Kada voljeni odu...

[Sara7]

Dragi moji,
osecam da mogu da vas oslovim ovako, jer nas nazalost veze ista tuga, i sa vama osecam jacu i dublju povezanost nego sa nekim clanovima rodbine.
Zovu me tako iz daleka, da mi pozele srecnu novu godinu???!!!
Ja im rekoh da je nisam slavila, samo sam cekala da prodje ova prokleta 2012. Ne vredi. Jos se usudjuju da mi drze pridike da se "trgnem" radi sebe i radi ljudi oko mene ( milion znaka cudjenja ), na sta ja rekoh da niko, ama bas niko nema prava da mi odredjuje ni nacin tugovanja, ni optimalno vreme, a jos manje da mi se mesa u zivot, jer sam bila jako vezana za oca. Moje tugovanje, da ga tako nazovem, ne oseca niko, sem mene, i zaista je drsko reci cerki umrlog oca da se trgne..Odrzah tako prekookeanski monolog i bi mi lakse. Sinu pricam da je deda Bojan njegov andjeo cuvar, iako je on mali i ne razume, ali ko zna, mozda je meni tako lakse..
Eto, zato Saro, ne znam da li sam vec rekla, ali budi sebicna u svojoj tuzi, ne zadrzavaj suze, jer tuga ne valja da se suzbija. Ne placu slabi, vec normalni, zreli i jaki ljudi. Boli sada, bolece uvek, samo ce mozda malo manje boleti, odnosno ti ces se navici na to..

Budite mi dobro svi, Mila, Saro, Lyki, beba2908, defranza i svi dragi ljudi..

U potpunosti se slažem, meni eto niko nije rekao da trebam da se trgnem ali reći tako nešto osobi koja pati za nekim tako bliskim i važnim kao što je voljeni otac je u najmanju ruku drsko.
Ja kada mi dođe da plačem, eto pokušam da eskiviram, da ne bude uvek da zaplačem na svaku emociju i sećanje ali ako vidim da ne mogu preko toga onda se prepustim i isplačem se, isplačem jer mi je tako lakše, lakša sam za jednu dozu bola i tuge.
Zato slušaj samo sebe, naravno i savete prijatelja koji su tu i koji su dobronamerni i koji traže načine da pomognu a ne da pogoršaju stvari i povećaju bol, kada osetiš da je momenat da plačeš onda plači jer niko ne može da određuje kako ćeš i koliko ispoljavati svoju tugu za nekim tako dragim.

Saro primi moje najiskrenije sauceshce..
Nisam dugo posecivao forum,ne znam ni sam zashto..
Proshlo je 4 meseca od kada je moj otac umro i dan danas isto kao i ti,prva misao kad se probudim(i to samo onda kad imam srece pa zaspim) je pomisao na to..
Nova godina i Bozic..ni sam ne znam kako sam to pregurao..
Sutra mi je rodjendan..
jedva cekam da prodje..
Isto kao i tebi Saro,ova godina(t.j. proshla) je bila blago reci uzasna..
Toliko je teshko normalno funkcionisati,naci snage ujutru ustati za posao koji je pritom kao robija..
Gledati majku koja je se toliko trudi da bude normalna,da se bojim za njeno zdravlje..
Isto sam jako usamljen..u medjuvremenu sam se rastao sa devojkom sa kojom se zabavljao 8 godina..sa kojom sam planirao zivot..
jako je teshko..
neizdrzivo..




i

Primi moje saučešće zbog svog gubitka drugar.
Ne znam šta bih ti rekla, pre svega jer je jako teško naći utešne reči što znam po sebi. Najlakše je reći da život ide dalje ali treba ga opet pokrenuti da bi on nastavio da ide dalje. Skupi snage, nađi motivacije i probaj da nastaviš dalje. Verujem da si stariji od mene tako da imaš za šta da se boriš, nisi na početku i tvoj otac je verovatno imao prilike da vidi neke bitne stvari u tvome životu, stvari koje svaki otac želi da vidi kod svog sina ili ćerke.

Probajte da izgurate, da se držite ljudi koje volite i koji vam znače. Ja nažalost nisam u mogućnosti da to uradim zbog nekih okolnosti ali kažem vama jer sam sigurna da bi to meni pomoglo, uvek je drugačije kada si sa nekim nego kada si sam u bilo čemu pa i u ovome.


Ostajte mi dobro do sledećeg javljanja, lep pozdrav od mene.

[gile52]

Драги моји,
за мене је јануар најтежи месец. Пун је празника који ми сада изазивају само тугу, а некада су и у нашој кући били слављени с пуно љубави. Бадњи дан, Божић, наша слава Св. Стефан, Нова Година, Крстовдан, Богојављење... Мој син би обавезно на Бадњи дан ишао рано ујутру у шуму да сече бадњак, а онда би цео дан јурцао око припреме прославе тог празника у нашем насељу и у свему учествовао, у припреми паљења бадњака, постављању разгласа за музику, спремању грејане ракије... Легао би касно, али ипак би ујутру сав важан дочекао свог положаоника. За славу је увек желео буквално све да ради - од постављања столова и сервирања прибора, помагања у сервирању хране до дочекивања гостију, а онда и послуживања, увек је хтео све да ради, јер је волео славу. А за Богојављење би увек боси истрчавали тачно у поноћ на терасу да погледају да ли се небо отворило, да пожеле жељу. Све ми то сада тешко пада, јер њега више нема, са њим је отишла и наша радост и уживање у тим празницима. Сада бих само волела да нестанем на месец дана или да некако прескочим тај јануар и сва та славља у којима њега више нема.
Тешко је, и никада неће престати да буде тешко. Питање је само како ће се ко снаћи да настави даље. Знам да звучи отрцано, али младим људима ипак стоји читав један живот пред њима. Туге ће увек бити, али за многе тек предстоји школовање, стварање породице, деце, дома... нешто ће вас већ заокупити, што ће временом помоћи да та туга буде само делић ваших живота, сталан, али не онај који преовладава.
Тужан је овај форум, препун боли, али ипак желим вам свима да нађете свој мир, и да вам ова година буде некако боља.
Поздрав свима, и још једном Бојани хвала што је отворила ову тему.
Волела бих да се јаве још неки стари пријатељи, као Кат, да чујемо како им је, шта се дешава. Надам се да су добро,
Све најбоље,
Мила

[Bojana2311]

Draga Mila,
kamo srece da nikada nisam ni morala da otvorim ovu temu, i kamo srece da niko nikada nije ni imao potrebu da pise ovde...Ali..zivot je nepredvidiv, a ja sam zahvalna svojim roditeljima sto sam ovakva kakva sam, pa sam pronasla u sebi ventil i snagu da se izborim sa svim ovim, a jedan od ventila je i ovaj forum. Bio mi je glavni izvor energije dok je borba trajala, a uteha kada je zavrsena.
Praznici. I svaki novi dan. Jos uvek mislim kako nije istina da ga vise nema. Prosto je nemoguce da nestane neko koga toliko volis. A toliko se stvari nakupilo i deset puta na dan pomislim "Moram tati da ispricam" i svaki put se trgnem.
Do sada nisam ni primecivala koliko licim na oca, fizicki, mimika, pokreti, neke reci..da ne spominjem nase interne sale koje smo samo nas dvoje znali..
I zato znam da ce dok je mene, "biti" i mog tate.
Puno vas pozdravljam, dragi moji.

[m.defranzza]

Moji dragi drugari u bolu i tuzi pročitajte možda nekom i pomogne nešto od ovoga .
Saro nisam duže bila prisutna primi moje iskeno saučešće.
http://epsihoterapija.com/blog/preziveti-gubitak/

[Bojana2311]

Hvala na ovom clanku, draga defranzza, negde sam vec procitala slicno, ali je korisno podsetiti se..
Drzite se, dragi ljudi..

[m.defranzza]

Bojana hvala i tebi ,jer nam svojim toplim rečima iako je i tebi teško i preteško zbog tvog gubitka daješ snagu i podstrek da izdržimo naše gubitke ,drži se i ti i jedan veliki zagrljaj za tebe jer reče mi psihijatar tuga se neleči samujući.
Svima pozdrav i da je teško teško je i znam da nikada proći neće.

[jechak]

Svih ovih osam meseci plasila sam se ove teme, na svaki vas post napisan ovde plakala sam kao kisa. Molila sam se da ja ne napisem nista ovde...
Mog tate nema vec 10 dana, preminuo je 16. januara. Stigla sam sat i po pre nego sto je umro. Poslednje sto mi je rekao je da sam se mnogo prolepsala. Do zadnjeg sekunda je bio svestan.
Ja samo ne mogu i dalje da dodjem sebi kako Bog ako ga uopste ima moze da dozvoli da se neko onako muci, pati i da trpi onolike bolove...
Mi smo probali sve za sta smo culi, i vakcina i gomila alternative, i pored svega toga, pored njegove toliko jake volje i borbe za zivot nije stigao da doceka prvo unuce...a to je samo mesec dana, a za to se borio svih ovih meseci. Ne placem, nisam plakala od dana kad je umro. Da li sam suze istosila ovih 8 meseci, ili ne placm zato sto znam koliko se brinuo za mene da se ne sikiram, da ne budem tuzna zbog bebe, ne znam...ali toliko mi fali, kao da mi je neko otkinuo deo tela.
da li je bog pravedan kad mi je uzeo ono najbolje sto sam u zivotu imala-tatu, a daje mi nesto najlepse-bebu? Ja nisam htela takvu trampu....

[gile52]

Jechak,
осећам увек тугу кад читам овакве постове, када се јављају овакве вести. Жао ми је што ти је тата умро, прими моје саучешће.
Свако од нас је то, нажалост, већ прошао, али видећеш и сама - туга и бол остају заувек. Различити смо, па ће неко од нас бити јачи и храбрије живети надаље, без својих вољених, а неко никада неће моћи себе да врати у стање пре смрти вољене особе. Али, ако можеш - избаци ту нагомилану тугу, бол и бес из себе, јер ако будеш све само трпала у себе и носила то сама, биће ти јако тешко. Знам то из личног искуства. Увек сам из обзира према другима себе кочила и суздржавала се од излива емоција и суза, али не само из обзира, с неким људима ми се чинило да бих просто повредила моје дете причајући им о њему и трошећи сву ту тугу, бол, пропуштене прилике и све остало на људе који питају нешто из пуке радозналости, не саосећајући стварно у том болу. Прошло је већ више од 3 године од смрти мога сина, а мислим да ни једном нисам отплакала онако страшно како сам имала потребу. Заправо, имала сам овог лета прилику - била сам сама кући а комшије преко пута моје зграде су правиле свадбу кћерки. Шта да кажем - и моја кћерка је била на тој свадби, јер је та девојка њена другарица од детињства, после су ишле кроз целу основну школу у исто одељење, а после и у гимназији. Било је нормално да је позову, без обзира на нашу ситуацију. Сматрали су да је ипак прошло неко време, и да је нормално да моја кћерка, као њена добра стара другарица, дође. Још од претходног дана сам била укључена у струју, на ивици суза све време, али сам успела да нормално испратим моју кћерку да оде преко пута, чак сам је и фотографисала пре поласка, за успомену. Још док су се сватови окупљали испред њихове куће плакала сам и било ми је тешко, али када су засвирали Цигани и када је она изашла у венчаници, а иза ње моја кћерка, која је све време била с њом у соби док се облачила и шминкала, први пут сам плакала из свег гласа, није ме било брига да ли ме чују комшије. Хтела сам да умрем од бола, гледајући оно весеље, јер сам само мислила на мог вољеног сина који то није дочекао. И мене која то такође нисам дочекала, да га гледам срећног, вољеног, на некој таквој свадби. И да дочекам да добије своје дете, што је толико желео. Једино што је одкоментарисао током своје болести било је управо то - био је несрећан кад је схватио да неће имати децу, што је толико страшно желео. Додуше, када је то рекао, било је то на почетку болести и тада је жалио што због терапије коју прима неће моћи да има децу, тада није ни помишљао да ће да умре. Ето, то је за ових више од 3 године једини пут када сам плакала из све снаге, онолико колико ме је болело. Док су Цигани свирали и гости певали с њима, ја сам пустила видео клип који је мом сину постављен за 40-дневни помен, и гледала његове фотографије, слушала његову омиљену музику која је на том клипу постављена и умирала с њим, сећала се оних задњих 10 дана његовог живота, онога што ми је говорио, наших разговора, мог времена проведеног с њим. Било је страшно тешко, али кад сам се толико исплакала од туге сам легла и тако плачући заспала! То се десило први пут, али управо ти зато и говорим - плачи кад ти се плаче. Можда ти бар на трен буде мало лакше кад се исплачеш. Ако ништа, то емотивно исцрпи човека и отупи га, бар на неко време.
Свако од нас је нашао начин на који ће да се носи с тим болом, па ћеш и ти пронаћи неки свој начин, с временом. А и сама кажеш да ће се ускоро родити беба, и видећеш колико ће љубав коју ћеш добијати од самог постојања тог малог бића помоћи у превазилажењу овог бола, или барем ублажавању.
Све најбоље,
поздрав свима,
Мила

[m.defranzza]

Jechak primi moje najiskrenije saučešće .

[kiwibel]

Jechak primi moje iskreno saučešće.
Čitajući tvoje postove iskreno sam se nadala da šansa postoji i zbog mog tate.
Moraš imati vere u sebe i truditi se da novi život koji nosiš izvedeš na pravi put.

[Bojana2311]

Jechak, primi moje saucesce.

[Sara7]

Jechak primi moje najiskrenije saučešće.

[Sara7]

Moji dragi drugari u bolu i tuzi pročitajte možda nekom i pomogne nešto od ovoga .
Saro nisam duže bila prisutna primi moje iskeno saučešće.
http://epsihoterapija.com/blog/preziveti-gubitak/

Hvala puno na ovome, pročitala sam sve i naježila se jer sam kroz sve to praktično prošla. Već skoro dve nedelje mi traje potreba da se distanciram od prijatelja, telefon sam ugasila, na jednome forumu gde imam dosta prijatelja koji su upoznati sa mojom situacijom nisam ušla već neko vreme.
Pre mi je ta samoća ubijala sve živo u meni ali sada mi prija, prija mi da budem sama i u nekom svom svetu. Osećam da polako i jenjava onaj bol koji je bio tu u početku ali naravno nikada neće potpuno nestati. Nadam se da ću uskoro najnormalnije moći da se vratim životu, prijateljima i obavezama.

Ne dajte se dragi prijatelji, ja kada se setim kako sam gledala na svet i kako mi je sve bilo crno misleći da ne mogu dalje sada imam taj osećaj da je najgore prošlo, bol će uvek biti tu samo ćete je vremenom prihvatiti i tako će ona postati deo vas i lakše ćete je nositi, biće manja a posebno kada u vaš život dođe neko ili nešto što će vas opet ispuniti i učiniti srećnima.


Ljubim vas.

[beba2908]

danas je pet meseci otkako je mama umrla a ja svaki dan posecujem forum nesto me stalno vuče......... Mila kako ste?Bojana? Saro?

[Sara7]

Bebo nadam se da se ti držiš i da si dobro. Jako mi je žao zbog tvog gubitka.


Gledajući kako sam se osećala pre svega mesec dana i sada, razlika je ogromna. Mislim da sam izašla iz tog najgoreg dela i perioda, jedne noći sam se sita isplakala i sutradan ceo dan nisam plakala. Mislim da sam u glavi negde prihvatila da tate više nema i da ga ništa ne može vratiti. A život ide i ne stoji.

I dalje mi se dešava da noćima plačem i sećam ga se ali mnogo je drugačije nego pre. Dosta bola sam zamenila nekim lepim sećanjima koja sada rado nosim u srcu i koja me ispunjavaju. Cenim svaki momenat proveden sa tatom i svaki srećni trenutak sa njim.

Mislim da je i mama prošla ono najgore, počele smo opet normalno da komuniciramo, pričale smo i o tati, bilo je i suza u toku razgovora ali smo jedna drugoj najveća podrška. Naravno tu je i brat, on nije toliko tugovao pred nama koliko jeste u sobi, dešavalo se da ga čujem noćima.

Čekam još neka tri meseca pa ću se konačno oporaviti i od povrede i moći ću konačno da izlazim napolje, šetam, budem na slobodi i van ove kuće i ovih zidova. Osećam da će mi to dodatno pomoći.


Volela bih da se jave ostale devojke, da čujemo kako su i kako im je sada.

Ljubim vas puno.