,bitno je da sam imala dobre a ne neka zle namjere,i vrijeme se ne moze vratiti,sto je ucinjeno ucinjeno je...
I ostaje nam jedino da se sjecamo,zalimo,placemo itd...svako onako kako se osjeca i kako zeli...
Ja pored sve svoje tuge i muke moram da se nosim sa svim ostalim zivotnim problemima,od finansijskih,stambenih,emotivnih,ma sve mi se srucilo na glavu i nasla sam se sama u svemu tome,imam kao neku malu pomoc,par ljudi tu,ali oni i koji su voljni pomoci nisu u mogucnosti,a oni koji su u mogucnosti nisu voljni,tako je to u zivotu,po nekada stvarno imam osjecaj ako nesto ne krene na bolje da cu da zavrsim na psihijatriji,ali se trudim da mislim poitivno i nadam se boljem sutra,pa guram,kako ce mi biti u zivotu sam Bog zna...
Previse je bilo boli,razocaranja,zlih ljudi...treba mi neko svijetlo na kraju tunela...ja ga cekam....
Pozdrav svima
Re: Kada voljeni odu...
Dragi moji,
pre svega Bojana i Mila hvala Vam na podrsci. Citam vase postove i moram da se ukljucim i podelim svoju pricu vezanu za kajanje. Ne znam da li sam pisala ranije o tome. Kod mog dragog oca je bilo apsolutno nemoguce uciniti bilo sta sa medicinske tacke gledista. Bacili smo se na alternativu kao i svi. Odlucili smo se za makrobiotiku. Narocito kada sam pogledala snimak Mine Dobic na youtubu. Brzo smo kontaktirali strucnjaka za makrobiotiku pri cuvenom Kushi institutu u SAD-u i on nam je nakon konsultacija preko skajpa sastavio dijetu za tatu. Da vam ne pricam kako smo nabavili knjige, plinsku bocu jer je najbolje spremati hranu na plinu, zabranili jadnom coveku da gleda televiziju, terali ga da nosi strogo pamucnu odecu i td. i td. Da sad ne sirim pricu kada se svega setim srce mi se stegne. Ono sto hocu da vam kazem je da sam ne samo ja, nego i on i svi mi, toliko jako verovali da ce se izleciti, da smo sve drugo zanemarili. Kada mi je nas lekar opste prakse rekla da ce on polako poceti da kopni, da imaju sluzbu koja vodi brigu o takvim pacijentima, da dolaze kuci i daju lekove protiv bolova, ja i mama smo se gotovo smrtno uvredile. Ona ce nama sram je bilo..pa tata ima tako jaku volju, kakvi crni bolovi i lekovi. Makrobiotika je strogo protiv lekova. Tata nam jeste rekao da smo mi njegovi lekari i da se ne kajemo sta god da se desi, ali ono zbog cega se ja smrtno kajem je to sto sam morala da stojim cvrsto na zemlji a nisam, morala sam da budem samo malo realnija a ne da verujem u filozofiju Paola Koelja i njegov Prirucnik za ratnika svetlosti koji izmedju ostalog kaze:
"Ratnik svetlosti veruje. I zato sto veruje u cuda, cuda pocinju da se desavaju. Posto je uveren da njegova misao moze da mu izmeni zivot, njegov zivot pocinje da se menja..."
E posle kada se sve brzo izdesavalo i kada su poceli bolovi ja nisam znala sta cu! Ne mozes tek tako da odes u apoteku i trazis flastere, morfijum i ostalo. Za to postoji posebna procedura koju sam ja mogla da prodjem na vreme da sam samo malo racionalnije razmisljala...ali nisam...Neki prijatelji su mi dali adrese apoteka koje navodno te lekove prodaju "na crno". Ma da vam ne pricam...naravno da na kraju ipak nista nisam uradila. Kako sam se pokajala..kako se i sada kajem...ma ne mozete ni da zamislite. Makar da smo mu ublazili bolove tih par dana. Ako nista drugo nisam mogla da uradim, to sam bar mogla! Da mu na vreme obezbedim lekove da se ne pati.
Ipak draga moja Svarglo i Mila, jos nesto sto zelim da vam kazem, a na sta se sva nasa kajanja svode, a verujem da i vi to u dubini duse znate, je da od sudbine niko nije pobegao. Na kraju ipak cvrsto verujem da je bas tako sve bilo zapisano i tacka.
Draga Bojana, jako mi je zao zbog tog poremecaja u metabolizmu. Sta pametno da kazem...uvek covek mora reci pa moglo je biti i gore. Jeste da to i nije neka uteha ali vreme prolazi, detence raste pa mozda se u pubertetu ipak nesto i promeni na tom planu, a mozda i sama medicina dodje do nekog resenja. A kako ti je bilo u tom momentu kada su ti to saopstili..to ne mogu ni da zamislim. Videcu kako cu ja proci.. Malo razmisljam pozitivno, malo paranoisem i sve tako. Jednom recju zapravo nikada ne mogu da se opustim. Pored ovog uzasnog bola i praznine koju osecam zbog gubitka oca, ujedno osecam i strasan strah. Pogotovo kada cujem sta se oko mene desava i koliko ljudi u mojoj okolini svakodnevno oboljeva od ove proklete bolesti. A sto se tice odlaska ili neodlaska kod lekara..draga Mila i moja majka tako razmislja. Posle smo je na kraju ipak ubedili da ode na kontrole i to samo iz jednog razloga. Rekla sam joj u redu je ako zelis da umres i ako ti je sve jedno. Ali ako se budes i ti onako mucila.. Idi uradi bar sta je do tebe radi toga, a sudbina ce svakako da odradi svoje.
Svarglo iz tvog poslednjeg pasusa vidim da te je muka stisla sa svih strana... Sta i tebi pametno da kazem osim da ti od srce zelim svu snagu i srecu ovog sveta da konacno ugledas svoje svetlo na kraju tunela i da konacno dodju neki bolji dani.
Izvinite ako sam bila dosadna i opsirna, Saro i svi ostali, sve vas puno pozdravljam i zelim svako dobro.
pre svega Bojana i Mila hvala Vam na podrsci. Citam vase postove i moram da se ukljucim i podelim svoju pricu vezanu za kajanje. Ne znam da li sam pisala ranije o tome. Kod mog dragog oca je bilo apsolutno nemoguce uciniti bilo sta sa medicinske tacke gledista. Bacili smo se na alternativu kao i svi. Odlucili smo se za makrobiotiku. Narocito kada sam pogledala snimak Mine Dobic na youtubu. Brzo smo kontaktirali strucnjaka za makrobiotiku pri cuvenom Kushi institutu u SAD-u i on nam je nakon konsultacija preko skajpa sastavio dijetu za tatu. Da vam ne pricam kako smo nabavili knjige, plinsku bocu jer je najbolje spremati hranu na plinu, zabranili jadnom coveku da gleda televiziju, terali ga da nosi strogo pamucnu odecu i td. i td. Da sad ne sirim pricu kada se svega setim srce mi se stegne. Ono sto hocu da vam kazem je da sam ne samo ja, nego i on i svi mi, toliko jako verovali da ce se izleciti, da smo sve drugo zanemarili. Kada mi je nas lekar opste prakse rekla da ce on polako poceti da kopni, da imaju sluzbu koja vodi brigu o takvim pacijentima, da dolaze kuci i daju lekove protiv bolova, ja i mama smo se gotovo smrtno uvredile. Ona ce nama sram je bilo..pa tata ima tako jaku volju, kakvi crni bolovi i lekovi. Makrobiotika je strogo protiv lekova. Tata nam jeste rekao da smo mi njegovi lekari i da se ne kajemo sta god da se desi, ali ono zbog cega se ja smrtno kajem je to sto sam morala da stojim cvrsto na zemlji a nisam, morala sam da budem samo malo realnija a ne da verujem u filozofiju Paola Koelja i njegov Prirucnik za ratnika svetlosti koji izmedju ostalog kaze:
"Ratnik svetlosti veruje. I zato sto veruje u cuda, cuda pocinju da se desavaju. Posto je uveren da njegova misao moze da mu izmeni zivot, njegov zivot pocinje da se menja..."
E posle kada se sve brzo izdesavalo i kada su poceli bolovi ja nisam znala sta cu! Ne mozes tek tako da odes u apoteku i trazis flastere, morfijum i ostalo. Za to postoji posebna procedura koju sam ja mogla da prodjem na vreme da sam samo malo racionalnije razmisljala...ali nisam...Neki prijatelji su mi dali adrese apoteka koje navodno te lekove prodaju "na crno". Ma da vam ne pricam...naravno da na kraju ipak nista nisam uradila. Kako sam se pokajala..kako se i sada kajem...ma ne mozete ni da zamislite. Makar da smo mu ublazili bolove tih par dana. Ako nista drugo nisam mogla da uradim, to sam bar mogla! Da mu na vreme obezbedim lekove da se ne pati.
Ipak draga moja Svarglo i Mila, jos nesto sto zelim da vam kazem, a na sta se sva nasa kajanja svode, a verujem da i vi to u dubini duse znate, je da od sudbine niko nije pobegao. Na kraju ipak cvrsto verujem da je bas tako sve bilo zapisano i tacka.
Draga Bojana, jako mi je zao zbog tog poremecaja u metabolizmu. Sta pametno da kazem...uvek covek mora reci pa moglo je biti i gore. Jeste da to i nije neka uteha ali vreme prolazi, detence raste pa mozda se u pubertetu ipak nesto i promeni na tom planu, a mozda i sama medicina dodje do nekog resenja. A kako ti je bilo u tom momentu kada su ti to saopstili..to ne mogu ni da zamislim. Videcu kako cu ja proci.. Malo razmisljam pozitivno, malo paranoisem i sve tako. Jednom recju zapravo nikada ne mogu da se opustim. Pored ovog uzasnog bola i praznine koju osecam zbog gubitka oca, ujedno osecam i strasan strah. Pogotovo kada cujem sta se oko mene desava i koliko ljudi u mojoj okolini svakodnevno oboljeva od ove proklete bolesti. A sto se tice odlaska ili neodlaska kod lekara..draga Mila i moja majka tako razmislja. Posle smo je na kraju ipak ubedili da ode na kontrole i to samo iz jednog razloga. Rekla sam joj u redu je ako zelis da umres i ako ti je sve jedno. Ali ako se budes i ti onako mucila.. Idi uradi bar sta je do tebe radi toga, a sudbina ce svakako da odradi svoje.
Svarglo iz tvog poslednjeg pasusa vidim da te je muka stisla sa svih strana... Sta i tebi pametno da kazem osim da ti od srce zelim svu snagu i srecu ovog sveta da konacno ugledas svoje svetlo na kraju tunela i da konacno dodju neki bolji dani.
Izvinite ako sam bila dosadna i opsirna, Saro i svi ostali, sve vas puno pozdravljam i zelim svako dobro.
Re: Kada voljeni odu...
Pre godinu dana sam odvezao mamu u gradsku bolnicu na operaciju kamena u zuci,to je bila dijagnoza,bezazlena,rutinska.
Otisao,smestio je,otvorio istoriju bolesti ,dosao kuci i posle dva sata me zove sestra,zvao je doktor UZ nista ne valja,trazi dodatne dijagnostike, CT i znao sam da je sve otislo u djavola-u sekundi se sve srucilo.
Jos joj ja pokazivao snimak laproskopske operacije par dana pre odlaska na operaciju,bila je zabrinuta sto ne lici na nju,verovatno se lose osecala a nije htela da kaze. Svasta smo pregurali nas troje,ona sesta i ja, pre 16 godina mi je umro tata od srca iznenada,sve je palo na nju,ja imao 16 sestra 21 godinu ,jurnjava,prezivljavanje,nerviranje.Bila je i ostala borac do kraja. Dusa me boli sto je otisla sa 60 godina,nije stigla da se kao covek odmori od svega,da malo uziva u zivotu ali ne pitamo se mi o tome ko ce kada,nije na nama da odlucijemo. Cudno se osecam,kada sahranis oba roditelja jedan deo umre sa njima.
Krece nasa borba sa bolescu sve do 8og Avgusta kada je otisla.
Sve najbolje,
Vlada
Otisao,smestio je,otvorio istoriju bolesti ,dosao kuci i posle dva sata me zove sestra,zvao je doktor UZ nista ne valja,trazi dodatne dijagnostike, CT i znao sam da je sve otislo u djavola-u sekundi se sve srucilo.
Jos joj ja pokazivao snimak laproskopske operacije par dana pre odlaska na operaciju,bila je zabrinuta sto ne lici na nju,verovatno se lose osecala a nije htela da kaze. Svasta smo pregurali nas troje,ona sesta i ja, pre 16 godina mi je umro tata od srca iznenada,sve je palo na nju,ja imao 16 sestra 21 godinu ,jurnjava,prezivljavanje,nerviranje.Bila je i ostala borac do kraja. Dusa me boli sto je otisla sa 60 godina,nije stigla da se kao covek odmori od svega,da malo uziva u zivotu ali ne pitamo se mi o tome ko ce kada,nije na nama da odlucijemo. Cudno se osecam,kada sahranis oba roditelja jedan deo umre sa njima.
Krece nasa borba sa bolescu sve do 8og Avgusta kada je otisla.
Sve najbolje,
Vlada
Re: Kada voljeni odu...
Mila je pisala koliko je njen sin zelio i vjerovao da ce da se izlijeci,i to je jedan od silnih primjera da jaka vjera u izlijecenje nije vise od 50% izlijecenja kao sto svi tvrde!
Smatram stvarno da to nema nikakave veze,i moj suprug se nije predavao do poslednjeg daha,sa mnom se nije ni oprostio a vidio je sta se desava,eto kolika je bila njegova volja za zivotom
Tako da Jano slazem se sa tobom i nisi naporna,uopste,samo pisi sta ti je na dusi,tacno,svako ima neku svoju sudbinu
To ne znaci da treba da se predamo,ali na kraju opet bude valjda ono sto mora...
I ja se slicno osjecam kao ti,to sto kazes oko nas sve same bolesti i negativne stvari,nema lijepih pozitivnih prica,zivot je postao jako tezak i sumoran,ne znam sta nas ceka i cemu da se nadamo...
A steta je da nam mladost prolazi u tuzi,brizi i strahu...valjda ce vremenom da nam bude lakse i bolje.....
I jos da dodam i moja mama je jako tvroglava,da ne pricam da odkako je mene rodila (27 godina) nije otisla kod ginekologa niti na neki drugi pregleda,ide samo kod Dr. svaki mjesec jer mora da joj propise tablete za pritisak,i kad joj ja kazem da ode,ona kaze ,,Ma sta ima veze nazivjela sam se ja,neka umrem'' prvo sam se toliko nervirala na te njene rijeci,a onda znam da joj svasta kazem,ajde da se tako lako umire,pa ok,ali sta ako nesto mozes na vrijeme otkriti,a ti nisi jer si tvrdoglava,ali slabo dopirem do nje,tako da bice sta ce biti...
Pozdrav
Smatram stvarno da to nema nikakave veze,i moj suprug se nije predavao do poslednjeg daha,sa mnom se nije ni oprostio a vidio je sta se desava,eto kolika je bila njegova volja za zivotom
Tako da Jano slazem se sa tobom i nisi naporna,uopste,samo pisi sta ti je na dusi,tacno,svako ima neku svoju sudbinu
To ne znaci da treba da se predamo,ali na kraju opet bude valjda ono sto mora...
I ja se slicno osjecam kao ti,to sto kazes oko nas sve same bolesti i negativne stvari,nema lijepih pozitivnih prica,zivot je postao jako tezak i sumoran,ne znam sta nas ceka i cemu da se nadamo...
A steta je da nam mladost prolazi u tuzi,brizi i strahu...valjda ce vremenom da nam bude lakse i bolje.....
I jos da dodam i moja mama je jako tvroglava,da ne pricam da odkako je mene rodila (27 godina) nije otisla kod ginekologa niti na neki drugi pregleda,ide samo kod Dr. svaki mjesec jer mora da joj propise tablete za pritisak,i kad joj ja kazem da ode,ona kaze ,,Ma sta ima veze nazivjela sam se ja,neka umrem'' prvo sam se toliko nervirala na te njene rijeci,a onda znam da joj svasta kazem,ajde da se tako lako umire,pa ok,ali sta ako nesto mozes na vrijeme otkriti,a ti nisi jer si tvrdoglava,ali slabo dopirem do nje,tako da bice sta ce biti...
Pozdrav
Re: Kada voljeni odu...
Драги моји,
видим да сте се сви растужили. Да ли ово тугаљиво време утиче на нас или смо сви у неким "жутим минутама", не знам, али киша на мене жестоко делује. Кад год дуго пада киша и ја се некако потапам. Киша и музика - две ствари које сам некада много волела и некако су ми ишле и заједно, сада ме растужују. Кад год је такво шашаво време ја одмах почињем да размишљам како ли је сада њему, да ли му је хладно... Знам шта је стварност, али опет ми се то питање увек наметне, не могу да га избацим из главе, иако није реално и нормално о томе уопште размишљати...
Драга моја Шваргло, знам да не вреди кајати се и изједати сада када је све прошло што се нисам боље снашла, што нисам урадила ово или оно, али мозак углавном ради сам по себи, мисли се тако лако стварају у глави и множе и кад их не желимо, управо не успевамо да из избацимо из главе. Само долазе, и долазе, и док год траје туга и оне не успевају да буду лепше. Кад год помислим на ону чувену, безброј пута цитирану изреку "Какве су ти мисли такав ти је живот", схватим да је баш тако, само је мени сада обрнуто - због онога што се десило моје су мисли сада суморне, пуне туге, кајања, бола. За сада не иде другачије. И како си ти из најбољих намера свога мужа форсирала са узимањем разних препарата не би ли му ојачала организам и помогла у борби против те болести, тако сам и ја из најбољих намера пустила да прође званична терапија, да не изазивам контраефекте у већ тешкој терапији, да је не поништавам, и чекала да све то прође па да после трансплантације кренемо да опорављамо и ојачавамо његов ослабљени организам и имунитет. Има једна лепа мисао која каже "Пут до пакла поплочан је добрим намерама". Човек често из добрих намера погреши, или се оне некако у неком тренутку претворе у нешто друго. Нисмо ми за то криви, знам ја то добро, увек је ту склоп силних околности, али опет је тешко. Гледајући тако на ствари, ти заиста не треба да се кајеш. Предузела си све што си могла, из твојих постова видим да си се ангажовала и много више него што си могла, преко својих могућности, сналазила се за новац за његово лечење како си знала и умела, баш онако како то раде све јаке, храбре жене, све си учинила да би му помогла. И нормално је што се човек нада и верује у све то до задњег тренутка. Па чак и ја, која сам седела крај свог сина и гледала како умире, сам се из крајњег очаја (пошто није било више никаквих могућности) сасвим озбиљно надала да ће се десити некакво чудо у његовом случају, зато што је био тако добар, драг, по природи скроман и пун љубави, ни о кога се није огрешио, све људе је волео и давао себе несебично, просто сам се надала да ће неко чудо да се деси, јер био је и верник, и да ето тако просто отвори очи, затражи воду или тако нешто, седне у свом кревету, и да се настави терапија и да он дође кући. Знам како то звучи, и док сам то мислила знала сам да сам у сфери научне фантастике или обичног лудила, али кад ми више ништа није преостало, остала је та очајничка нада, крајње нереална, ничим поткрепљена, потпуно немогућа, али ипак до краја је постојала та нада. Знам да се до свог задњег свесног тренутка и он томе надао, исто тако нереално као и ја.
Жао ми је што си сада у таквој ситуацији, што се суочаваш са оним што иде после свега - враћање новца, плаћање рачуна, сналажење за преживљавање. И жао ми је што не могу конкретно да помогнем. Али, надам се да ћеш издржати, по овим писмима рекла бих да си не само емотивна него и веома јака, и верујем да ћеш се некако извући из ових твојих проблема. Лепо је попричати са људима који су у сличној ситуацији, који су прошли све ово, али се труди да нађеш и неке нормалне људе који су још позитивни, који могу да ти одвуку мисли од твојих тешкоћа.
Јано, лекарка од које је мој Немања кренуо на анализе (пре него што је добио налазе и отишао у болницу) одмах нам је препоручила књигу о макробиотици Мичиа Кушија, али је мој син глатко одбио могућност да се тако храни. Рекао је да му не пада на памет да једе те биљке и алге. Нисам га убеђивала јер је он одувек волео да једе и са уживањем је јео храну од малена. Док је био мали где год би сели да једемо или ако би били у гостима људи су увек са уживањем гледали њега како слатко једе. Он који је мирно прихватио да ће проћи пакао у лечењу, да ће му лечење трајати можда и више од 3 године, да ће проживљавати свашта, глатко је одбио помисао на макробиотичку исхрану и о томе једноставно нисмо дискутовали. Како је лако све друго прихватио, па и да се одрекне исхране на коју је навикао - слаткиша, меса у свим варијантама, хлеба (без хлеба није могао да једе ни тестенине или кромпир), тако је кратко и категорички одбио могућност да користи макробиотичку храну. Верујем да је исхрана сировим или тек мало термички обрађеним намирницама и употреба лековитог биља за нас добра. Док смо се хранили здравом храном и ми смо били здрави. Сада нам је све загађено - храна, вода, ваздух... Верујем да ниси погрешила што си му давала такву храну, а ето нисам размишљала о томе да није могуће тек тако отићи код лекара који зна од чега болује и упућен је у његово стање и затражити помоћ у облику фластера или било чега што би му умањило болове. Нисам имала то искуство, јер је мој син био у болници и у том смислу збринут, а мог оца је обилазила лекарка кући и имао је редован обилазак од надлежног мед. техничара који му је доносио те фластере, тако да нисам знала да је то проблем обезбедити. Могу да разумем твоје кајање због тога, али опет је нека утеха да није дуго трајао тај период са боловима. Свако се за нешто каје, то је нормално. Кад све прође тек онда постаје јасно да заправо нисмо схватали како ће брзо доћи крај и нисмо се припремили и учинили оно што смо можда могли. Али, све је то лакше сагледати са неке временске дистанце него у оним страшним тренуцима. Сада и сами себи можемо да паметујемо, сада знамо шта бисмо другачије урадили да нам се пружи прилика, али ко би знао у оном грчу и оном лудилу док је трајало.
Владо, ти си још млад а већ си - како кажеш сам - сахранио оба родитеља, и то оца кад си био заиста млад, када ти је био баш потребан. То је свакако тешко. И обележи човека доживотно. Пошто је то било изненада, тада ниси ни имао прилику да се снађеш и да схватиш, али си зато био уз мајку од почетка болести па до њене смрти. Тешко је сигурно, али сви смо одавно схватили да се смрти често дешавају много пре него што бисмо ми желели, кад о томе и не размишљамо и нисмо припремљени за смрт и одлазак нама драгих људи. Још када смрт долази после дуге и тешке болести, онда је још теже. Свима нама сада остаје само време у којем ћемо научити како живети без њих. Не знам да ли имаш своју породицу, али ако имаш децу уз њих и обавезе које имаш око њих лакше ћеш превазићи тугу и бол. Надам се да имаш нешто, неку врсту обавезе којом можеш да заокупиш себе како не би размишљао стално о томе.
Драги моји, не дајте да киша утиче на вас.
Поздрав свима,
Мила
видим да сте се сви растужили. Да ли ово тугаљиво време утиче на нас или смо сви у неким "жутим минутама", не знам, али киша на мене жестоко делује. Кад год дуго пада киша и ја се некако потапам. Киша и музика - две ствари које сам некада много волела и некако су ми ишле и заједно, сада ме растужују. Кад год је такво шашаво време ја одмах почињем да размишљам како ли је сада њему, да ли му је хладно... Знам шта је стварност, али опет ми се то питање увек наметне, не могу да га избацим из главе, иако није реално и нормално о томе уопште размишљати...
Драга моја Шваргло, знам да не вреди кајати се и изједати сада када је све прошло што се нисам боље снашла, што нисам урадила ово или оно, али мозак углавном ради сам по себи, мисли се тако лако стварају у глави и множе и кад их не желимо, управо не успевамо да из избацимо из главе. Само долазе, и долазе, и док год траје туга и оне не успевају да буду лепше. Кад год помислим на ону чувену, безброј пута цитирану изреку "Какве су ти мисли такав ти је живот", схватим да је баш тако, само је мени сада обрнуто - због онога што се десило моје су мисли сада суморне, пуне туге, кајања, бола. За сада не иде другачије. И како си ти из најбољих намера свога мужа форсирала са узимањем разних препарата не би ли му ојачала организам и помогла у борби против те болести, тако сам и ја из најбољих намера пустила да прође званична терапија, да не изазивам контраефекте у већ тешкој терапији, да је не поништавам, и чекала да све то прође па да после трансплантације кренемо да опорављамо и ојачавамо његов ослабљени организам и имунитет. Има једна лепа мисао која каже "Пут до пакла поплочан је добрим намерама". Човек често из добрих намера погреши, или се оне некако у неком тренутку претворе у нешто друго. Нисмо ми за то криви, знам ја то добро, увек је ту склоп силних околности, али опет је тешко. Гледајући тако на ствари, ти заиста не треба да се кајеш. Предузела си све што си могла, из твојих постова видим да си се ангажовала и много више него што си могла, преко својих могућности, сналазила се за новац за његово лечење како си знала и умела, баш онако како то раде све јаке, храбре жене, све си учинила да би му помогла. И нормално је што се човек нада и верује у све то до задњег тренутка. Па чак и ја, која сам седела крај свог сина и гледала како умире, сам се из крајњег очаја (пошто није било више никаквих могућности) сасвим озбиљно надала да ће се десити некакво чудо у његовом случају, зато што је био тако добар, драг, по природи скроман и пун љубави, ни о кога се није огрешио, све људе је волео и давао себе несебично, просто сам се надала да ће неко чудо да се деси, јер био је и верник, и да ето тако просто отвори очи, затражи воду или тако нешто, седне у свом кревету, и да се настави терапија и да он дође кући. Знам како то звучи, и док сам то мислила знала сам да сам у сфери научне фантастике или обичног лудила, али кад ми више ништа није преостало, остала је та очајничка нада, крајње нереална, ничим поткрепљена, потпуно немогућа, али ипак до краја је постојала та нада. Знам да се до свог задњег свесног тренутка и он томе надао, исто тако нереално као и ја.
Жао ми је што си сада у таквој ситуацији, што се суочаваш са оним што иде после свега - враћање новца, плаћање рачуна, сналажење за преживљавање. И жао ми је што не могу конкретно да помогнем. Али, надам се да ћеш издржати, по овим писмима рекла бих да си не само емотивна него и веома јака, и верујем да ћеш се некако извући из ових твојих проблема. Лепо је попричати са људима који су у сличној ситуацији, који су прошли све ово, али се труди да нађеш и неке нормалне људе који су још позитивни, који могу да ти одвуку мисли од твојих тешкоћа.
Јано, лекарка од које је мој Немања кренуо на анализе (пре него што је добио налазе и отишао у болницу) одмах нам је препоручила књигу о макробиотици Мичиа Кушија, али је мој син глатко одбио могућност да се тако храни. Рекао је да му не пада на памет да једе те биљке и алге. Нисам га убеђивала јер је он одувек волео да једе и са уживањем је јео храну од малена. Док је био мали где год би сели да једемо или ако би били у гостима људи су увек са уживањем гледали њега како слатко једе. Он који је мирно прихватио да ће проћи пакао у лечењу, да ће му лечење трајати можда и више од 3 године, да ће проживљавати свашта, глатко је одбио помисао на макробиотичку исхрану и о томе једноставно нисмо дискутовали. Како је лако све друго прихватио, па и да се одрекне исхране на коју је навикао - слаткиша, меса у свим варијантама, хлеба (без хлеба није могао да једе ни тестенине или кромпир), тако је кратко и категорички одбио могућност да користи макробиотичку храну. Верујем да је исхрана сировим или тек мало термички обрађеним намирницама и употреба лековитог биља за нас добра. Док смо се хранили здравом храном и ми смо били здрави. Сада нам је све загађено - храна, вода, ваздух... Верујем да ниси погрешила што си му давала такву храну, а ето нисам размишљала о томе да није могуће тек тако отићи код лекара који зна од чега болује и упућен је у његово стање и затражити помоћ у облику фластера или било чега што би му умањило болове. Нисам имала то искуство, јер је мој син био у болници и у том смислу збринут, а мог оца је обилазила лекарка кући и имао је редован обилазак од надлежног мед. техничара који му је доносио те фластере, тако да нисам знала да је то проблем обезбедити. Могу да разумем твоје кајање због тога, али опет је нека утеха да није дуго трајао тај период са боловима. Свако се за нешто каје, то је нормално. Кад све прође тек онда постаје јасно да заправо нисмо схватали како ће брзо доћи крај и нисмо се припремили и учинили оно што смо можда могли. Али, све је то лакше сагледати са неке временске дистанце него у оним страшним тренуцима. Сада и сами себи можемо да паметујемо, сада знамо шта бисмо другачије урадили да нам се пружи прилика, али ко би знао у оном грчу и оном лудилу док је трајало.
Владо, ти си још млад а већ си - како кажеш сам - сахранио оба родитеља, и то оца кад си био заиста млад, када ти је био баш потребан. То је свакако тешко. И обележи човека доживотно. Пошто је то било изненада, тада ниси ни имао прилику да се снађеш и да схватиш, али си зато био уз мајку од почетка болести па до њене смрти. Тешко је сигурно, али сви смо одавно схватили да се смрти често дешавају много пре него што бисмо ми желели, кад о томе и не размишљамо и нисмо припремљени за смрт и одлазак нама драгих људи. Још када смрт долази после дуге и тешке болести, онда је још теже. Свима нама сада остаје само време у којем ћемо научити како живети без њих. Не знам да ли имаш своју породицу, али ако имаш децу уз њих и обавезе које имаш око њих лакше ћеш превазићи тугу и бол. Надам се да имаш нешто, неку врсту обавезе којом можеш да заокупиш себе како не би размишљао стално о томе.
Драги моји, не дајте да киша утиче на вас.
Поздрав свима,
Мила
Re: Kada voljeni odu...
Draga Mila u pravu ste
Svi mi u dubini duse znamo da smo ustvari uradili sve za svoje voljene,sve sto je u tom momentu bilo najbolje za njih,a to kajanje ostaje,meni navire po nekada,nekad samo kazem sebi gotovo je,kajala se ne kajala vrijeme se ne moze vratiti,idemo dalje...
Niste me dobro razumjeli,ja nikome hvala Bogu ne dugujem novac za muzevo lijecenje,imali smo dovoljno (zahvaljujuci njemu) ustedjevine da pokrijemo sve dok se lijecio,a ono nakon toga sam nekako uspjela,nesto ostalo,za ovo ostalo cu da prodam kola i da sve bude ok,a to sto sam pisala sam mislila da meni nije nakon toga za moj zivot ostalo gotovo nista,nemam stambeno pitanje rijeseno,kola prodajem i nemam posao,a ni imucne roditelje koji bi mi mogli pomoci,u sustini sam prepustena sama sebi,a ni komsije ni poznanici nisu od pomoci svojim glupim komentarima,tako da ima tu svega,ali necemo o tome na ovoj temi...znamo svi kako se u nasoj lijepoj gleda na ,,udovice'' i kako smo primitivni...
Sto se ticetoga kada kazete da ste vjerovali u cuda bukvalno,i to vas razumijem,jer i ja iako sam znala da nema nacina da se spasi i kako sam gledala kako svakim danom kopni i pati se sve vise i vise,opet mi je trebala mala sitnica da kao sto kazete povjerujem da ce Bog da napravi cudo,jer je on bio slican vasem sinu,omiljen i ne pokvaren,vjerovala sam da je Bog ima neki cilj,da nas priblizi sebi,da dobijemo kroz bolest vecu vjeru,nadu i da ce zato da sve ,,popravi'' ali nije na zalost...
Sve je to samo bio nas san veliki i velika zelja...
Ljubim vas sve
Svi mi u dubini duse znamo da smo ustvari uradili sve za svoje voljene,sve sto je u tom momentu bilo najbolje za njih,a to kajanje ostaje,meni navire po nekada,nekad samo kazem sebi gotovo je,kajala se ne kajala vrijeme se ne moze vratiti,idemo dalje...
Niste me dobro razumjeli,ja nikome hvala Bogu ne dugujem novac za muzevo lijecenje,imali smo dovoljno (zahvaljujuci njemu) ustedjevine da pokrijemo sve dok se lijecio,a ono nakon toga sam nekako uspjela,nesto ostalo,za ovo ostalo cu da prodam kola i da sve bude ok,a to sto sam pisala sam mislila da meni nije nakon toga za moj zivot ostalo gotovo nista,nemam stambeno pitanje rijeseno,kola prodajem i nemam posao,a ni imucne roditelje koji bi mi mogli pomoci,u sustini sam prepustena sama sebi,a ni komsije ni poznanici nisu od pomoci svojim glupim komentarima,tako da ima tu svega,ali necemo o tome na ovoj temi...znamo svi kako se u nasoj lijepoj gleda na ,,udovice'' i kako smo primitivni...
Sto se ticetoga kada kazete da ste vjerovali u cuda bukvalno,i to vas razumijem,jer i ja iako sam znala da nema nacina da se spasi i kako sam gledala kako svakim danom kopni i pati se sve vise i vise,opet mi je trebala mala sitnica da kao sto kazete povjerujem da ce Bog da napravi cudo,jer je on bio slican vasem sinu,omiljen i ne pokvaren,vjerovala sam da je Bog ima neki cilj,da nas priblizi sebi,da dobijemo kroz bolest vecu vjeru,nadu i da ce zato da sve ,,popravi'' ali nije na zalost...
Sve je to samo bio nas san veliki i velika zelja...
Ljubim vas sve
-
Bojana2311
- Aktivan član
- Postovi: 281
- Pridružio se: Pon Mar 19, 2012 11:14 pm
Re: Kada voljeni odu...
Dragi moji,
zao mi je sto ovu temu ne mozemo da zastitimo i zakljucamo samo za nas, kojima je potrebno da napisemo osecanja i tako probamo da olaksamo i sebi i drugima...
Prodje godisnjica. Necu mnogo da patetisem, jer se trudim da nastavim dalje, i tako sam se bacila na resavanje problema svog deteta. Trenutno je aktuelna peticija za proboj leka na englesko trziste koji bi obolelima olaksao zivot ubuduce, taman toliko da osecaju da imaju izbor sta ce da jedu..Znam da bi se moj otac ponosio svakim mojim postupkom, svakim cinom, a znam da je svakako bio ponosan sto sam takva kakva sam..
Godinu dana je malo, ali godinu dana je i vecnost bez dragog bica, i trudim se, i trudicu se da i dalje radim stvari posvecene njemu, poput ove teme..
Za mog tatu, koji je, nadam se, konacno nasao svoj mir. Nema tata, vise bockanja, nema vise nervoznih sestara koje urlaju na tebe pitanjima gde ti je vena, k'o da si je ti sakrio bas da ih iznerviras...kad se samo setim da si se ti njima izvinjavao sto ne mogu da je nadju Nema vise ni tog prokletog bola u ledjima, nema ni dosadnih poziva sa glupim pitanjima i savetima :"probaj da jedes malo vise". Nema, tata. Nema ni tebe, visokog i lepog, ali te ima u meni, kada god se pogledam u ogledalo - tu si, ima te u Mihajlu, koji drzi rucicu isto kao ti, i isto kao ja 
Odmori se, tata.
Za tebe, i ovde, kao i na groblju 12. marta, neka sviraju Indexi koje si voleo. Za tebe i Davorina, i sve oceve, sinove i muzeve, koji su sada, nadam se, na boljem mestu bez bola..
http://www.youtube.com/watch?v=nC1MPM9umQc
zao mi je sto ovu temu ne mozemo da zastitimo i zakljucamo samo za nas, kojima je potrebno da napisemo osecanja i tako probamo da olaksamo i sebi i drugima...
Prodje godisnjica. Necu mnogo da patetisem, jer se trudim da nastavim dalje, i tako sam se bacila na resavanje problema svog deteta. Trenutno je aktuelna peticija za proboj leka na englesko trziste koji bi obolelima olaksao zivot ubuduce, taman toliko da osecaju da imaju izbor sta ce da jedu..Znam da bi se moj otac ponosio svakim mojim postupkom, svakim cinom, a znam da je svakako bio ponosan sto sam takva kakva sam..
Godinu dana je malo, ali godinu dana je i vecnost bez dragog bica, i trudim se, i trudicu se da i dalje radim stvari posvecene njemu, poput ove teme..
Za mog tatu, koji je, nadam se, konacno nasao svoj mir. Nema tata, vise bockanja, nema vise nervoznih sestara koje urlaju na tebe pitanjima gde ti je vena, k'o da si je ti sakrio bas da ih iznerviras...kad se samo setim da si se ti njima izvinjavao sto ne mogu da je nadju
Nema vise ni tog prokletog bola u ledjima, nema ni dosadnih poziva sa glupim pitanjima i savetima :"probaj da jedes malo vise". Nema, tata. Nema ni tebe, visokog i lepog, ali te ima u meni, kada god se pogledam u ogledalo - tu si, ima te u Mihajlu, koji drzi rucicu isto kao ti, i isto kao ja Odmori se, tata.
Za tebe, i ovde, kao i na groblju 12. marta, neka sviraju Indexi koje si voleo. Za tebe i Davorina, i sve oceve, sinove i muzeve, koji su sada, nadam se, na boljem mestu bez bola..
http://www.youtube.com/watch?v=nC1MPM9umQc
Re: Kada voljeni odu...
Драга моја Шваргло,
кад лошу ствар поправљаш објашњењима и оправдањима онда буде још горе, али ипак покушаћу да се мало оправдам за онај брзоплети коментар у вези твојих тешкоћа, нисам имала намеру да те повредим, надам се да си то разумела. И надам се да ћеш се из тога извући на најбољи начин.
А што се тиче оног ишчекивања чуда до задњег часа, морам да кажем да и сада имам тај исти осећај кад год се сетим тих задњих дана мог сина и тог страшног осећаја да га само чудо може спасити и тог мог очајничког и сасвим озбиљног ишчекивања да се то и догоди. И сада, кад призовем у сећање те тренутке, још увек осећам ту силну, очајничку жељу и наду да се то чудо деси, још увек на исти начин, иако је већ четврта година како је он умро и како ја сасвим добро знам да то није било реално ни онда а камо ли сада. Ипак, још увек на исти начин проживљавам тренутке тих сећања баш онако какви су ти тренуци били онда, у реалном времену. И тачно знам да сам се заробила у времену, у том тренутку, и да ће увек бити потпуно исто осећање кад год на то помислим. Све оно што се у међувремену и после издешавало не може променити то осећање. Човек верује у чуда углавном тек када лично доживи неко, када се деси. Нама се нису десила та чуда која смо очекивали и прижељкивали, али у нешто се мора веровати. То је оно што нас води даље, без чега не бисмо успевали да прегурамо сваки следећи дан и тај живот пред нама.
Драга Бојана,
безброј пута сам помислила да поставим неку песму коју је волео мој син, а више пута сам пожелела и да поставим неку његову фотографију, али ми се чинило да би било непримерено на овом форуму, па сам се зато баш разнежила кад сам видела твој линк са песмом коју је твој отац волео, било је то баш прелепо и дирљиво - твоја порука тати и песма њему посвећена! Хвала што си је посветила свима, допала би се и мом сину. Јер, он јесте са својом групом стварао одређену врсту музике, али је у принципу волео - осим свог хип-хопа и рока - све што је било лепо у музици, без обзира на жанр. Чак је волео и песму коју у дуету певају Оливер Мандић и Цеца "Време за љубав истиче", иако није подносио народњаке и буквално би одлазио са места где би неко пуштао народњаке, није желео да буде у простору у ком се таква музика слуша. Међутим, за њих је рекао да су им се у тој песми добро уклопили гласови и да је песма добра. Мислила сам пуно пута на ту песму, јер су ме сам назив и уопште текст безброј пута подсетили на те задње месеце и дане живота мога сина, када је њему време за љубав и време за живот истицало, чинило ми се као да је њему посвећена. И зато ми се увек плаче кад је чујем. Као што се ти вероватно расплачеш кад слушаш глас Даворина Поповића, јер те везује за твог тату. Успомене! Свакога везују посебне успомене, песме, тренуци за драгу особу које више нема. Мој муж је случајно пронашао једну дивну руску песму на интернету, нисам знала за њу док је мој син био жив, али има је у безброј обрада, у једној ту песму пева чак и чувени режисер Никита Михалков. Песма је тужна, љубавна, о некоме ко је умро, већина стихова почиње са "Не за мене...." Ето, чак и та песма коју сам чула после Немањине смрти, за коју он није ни знао, због речи и прелепе музике, због чисте руске душе која извире из сваке речи, сада ме везује за њега и растужи. Данима је већ слушам, непрекидно, јер је мој муж стално пушта поново и поново. Верујем да је и он слуша због нашег Немање, али ни једног тренутка није проговорио о томе ништа, само је сваког дана чим седне за компјутер поново пушта. Откако је Немања умро не волим да слушам музику и вероватно бих одреаговала тражећи да то искључи, али ова је песма прелепа иако тужна, и осећам се као да кроз њу говори мој син, толико је лична. И зато ми прија, иако ме увек расплаче.
Одох ја у мој ћошак, почела сам да пекмезим.
Љубим вас све,
Мила
кад лошу ствар поправљаш објашњењима и оправдањима онда буде још горе, али ипак покушаћу да се мало оправдам за онај брзоплети коментар у вези твојих тешкоћа, нисам имала намеру да те повредим, надам се да си то разумела. И надам се да ћеш се из тога извући на најбољи начин.
А што се тиче оног ишчекивања чуда до задњег часа, морам да кажем да и сада имам тај исти осећај кад год се сетим тих задњих дана мог сина и тог страшног осећаја да га само чудо може спасити и тог мог очајничког и сасвим озбиљног ишчекивања да се то и догоди. И сада, кад призовем у сећање те тренутке, још увек осећам ту силну, очајничку жељу и наду да се то чудо деси, још увек на исти начин, иако је већ четврта година како је он умро и како ја сасвим добро знам да то није било реално ни онда а камо ли сада. Ипак, још увек на исти начин проживљавам тренутке тих сећања баш онако какви су ти тренуци били онда, у реалном времену. И тачно знам да сам се заробила у времену, у том тренутку, и да ће увек бити потпуно исто осећање кад год на то помислим. Све оно што се у међувремену и после издешавало не може променити то осећање. Човек верује у чуда углавном тек када лично доживи неко, када се деси. Нама се нису десила та чуда која смо очекивали и прижељкивали, али у нешто се мора веровати. То је оно што нас води даље, без чега не бисмо успевали да прегурамо сваки следећи дан и тај живот пред нама.
Драга Бојана,
безброј пута сам помислила да поставим неку песму коју је волео мој син, а више пута сам пожелела и да поставим неку његову фотографију, али ми се чинило да би било непримерено на овом форуму, па сам се зато баш разнежила кад сам видела твој линк са песмом коју је твој отац волео, било је то баш прелепо и дирљиво - твоја порука тати и песма њему посвећена! Хвала што си је посветила свима, допала би се и мом сину. Јер, он јесте са својом групом стварао одређену врсту музике, али је у принципу волео - осим свог хип-хопа и рока - све што је било лепо у музици, без обзира на жанр. Чак је волео и песму коју у дуету певају Оливер Мандић и Цеца "Време за љубав истиче", иако није подносио народњаке и буквално би одлазио са места где би неко пуштао народњаке, није желео да буде у простору у ком се таква музика слуша. Међутим, за њих је рекао да су им се у тој песми добро уклопили гласови и да је песма добра. Мислила сам пуно пута на ту песму, јер су ме сам назив и уопште текст безброј пута подсетили на те задње месеце и дане живота мога сина, када је њему време за љубав и време за живот истицало, чинило ми се као да је њему посвећена. И зато ми се увек плаче кад је чујем. Као што се ти вероватно расплачеш кад слушаш глас Даворина Поповића, јер те везује за твог тату. Успомене! Свакога везују посебне успомене, песме, тренуци за драгу особу које више нема. Мој муж је случајно пронашао једну дивну руску песму на интернету, нисам знала за њу док је мој син био жив, али има је у безброј обрада, у једној ту песму пева чак и чувени режисер Никита Михалков. Песма је тужна, љубавна, о некоме ко је умро, већина стихова почиње са "Не за мене...." Ето, чак и та песма коју сам чула после Немањине смрти, за коју он није ни знао, због речи и прелепе музике, због чисте руске душе која извире из сваке речи, сада ме везује за њега и растужи. Данима је већ слушам, непрекидно, јер је мој муж стално пушта поново и поново. Верујем да је и он слуша због нашег Немање, али ни једног тренутка није проговорио о томе ништа, само је сваког дана чим седне за компјутер поново пушта. Откако је Немања умро не волим да слушам музику и вероватно бих одреаговала тражећи да то искључи, али ова је песма прелепа иако тужна, и осећам се као да кроз њу говори мој син, толико је лична. И зато ми прија, иако ме увек расплаче.
Одох ја у мој ћошак, почела сам да пекмезим.
Љубим вас све,
Мила
-
Bojana2311
- Aktivan član
- Postovi: 281
- Pridružio se: Pon Mar 19, 2012 11:14 pm
Re: Kada voljeni odu...
Draga Mila,
tek posle par sati od postavljanja pesme ovde, na forumu mi je palo na pamet da je mozda neprimereno, ali posla sam od toga da je muzika za mene vid ispoljavanja osecanja, cak vise tuge nego neke srece. Tog dana kada je tata umro, slusala sam milion puta pesmu Aquarius od Kose, koju je on mnogo voleo. Slusala i plakala. Bio je tanana i suptilna dusica, mnogo je voleo muziku, svirao je violinu, koju sada ja cuvam i nikome je ne dam. Medjutim, nije voleo glasno da slusa muziku...secam se, jedino kada su na radiju pustali Indexe onda bi pojacao, jos i stao pored radija i uziveo se...moj jedini tata..Ja sam mu narezala na cd Indexe, i bas 12 marta, na godisnjicu sam ih trazila u mojoj sobi, pita mama "sta trazis", i ja tek posle odlaganja odgovora kazem. Ona se rasplace ali mi pokaze gde je cd. Prebacila sam na telefon 4 pesme, slusala sve do groblja a tamo, na njegovom grobu pustila "predaj se srce" i "sanjam"..padala je kisa, ali je bilo toplo. Tako je padala, bas kao kada kazu "i nebo je plakalo"...ja sam cucala pored krsta, a muzika je svirala. Nije bilo morbidno. Bilo je dirljivo. Trebalo mi je to.Sreca pa nije bilo zive duse i mogla sam na miru da se isplacem.
Opet sam osecala kao da mu ispunjavam zelju.
I moj muz svira gitaru, bavi se muzikom, svira u bendu, tako da je za nas muzika mnogo vise od pukog dozivljaja, recimo kada si srecan. Muzike se nikada nisam odrekla. Slusam Indexe i osecam se blize svom ocu, ma kako to sada zvucalo.
Mila, drago mi je sto ste na pravi nacin shvatili moj post sa pesmom. Hvala vam.
Drzite se, dobri ljudi!
tek posle par sati od postavljanja pesme ovde, na forumu mi je palo na pamet da je mozda neprimereno, ali posla sam od toga da je muzika za mene vid ispoljavanja osecanja, cak vise tuge nego neke srece. Tog dana kada je tata umro, slusala sam milion puta pesmu Aquarius od Kose, koju je on mnogo voleo. Slusala i plakala. Bio je tanana i suptilna dusica, mnogo je voleo muziku, svirao je violinu, koju sada ja cuvam i nikome je ne dam. Medjutim, nije voleo glasno da slusa muziku...secam se, jedino kada su na radiju pustali Indexe onda bi pojacao, jos i stao pored radija i uziveo se...moj jedini tata..Ja sam mu narezala na cd Indexe, i bas 12 marta, na godisnjicu sam ih trazila u mojoj sobi, pita mama "sta trazis", i ja tek posle odlaganja odgovora kazem. Ona se rasplace ali mi pokaze gde je cd. Prebacila sam na telefon 4 pesme, slusala sve do groblja a tamo, na njegovom grobu pustila "predaj se srce" i "sanjam"..padala je kisa, ali je bilo toplo. Tako je padala, bas kao kada kazu "i nebo je plakalo"...ja sam cucala pored krsta, a muzika je svirala. Nije bilo morbidno. Bilo je dirljivo. Trebalo mi je to.Sreca pa nije bilo zive duse i mogla sam na miru da se isplacem.
Opet sam osecala kao da mu ispunjavam zelju.
I moj muz svira gitaru, bavi se muzikom, svira u bendu, tako da je za nas muzika mnogo vise od pukog dozivljaja, recimo kada si srecan. Muzike se nikada nisam odrekla. Slusam Indexe i osecam se blize svom ocu, ma kako to sada zvucalo.
Mila, drago mi je sto ste na pravi nacin shvatili moj post sa pesmom. Hvala vam.
Drzite se, dobri ljudi!
Re: Kada voljeni odu...
Драга Бојана,
музика ми заправо јако недостаје, јер нам је увек било музике у дому, и сви волимо и да је слушамо и да певамо. Међутим, откако је мој син умро не могу више да певам, јер кад год чујем нешто лепо мени се заправо плаче. Растужим се због њега. Зато ми се јако допало што си ти свом оцу поставила песму. Дивно је што си отворила ову тему, а ето прва си се охрабрила и да поставиш музику. Није то ни мало непримерено, мени се јако допало, али кад год сам ја на то помислила чинило ми се да већ много пишем о свом сину овде па да би било превише да му постављам још и песме. Његови другари су на 40-дневном помену пустили неке песме које је он волео, понели смо на гробље његов лап-топ, и они су му пуштали музику коју је он волео. Колико год да сам ја била тужна то ми је било лепо. Померила сам се мало, разговарала са нашим пријатељима и - без обзира на сав бол и тугу - било ми је на неки начин пуно срце док сам их гледала онако окупљене око његовог гроба како пуштају његову музику. Умишљала сам себи да их он види и чује и да му је драго што су ту и што мисле на њега. А моја кћерка му је увек пуштала музику с телефона кад би долазила на гробље, и није се освртала на то да ли ко пролази и слуша. Поготово му је често пуштала "Агни партене", дивну црквену песму на грчком, коју је он много волео. Некада, када би остајао кући дуже (што је било јако ретко) ако би то време проводио уз компјутер, слушајући музику док би радио, знао је да пушта ту песму поново и поново, опуштао се уз њу. Пуно је песама које нас подсећају на њега. А слушао је баш и музику из мјузикла "Коса", коју је твој тата волео. Филм је гледао неколико пута.
Заправо ми недостаје и та музика, и то јако, али једноставно не могу да запевам као некада, јер ми се одмах плаче. Расплаче ме све што подсећа на њега. Откако је он умро више и не планинарим, јер су ми превише весели моји некадашњи пријатељи. Данас сам изашла с мужем, кћерком и неким пријатељима после повратка из цркве мало у брдо, први пут после дугог времена, и пријала ми је та шетња, али то је наш крај, то су стазе којима смо с децом прошли безброј пута, и пуно је места на том путу која су ме подсетила на неке лепе тренутке са Немањом - један пропланак у шуми који је (без обзира на промену климе, суше, проток година итд.) и сада потпуно обрастао маховином, на коме смо увек правили паузу, јер су они обожавали да се ваљају по тој маховини, поготово Немања. И увек би ту скупљали буба маре, јеленке, обавезно фотографисање, а кад би кретали било је оно "А, чекај још мало...", и увек би понели по неки бусен те маховине кући да је пресадимо испред зграде, да нам расте. Или пањ који још увек стоји, на коме би се увек сви послагали да седе, јер је био огроман, широк. Или неко посебно дрво на путу, или нека ливада са које се пружа поглед на читаву долину, или ... Толико тога буди успомене да ми на крају превагне све то што заболи над лепотом овог дана и природе коју волим.
Зато ми је драго што ти можеш да слушаш музику и за себе и своју породицу, и за твог тату, што можеш да се носиш с тим болом и на тај начин. Кроз слушање песама које је он волео сигурно си у некој вези с њим. Моја деца су расла уз музику, слушали су је као бебе и после читавог живота били везани уз музику, песму, игру. Ми смо се много дружили с нашим пријатељима док су они били мањи, стално су ту била нека дружења по целу ноћ, кад бисмо уз вечеру седели и слушали музику, певали, играли. Било је лепо, недостаје ми то време, то осећање, та срећа, та радост живота.
Али ми више од свега недостаје мој син.
Дошла сам кући помешаних осећања, дан ми је био и леп, од литургије и причешћа до силаска с брда по мраку, али ето и тај детаљ ме је растужио - док сам са брда гледала долину у мраку и сва она светла по граду и селима по брдима, опет ме и то подсетило на наша некадашња планинарења, када бисмо се враћали по мраку кући, и кад бисмо стигли до оног брда изнад нашег насеља, пошто смо знали да смо сада сишли већ близу града опустили бисмо се без обзира на мрак, сели на ливаду и уживали слушајући цврчке у трави и гледајући светла нашег града како трепере у долини. Повадили бисмо све што је још од хране остало, лежали у оној трави, грицкали оно што би нам још остало и уживали у погледу. Знали смо тамо да седимо дуго, просто нам се није ишло кући. Ево, и сад кад пишем о томе преплављена сам потпуно опречним осећањима, лепотом и тугом, али кроз ова сећања увек призовем мог Немању сасвим живо и стварно, па ми на крају то ипак буде нешто лепо.
Опет сам се распекмезила.
Поздрав свима,
Мила
музика ми заправо јако недостаје, јер нам је увек било музике у дому, и сви волимо и да је слушамо и да певамо. Међутим, откако је мој син умро не могу више да певам, јер кад год чујем нешто лепо мени се заправо плаче. Растужим се због њега. Зато ми се јако допало што си ти свом оцу поставила песму. Дивно је што си отворила ову тему, а ето прва си се охрабрила и да поставиш музику. Није то ни мало непримерено, мени се јако допало, али кад год сам ја на то помислила чинило ми се да већ много пишем о свом сину овде па да би било превише да му постављам још и песме. Његови другари су на 40-дневном помену пустили неке песме које је он волео, понели смо на гробље његов лап-топ, и они су му пуштали музику коју је он волео. Колико год да сам ја била тужна то ми је било лепо. Померила сам се мало, разговарала са нашим пријатељима и - без обзира на сав бол и тугу - било ми је на неки начин пуно срце док сам их гледала онако окупљене око његовог гроба како пуштају његову музику. Умишљала сам себи да их он види и чује и да му је драго што су ту и што мисле на њега. А моја кћерка му је увек пуштала музику с телефона кад би долазила на гробље, и није се освртала на то да ли ко пролази и слуша. Поготово му је често пуштала "Агни партене", дивну црквену песму на грчком, коју је он много волео. Некада, када би остајао кући дуже (што је било јако ретко) ако би то време проводио уз компјутер, слушајући музику док би радио, знао је да пушта ту песму поново и поново, опуштао се уз њу. Пуно је песама које нас подсећају на њега. А слушао је баш и музику из мјузикла "Коса", коју је твој тата волео. Филм је гледао неколико пута.
Заправо ми недостаје и та музика, и то јако, али једноставно не могу да запевам као некада, јер ми се одмах плаче. Расплаче ме све што подсећа на њега. Откако је он умро више и не планинарим, јер су ми превише весели моји некадашњи пријатељи. Данас сам изашла с мужем, кћерком и неким пријатељима после повратка из цркве мало у брдо, први пут после дугог времена, и пријала ми је та шетња, али то је наш крај, то су стазе којима смо с децом прошли безброј пута, и пуно је места на том путу која су ме подсетила на неке лепе тренутке са Немањом - један пропланак у шуми који је (без обзира на промену климе, суше, проток година итд.) и сада потпуно обрастао маховином, на коме смо увек правили паузу, јер су они обожавали да се ваљају по тој маховини, поготово Немања. И увек би ту скупљали буба маре, јеленке, обавезно фотографисање, а кад би кретали било је оно "А, чекај још мало...", и увек би понели по неки бусен те маховине кући да је пресадимо испред зграде, да нам расте. Или пањ који још увек стоји, на коме би се увек сви послагали да седе, јер је био огроман, широк. Или неко посебно дрво на путу, или нека ливада са које се пружа поглед на читаву долину, или ... Толико тога буди успомене да ми на крају превагне све то што заболи над лепотом овог дана и природе коју волим.
Зато ми је драго што ти можеш да слушаш музику и за себе и своју породицу, и за твог тату, што можеш да се носиш с тим болом и на тај начин. Кроз слушање песама које је он волео сигурно си у некој вези с њим. Моја деца су расла уз музику, слушали су је као бебе и после читавог живота били везани уз музику, песму, игру. Ми смо се много дружили с нашим пријатељима док су они били мањи, стално су ту била нека дружења по целу ноћ, кад бисмо уз вечеру седели и слушали музику, певали, играли. Било је лепо, недостаје ми то време, то осећање, та срећа, та радост живота.
Али ми више од свега недостаје мој син.
Дошла сам кући помешаних осећања, дан ми је био и леп, од литургије и причешћа до силаска с брда по мраку, али ето и тај детаљ ме је растужио - док сам са брда гледала долину у мраку и сва она светла по граду и селима по брдима, опет ме и то подсетило на наша некадашња планинарења, када бисмо се враћали по мраку кући, и кад бисмо стигли до оног брда изнад нашег насеља, пошто смо знали да смо сада сишли већ близу града опустили бисмо се без обзира на мрак, сели на ливаду и уживали слушајући цврчке у трави и гледајући светла нашег града како трепере у долини. Повадили бисмо све што је још од хране остало, лежали у оној трави, грицкали оно што би нам још остало и уживали у погледу. Знали смо тамо да седимо дуго, просто нам се није ишло кући. Ево, и сад кад пишем о томе преплављена сам потпуно опречним осећањима, лепотом и тугом, али кроз ова сећања увек призовем мог Немању сасвим живо и стварно, па ми на крају то ипак буде нешто лепо.
Опет сам се распекмезила.
Поздрав свима,
Мила
-
Bojana2311
- Aktivan član
- Postovi: 281
- Pridružio se: Pon Mar 19, 2012 11:14 pm
Re: Kada voljeni odu...
Draga Mila,
ne postoji nesto kao mnogo pisanja na neku temu. Zbog toga i jeste napravljena tema. Otvorila sam je mislim desetak dana posle oceve smrti, prvobitna misao mi je bila da sluzi kao prostor za pisanje voljenima, nesto sto smo jos hteli da im kazemo pre nego sto su otisli, a nismo imali vremena. Medjutim, kako sam pisala, to je izgleda otislo u drugi plan, pa sam nekako potisnula...kako je vreme odmicalo i odmice jos uvek, tuga menja oblik..zato sam se pre neki dan obratila i direktno svom ocu. Spontano. Uopste nije bilo u planu. Ali, eto, od kada ga nema, nekako sebi dajem za pravo neke stvari koje mi pre ne bi ni pale na pamet. Mislim da kod nas nije dovoljno razvijena "kultura tugovanja", ja sam opet sebi dala za pravo i sama izmislila naslov..ali to bi bilo to. Ta kultura bi ozaloscenima davala svako pravo da nose sa sobom svoju tugu kako zele, bez da ih drugi osudjuju ili popreko gledaju. Da je nose ponosno, u znak ljubavi prema najdrazim bicima kojih vise nema, a ne da se stide i skrivaju dok placu. Milion puta postavim sebi pitanje "Sta bi tata rekao?" i nekako neke stvari i radim zbog ljubavi i postovanja prema njemu, a ticu se sire rodbine..pa ucutim i pustim da prodje.. da je ziv ne bi prosle..doduse, da je ziv, ne bi se ni desile..i tako, Mila, pisite uvek o sinu, pa o kome cete, ako ne o njemu...Mislim da pred ovom temom ustuknu svi, zastanu i samim citanjem odaju i oni pocast za nase najdraze...
Rece mi jedan prijatelj posle tatine smrti "Pusti tugu da tece", i ona tece...trenutno tece kroz muziku i suze..tece i kroz pesmu koju pevam detetu, a koju je meni pevao tata kada sam bila dete...
Danas mi je posebno tezak dan, a trebao bi da bude jedan od lepsih..danas je suprugu i meni godisnjica braka..dve godine. Tacno na danasnji dan tati su poceli bolovi u predelu ledja..Nikada sebi necu oprostiti sto me je muz vodio do maticara a ne otac, nikada! Lepo me je pitao vece uoci vencanja zelim li, a ja sam samo rekla "Neka, Srdjan ce, pa svi tako rade!"
Oprosti mi tata, sta bih dala da mogu da vratim vreme O, kako si plakao na mom vencanju, samo si se nasmejao na onaj deo na ciji racun smo se uvek salili "Budite ljubomorni na svoj brak".
Oprosti mi, tata, jer ja sebi ne mogu da oprostim.
Uh, ovaj dan je mnogo tezi nego sto mi se cinilo jutros.
Drzite se, dragi ljudi!
ne postoji nesto kao mnogo pisanja na neku temu. Zbog toga i jeste napravljena tema. Otvorila sam je mislim desetak dana posle oceve smrti, prvobitna misao mi je bila da sluzi kao prostor za pisanje voljenima, nesto sto smo jos hteli da im kazemo pre nego sto su otisli, a nismo imali vremena. Medjutim, kako sam pisala, to je izgleda otislo u drugi plan, pa sam nekako potisnula...kako je vreme odmicalo i odmice jos uvek, tuga menja oblik..zato sam se pre neki dan obratila i direktno svom ocu. Spontano. Uopste nije bilo u planu. Ali, eto, od kada ga nema, nekako sebi dajem za pravo neke stvari koje mi pre ne bi ni pale na pamet. Mislim da kod nas nije dovoljno razvijena "kultura tugovanja", ja sam opet sebi dala za pravo i sama izmislila naslov..ali to bi bilo to. Ta kultura bi ozaloscenima davala svako pravo da nose sa sobom svoju tugu kako zele, bez da ih drugi osudjuju ili popreko gledaju. Da je nose ponosno, u znak ljubavi prema najdrazim bicima kojih vise nema, a ne da se stide i skrivaju dok placu. Milion puta postavim sebi pitanje "Sta bi tata rekao?" i nekako neke stvari i radim zbog ljubavi i postovanja prema njemu, a ticu se sire rodbine..pa ucutim i pustim da prodje.. da je ziv ne bi prosle..doduse, da je ziv, ne bi se ni desile..i tako, Mila, pisite uvek o sinu, pa o kome cete, ako ne o njemu...Mislim da pred ovom temom ustuknu svi, zastanu i samim citanjem odaju i oni pocast za nase najdraze...
Rece mi jedan prijatelj posle tatine smrti "Pusti tugu da tece", i ona tece...trenutno tece kroz muziku i suze..tece i kroz pesmu koju pevam detetu, a koju je meni pevao tata kada sam bila dete...
Danas mi je posebno tezak dan, a trebao bi da bude jedan od lepsih..danas je suprugu i meni godisnjica braka..dve godine. Tacno na danasnji dan tati su poceli bolovi u predelu ledja..Nikada sebi necu oprostiti sto me je muz vodio do maticara a ne otac, nikada! Lepo me je pitao vece uoci vencanja zelim li, a ja sam samo rekla "Neka, Srdjan ce, pa svi tako rade!"
Oprosti mi tata, sta bih dala da mogu da vratim vreme
O, kako si plakao na mom vencanju, samo si se nasmejao na onaj deo na ciji racun smo se uvek salili "Budite ljubomorni na svoj brak". Oprosti mi, tata, jer ja sebi ne mogu da oprostim.
Uh, ovaj dan je mnogo tezi nego sto mi se cinilo jutros.
Drzite se, dragi ljudi!
Re: Kada voljeni odu...
Драги моји,
компјутер ми је био неисправан данима, па нисам могла да се јављам.
И сада се јављам кратко, јер још нешто око њега завршавамо.
Вероватно ћу ових дана моћи поново нормално да га користим.
Поздрав свим пријатељима, посебно Бојани,
Мила
компјутер ми је био неисправан данима, па нисам могла да се јављам.
И сада се јављам кратко, јер још нешто око њега завршавамо.
Вероватно ћу ових дана моћи поново нормално да га користим.
Поздрав свим пријатељима, посебно Бојани,
Мила
-
Bojana2311
- Aktivan član
- Postovi: 281
- Pridružio se: Pon Mar 19, 2012 11:14 pm
Re: Kada voljeni odu...
Veliki pozdrav i za vas, Mila..
da budem iskrena, bi mi malo sumnjivo gde ste malo i da se nasalim, moram..
Inace, proverila sam, temu sam otvorila dva meseca posle tatine smrti, ne znam odakle mi to "desetak dana"...no, to je nebitno sada, bitno da jesam i da imamo izbora da na njoj radimo, odnosno pisemo sta god zelimo..
Ja sam bila pre dva dana na groblju po onom pljusku ( opet pljusak ), nigde zive duse, a i odgovaralo mi je tako...zakumuflirala sam suze...poslednjih par dana je bas tesko...uzmem pa gledam slike, ne znam zasto radim to sebi, ali kao da moram
Boze, koliko je zivota bilo u njemu...
Tata, za tebe, za svu ljubav koju si dao mami i meni
http://www.youtube.com/watch?v=3wgam7jiEiQ
I za sve sto si me naucio svojom ljubavlju, pre svega kako da volim punim srcem, i da mi jedini uslov bude da li je neko dobar covek ili ne.
Nema vise takvih kao sto si bio ti.
Ljubim vas sve, dragi ljudi.
da budem iskrena, bi mi malo sumnjivo gde ste
malo i da se nasalim, moram..Inace, proverila sam, temu sam otvorila dva meseca posle tatine smrti, ne znam odakle mi to "desetak dana"...no, to je nebitno sada, bitno da jesam i da imamo izbora da na njoj radimo, odnosno pisemo sta god zelimo..
Ja sam bila pre dva dana na groblju po onom pljusku ( opet pljusak ), nigde zive duse, a i odgovaralo mi je tako...zakumuflirala sam suze...poslednjih par dana je bas tesko...uzmem pa gledam slike, ne znam zasto radim to sebi, ali kao da moram
Boze, koliko je zivota bilo u njemu...
Tata, za tebe, za svu ljubav koju si dao mami i meni
http://www.youtube.com/watch?v=3wgam7jiEiQ
I za sve sto si me naucio svojom ljubavlju, pre svega kako da volim punim srcem, i da mi jedini uslov bude da li je neko dobar covek ili ne.
Nema vise takvih kao sto si bio ti.
Ljubim vas sve, dragi ljudi.