Kada voljeni odu...

[Bojana2311]

Beba2908,
nadam se da te moj odgovor nece demoralisati, ali ne umem da lazem...
Kako se blizi godisnjica tatine smrti ( 12. mart ), meni je sve teze. Osine me odjednom i ne pusta.Kao da tek sada pocinje da biva sve stvarnije, i sinoc sam dosta razmisljala na tu temu, koja se tice svih nas koji smo nekog dragog ispratili na onaj svet. Naime, da li ikada uopste mozemo da prihvatimo smrt tako bliske i voljene osobe? Razgovaram sa drugaricama kojima su isto umrli ocevi, jednoj pre 7 godina, drugoj pre 9, i kazu mi da jos uvek ne veruju i da imaju utisak kao da ce svaki cas da se pojave na vratima...I sta znaci uopste prihvatiti smrt??
Zbog male bebe, koja sada ima vec 18 meseci, nisam imala izbora da se direktno prepustim tuzi kada je trebalo, nego sam u hodu hvatala trenutke osame i plakala po malo...Da li zbog toga jos ne mogu da prihvatim?? Ko zna...volela bih da cujem i vase misljenje..
Ja naizgled funkcionisem dobro, ko ne zna sta se desilo, ne moze ni da pretpostavi, medjutim, zaista me kopka, hoce li me ikada sastaviti sve?
Pozdrav svim dragim ljudima :*

[gile52]

Бебо, Бојана, Саро ...,
ја не могу да се похвалим. Не да ми не пролази туга, него је све већа. Све више ми недостаје мој син, а свакодневно га налазим у свему и свачему, толико тога подсећа на њега, не само у кући, него и свуда око мене. Довољно је да погледам у небо и да се сетим како је дан пред смрт рекао како је лепо небо и како лепу боју има залазак сунца,било је то његово задње сунце које је гледао а у гласу није било туге и жала, или да видим некога од његових другара, да чујем негде неку песму, да ми процвета у башти испред зграде неки цвет који је он волео па се сетим како би увек када би се од некуда враћао и видео да у башти има нешто ново што је процветало обавезно снимао апаратом - онако успут - тај лепи цвет да остане забележено пре него што прецвета и увене. А ми, ето, захваљујући томе што нам је два пута пукао хард-диск на компјутерима изгубисмо његове фотографије, и не само фотографије њега са друштвом у зезању, него и фотографије неба којим је био опчињен и које је тако често снимао, његове прелепе фотографије природе које је знао направити правим уметничким делима, све смо то изгубили, а сада би биле драгоцене успомене на њега. Све то боли. И још много чега.
А пријатељи, родбина, његови другови ...? Сви живе своје животе, нормално. Само нама остаје туга и то страшно недостајање. Не знам како ће бити за 10-15 година, ако то доживим, али за сада (тек је 4. година како је умро) још понекад, кад уђем у стан, на трен имам осећај да је све као и увек, јер ништа у стану нисмо мењали, па онда кад уђем и видим све то исто као и пре на трен изгледа као да је ту негде код другара или у граду, и да ће се вратити. Схватила сам да не могу да оптерећујем људе мојим болом тако да одавно с људима не разговарам о мом вољеном сину, што они погрешно тумаче као неко моје мирење са стањем и прихватањем истог, а ја заправо тонем. Драго ми је кад чујем да други људи успевају да изађу из тога, јер знам да то није добро ни за мене ни за моју породицу. Јер, откако је мој вољени син умро ја више не планинарим и не идем са мојим друштвом. Једноставно, не могу. Сувише су ми весели за моје садашње стање. Ако се некад с неким нашалим и насмејем, увек ми се у трену јави онај властити гласић неког кајања и савести који ми одмах каже "Чему се ти, луда жено, смејеш?" Одмах ми буде тешко и плаче ми се, а пошто би то било непријатно и мени и свима њима, једноставно избегавам ту врсту дружења. Недостаје ми планинарење. Некада смо сви заједно ишли. Не некада, него цео живот, али сада једноставно не могу. Још увек не. Можда једног дана, али за сада још увек не могу. И у просторије друштва сам од његове смрти свратила свега неколико пута, и пошто је то наше друштво стварно весело и опуштено кад их видим онако веселе мени се само плаче, јер ме то враћа на оне наше срећне дане, када смо сви четворо тако после сваке акције навече свраћали у друштво, да сви заједно седнемо и да причамо догодовиштине са акције, да се изједе оно што је остало, да се попије нешто, да се слуша музика, да се зезамо... Нисам у стању да се укључим у то, још увек. И зато се склањам од свега сличног.
Ипак, мој савет свима вама је да се трудите да се вратите у нормалу што пре. Што дуже човек траје у оваквом стању туге и бола, изолован од других, теже се враћа после у то старо друштво. Премда, овакве ствари нас натерају да ставимо неку црту и да се пресаберемо. Човеку прође живот, и онда се деси овако нешто страшно па да схвати да је можда провео добар део живота трудећи се да буде пријатељ људима који то и не заслужују. Потрошиш живот на погрешне људе, који су ти се просто наметнули местом живљења, радним местом, и сл., и читав живот си толерантан према њима, увек имаш разумевања за све што раде, не правдаш све али их разумеш, а онда се теби деси нешто страшно и онда их сагледаш из неког другог угла и схватиш да си се залуд (за неке од њих) трудио да трајеш уз њих и са њима. Али, и то је све нормално. Све је то живот.
Зато, ако можете, враћајте се што пре свом претходном животу. Ви који живите у великим градовима имате разне могућности да се бавите нечем, да се прикључите неким удружењима, да идете на неке курсеве, било шта, макар и у шетњу, откачите људе који су вам напорни, дружите се са онима који вас разумеју и који су вам прави пријатељи, пронађите и нове пријатеље и нове занимације, али живите. Ја живим у малом месту, па немам много могућности за нешто ново, а дружење са истим људима на начин као некада једноставно ми је сада немогуће, јер мени више није све као некада. Мени заправо више ништа није исто.
Пуно поздрава свима, борите се!
Воли вас све
Мила

[cemi]

Dragi prijatelji,
dugo,dugo vec ne pisem nista na ovom forumu.Otkada je otisao moj dragi otac,jednostavno vise nemam sta da kazem.Ali bar jedanput nedeljno dolazim na ovaj forum,pazljivo procitam sta pisete ,nadam se cudu kod nekog od vas,i onda nakon nekog vremena samo procitam da je jos neka bitka izgubljena.
Veceras pisem zato sto zelim da kazem onima cija je bol sveza,sta ih ocekuje.Gile52,ovo sto cu napisati ne odnosi se na tebe.Tvoja bol za detetom je neprolazna i zahvaljujem Bogu svakodnevno sto su mi deca ziva i zdrava,jer je svaka bol kada su oni pored mene,znacajno manja.
Dragi moji,zelim da vas utesim,ma koliko to sada zvuci neverovatno,ali da,onaj najjaci bol polako nestaje,smenjuje ga osecaj melanholije i sete,kada se setite nekih stvari,dogadjaja.Naucicete da se ponovo smejete,bez grize savesti,verovatno cete kao i ja uspeti da posle par godina,sastavite i nekoliko dana da uopste ne razmisljate o tome.Onda ,kad pomislite,da ste konacno preboleli,probosce vas kao noz kada na ulici vidite nekoga ko vas podseti na preminulog....Naucice te,i to da odmahnete glavom i naterate sebe da ne razmisljate o tome...Takav je zivot,nazalost....Sve dok ide nekim redom,kada deca sahranjuju roditelje,u nasem genetskom kodu je zapisano da moramo da naucimo da zivimo sa tim.Posle trece godisnjice od smrti mog oca,pala sam u ocaj,zato sto sam pocela da zaboravljam,da ne razmisljam tako cesto o njemu,da na silu teram sebe da svakoga dana ,bar nekoliko sati razmisljam o njemu.Onda sam se shvatila da je ljubav potrebno dati zivima,da sam ucinila sve sto je bilo u ljudskoj moci da mu pomognem dok je bio ziv,da me je voleo iznad svega,i da bi sigurno voleo da sada zivim zivot u sadasnjosti ,da uzivam u svojoj deci.Shvatila sam i da bih volela,da sutra kada ja odem,moja deca nastave da zive,da se smeju,da uzivaju.Od tog dana ,razmisljam o mom ocu sa osmehom,secam se anegdota,putovanja,lepih stvari...Kada mojoj deci pricam o njemu,vise ne placem,nego se smejem,jer zelim da i oni pamte dedu samo po lepim stvarima.
Mozda ce nekima ovo zvucati grubo,verovatno da nisam bas osecajna osoba,ali ako se vratite nekoliko godina unazad i procitate moje postove,videcete da je trebalo mnogo vremena da prodje,dok nisam pocela normalno da zivim,ali ja zaista verujem da ce svako od vas ,naci snage duboko u sebi,i uspeti da preboli.
Draga Gile,molim te nemoj mi zameriti...Ono sto ti prezivljas,najteza je bol koju covek moze da iskusi...Nadam se da ce Bog tvojoj porodici podariti zdravlje i dug zivot,da ces docekati unucice od svoje kcerke i da ce ti oni uneti malo radosti u zivot.Moj post nije imao nameru da te povredi,nego da ljudima koju su izgubili roditelje ulije malo nade u bolje sutra.
Veliki pozdrav za sve !

[cemi]

Dragi prijatelji,
dugo,dugo vec ne pisem nista na ovom forumu.Otkada je otisao moj dragi otac,jednostavno vise nemam sta da kazem.Ali bar jedanput nedeljno dolazim na ovaj forum,pazljivo procitam sta pisete ,nadam se cudu kod nekog od vas,i onda nakon nekog vremena samo procitam da je jos neka bitka izgubljena.
Veceras pisem zato sto zelim da kazem onima cija je bol sveza,sta ih ocekuje.Gile52,ovo sto cu napisati ne odnosi se na tebe.Tvoja bol za detetom je neprolazna i zahvaljujem Bogu svakodnevno sto su mi deca ziva i zdrava,jer je svaka bol kada su oni pored mene,znacajno manja.
Dragi moji,zelim da vas utesim,ma koliko to sada zvuci neverovatno,ali da,onaj najjaci bol polako nestaje,smenjuje ga osecaj melanholije i sete,kada se setite nekih stvari,dogadjaja.Naucicete da se ponovo smejete,bez grize savesti,verovatno cete kao i ja uspeti da posle par godina,sastavite i nekoliko dana da uopste ne razmisljate o tome.Onda ,kad pomislite,da ste konacno preboleli,probosce vas kao noz kada na ulici vidite nekoga ko vas podseti na preminulog....Naucice te,i to da odmahnete glavom i naterate sebe da ne razmisljate o tome...Takav je zivot,nazalost....Sve dok ide nekim redom,kada deca sahranjuju roditelje,u nasem genetskom kodu je zapisano da moramo da naucimo da zivimo sa tim.Posle trece godisnjice od smrti mog oca,pala sam u ocaj,zato sto sam pocela da zaboravljam,da ne razmisljam tako cesto o njemu,da na silu teram sebe da svakoga dana ,bar nekoliko sati razmisljam o njemu.Onda sam se shvatila da je ljubav potrebno dati zivima,da sam ucinila sve sto je bilo u ljudskoj moci da mu pomognem dok je bio ziv,da me je voleo iznad svega,i da bi sigurno voleo da sada zivim zivot u sadasnjosti ,da uzivam u svojoj deci.Shvatila sam i da bih volela,da sutra kada ja odem,moja deca nastave da zive,da se smeju,da uzivaju.Od tog dana ,razmisljam o mom ocu sa osmehom,secam se anegdota,putovanja,lepih stvari...Kada mojoj deci pricam o njemu,vise ne placem,nego se smejem,jer zelim da i oni pamte dedu samo po lepim stvarima.
Mozda ce nekima ovo zvucati grubo,verovatno da nisam bas osecajna osoba,ali ako se vratite nekoliko godina unazad i procitate moje postove,videcete da je trebalo mnogo vremena da prodje,dok nisam pocela normalno da zivim,ali ja zaista verujem da ce svako od vas ,naci snage duboko u sebi,i uspeti da preboli.
Draga Gile,molim te nemoj mi zameriti...Ono sto ti prezivljas,najteza je bol koju covek moze da iskusi...Nadam se da ce Bog tvojoj porodici podariti zdravlje i dug zivot,da ces docekati unucice od svoje kcerke i da ce ti oni uneti malo radosti u zivot.Moj post nije imao nameru da te povredi,nego da ljudima koju su izgubili roditelje ulije malo nade u bolje sutra.
Veliki pozdrav za sve !

[cemi]

Dragi prijatelji,
dugo,dugo vec ne pisem nista na ovom forumu.Otkada je otisao moj dragi otac,jednostavno vise nemam sta da kazem.Ali bar jedanput nedeljno dolazim na ovaj forum,pazljivo procitam sta pisete ,nadam se cudu kod nekog od vas,i onda nakon nekog vremena samo procitam da je jos neka bitka izgubljena.
Veceras pisem zato sto zelim da kazem onima cija je bol sveza,sta ih ocekuje.Gile52,ovo sto cu napisati ne odnosi se na tebe.Tvoja bol za detetom je neprolazna i zahvaljujem Bogu svakodnevno sto su mi deca ziva i zdrava,jer je svaka bol kada su oni pored mene,znacajno manja.
Dragi moji,zelim da vas utesim,ma koliko to sada zvuci neverovatno,ali da,onaj najjaci bol polako nestaje,smenjuje ga osecaj melanholije i sete,kada se setite nekih stvari,dogadjaja.Naucicete da se ponovo smejete,bez grize savesti,verovatno cete kao i ja uspeti da posle par godina,sastavite i nekoliko dana da uopste ne razmisljate o tome.Onda ,kad pomislite,da ste konacno preboleli,probosce vas kao noz kada na ulici vidite nekoga ko vas podseti na preminulog....Naucice te,i to da odmahnete glavom i naterate sebe da ne razmisljate o tome...Takav je zivot,nazalost....Sve dok ide nekim redom,kada deca sahranjuju roditelje,u nasem genetskom kodu je zapisano da moramo da naucimo da zivimo sa tim.Posle trece godisnjice od smrti mog oca,pala sam u ocaj,zato sto sam pocela da zaboravljam,da ne razmisljam tako cesto o njemu,da na silu teram sebe da svakoga dana ,bar nekoliko sati razmisljam o njemu.Onda sam se shvatila da je ljubav potrebno dati zivima,da sam ucinila sve sto je bilo u ljudskoj moci da mu pomognem dok je bio ziv,da me je voleo iznad svega,i da bi sigurno voleo da sada zivim zivot u sadasnjosti ,da uzivam u svojoj deci.Shvatila sam i da bih volela,da sutra kada ja odem,moja deca nastave da zive,da se smeju,da uzivaju.Od tog dana ,razmisljam o mom ocu sa osmehom,secam se anegdota,putovanja,lepih stvari...Kada mojoj deci pricam o njemu,vise ne placem,nego se smejem,jer zelim da i oni pamte dedu samo po lepim stvarima.
Mozda ce nekima ovo zvucati grubo,verovatno da nisam bas osecajna osoba,ali ako se vratite nekoliko godina unazad i procitate moje postove,videcete da je trebalo mnogo vremena da prodje,dok nisam pocela normalno da zivim,ali ja zaista verujem da ce svako od vas ,naci snage duboko u sebi,i uspeti da preboli.
Draga Gile,molim te nemoj mi zameriti...Ono sto ti prezivljas,najteza je bol koju covek moze da iskusi...Nadam se da ce Bog tvojoj porodici podariti zdravlje i dug zivot,da ces docekati unucice od svoje kcerke i da ce ti oni uneti malo radosti u zivot.Moj post nije imao nameru da te povredi,nego da ljudima koju su izgubili roditelje ulije malo nade u bolje sutra.
Veliki pozdrav za sve !

[cemi]

Vidi se da sam izasla iz stosa,izvinjavam se zbog dupliranja poruka !!!

[Sara7]

Mila pročitala sam tvoj post u toku dana ali me je nešto omelo da odmah odgovorim. Kasnije sam i zaboravila na sve ali evo sada, spavala sam i probudila se, ujutru me čeka operacija umnjaka po prvi put pa sam malo i nervozna. I tako sam malo cunjala po netu i setim se da si pisala i da sam htela da ti napišem odgovor.

Dok sam čitala danas i opet sada ovaj tvoj post oba puta su mi suze krenule na oči, kao da čitam priču o nekome iz moje porodice a ne osobe koju ni ne poznajem. Negde na sredini teksta sam dobila tako jaku želju da samo budem pored tebe i da te zagrlim najjače što mogu. Ovo što si ti napisala je jako dirljivo, bolno i emotivno. A veruj mi, dok ti pišem sada ove reči suze mi već teku u potocima, mešaju mi se sećanja na tatu i ovaj tvoj post i boli, jako boli.
Ovo što si ti doživela je jedna velika tragedija za svakog čoveka, za svakog roditelja. Da izgubi svoje dete a posebno dete koje je tek bilo na pragu života. Ne sećam se gde sam ovo čula ali se sećam odlično tih reči da deca treba da sahranjuju svoje roditelje, a ako se desi suprotno to je kao da si sahranio i deo svoje duše, deo svog života. Nadam se da nikada neću saznati da li je to zaista tako ali ti nažalost jesi i po tvom pisanju mogu da kažem da je ova tvrdnja apsolutno tačna.
Mene kao nekoga ko samo čita tvoju priču boli svaka tvoja reč, svako tvoje osećanje koje izražavaš tim rečima. Previše je sećanja, previše je lepih trenutaka i na kraju, previše je navika koje ne mogu da se zaborave i prebole.
Zamišljam to kada kažeš da dođeš kući, da ti na vratima izgleda sve kao i obično i da je sve normalno ali te onda preseče bolno podsećanje na taj gorki gubitak. I sada kada razmišljam o tome, ja ne izlazim iz kuće na duže vreme zbog ove povrede ali kada ozdravim i kada opet počnem da se krećem, ida izlazim napolje, budem sa društvom, smejem se i zaboravljam na sve, kako li će izgledati kada na kraju dana dođem kući i otvorim vrata? Bojim se da će mi biti isto kao i tebi, setiću se da tata više nije tu i bol će u momentu da me preseče.
Međutim opet kada pomislim na neke stvari, obe smo izgubile veoma draga, najdraža bića a život ide i nastavlja se bez njih. Obe smo patile i patićemo i dalje. Ono šta hoću da ti kažem jeste da sam ja, na neki način i u nekom momentu, prihvatila tu bolnu činjenicu barem ovde gde sam sada, dok ne izlazim i ne krećem se. Nešto mi je kliknulo u glavi preko noći da ja ne umem da objasnim. Samo sam se jednoga jutra probudila, setila sam se da je to novo jutro bez tate ali suza nije bilo, jednostavno nije. Razmišljala sam o njemu a to razmišljanje me je pre dovodilo do toga da natapam jastuk suzama i da jecam od plača po nekoliko sati međutim tada nije bilo ničega. Neka blokada ili šta već ali suza i plača nije bilo. Ruke su mi drhtale dok sam kroz glavu provlačila da tate više nema, iznova i iznova ali me je sve manje bolelo a zatim su same od sebe počele da naviru uspomene, lepe uspomene iz mog detinjstva sa tatom, njegov osmeh, njegov glas, pokreti, držanje, sve se vraćalo i nesvesno sam se u tom momentu nasmejala i tada je tek krenula suza ali ne ona koja je povukla za sobom tugu već ona koja je povukla ponos. Ponos što sam imala takvoga tatu, što je bio častan, pošten i porodičan čovek. Čovek koji je mene, mamu i brata voleo najviše na svetu i sve bi dao za nas i za našu sreću. I zbog toga me više ne boli kao pre, onolikom jačinom. Tu je sada nešto lepše, neko oružje protiv tuge koje je uvek tu kada mi treba i koje će uz mene ostati do kraja života. Zbog toga mi je svaki novi dan lakši, zbog toga sam vratila život u neki nivo normale i sada opet živim i umem da se smejem iako su prošla tek nepuna tri meseca od tatine smrti.
Verujem da je i tvoj sin imao samo najbolje osobine a da se zaključiti da jeste, da je bio divno i dete za primer. Napisala si kako je gledao u nebo i rekao da je lepo i da zalazak sunca ima lepu boju a da je to sve govorio bez tuge i žala, a rekla bih i straha. Tvoj sin je bio jedan hrabar dečko koji je znao da uživa u tim nekim malim, jednostavnim ali lepim stvarima u kojima danas deca ne pronalaze ništa zanimljivo, štaviše, ni ne primećuju tu neku prirodu i njenu lepotu. Tu se za mene odslikavaju neke njegove osobine, uživao je u onome što je imao sve do kraja, nije dao da ga sputava bilo šta u tome, iako dete imao je hrabrost odraslih ljudi. A mislim da si i ti svesna toga. Sudbina je surova draga moja ali možda je Bog tvome dečaku negde gore podario bolji život, nešto što nije mogao da dobije ovde a zasluživao je. Ja verujem da je tako, da je taj mladi život sada gore na nekom boljem mestu, da se smeje, trči i raduje baš kao i dok je bio tu, sa tobom.
Draga moja uzmi sve to u obzir i probaj da u tome nađeš tračak nade da je zaista tako kao što ja verujem da jeste. Neka ti ono najlepše i načistije sećanje na njega bude motivacija da ideš dalje a to ne znači da ga zaboraviš jer znaš i sama da je to nemoguće i da se to neće desiti, već da sa njim kraj srca koračaš dalje kroz život. Kada naiđeš na neki problem da ne kloneš duhom već da se boriš kao što bi se borila za njega i njegovu sreću. Da on bude ta unutrašnja snaga, da te pokrene u svaki novi dan. Na kraju, ostavljam ti jedan citat koji je napisala moja poznanica sa jednog drugog foruma a koji želim da pročitaš:

Nikad, nikad, nikad ne odustajte. Ama nikad, nikad. Nemojte ni da pomisljate to. Zasto bi?

Sta dobijate? Svakako se nesto gubi. Vi razmislite u zavisnosti od toga kako, zasto i zbog cega odustajete, sta gubite. A gubite, sigurno.

Ako je tesko. . . Ne morate da se pecate na ono da uvek ima gore. Istina je, ima.
Ipak, Vama je Vase najgore i najteze. I zato se drzite. Na kraju krajeva, svako je na kraju sam.

I svi mozemo biti ratnici i svi mozemo hrabro da bijemo svoje bitke, ako dovoljno jako pozelimo. I izgubicemo ih verovatno. . . O, koliko ih samo mozemo izgubiti!

Izgubljena bitka nista ne znaci. Ako ste pogodjeni u rame, necete pasti mrtvi. Ako Vas pogode u grudi, ne mora da znaci da se necete izvuci.

Dakle, ako ste na dnu - ne mora da znaci da cete tu zauvek ostati.

Gubite. Izgubite. Klecite slomljeni. Bez snage. Obuzima ocajanje da se necete izvuci, da necete uspeti.
Probajte. Pokusajte. Ionako, sta gubite?

Mnogo je onih koji su se izvukli zato sto su resili da nadju nacin za to. Preuzmite kormilo svog zivota u svoje ruke.

Padnes. Ustanes. Padnes. Ustanes.
Nista prostije.

O, da. . . Neki put ce se mnogo tesko ustajati. Sve ce boleti.
Ratnici se i nose sa bolom.

Znate onu pricu kako deca prave zamak od peska, iako (ne) znaju da ce se uskoro srusiti. Kad se srusi, oni prave novi. Ne odustaju.

Zaista, nikad, nikad, nikad ne odustajte.

Na kraju draga, za ovo što si rekla da je pukao hard disk na kompjuteru i da ste izgubili sve slike i video snimke, ako i dalje imate taj hard disk u kući ponesi ga u servis za računare, ne bih da vam obećavam ali mislim da postoje načini da se povrate podaci sa oštećenih hard diskova, naravno sve zavisi od toga koliko je oštećen ali pokušajte molim vas, ništa vas ne košta a možete puno da dobijete i sačuvate dosta toga vama dragog ako uspeju da vam povrate podatke sa diska.

Ne znam šta bih ti više rekla sem da željno isčekujem tvoj sledeći post i najiskrenije se nadam da ćeš naći makar mrvicu motivacije u ovome što sam napisala. Opet kažem, tako bih volela da sam pored tebe i da te mogu zagrliti a mislima sam sigurno tu, uz tebe i nadam se da zajedno idemo dalje, zbog naših voljenih koji više nisu tu samo fizički a i zbog nas samih.

Ljubim te puno kao i ostale devojke i drage ljude.

[gile52]

Драге моје,
имала сам госте ових дана па сам тек вечерас села да одговорим. И шта да кажем, написала сам једно дугаааачко писмо пуно емоција, одговор свима вама који сте се јављали ових дана (Беби, Бојани, Сари, Цеми), и онда сам, и пре него што сам га завршила, погрешно кликнула и обрисала га. Сада сам емотивно толико испражњена да немам снаге да поново пишем све то о чему сам писала.
Јављам се сутра.
Пуно поздрава свима, и хвала на подршци и лепим речима. Претпостављам да сам од свих вас старија, а на крају ви мене тешите! Очито сам претерала.
Што би рекао наш бивши председник - волим и ја вас!
Мила

[gile52]

Драге моје,
с оним писмом које сам написала пре неки дан и грешком га при крају обрисала толико сам се емотивно испразнила да нисам била у стању да седнем и да пишем. И сад, чим сам села, опет сам га обрисала, али овог пута на почетку.
Иако сам вероватно старија од свих вас, ево ви мене тешите вашим писмима, и хвала вам на лепим речима. Кад смо почеле ово дописивање размишљала сам да ли можда радим нешто што не бих требала, јер пуно је људи на овом форуму који се боре за себе или за неког, и читање оваквих писама њима је сигурно јако тешко, али се надам да они који се још боре не залазе на ову тему.
Бебо, и ја сам препуна некаквих датума - сваког 15. у месецу се подсетим да је тог датума мој син умро, и то нажалост у болници, сам, без нас, без породице или пријатеља који га воле. Мислим да нико не би смео да умире сам, то је страшно. Зато се сваког 15. помолим за њега у време његове смрти, али ту је наравно и права годишњица, па његови рођендани, које обележавам са његовим друштвом, па онда - хтели или не - подсећамо се и дана кад сам га одвела у болницу, дана када је коначно почео да прима хемотерапију, кад је пао у кому и скоро нам умро пред свој рођендан, кад је ово или оно ... само се нижу неки наизглед обични и неважни датуми, који сада сви имају неко јаче значење за нас откако га нема. Са сваким тим подсећањем чини ми се као да сам с њим у тим тренуцима. Некад превагне оно тужно осећање, а некад "уђем" у тај филм мало јаче, па се чак осећам лепо, јер "проведем" неки тренутак с њим. Теби је све још релативно свеже, још ти није прошло ни пола године, али верујем да ће временом бити лакше, надам се. Поготово ако имаш децу, па с њима и обавезе које остављају мало времена за тугу и размишљање. А да ли ће икада престати да боли, као што пита Бојана? У већини случајева неће, само ће временом туга и бол постати другачији, и ипак себи дајемо могућност да нам нека сећања измаме не само осмех него баш и смех. Као што сам се ја насмејала кад је најбољи Немањин друг испричао како се за једну Н. Годину код њега напио и сручио у каду. Заиста сам се насмејала, јер сам тог трена могла да видим мог сина у кади са оним његовим блаженим осмехом и све њих како се гурају у купатилу да га виде и да га зезају, верујем да су се убили од смеха гледајући њега. Пошто иначе није пио, само ето тако за Н. Годину и можда за рођендан, није му требало много. Кад почну да нам се чешће јављају таква драга сећања која нису само тужна биће нам лакше. Ја сам то успела само неколико пута. Све остало време ту сам негде, само што не потонем. Кад помислим на њега жао ми је безброј ствари. Жао ми је што је моје добро дете морало да умре. Жао ми је што је умро тако млад. Жао ми је што је задњу годину свог кратког живота провео у болници, одвојен од пријатеља и породице која га воли. Жао ми је што је претрпео толике муке, патње, бол. Жао ми је што је гледао како му другари на одељењу умиру један по један, и што је - гледајући како тужно одлазе - морао да мисли на то када ће он доћи на ред и какве ће муке он морати да претрпи пре него што умре. Жао ми је што је све морао да изнесе сам, сву страхоту свог лечења, све патње, сву неизвесност, све то ишчекивање, размишљање о смрти, док је сав тај пакао пролазио кроз њега ми нисмо били с њим, да га волимо најјаче што можемо. Од његових пуних 11 месеци, колико је провео у болници, ја сам била уз њега око 3 месеца, и после повремено долазила. Да је био кући били бисмо стално уз њега, па и кад је умирао, да га мазимо и волимо, да му причамо оно што смо желели да лакше оде, да не умре тако страшно усамљен у оној стерилној соби. Жао ми је што није успео да победи болест и врати се кући макар на неколико година, да га волимо, пазимо, мазимо, да му угађамо, да заједно с њим живимо сваки преостали дан његовог живота максимално се трудећи да сваки буде најлепши, јер бисмо знали да неће дуго потрајати. Имао би времена да мало пропутује са својим другарима, имао би времена за љубав, можда би стигао да добије и дете, што је толико желео. Био је страшно тужан кад је почела његова терапија, јер је схватио да неће моћи да има деце. То је једино што је прокоментарисао у својој болести. Много је волео децу. Зато га ја сада често замишљам са дететом, просто га видим како седи наслоњен на каучу и држи своју бебу на грудима, да ту спава док он тако наслоњен дрема с њим. И увек у тој прелепој слици коју често замишљам ја прво пољубим МОГ сина, па тек онда то мало клупче на његовим грудима. Понекад ми то тако стварно изгледа да просто пожалим што нисам могла да снимим апаратом ту лепу сцену. И иначе се није дао фотографисати откако је отишао у болницу, вероватно није желео успомене на тај период, јер је веровао да ће изаћи одатле здрав. Чега ми све није жао ... толико ствари које нисмо стигли да урадимо за њега, јер живот је тек био пред њим. Можда се човек временом и мири са смрћу, али се тешко помирити с тим да никад више нећеш имати прилику нешто поправити, учинити нешто што ниси, доживети још нешто с том особом. Чак и кад се у граду уради нешто ново, ја увек помислим - ето, мој Немања неће сазнати да је направљена фонтана ... или било шта друго. И опет ми буде жао. Тог осећања се сигурно нећу никада решити. А надам се да ће то стање мало поправити моја кћерка кад се породи, тј. кад добијем унучиће - као што рече Цеми. Драга Цеми, не замерам ни мало ни на једној речи коју си написала, напротив хвала на лепим речима. Иако ће ме сигурно заболети што Немања није стигао да има дете, ипак ће ме рођење кћеркиног детета сигурно покренути, јер ћу као свака бака да помажем и да чувам то дете или децу (надам се!), само што она нешто баш и не жури, као већина деце данас. Још је без посла, па јој се не улеће у тај "пројекат". Али, мислим да једину радост у наш живот може да донесе управо мало дете. Мени је то и иначе био најлепши период нашег живота. Били смо бескрајно срећни и безбрижни. Захваљујући томе што смо планинари много смо путовали, и они су од рођења навикли да путују с ранчићем на леђима, и није био проблем да спавају у шатору, на ливади, било је важно само да свако понесе своје мало јастуче и свог плишаног медицу - могли су да спавају на клупи, на земљи, било где. А од малена су навикли на друштво, дружење, путовање, и уживали у сваком тренутку свог живота. Надам се да ћу, без обзира на ову тугу, уз њено дете можда поново осетити ту љубав која сама по себи произилази из самог постојања тог малог бића. Баш као што је мој Немања одувек био чиста љубав.
Саро, хвала и теби на љубави коју шаљеш. И ја осећам велику блискост у овом нашем дописивању, јер лакше "разговарамо" овде где смо сви неког изгубили него ли са људима којима смо окружени. Као што кажеш, нормално је да деца сахрањују родитеље. Не би смело да се дешава обрнуто. И ја сам желела да мог сина гледам како расте, како стасава у одраслог, зрелог мушкарца за кога могу да кажем са пуно поноса - дивног човека са свим квалитетима, да гледам како ће једног дана стећи своју породицу, децу, да их гледам како расту, да буду ту негде близу нас, да уживамо у њима у старости, и да можда - ако буде поред нас - он о нама брине кад ми будемо умирали. А не обрнуто! Али, десило се ипак обрнуто. Хвала на оном лепом цитату твоје познанице.
Верујем да ће теби стварно бити лакше кад прође повреда и кад кренеш "у живот", јер млада си, бавићеш се ко зна чим све у животу, живот је заиста пред тобом, и сигурно ћеш се оца сећати са љубављу, и све више ћеш се сећати тих лепих успомена, а све мање болести и смрти. Јер, и ја се својих родитеља сећам са љубављу, сећам се свих лепих ствари, и успомена на њих је увек некако драга, али о Немањи још увек размишљам другачије, превише боли.
Драге моје, велики поздрав свима, надам се да ћемо сви изаћи из туге једног дана,
Мила

[Sara7]

Drage moje, osmi mart je.

Sećam se kako ste pre govorile da ti neki datumi, koji su ranije delovali sitno i zanemarljivo, postaju jako važni i podsećaju na to da neko fali i da neko nije tu kao što je bio prethodnih godina. I bile ste u pravu. Noćas sam opet osetila onu januarsku bol kada mi se sve rušilo.

Setim se prošle godine i osmog marta i tate koji je hteo da napravi nešto malo drugačije za mamu. Do tada joj je uglavnom kupovao neki nakit, ogrlica, narukvica, minđuše, ... uz bombonjeru ali je onda želeo da malo promeni tu rutinu. Bio je uzeo slobodan dan i ujutru rano ustao da bi sredio sve u kući i oko kuće, da mama ne bi morala to da radi. Kada je ustala ona nije mogla da veruje da je sve tako sređeno i pod konac dovedeno i to samo zahvaljujući njemu, bez pomoći mene i moga brata. Kasnije smo ja i brat razumeli situaciju i oboje smo otišli kod nekih naših drugara a njih dvoje su ostali sami u kući. Tata je imao još jedno iznenađenje. Rekao joj je da malo presedi u bašti dok se on ne pobrine za sve i da će je ubrzo zvati da uđe i zaista je bilo tako, zvao ju je nakon desetak minuta da uđe i imala je šta da vidi.
Spremio joj je ukusnu večeru sa sve dekoracijom, rekao joj je da je učio na brzinu nalazeći recepte na internetu ali da se nada da je ispalo dobro a ona mu je na to odgovorila da je ukusno kao što bi njoj njena mama, moja baka, umela da spremi. Večerali su, ispijali vino a u pozadini su slušali muziku iz njihovog tinejdžerskog doba. Kada mi je mama pričala delovalo mi je kao iz bajki ili neke filmske romanse.
Neprestano su se smeškali dok su jeli, razmenjivali lepe reči povremeno i katkad su im se ruke spontano dotakle na stolu.
A onda kada su završili sa jelom mama je, naviknuta na to, krenula da uzme suđe i escajg i odnese do sudopere ali joj on nije dao već joj je samo rekao da je to njen dan kada treba makar jednom maksimalno i bez briga i obaveza da uživa u životu, nakon toga je odneo suđe i escajg do sudopere i vratio se nazad.
I dalje su sedeli za stolom kao na počektu i dovršavali ispijanje vina, nakon čega ju je tata uhvatio za ruku i vodio do njihove sobe, imali su tu noć za sebe..

Kasnije kada mi je mama pričala kako je sve izgledalo i kako se odvijalo u očima sam mogla da vidim neku svoju vršnjakinju koja je pričala kao da je upravo došla sa prvog sastanka sa dečkom koji joj se jako dopada. Toliko sreće i pozitivne energije u njoj nisam odavno videla do tada. Ostao joj je to kao najlepši osmi mart u životu, ispostaviće se kasnije i onaj koji će do kraja života najviše da je boli jer je tata preminuo u decembru prošle godine...

Sada razmišljam kako će joj biti danas, koliko će je sećanja preplaviti na taj prelepi dan koji se desio pre samo godinu dana i da li je tada mogla da zamisli u nekom deliću mozga da će sledeći osmi mart da dočeka bez osobe koju je izabrala za životnog saborca..
Zato ću se danas, zajedno sa sestrom i bratom, potruditi da joj napravim lepu stvar kao što je to uradio tata. Nisam joj kupila ništa skupo niti previše vredno već samo želim da makar danas bude bezbrižna, dovoljno su i dovoljno će da je muče ostalih 364. dana u ovoj godini.


Mila, Cemi, Bebo, Bojana i ostali dragi ljudi, držite mi se, mislim na vas :***

[Bojana2311]

Drage moje,
meni je ceo mart tuzan, jer je to bio finis nase borbe. Sutra pravimo parastos, jer je godinu dana u utorak, 12. marta. Godinu dana bez tate.
Prosle godine na danasnji dan mama je dobila veliki buket cveca od mene. Tata je lezao i reagovao samo na pricu o unuku. Dosla sam da ga vidim, da ga oraspolozim, i da donesem mami cvece. Znala sam da treba atomcic snage uloziti i u taj lek za dusu. Naravno da nikome nije bilo do osmog marta, ali gledali smo da sto duze odrzimo iluziju u njegovoj glavi. Vec 9 marta je bio primljen u bolnicu poslednji put. Mama ga je jedva probudila to jutro. Posle budjenja je bio strasno radrazljiv i posle poziva doktorki, koja je sugerisala da je neophodno da bude u bolnici su se spakovali i krenuli. Mene je u bolnici taj dan docekao neprirodno dobro raspolozen, euforican. Kada smo otisli od njega, opet je bio razdrazljiv. Kasnije te veceri je imao poslednji obrok koji je sa uzivanjem pojeo ( mama se interesovala kod sestre ). Subota - nista, ni da jede, lezi nepomican, u neko doba govori mami da bi jeo rusku salatu, koja je njemu inace bila umesto svake torte za rodjendan, a za novu godinu je uvek insistirao da je on sam pravi. I zaista, to je bila najbolja ruska salata koju sam ikada jela. Mama mu sutradan odnese rusku salatu, on pojede dva zalogaja i zatvori oci. Dremao je. Obe smo znale da je to poslednji put da ga vidimo. Tada prvi put nisam mogla da zadrzim suze, izlazim u hodnik, jecam, vracam se, lice grcim u neki osmeh, grlim ga i ljubim. Posle sa mamom dugo sedim na klupi i zajedno placemo. Sutra u 5h, 12. marta je umro.
Stanje soka je trajalo par meseci, pomesano sa besom usmereno iskljucivo ka zdravstvenim radnicima. Tuga dolazi tek posle. Tek sada osecam pravu tugu i bol, ono tesko nedostajanje. I svaki put kada pogledam sina, i on krene da nabraja familiju ( posto je sada u toj fazi ), stoji mi knedla u grlu. Njegov deda, koji ga je najvise cekao, pored mene, vise nije tu, a on ga se nece secati.
Moram da prekinem sada, nastavicu. Tezak mi je ovaj mart.

[Jana79]

Pozdrav svima. Evo i ja da se javim posle duzeg vremena i podelim svoje emocije. I
mene je strasno pogodio ovaj 8.mart. Pre tacno godinu dana na danasnji dan saznali smo dijagnozu i poceo je nas pakao, a jos uvek mi sve deluje tako nestvarno...Danas sam sa mamom izasla u setnju po nasem kraju i po prvi put nakon duzeg vremena me je uhvatila tako strasna tuga da nisam mogla da zaustavim suze. Prvi topao, divan dan nakog duzeg vremena. Nekako me je prosto grizla savest sto me greje sunce, sto dolazi prolece, a njega vise nema. I kada sam se setila njegovih reci: "dolazi prolece, sve cveta, pocinje da zivi a ja treba da umrem.." nacisto mi je pukla dusa. Plakala sam isto kao u junu mesecu nekih nedelju dana pred njegovu smrt dok sam setala tom istom stazom.
Suze su mi tekle, ljudi su me gledali, a meni se ceo svet rusio. Danas sam shvatila da se tuga niti jednog momenta nije smanjila, vec sam je samo potiskivala, trudila se i borila da idem dalje jer znam da bi on to zeleo. I nastavila sam dalje. U julu bi trebalo da postanem mama jedne devojcice i priznajem, to mi uliva veliku nadu. Jos uvek ne radost jer ne mogu ni da zamislim kakav ce to biti osecaj. Samo mi na trenutke bude toplo oko srca kada pomislim na jednu malu, slatku bebicu. Verujem i nadam se da ce mi se zivot promeniti iz fundamenta i da cu imati puno manje vremena za tugu. Ipak znam da moja tuga nikada nece proci. Kada se samo setim kako sam se osecala pre ove tragedije....znam da vise nikada necu biti srecna. Vreme sve leci tacno je. Ali mislim da ce meni trebati jos puno, puno vremena, godina.. A mozda me nikada i ne izleci. Sta cu kada sam izgleda bolesno bila vezana za oca. Iako mi svi kazu da uzivam u ovom mom stanju jer je to nesto najdivnije, ja to nikako ne uspevam. Zapravo ovo stanje mi na neki
nacin trenutno prija utoliko sto sam vise opterecena sobom, uplasena jer je ovo ipak jedno novo iskustvo za mene. I u stalnom sam strahu da nesto ne podje po zlu. Ipak u momentima kada sam po tom pitanju opustena, onda silno patim za tatom. Zao mi je sto nije docekao ovo prolece, sto nije doziveo jos samo ovu godinu da makar vidi unuce i zao mi je zbog jos milion stvari.
I moram da priznam jos nesto - i dalje ne mogu da verujem u boga. U pojedinim
momentima hvatam sebe kako osecam onu iskonsku ljudsku potrebu da verujem, ma samo da znam da on/nesto ipak postoji i da nije sve tako besmisleno, ali jednostavno ne mogu. Ubedjena sam da me nakon smrti ceka samo nistavilo, da nema pravde ni pravila, da nista nije po zasluzi, vec se sve svodi na puku slucajnost i srecu - kako ti se zalomi. Nista vise, i nista manje od toga.
I tako dragi moji..mislila sam da vise necu pisati na ovoj temi, ali kao sto rekoh danas me je talas nacisto potopio, do samoga dna, i morala sam negde da se ispraznim.
Srdacan pozdrav i puno snage vam zelim da pregurate ovo prolece.

[SVARGLA]

Dobro vece drage moje
Evo i ja da se javim....
Citam vase poruke i suza suzu stize...
Par puta sam kretala da pisem,ali bi izbrisala poruku jer ne znam sta da napisem...
Ja prolazim sve ovo drugacije od vas i onda se plasim da cete me pogresno razumjeti ili nesto tako...
Danasnji dan mi nikad nije bio nesto poseban,jer moj ga dragi nije nesto volio,nikad mi nije nista kupovao,ali kada sam vidjela sve te zene sa punim rukama poklona,buketa,sa osmjesima na licu nije mi bilo svejedno...
Pocela sam pricu danas sa poznanicom sasvim slucajno o nekim temama i dodjo ja do mog dragog i pocese navirati sjecanja,i suze da teku i teku...
Moj je dragi na danasnji dan prije 2 godine bio u Kamenici i jos ne znajuci koja mu je dijagnoza prvi put mi cestitao ovaj datum,ja sam pomislila nece izasci na dobro i nije,e ovo sto je doslo nakon toga nisam ni naslucivala...

Ja sve ove mjesece prolazim neke cudne faze,nema mnogo suza,nema ni mnogo sjecanja...
Cesto krenu uglavnom ona najteza,poslednji dani mucenja i bolnica,vidim njegov lik i dusa mi se cjepa,najvise me boli ta nemoc da mu pomognem...bilo...proslo...
Znam da sam uradila sve,ali boli ta patnja boli,stalno razmisljam kako bi voljela da imam tu moc da sve ljude mogu da rijesim te patnje,jer nije humano ni nimalo da kazem lijepo da se takve stvari dozive,nikome to nikada ne bi pozeljala...

Ja sam ostala sama,to shvatam sve vise kako vrijeme odmice...
Imam roditelje,sestru,par prijatelja,bili su uz mene u najtezim trenutcima i hvala im,ali svako svojim putem,svako se pozabavi svojim problemima,a ja na kraju ostajem sama...
Mozda je sebicno sto na sebe mislim,nekada pomislim kako od silnih problema i svega sto mi je doslo na glavu nemam vremena ni snage da odtugujem i odbolujem...
Kad krenu te tuzne scene i sjecanja ja ako vidim da ne mogu to da istrpim pravim blokadu...kako ne znam...nikad to nisam uspjevala...
da li je to pametno...ne znam...mozda prije nije...jer morace jednom da izadje...
ali ne sada...nisam jos spremna...previse je to sve za mene...
dal mi Bog daje snagu...dal postajem jaca...zrelija...ne znam....
Znam samo da ovo vise nisam ja ona stara...od nekad...
Moram da mislim od cega da zivim
dje da zivim
kako,sta
o svim troskovima
onda tu su svi koji pate kroz ovo
plasim se za ovog,za onog
ova bolest sve nosi,samo strijepim ko je sledeci...
Znam da tako ne ide i da ce biti sta ce biti,ali jace od mene...
Idem svaki drugi,treci dan na groblje...ali rijetko,mozda samo par puta sam imala osjecaj da je on ,,tu''
ne ide...pokusavam ali ne ide...
mozda kad mu podignemo spomenik skontam,kad mu pogledam sliku...
ne znam....sve ovo mi je vise kao san...
mozda drugima...a nekada i sebi djelujem toliko jaka...
Ali ja samo jos nisam potpuno svjesna sta se desilo,mora da je to,ne vidim drugacije zasto bi se ponasala i osjecala ovako kako se osjecam...

Ljubim vas i pozdravljam,drzite se

[Bojana2311]

Rece mi jedna draga prijateljica pre nedelju dana "Bog sebi bira drustvo". Mislila je da ce mi biti lakse. Nije. Htela sam da budem sebicna u zelji da moj otac jos bude sa nama, da uziva u unucetu..nije ga ljudski ni drzao, stalno se plasio da ce ga povrediti, a bio je i slab..ali, nadam se da je otisao mirniji sa saznanjem da ga je upoznao..
Ovih dana me opet hvata i tuga i bes, jer znam da je moglo drugacije. I samo se nadam da ce prestati ljutnja i da cu naci snage u sebi da oprostim nekim ljudima i da prihvatim da je kraj. Tata bi im oprostio. Ja jos ne mogu. Suvise sam ga volela da bih mogla da predjem preko mnogo stvari. Sebicno cuvam svu ljubav prema njemu, svaku nasu salu, cesto ih se setim i nezno vratim u secanje, neka cekaju jos tamo..ne mogu jos..
A Bog? Ne moras da verujes u Boga, veruj u nesto Jano. Veruj u sebe, veruj u bebu koja ce se roditi.
Ja verujem u sina.
Imala sam problem da prihvatim sinovljevu bolest, pisala sam o tome, ali ukratko, ima poremecaj metabolizma - to je dozivotno, a jedini lek je dijeta bez proteina. Ishrana mu se svodi na voce i povrce, specijalan hleb, zamenu za mleko i jaja. To sada zvuci ok. Sada i jeste ok. Ali, kao svezoj porodilji, posle 16 dana od porodjaja, i malom bebcetu je to bio kraj sveta. Kukala sam u sebi, plakala dok smo lezali u bolnici i trazila zrno podrske od bilo koga. Psiholoske podrske nije bilo, one koje je trebalo. Podrska je stigla upravo od tog bebceta. Gledajuci u njega svaki dan, uceci od njega i uceci njega, jednostavno se desilo. Moj centar sveta, moja snaga, buducnost i vera. Videces. Tuga za ocem ce trajati dok je tebe. Bice laksih i tezih dana. Kazu da je dobro dok ide po redu. Slazem se, ali niko nije rekao kada ce doci taj red! I moj otac je umro kad mu nije bilo vreme. Eno njegove majke od 80 i kusur godina. Sahranila je najmladjeg sina.

Milin sin. To je tragedija. Svaki Milin post otplacem, i iskreno nemam hrabrosti da odgovorim na njega..Sta reci majci koja je sahranila dete? Mila, samo mogu da vam se divim sto svaki dan smognete snage da ustanete iz kreveta. Sada znam kako je biti majka, i znam koliko svaka majka strepi i zbog sitnice, ali ono sto se vama dogodilo je nesto sto prevazilazi sve.
Eto, mislila sam da cu napisati nesto pametno, i mozda utesiti nekog, ali se ne osecam tako.
Nemojte mi zameriti, kako god da izgleda, imala sam najbolje namere.
Drzite se, dragi moji.

[SVARGLA]

Jos sam tjela da napisam Sari...
Saro draga ovo sto je tvoj otac uradio majci za 8 mart ne da me odusevilo,vec mi stvarno zvuci kao neki film!
Ja sam dozivjela lijepe momente u zivotu,ali da se neko potrudi ovako kao tvoj otac....ma nemam rijeci,svaka mu cast!
Znam da vam je tuzno i tesko,ali ja uvijek kazem da ce neko zivjeti 100 godina ali nece dozivjeti da ga neko toliko voli i da cini tako divne stvari kao sto je tvoj tata za mamu!
Jako je tuzno i ,,otisao'' je mlad,ali je ostavio nesto veliko iza sebe,vas dvoje,tj. sa majkom troje,ti i brat ste dio te velike ljubavi i to je nesto najvrijednije i najljepse!

Necete ga nikada zaboraviti,ali zivot ide dalje i svi moramo da zivimo kako znamo i mozemo...

Ljubim vas sve