Diskusije o malignim oboljenjima ljudskog organizma. Pitanja i odgovori, saveti i mnoštvo iskustava osoba sa tumorskim promenama želudca, jetre, pankreasa, mozga, koštanog sistema, disajnih organa i dr.
SVARGLA, hvala ti na tim divnim rečima zaista! Kada to čitam onda samo još više raste moja ljubav i poštovanje prema tati, i sreća što sam njega imala za oca jer znam kakvih sve ima. Hvala ti još jednom od srca.
Meni je devojke osmi mart prošao kao najsrećniji dan od kada se sve dogodilo. Tu su bile najbolje drugarice, njih sedam, mama, brat i sestra. Mami sam poklonila cveće sa posvetom, čokoladu sa jagodama i setila sam se da mi je jednom prošle godine rekla da bi volela opet da pogleda jedan film koji je gledala još kad je bila mala pa sam našla taj film, prebacila ga na DVD i dala joj uz gore pomenute poklone. Bila je presrećna, smešila se baš iskreno i pustila je par suza ali se videlo da je od radosti i sreće.
Ja sam od nje dobila minđuše, od brata bombonjeru a od drugarica i sestre tortu sa posvetom, na torti su bile i svećice koje su predstavljale njihove želje meni a ja sam ih ugasila da bi se one ostvarile. Čak smo to zabeležili kamerom:
Kao što vidite, bila sam jako srećna i osećala neverovatnu toplinu oko srca koju nisam osetila odavno. Kada sam završila sa gašenjem svećica pustila sam i suzu jer je falio samo tata, falio je da bude tu i upotpuni ceo događaj.
Međutim, devojke su bile uz mene i brisale mi suze, ljubeći me govorile da su one tu i da će uvek biti šta god da se desi i urodilo je plodom, do kraja dana sam ostala srećna i ispunjena njihovim društvom.
Trajalo je do i danas, u subotu, gotovo ceo dan me je držalo to raspoloženje od petka međutim, sve što su one u meni sagradile i zalečile toga dana neki ljudi večeras su porušili i sravnili do dna. Nemam puno muških prijatelja a one koje imam, ili bolje da kažem sam imala, smatrala sam istinskim drugarima ili su se makar oni pravili da jesu takvi. Večeras su me uverili u suprotno nekim svojim gestovima i ponašanjem kakvo nisam očekivala. Ova rečenica koju je napisala moja drugarica spisateljica to najbolje opisuje, neverovatno je to da ju je napisala pre samo nekih mesec dana, možda i manje a kao da je znala da će moći da opiše moje stanje večeras:
Ljudi prolaze kroz unutrašnje tragedije, sami. Sa osmehom na licu, tako da toga nismo ni svesni. Svetovi se razaraju, a mi možda izgovaramo neslanu šalu nekome ko je na rubu propasti.
Eto tako je bilo i večeras. Neverovatno mi je da ljudi koji me kao znaju ne mogu da prepoznaju kada treba da se zaustave u nečemu, da promisle i zapitaju se da li preteruju u nečemu. Ne, oni teraju po svome. Tužno je koliko su naši ljudi, većinom, postali bezosećajni prema drugim ljudima, da stvar bude gora, oni su naravno bili upoznati sa mojom situacijom ali džabe sve.
Eto, to sam samo htela da vam napišem večeras i malo sebi olakšam stvari ukoliko je to moguće. Srce me steže kao i stomak, onaj osećaj kada se osećate nekako emocionalno usamljeni e tako je meni sada, samo da dočekam jutro....
Draga Saro divno sto je taj dan protekao tako dobro!
Vidis tako je to u zivotu,imas neke ljude koji te razumiju,a neke koji ne...sve je to normalno...
Tebi je bitno da se slazes,volis i razumijes sa svojm porodicom,jos ako je tu koja drugarica nista ti vise ne treba...
Muskarci-drugari su cesto tako da kazem malo grublji,ne znaci da te ne razumiju,jednostavno oni cesto bjeze od emocija jer se plase da pokazu iste,glume neke barabe,neku snagu,a neki jednostavno ne razumiju ni da zele!
Obicno te najvise mogu razumjeti ljudi koji su prosli slicnu ili istu bol kao ti,sve je to normalno i nemoj da te mnogo pogadja...
Ja se zato i trudim u drustvu da ne pokazujem mnogo svoje emocije,tako da i ne ocekujem da me mnogo razumiju...
Puno te pozdravljam
Sara7 napisao:
Eto tako je bilo i večeras. Neverovatno mi je da ljudi koji me kao znaju ne mogu da prepoznaju kada treba da se zaustave u nečemu, da promisle i zapitaju se da li preteruju u nečemu. Ne, oni teraju po svome. Tužno je koliko su naši ljudi, većinom, postali bezosećajni prema drugim ljudima, da stvar bude gora, oni su naravno bili upoznati sa mojom situacijom ali džabe sve.
Eto, to sam samo htela da vam napišem večeras i malo sebi olakšam stvari ukoliko je to moguće. Srce me steže kao i stomak, onaj osećaj kada se osećate nekako emocionalno usamljeni e tako je meni sada, samo da dočekam jutro....
Šaljem vam svima veliki zagrljaj.
Mnogo se dugo nisam javljala, iako redovno čitam i pratim vas sve, jednostavno... nemam snage za to...
Bojana je stavljala pomen ocu, i znam kako joj je bilo i kako se osećala i sigurna sam da je taj osećaj još uvek prati.. nažalost.. Ja i dan danas, posle više od godinu dana kad god odem na groblje, pošteno se isplačem i nema šanse da zaustavim suze.. Evo i sada plačem...
Saro, htela sam da ti kažem sledeće: Nažalost, takvo je vreme došlo da se ne možeš mnogo ni pouzdati u prijatelje.. Niko ne može da razume tvoj bol onako kako treba, osim nekog ko je i sam to prošao i doživeo. Svi nekako smatraju da kad prođe neko vreme, mesec dva, ti treba da budeš ona stara, ona kakva si bila pre nego što se sve desilo, a niko ne shvata da te je to zapravo obeležilo za ceo život... Nemoj plakati i tugovati zbog nedoličnih reči ili postupaka dragih ti prijatelja. Jednostavno, uzalud trošiš svoje suze i emocije na nekog ko te ne razume niti te i može razumeti. Budi ti ta koja će razumeti njih... Navela si da imaš 7 drugarica koje su ti podarile divan dan i praznik. Pa ti si već bogata prijateljima i ne dozvoli da nepažnja i nepromišljenost lakomislenog pojedinca baci senku na one ostale!
Ja sam svojoj kolegenici koja me kao razume i kojoj sam navodno draga, odgovorila posle njenog mudrovanja o promeni moje ličnosti kako ja na njeno mesto ne mogu da se vratim nikad više, jer ima oba roditelja, živa i zdrava pored sebe, ali će zato ona vremenom doći na moje mesto, pa ćemo onda kad budemo ravnopravne, opet pokrenuti temu promene ličnosti i ponašanja.. Veruj mi da je iz momenta zaćutala..
Pozdravljam vas sve i neka i ovo dolazeće proleće donese radosti i vedrine u vaše živote...
Draga lyki, hvala ti na tim rečima i apsolutno isto razmišljanje imamo. I upravo tako je i izgledalo sve. Kao da ljudi očekuju da nakon nekog određenog vremena ti iz glave izbrišeš nekoga ili nešto kao da nikada nije ni postojalo. Ali kao kontrast na sve ovo baš sledeći dan nakon što sam napisala ono javio mi se jedan drug koji je oduvek bio drugačiji od svih, gledala sam ga kao brata. Čestitao mi je sa zakašnjenjem osmi mart pitavši me kako sam nakon ovog određenog vremena i da li se makar delić tuge umanjio. A inače u pitanju je neverovatan lik, obožava da se zeza i zbija neke šale i pre bih od njega očekivala nešto onakvo nego od ljudi koji su to uradili ali vidite kako je sve drugačije nego što mislimo.
Bila mi je i sestra par dana kod mene tako da sam imala društva i oporavila sam se od tih "sitnih udaraca" koji su me malčice bili uzdrmali. Svarglo hvala i tebi na tim lepim rečima i verovatno si u pravu ali ipak treba imati malo one ljudskosti u sebi i razumeti na vreme neke stvari, nismo deca da ne vidimo kada treba da se zaustavimo. Ali Bože moj, izgleda da je takvo vreme došlo nažalost.
Драге моје,
требало ми је времена да се мало унормалим. Читала сам ваше постове, али нисам могла да пишем. У суботу, 9. марта, су биле задушнице, и то је оно што ме избаци из строја на неко време. Увек на задушнице жито однесем у цркву, јер се после литургије одржи парастос умрлима, и тај део службе ми је некако и тужан и леп. Док траје помен свештеници читају имена упокојених која сви ми (свако за своје упокојене) испишемо на папиру, и за то време сви се молимо за све њих. То мало заједништво, тај заједнички парастос, увек ми је тужан и увек се расплачем, али некако умишљам себи да та наша туга, бескрајна љубав и молитве из наших срца стижу до наших најмилијих. И иначе, пошто се каже да се на литургији налазимо са нашим упокојенима, да су ту негде уз нас, увек мислим на мог вољеног сина док се служи литургија, а посебно кад се пева оно "Тебе појем ....", јер се тада замишља жеља, а моја мисао и жеља за време те песме је увек упућена њему. Некако ми је тај парастос у цркви свечанији, достојанственији, лепши, више духован него да га одржимо на гробу, јер кад свештеници излазе на гробље увек журе даље и то све иде онако "турбо". У цркви ипак осећам ту сакралну атмосферу, и увек ми се чини да све моје мисли, туга и љубав стижу до њега на неки начин, и онда - без обзира на сву тугу и бол - на неки чудан начин осетим чак и неко смирење, бар док траје тај помен. Леп је и тај обичај да се после иде у круг око стола на коме су постављене посудице са житом, које је освештано током парастоса, преливено вином, и да се сви ми прекрстимо пред свачијом посудицом и узмемо на врх кашичице (реда ради) мало тог жита за покој душе ономе за кога је донето. Јер, како се ја помолим за све њих, тако се и сви присутни помоле за мог Немању, и тада имам осећај да је то неки посебан дан, и да сва та љубав и те молитве стижу до њега.
Драга Саро, прелепа је она прича о задњем 8. марту твог оца који је провео с твојом мајком. Баш је онако филмски. То је прелепа успомена не само твојој мами, него ето и теби, јер је она то с тобом поделила. Кад то читам чак и ја, која твог оца не познајем, осећам неку љубав према њему и мислим да је стварно био диван. Живот и чине тако неке лепе ситнице. Једна тако лепа успомена много значи и трајаће вечно, а сигурно ће бити и помоћ у сваком тешком тренутку - биће довољно да само призовеш то лепо сећање. Драго ми је што сте - без обзира на то сећање на њега и прошлогодишњи 8. март - овај и ти и мама провеле овако лепо са твојим другарицама. Погледала сам ону фотографију коју си послала и могу само да цитирам моју колегиницу с посла, која увек каже да је младост сама по себи лепа. И изгледаш срећно, бар у том тренутку, што је добро. Немој да замериш твојим другарима, без обзира шта су ти рекли. У оваквим тренуцима већина људи је веома неспретна и заправо не уме да утеши друге, често људи кажу неке глупости, нешто неспретно, што касније ономе коме је упућено може да зазвучи страшно. Али, имај у виду да су били само неспретни, да сигурно нису хтели намерно да те повреде. Млади су, сигурно нису имали баш пуно прилика да се сусрећу са смрћу и да буду у ситуацији да некога треба да теше, а осим тога и мушкарци су по природи ствари мало несналажљиви у тим стварима. Лепо ти је то Шваргла објаснила кад је рекла да мушкарци док су млади често глуме фрајере да би избегли показивање емоција, а "неки једноставно не разумију ни да желе", како она каже. Не оптерећуј се много размишљањем о њима, али и не замерај претерано, врло је могуће да уопште нису свесни да су те повредили, и да ће - ако им то приговориш - бити постиђени.
Бојана, и теби су ови дани тешки, јер је 12. марта годишњица твом оцу. Надам се да си прегурала. Мојој мами је рођендан био 10. а тати 13. марта. 12. марта, на годишњицу твом тати, сахрањен је један наш пријатељ, који је такође умро од рака, па смо буквално везали сваки дан од задушница опет некако за гробље. Али, како си већ и сама рекла, имаш своју бебицу која те сада заокупља и тражи твоје максимално ангажовање, имаш чему и да се радујеш, иако ће туга за оцем бити увек присутна. Да, тешко је што твој отац није стигао да ужива у свом унуку, али шта да се ради. Теби остају лепе успомене које ћеш пренети свом сину кад порасте и кад буде могао да их слуша и памти.
Оно што мене макар мало теши је то што имамо пуно, пуно лепих успомена. Толико смо много путовали док су деца била мала, толико је било лепог дружења са дивним људима, имамо много пријатеља међу планинарима широм Србије, и уопште. Волели смо да се дружимо, па пошто су нам деца била мала некако смо се највише дружили у нашем стану. То су биле вечере које су трајале до јутра, уз песму и игру. Тада смо слушали плоче и певали из свег гласа. Кад бисмо пред јутро испраћали пријатеље мој муж би знао да избаци звучник на прозор, да их прати музика до куће! А Немања би певао из свег гласа и смејао се. Комшије су биле навикнуте на наше журке па се нико није бунио. Сада ми и то недостаје. Недостаје ми та срећа у нашем дому, та музика, та песма, тај смех. Сада једноставно не могу да слушам музику, јер ми се одмах плаче. И зато ште ме растужи свака радост, и зато што је музика била Немањин живот, и сам је стварао музику у својој групи. Ипак, понекад се ухватим како се на трен појави делић оне старе личности и кад замало да запевам кад зачујем неку песму коју сам некада волела док чекам ред у продавници или док у кухињи кувам ручак, а онда схватим где сам и шта се дешава, и све ме то пресече.
Драга Шваргло, не размишљај много о томе да ли је добро или не што имаш блокаде, и што заправо још ниси одплакала и одтуговала онако како осећаш и желиш. Све је то нормално.И ја сам у том стању. Већ сам писала да сам само једном отплакала онако људски, кад се удавала кћеркина другарица која живи тачно преко пута нашег стана. Кад су почели гости да пристижу испред њихове куће и дворишта ја сам кренула да плачем, а кад су трубачи касније засвирали онда сам плакала наглас, нисам могла да се суздржим иако су испред биле комшије, нисам о њима ни размишљала. То је био једини пут да сам се стварно исплакала, јер и ја стално имам обзире према другима, па не могу овде, па не могу сад, па не могу никад, чини ми се, а превише туге се пакује дубоко у мени. Морам да функционишем због свих, не могу никога да оптерећујем својом тугом, а онда све то трпам у себе. То обично после резултира неким болестима, зато је много боље избацити сав тај бол онда кад му је и време, док је свеже, онда кад највише боли, па кренути некако даље ако се може. Али, не може свако да се понаша тако, знам. Ни ја сама нисам успела. Зато не разбијај главу размишљањем о томе да ли је нормално што се тако понашаш, што одлажеш сузе и бол, успомене, за неки други тренутак када ћеш имати снаге за то. То је твој одбрамбени механизам. Свако најбоље зна како да исплива из тога. Ја сам мог сина сањала пред саме задушнице и био је тако раздраган у сну, први пут нисам била тужна и плачљива кад га сањам. Сањала сам да је добио малог лавића (правог) на поклон, да је био пресрећан и само јурцао с њим, као некад, да би се свима похвалио, да би га свима показао. Толико је био срећан у том сну, носећи ону бебу лава, да је помогао мени да тај дан прегурам много лакше него што бих иначе могла. Не труди се да призовеш твог драгог, кад се будеш опустила сигурно ће ти се десити и да га сањаш и да га "осећаш" кад буде ту негде. Тако је са свим стварима које страшно желимо, тек кад се опустимо и престанемо да мислимо на то те ствари се дешавају.
Јано, мене и дан данас гризе савест за много тога. Ако се нечему насмејем, гризе ме савест што сам се насмејала, јер заправо не желим то, а онда се на трен опустим, и онај делић моје старе личности - оно што сам некада била ја - одреагује онако како бих ја некада, и насмеје се. И одмах ми после буде криво, и гризе ме савест. Ако приуштим било шта што нисам могла Немањи, гризе ме савест. Заправо, себи лично нисам приуштила ништа што нисам и њему. Али, кад ми је кћерка предложила да одемо негде за годишњицу брака не само да ми није пало на памет него ме чак то (дубоко у себи, нисам јој то рекла) повредило што уопште то предлаже. Ја сада једноставно не бих могла да одем било где и да са њом и мојим мужем седнем и нешто као славимо, а мог сина нема. Једноставно не могу. И код лекара уопште више не идем. Просто ми је незамисливо да ја сада нешто бринем о неком мом здрављу, а овако сам лако изгубила јединог сина кога сам имала. И за све ме гризе савест. Али, заправо не треба. Нисам се ништа огрешила о њега. Ниси сигурно ни ти о свог оца, а млада си, ето ускоро ћеш добити бебицу, па труди се да чуваш лепе успомене, а да живиш даље свој живот. И немој да ти буде жао што си се овде мало "исплакала". И ја сам престала одавно да пишем, па ме је наша Шваргла просто навукла да кренем поново, додуше на другој теми.
Долази пролеће, па макар неке подсећало и на смрт вољених, ипак се мало орасположите са сунцем које долази. Изађите на то сунце, уживајте у малим стварима.
Поздрав свима,
Мила
gile52 napisao:........Долази пролеће, ...... са сунцем које долази. Изађите на то сунце, уживајте у малим стварима......
Које бре сунце?! Ја се смрзох на -4°C. Цркао сам јутрос чистећи снег и лед. Затрпаће нас како пада. А ево на послу ми је, у канцеларији, чак +15°C. Бррррррр.
Pitala sam se kada ce ova tema da padne u oci korisniku foruma pod nikom aa_aca, te bih molila istog da se udalji sa ove teme, sem ako nema da kaze nesto sto ima veze sa naslovom.
Bojana2311 napisao:Pitala sam se kada ce ova tema da padne u oci korisniku foruma pod nikom aa_aca, te bih molila istog da se udalji sa ove teme, sem ako nema da kaze nesto sto ima veze sa naslovom.
Извињавам се. Стварно нисам имао намеру никоме да сметам. Само сам се смрзао а "сунце" ми је запало у око. Жао ми је што се мој пост овако схвата и третира.
Осим тога, ја се нисам представио само "ником" и о мени се може наћи много више података, за разлику од многих који се крију а износе информације од "круцијалне" важности.
На крају, такво грубо понашање "...падне у очи кориснику..." ничим нисам заслужио, осим ако некоме смета што се у много тога разумем и имам пуно сарадника који могу да помогну.
I meni je zao sto na temi gde mi razmenjujemo najtananija osecanja povodom gubitka najdrazih, vama pada u oci "sunce".
Ko zeli, moze da nadje informacije o vama na svakoj temi, tako da dodatno predstavljanje i na ovoj nije potrebno.
Nisam bila gruba, samo vas molim da ako nemate nista da kazete na ovu temu, ubuduce ne dolazite ovde. Vase znanje o svemu mozete na drugim temama da plasirate.
Ako pak imate sta da kazete na temu, dobrodosli ste.
Ovde smo svi korisnici pod raznim nikovima, tako da nema potrebe da to shvatate kao neki napad na vas.
Bojana2311 napisao:.....Ko zeli, moze da nadje informacije o vama na svakoj temi, tako da dodatno predstavljanje i na ovoj nije potrebno. ..... Vase znanje o svemu mozete na drugim temama da plasirate......Ovde smo svi korisnici pod raznim nikovima, tako da nema potrebe da to shvatate kao neki napad na vas.
Пошто не могу да шаљем приватне поруке и не бих да овде настављамо разговор, молио бих Вас да ми се јавите на емаил јер ме живо занима одакле потиче толики анимозитет према мени. Хтео сам да унесем мало ведрине, али ето....... изгледа лоша процена.
Dragi moji drugari u tuzi i bolu ,evo me posle dužeg vremena .Iako sam redovno čitala sve postove i plakala na svaki posti na svaku vašu rečenicu .
Prošlo je dve godine od smrti mog supruga a kako prolaze dani sve mi više nedostaje njegovo prisustvo ,njegove šale ,razgovori naši o bezveznim temama ,
još uvek ga vidim da sedi na stolici ,spava u krevetu ,koliko puta sam uhvatila sebe da noću gledam dali je dobro ,a njega već dve godine nema ,u kući me sve ama baš sve podseća na njega ,čak i mlađi sin je prepolovljena jabuka svoga oca i sve mi je teže i teže .
Mislila sam da ako prođe neko vreme da će ova bol prestati da bude ovolika a ona je sve veća i veća svaki dan ,dan i prođe nekako ali kad dođe noć e onda je mnogo mnogo teško ,nema spavanja i u mislima se pojavljuje samo jedno pitanje dali sam mogla više da učinim da ga spasem ?Znam da nisam ali me to pitanje proganja svaku noć ,a moja bol je sve veća .
Pozdravljam Vas moji drugari .
m.defranzza,
сви се стално преиспитујемо да ли смо могли да учинимо више. А читајући постове свих који пишу овде схватам да сам ја вероватно најмање учинила. Мој син је у болницу ушао као пунолетан и сам је потписао све пристанке на лечење. Такође је одабрао да слуша своју лекарку и да се строго држи онога што му је она рекла, тако да за време док је примао хемотерапију, а касније и радиотерапију, није желео да уводи ништа. Све за шта је био заинтересован да проба желео је да опроба када му прође тај циклус терапија и трансплантација матичних ћелија. Тако да смо ми заправо били на некаквом чекању. У болници је био пуних 11 месеци и за то време 4 пута био пуштен кући на по две седмице. Било је то једино време када сам му ја кући спремала храну и када сам могла да му дам нешто од алтернативе. И држала сам се строго оних правила које је и сам желео да отпоштује - иако сам спремала колаче због пријатеља који су долазили да га виде он сам се није хватао за колач, није јео ништа пржено или поховано, чак сам била набавила и безглутенско брашно за хлеб. Једино што је користио била је нека мешевина чајева од једног травара, коју је пио мени за љубав, јер је видео колико ја желим да урадим нешто, било шта мимо онога што добија у болници, али сам онда престала да га мучим с тим, јер сам схватила да дајем детету мешавину нечега што је направио неко ко састав те мешавине крије као своју "тајну" и да ми дете пије ко зна шта, нешто што неће да га отрује али можда ни у чему ни не помаже, и престала сам да га мучим да пије ту грозну мешавину ужасног окуса. Све што смо проналазили и одвајали као могућност он је "паковао" за тамо неко време после трансплантације. И у томе је умро. Гледајући тако, једина ја овде заправо нисам урадила ништа, а изгубила сам дете. Све што сам проналазила и желела да урадим - због његове жеље да отпоштује протокол лечења у болници, да некаквом алтернативом не поништи дејство оних страшних цитостатика и не направи само велику збрку - остављала сам по његовој жељи за после. Замислите само колико је моје кајање, и колико ће бити до краја живота, што сам се одлучила да отпоштујем вољу мога сина, који је одлучивао сам о свом животу, и што сам све остављала за после. Из страха да га не изнервирам онако тешко болесног, да га не повредим и не убацим у неке дилеме из којих ни сам не би знао како да изађе, ја се нисам усудила да га убеђујем ни у шта и да инсистирам на нечему, јер није било никаквог доказа за делотворност било ког од мноштва производа који се рекламирају. И до чега долазим? До онога до чега сви долазе - моје кајање и осећање кривице што нисам учинила нешто више за свог сина је огромно, бескрајно, доживотно. Али, заправо знам да и није било могуће у тој фази уводити било шта од тих производа. Мој син је у праву што је слушао лекарку. Јер, његова терапија је била жестока, и после примања терапије проводио је по две седмице или више у стерилној соби, да би му вратили крвну слику и да би коштана срж кренула да производи здраве ћелије. У том периоду сигурно није смело да се даје ништа што би тај процес окретало у погрешном смеру. Имао је укупно 8 хемотерапија, и после сваке је следио процес успостављања крвне слике и рада коштане сржи у стерилној соби по две седмице, па зрачење, и ту је прошло много времена, у тој терапији читав његов организам је једноставно сагорео. Када о томе размишљам душа ме боли и стално сам у огромном кајању и грижи савести, а знам да другачије није могло. По природи ствари он који је толико био позитиван, храбар, јак, он који се болести и лечења није плашио ни мало, који је био сигуран да ће изаћи здрав из те болнице па макар се лечио и 3 године и више ако треба, он такав није смео да умре, нико на то није помишљао без обзира на сав страх и неизвесност коју смо осећали сваког тренутка. Због његовог храброг става нико од људи из нашег окружења није ни схватао да је он озбиљно болестан, јер се он понашао као да се ништа не дешава, као да је ето одсутан од куће неко време јер због нечег мора, али кад дође све је исто, и кад се коначно врати све ће бити исто. Ипак, оно што читам после његове смрти, не само ова тужна искуства на овом форуму (без обзира на наслов теме), него уопште везано за лечење рака и њему сродних болести, доводи ме до једног закључка због кога ово и пишем - безброј је алтернативних производа који се жестоко рекламирају углавном овако по интернету и који се продају углавном по продавницама здраве хране а део тога и по апотекама, и иза свих стоји слична реклама - јако су делотворни, али их званична медицина не признаје из ових или оних разлога. Сви препарати на бази лековитих биљака сигурно могу да подигну имунитет и да користе нашем организму, да га прочисте, ојачају, итд., да помогну организму да се оспособи бар мало за борбу против болести, али мислим да ипак - колико год те биљчице продужиле живот и пружиле неку шансу за борбу - некако завршавамо овде, на овој теми.
Зато, драга моја покушај да се не изједаш размишљањем о томе шта си предузела и да ли си могла нешто више. Мене то изједа сваког дана и знам да неће нестати, и можда чудно делује да ја делим такве савете а сама не могу да макнем од оног 15. октобра и тог страшног осећања да сам могла да спасим своје дете, али да нисам предузела ништа. Свако носи свој крст. Што нам је више стало то нас више гризе савест. Али, кад све реално сагледамо знамо да нисмо могли да учинимо ништа. Реално, могућности постоје кад се у раној фази крене у борбу, а мој син је ушао у болницу у IV стадијуму, и све је зависило од силне среће и његове издржљивости, храбрости, снаге, и наравно труда лекара.
Хтела сам само кратко да ти кажем да се не изједаш толико, а онда сам се опет расписала.
Знам да те боли и кад погледаш свог сина који толико личи на свог оца, на твог мужа, али колико год болно било кроз њега ће се чувати и успомена на твог мужа и на сву ту љубав која је постојала међу вама. Волећеш га и због тога.
И мене све подсећа на мог сина, поготово што ништа у стану нисмо мењали, али то је нормално. Имам 23 године препуне успомена, не може то нестати. Кад је умро првих дана сам спавала у његовом кревету, чак сам крај јастука ставила оног његовог плишаног медицу којег је имао као мали и којег је он сачувао. Мислила сам да ћу се мало смирити ако ту спавам, али заправо је било много теже, још више боли кад схватиш да га заиста нема. Сваког дана се помолим да ми дође бар у снове, да га макар у сновима видим. И то ме помало утеши. Поготово овај задњи сан у коме је био тако срећан и раздраган.
То мораш да прегураш сама, нико ти у томе не може помоћи, нажалост. Ипак, расту ти деца, имаш око њих обавеза, и та бол ће по мало с временом да се смањује, а недостајање се не може смањити никако. То ће да боли заувек.
Пуно поздрава,
Мила
Draga moja Mila,
ja mislim da ste puno toga ucinili za svoga sina,bas kao i svaka prava i dobra majka.Dugo pratim Vase postove ali se ne usudjujem da napisem bilo sta iz postovanja prema Vama i vasem bolu.
Mogu da zamislim koliko je tesko bilo postovati volju deteta i ne ukljucivati nista a toliko toga ste sigurno zeleli da ukljucite u lecenje. Iz svega toga se vidi koliko ga volite i koliko ste postovali njegovu volju. Vi ste majka za ponos !
Svi imamo tu grizu savesti da li je moglo ovo ili ono.
Очигледно сам се био превише смрзао и уморио, па ми мозак није баш најбоље радио. 