Kada voljeni odu...

[Bojana2311]

Mili sapatnici,
citam vas svaki dan, ali nemam snage da svaki put napisem nesto...Ne prodje nijedno citanje bez suza..
Prodje 8 meseci bez mog tate, na danasnji dan. Meni je teze nego u pocetku, kao da sam bila u nekom bunilu i neverici, a kao da tek sada shvatam da ga vise nema.
Danas mi mama kaze "Od kada je tata umro...." Ja sam se trgla. Mislim, kako umro? Dotle to ide.
Da bude jos gore, mom sinu su dosta izbaceni prsljenovi na kicmi, muz i ja smo mislili da mu je kriva kicma, isli kod fizijatra, ona kaze "Ne, tako je gradjen, vitak je i zato mogu lepo da se opipaju i da se vide"...par dana posle toga mi kaze mama da je i tata imao takvu kicmu.
Uhvatim sina kako drzi rucicu dok spava isto kao moj otac, isto kao i ja...koliko je lepo, toliko je i bolno. Koliko bi moj otac bio srecan da to zna...
Slamam se nocu, pustim "neka tece", vracaju se secanja, boli uzasno.

Medjutim, znam da bi moj otac bio srecan da me vidi srecnu, i iako se nikada vise necu smejati kao pre, dugujem mu da makar probam da budem srecna.

[gile52]

Драги моји,
баш као што рече Бојана - стално свраћам, али има дана када буквално не могу да се саставим да функционишем, па се и не јављам.
Ипак, свима вама желим снаге да издржите тугу и дате себи времена да бол мало мине, да може да се живи. У међувремену, свакоме ће годишњице смрти, рођендана, све будуће наше Н. године, сви наши рођендани, наше славе или било каква славља бити увек уско везана за сећања на наше најмилије и на немогућност да икада више буду с нама. За мене су чак некако те Н. године најтужније. За рођендан свог сина изађемо на гробље с његовим друштвом и нашим пријатељима, окупимо се око његовог гроба, спремим све оно што бих спремила за његово друштво и иначе, и послужимо се за његову душу, у помен њему. Наравно, не онако срећно и весело, с музиком, како би требало да је још жив. Али те страшне Нове године! Каква год била ситуација у којој се као народ налазимо, колико год било безнађа, безвољности, сиромаштва... ипак се још увек слави та Н. година. Управо зато што је једини празник који повезује све људе у свету, што сви тада славе, то што се у поноћ у свим могућим домовима у свету слави, весели, честита, што свуда пуцају петарде и прашти на све стране, ја се бескрајно растужим и само ми се плаче.Тада се у свом болу осећам као најусамљеније биће на планети. Сећам се колико је мој син јурио још кад је био мали, увек је он био организатор њихових прослава, сетим се колико је у тој јурњави око организације било његове енергије, радости која је кључала до границе експлозије, он није имао времена да једе, само је улазио и излазио на јуриш из куће, долазио би само да се истушира, јео стојећи, на брзину, па одмах даље, колико је среће и радости било већ у самим тим припремама. Па онда вечера с нама пре одласка на прославу, и јуриш, као кад би га неко пустио с ланца. Колико среће и радости за сваки тај празник. Памтим како би ми на вратима по његовом изласку на прославу остајао његов мирис. И тај мирис би ме остављао увек насмејану и смирену. Сада ме то свеопште весеље у овом нашем исто тако свеопштем сиромаштву, безнађу и безвољности унапред растужује. И ове славе, све су некако згуснуте у овом зимском периоду. Он је толико волео сва та окупљања, сва славља, дружења са другим људима. Још док су били сасвим мали он и кћерка би се са нама и нашим комшијама веселили до касно у ноћ. Пуштали смо плоче и певали и играли до ујутру. Биле су то наше најлепше Н. године. И тада смо с њима били јако срећни и нисмо ни помишљали да идемо било где, уживали смо у нашим прославама с њима. Али, тада нисмо знали оно што сада знамо - да ћемо изгубити једно наше вољено дете и да су ти тренуци зато толико драгоцени. Све те успомене сада имају много, много већу важност и тежину. И памтим мог сина као сасвим малог увек свечано обученог. Увек је за сваку прославу Н. године, рођендан или славу док је био сасвим мали волео да буде свечано обучен. Обожавао је да ставља лептир машну, да би изгледао свечано. Наравно, кад је порастао почео је да се бави прво рок а онда хип-хоп музиком и облачио се сасвим, сасвим другачије, али док је био мали увек је био "окићен" том лептир машном. Имам једну прелепу фотографију из периода када је имао само 5 година. Толико је скакао и играо се да је у једном тренутку заспао на наслону кауча, онако у тренерци, румен од јурцања. Фотографисали смо га, и ја сам наставила по кухињи да завршавам шта је требало. Било је већ скоро 23 ч кад смо га пробудили, и он је брзо отишао у купатило, истуширао се, пресвукао и наравно - лептир машна, а онда плес до зоре. Памтим како је плесао са мном тако што сам га ја држала на рукама, а он ме загрлио и певао са мном. А онда је грлио заједно и тату и мене, љубав моја. Па онда скакање са секом. Те Н. године његов хит је била песма "Боље бити пијан него стар". Из свег гласа је певао ту песму. Слутња да неће остарити, као други? Ко зна. Ипак, све ми то страшно недостаје. Страшно. И како почиње зимски период и приближава се Н. година ја почињем да се растужујем, јер се присећам тих наших прослава, те радости, те силне среће, тог дивног прошлог времена у коме смо били толико срећни, не слутећи шта ће нас снаћи.
Колико ли само свако од нас има тих неких савршених тренутака среће који се никада неће поновити, на нашу жалост.
Али, живот тече даље.
То је чињеница.
Зато и ми морамо даље. Како год.
Поздрав свима,
Мила

[Bojana2311]

Ovaj Sveti Nikola je posebno tuzan.
Svake godine, oko 8 sati mama, tata i ja odlazili bismo u crkvu, nosili slavski kolac, zito i svecu...posle toga lagana setnja kroz grad, pa kuci, nastavljali bismo pripreme za rucak, pa su na veceru dolazili gosti..
Kazu da slava uvek treba da se slavi. Mi smo ipak samo napravili zito i ici cemo u crkvu...nece niko doci, samo mama i ja. Ovaj dan je posebno tezak jer su moji roditelji na danasnji dan postali muz i zena, pre 36 godina.
Poslala sam sinoc mami poruku kako cemo pregurati danasnji dan dostojanstveno, ponosno i jako, onako kako i nosimo ovu tugu sto je ostala za tatom. Drugacije ne umem da placem za ocem i njegovom dobrotom.
Moj dragi tata...osecam kako se negde iznad nas smesi i podrzava nas, drugacije ne moze da bude. Ne zelim da bude drugacije.

[gile52]

Да, празници су увек некако тужни. Нама који смо изгубили вољене, поготово. Моја мама је пре 8 година умрла управо на дан Св. Николе, који је био слава њене породице. И мени је то тужан дан. А и иначе се растужим на саму помисао на славу, јер се мој вољени син толико радовао свакој слави. Још док је био сасвим мали увек је био свечано обучен, и желео је да све он уради - да носи колач са оцем у цркву, а после да код куће пресече колач са оцем и дедом, сачека госте на вратима, да их уведе, да их он послужи, да са њима прича, а мени да помогне све да се сервира. И тако је остало до краја његовог живота, и када је одрастао. И како уђемо у децембар, у славе, Божић, Н. Годину и сва та славља туга почиње да пуни сваки атом. Још кад за ону званичну Н. Годину (која се овде више слави!!!) почне пуцњава из свих оружја и она дречава музика,као израз доброг расположења и доказ да се ми радујемо томе, дође ми да се сакријем негде на дуже време. Али, ...

[beba2908]

22 decembra bice tacno tri meseca otkako je umrla moja mama,sanjam je skoro svake noci,nekad dobro,nekad lose....i meni je jako tesko sto idu praznici,neznam kako cu to prevazici jer ona je sve skupljala,pravila ruckove,vecere,a ja jos nemogu njene stvari iz ormana da preslozim a jelka uvek smo kitili zajedno,ona ,brat i ja

[lyki]

Prođe i ova slava ... Pregurah to nekako.. Prošle godine sam tati stavljala 40 dana baš na dan slave.. Više nemam volju da slavim uopšte! Sve čekam da dođe, sedne za sto ... Sada su samo majka i svekrva bile... Više nemam volju nizašta.. Još ide nova godina, pa opet božić, njegov rođendan...muka me hvata..

[Sara7]

Izgubila sam tatu, prošle subote, 15. decembra sa svojih 19. godina. Inače sam vrlo osetljiva osoba i ova godina mi nije bila baš sjajna još i pre očeve smrti.

Trenirala sam odbojku od svoje 9. godine i krajem septembra sam doživela rupturu ahilove tetive i rečeno mi je da ne smem više da se bavim odbojkom ako ne želim da rizikujem obnavljanje povrede i moguće veće posledice po zdravlje. Takođe je bilo nekih privatnih problema ali sam ih na kraju uspešno prebrodila uz pomoć prijatelja.

Međutim, ono što se desilo te subote mi je zauvek izmenilo tok života i način gledanja na svet. Tata je radio noćnu smenu petkom i uz osmeh se pozdravio sa nama kada je krenuo na posao kao i uvek što je radio. Nešto kasnije te noći zazvonio je telefon i kevi su rekli da je imao srčani udar na poslu i da je prebačen na VMA, kada je mama otišla u posetu i vratila se rekli su joj bili da se stanje stabilizovalo a onda je u subotu došao još jedan poziv u kojem su joj rekli da se stanje naposletku zakomplikovalo i da je preminuo.

Osećala sam kao da će zemlja da me proguta i želela sam to, plakala sam te i narednih dana i noći kao kiša, kroz glavu su mi prolazile sve stvari koje smo zajedno radili, njegove šale koje je zbijao sa mnom, od kada sam povredila nogu uvek je nedeljom uveče dolazio do mene da me poljubi pred spavanje, .. a onda je sve to odjednom nestalo i teško mi je i dalje da poverujem da više nikada neće biti njega i stvari koje smo radili zajedno. Nikada u životu nije imao ozbiljnijih problema sa srcem ili zdravljem uopšte i to je razlog više zašto ne razumem život i ono što određuje sudbinu, nije mi jasno kako se to može desiti pre svega osobi koja je zdrava i vitalna a na kraju i sa one druge strane dobra, plemenita i odgovorna prema životu..

Ne pričam ili pričam vrlo malo sa ljudima iz okruženja koji mi dođu, imam osećaj kao da mi kamen stoji u grlu kada trebam da izgovorim neku reč.
Pokušavam sebi da skrenem misli ali je vraški teško jer mi uspomene samo naviru, drugovi i drugarice dođu i odu i onda samo opet utonem u svoj narušeni svet pun uspomena na tatu. Još teže je kada vidim mamu kako pati, tata je ostavio mene, nju i starijeg brata i svi smo bili mnogo vezani za njega, ujutru zajedno doručkovali i zajedno ga čekali da se vrati sa posla da večeramo.Bila sam prava tatina devojčica i sve te sitnice me tište i uvećavaju mi bol i samo želim da što pre prestane. Sanjala sam ga odmah te noći na dan sahrane, kako smo u mom vrtiću i kako me ljuja na ljuljašci i smeje se...


Inače planiram da sledeće godine upišem medicinski fakultet, da pomažem osobama kojima je pomoć potrebna, da pokušam da u budućnosti svojim znanjem sačuvam nekome dragu osobu jer sada znam koliko je teško i koliko boli kada se ta osoba izgubi.
I zbog tate sada imam veću motivaciju za sve to, uvek je želeo da mi to bude zanimanje i govorio da je to plemenita stvar.

Saosećam se i sa vašim gubicima i znam koliko vam je teško. Moramo ići dalje zajedno, sa nama dragim osobama koje više nisu fizički tu ali u srcu ostaju zauvek... sve dok opet ne dođu vedriji dani..


Volim te tata ...

[gile52]

Драга Саро,
твој губитак је свакако велики, јер си млада, а самим тим вероватно је и твој отац био још млад, и требало је да буде уз тебе још пуно година. Али, умирања се дешавају и онда када им се не надамо и када их не желимо. Када се деси овако изненада то је шок и човек никада не може да потпуно прими ту чињеницу. Али, веруј ми - више боли доноси када ти неко драг болује дуго, дуго, и када гледаш како умире а ти не можеш ништа да учиниш. То је тек страшно. Онда умиреш и ти, полако, са њим. Сигурно ће ти много недостајати твој отац, поготово што тек завршаваш средњу школу и тек треба да уписујеш факултет. У животу ће ти се дешавати још много тога у чему је требао да учествује, и увек ће ти недостајати. Али, ево тата ти је већ нечим помогао а тек је умро - решила си да њему у помен студираш медицину, изабрала си леп и хуман позив. Још једна дивна особа са овог форума, која доста помаже људима на овом форуму са кога су лекари одавно побегли, такође је студирала и успешно завршила медицину из љубави према мајци која јој је умрла. И теби желим да истрајеш, да ти успомена на твог доброг тату буде звезда водиља и да ти помогне сећање на њега сваки пут кад будеш имала проблема или кад посустанеш. Можда ће бити тешко у неким тренуцима одржати то обећање тати, али не посустај.
А туга? Увек ће је бити. Знам да ти је тешко да разговараш са пријатељима или било киме о томе што се десило, али покушај да разговараш са својим најбољим пријатељима, да избациш макар део тог бола из себе. И мени је било тешко да разговарам са људима, нисам желела да трошим моје успомене, тренутке проведене с њим у болници, неке његове речи... са успутним људима, па ни са онима из најближег окружења. О њему сам могла најлакше да причам са родитељима дечака који је умро само 13 дана после мог вољеног сина, који се лечио на истом одељењу с њим, с којим се спријатељио у болници. Та бол нас је дубоко, доживотно повезала. С њима другачије разговарам. А на крају, и ова тема постоји зато. Понекад је лакше отворити се и причати непознатим људима него онима око себе, из разних разлога. И ми смо сви овде писали свашта. Зато, причај. Са било ким. Само се не затварај у себе. То је најтеже. Ти најбоље знаш шта можеш испричати а шта је оно што желиш да задржиш само за себе, али немој да се повлачиш, млада си. Знам да звучи испразно, али живот је пред тобом. И ти тек треба да га живиш.
Све најбоље,
Мила

[Sara7]

Mila, u pravu ste za sve što kažete. Dosta tih stvari su mi već rekli moji prijatelji, imao je 45. godina, bio zdrav, vitalan, provodio vreme sa kolegama, u slobodno vreme pravio sitnu stolariju u radionici, ... zbog toga mi je još teže da prihvatim i razumem ono što se desilo.

Potrudiću se da poslušam Vaše savete i opet postanem komunikativna jer shvatam i sama da ćutanjem i povlačenjem u sebe još više se povređujem i na kraju krajeva i sebi narušavam zdravlje. Samo ne znam još uvek da li sam spremna za to, nekako uvek kada pokušam da prevalim reč preko usta imam osećaj da ću zaplakati ali trebam i skupiti snage i preći preko toga, ne mogu se ceo život kriti ćutanjem i povlačenjem u sebe, pre svega zbog mame. Iz nekog razloga verujem da je njen bol još veći nego moj, on je bio čovek sa kojim je želela da provede ostatak života, sa kojim je dobila i odgajala decu, zajedno su prevazilazili probleme i bili podrška jedno drugom na kraju svakog dana.

Nadam se da ću i ja uspeti da postanem osoba koja će lečiti i pomagati osobama kojima je pomoć potrebna, i sama sam to oduvek htela ali sećanje na tatu i njegova želja je nenormalna motivacija da još više to želim i istrajem u toj nameri.

Drago mi je da sam naletela na ovaj forum, mnogo mi se sviđa, mnogo toga se može pročitati i naučiti i na kraju, što sam ovde mogla da iznesem šta mi je na duši.

[Bojana2311]

Saro,
primi moje saucesce.
Ja sam tatu gubila iz dana u dan, i bilo je jako tesko gledati to, i ziveti tako. Medjutim, ma koliko bilo tesko, ne moze se meriti kada neko tako drag ode iznenada. A tako si mlada. Ja imam 34 godine, svoju porodicu, malog sina, a opet se osecam tako majusno i usamljeno jer sam jedinica i bila sam isto jako vezana za oca.
Trebace ti mnogo vremena. I bice tesko, ali znaj da imas puno pravo da tugujes kako hoces, kada hoces i koliko hoces. Placi, zvuci mlako, ali za nijansu ce biti lakse. Bol ce biti tu, ali ce vremenom da postane deo tebe, i svuda ces ga nositi. Isto tako ces nositi uspomenu na tatu ceo zivot, i jednog dana pricati svojoj deci o njemu. Ne postoje reci utehe, sem da si dobrodosla ovde kada god osetis potrebu da tugu stavis pretocis u reci, meni je bar tako lakse, zato sam i otvorila ovu temu, da nam svima bude bar malo lakse, a i u secanje na nase voljene koji vise nisu sa nama.
Drzi se Saro :*

[Sara7]

Jako mi je žao zbog tvog gubitka Bojana, tuga je nemerljiva jednostavno... Evo skoro dve nedelje kasnije ja i dalje imam isti osećaj kao kada sam čula vest da je preminuo. I pokušavam da sve što pre prihvatim i prebrodim ali mi jednostavno ne ide. A i suviše je rano za to, znam. Prijatelji mi govore da se uvek trudim i skrećem misli nekim zanimacijama i dosta često uspevam ali opet se bol ne može izbeći.

Postoje oni momenti kada ostaneš sama sa sobom, kada nema nikoga oko tebe, ja pogotovo zbog povrede noge sam prikovana već par meseci za krevet, ne mogu da izlazim napolje i budem aktivna kao inače. I onda tako sam uglavnom ceo dan sama u krevetu, ne mogu nigde da idem, imam komp, imam TV ali sve to služi samo da odloži patnju. Kažem, ostanem sama obično su to oni momenti kada ugasiš svetlo i legneš da spavaš, tada dolaze misli koje tokom dana izbegavam i tada mi je i najteže. Mislim da nijednu noć nisam sklopila oči bez suza. I baš kao što ti kažeš, osećam se malom i jako usamljenom, kao da nemam više nikoga na svetu.

Verujem da je donekle lakše kada više proživiš i doživiš sa ocem, ostvariš ono što svaki otac želi sa ćerkom da je srećno uda, dobije unučiće i bude ispunjen tom srećom. Isto tako je velika stvar kada imaš podršku i ljubav svog partnera a posebno dece, nađeš snagu u njima i motivaciju da zbog njih nastaviš dalje.


Mnogo mi znači i svaka reč podrške koju pročitam ili čujem i pomažu da polako prebolim sve i tugu zamenim najlepšim sećanjem na tatu. Hvala Bojana i tebi puno što si pročitala moju priču i razumela je. :*

[gile52]

Саро,
туге и боли ће увек бити, то је неминовно. Најтеже је у почетку, док човек научи да прихвати саму чињеницу смрти и нестајања, док научи да живи без вољене особе. Али, није добро ни трудити се да се свесно померају та осећања туге и бола, да се преусмеравају мисли. Јер, тај бол мора да се одплаче. У октобру је прошло већ 3 године од смрти мог вољеног сина, а ја - 1. још увек не могу да верујем да је умро, без обзира на сву тугу која чини мој живот, и 2. још се нисам људски исплакала, иако тугујем и плачем сваки дан.
1. У стану је све остало исто, ништа нисмо мењали, и све његове ствари стоје у ормару као да је ту, његове фотографије, његов компјутер, радни сто и све те ситнице,сачувала сам чак и неке папириће на којима су његове поруке некада нама исписане кад би одлазио негде из стана, његови цртежи и неке драге играчке који су остали из детињства, ...све је ту, ... па чак и ја - која од његове смрти живим тек онако, јер не могу да нестанем - понекад, на трен, имам осећај кад однекуд уђем на врата стана да је све нормално, али као што рекох - само на трен, јер увек кад се тако осетим удари ме жестоко она страшна спознаја да није и зашто није. Тај осећај нарочито имам кад се на гробљу сагнем да пољубим његову фотографију на споменику. Веома често у трену кад се сагињем у неком милионитом делићу секунде као да помислим "Да ли је ово стварно?". То је нешто као онај тренутак када се човек буди из сна, па у том прву тренутку није начисто да ли то још сања или је будан. Моја спознаја где сам ја у том "измеђ јаве и сна" је увек болна, нажалост, али још увек имам те тренутке.
2. Имала сам ту страшну привилегију да седим крај мога сина задњих дана његовог живота и гледам како умире моје вољено дете којем сам бирала време кад ћу да га родим, да ми расте по сунцу, да буде здрав... и да водим те страшне задње разговоре с њим, који се урезују у срце и душу веома болно. И нисам могла да заплачем ни једног трена тамо у болници, пре свега не пред њим, али ни кад бих излазила у ходник нисам смела да узнемиравам друге пацијенте којима је исто тако било тешко да гледају како пролази посета у стерилном блоку, јер је то само знак да неко умире па лекари пуштају његове најближе да уђу тамо где се иначе не улази. Нисам могла ни желела да плачем ни по ходнику болнице, ни у лифту, да не скрећем пажњу других људи на себе. Нисам могла да плачем ни по улици (осим безгласно, у мраку, кад ме нико не гледа), ни у превозу (осим кад се закуцам у прозор и окренем да ме нико не види), нисам могла да плачем ни код моје стрине, код које сам била за то време у гостима, нисам могла да оптерећујем њу и њену кћерку, јер и мој стриц је умро од неког облика рака и оне су то већ преживљавале. Односно, не да нисам плакала, али нисам могла да заплачем стварно, онако јако јако сам желела и умирала у себи. Стално сам морала да имам обзира према другима. На сахрани такође нисам плакала онако како сам желела, јер је била огромна маса људи, била је то највећа сахрана у мом месту, и то ме је такође заблокирало. Сећам се да сам све време дрхтала и да сам само желела да сви нестану а ја да легнем поред мог сина и да га загрлим и тако останем с њим заувек. Кући нисам имала прилику никада стварно да отплачем, јер ту су муж и одрасла кћерка која је 2 године старија од мог сина, морала сам да мислим и на њих, да њих не увлачим у још већу тугу и бол, јер и они итекако тугују, кћерка га јако често сања, у многим сновима јој је и помогао да разреши неке проблеме, и сада је јако везана за њега и тешко је поднела његову смрт, и тако, ево прошло је већ три године, а ја због овога и због онога нисам ни једном отплакала тако страшно како сваки пут имам потребу, онако да нестанем, да ме нема, да отупим и обамрем. Чак ни на гробљу не могу, јер увек неког има и не желим да својим гласним плакањем привлачим нечију пажњу и дам прилику људима за коментарисање и сажаљевање.
Све ово причам зато да схватиш Саро, да не треба да скрећеш своје мисли и тугу на нешто друго, јер ово мора и да се одплаче. Човек не може и не сме да сабија у себе сву бол, да то гура унутра, и да се труди да се прави да се ништа не дешава, јер онда се тај тренутак само одлаже и бива још горе. Онда траје дуже, и све је теже. Плачи ако можеш, лакше ћеш пребродити. И немој да се устручаваш да плачеш пред пријатељима. И треба да плачеш, то је нормално.
А то што си тако млада и што су пред тобом силне обавезе и изазови, свакако ће ти помоћи да пребродиш. Што више обавеза будеш имала лакше ћеш то прегурати. Све што лепо урадиш у животу (укључујући и завршетак факултета) можеш у мислима да посветиш свом оцу, из љубави према њему. И то ти може помоћи, та љубав и поштовање које осећаш према њему могу ти бити нека врста водиље кроз живот. Сећаћеш се свог оца какав је био и кад год будеш имала неку дилему, знаћеш шта би ти он рекао да је жив, и шта би желео од тебе.
Поздрав, све најбоље,
Мила

[Sara7]

Skoro će mesec dana od kako je tata otišao a meni i dalje izgleda kao da je juče bio tu, sa nama. Ne znam, nisam ni u snu mogla da doživim ovo što mi se dešava sada u stvarnosti. Sve lepo i pozitivno što me malo trgne iz svega ovoga traje jako kratko, bila sam nakon nove godine na Zlatiboru sa drugaricama i sestrom i tamo mi se činilo kao da sam u nekom drugom životu. Verovatno jer sam pobegla od kuće tj. od mesta u kojem su uspomene i u kojem su ostale one ružne stvari.
Čak sam se i smejala, uspevala da noću zaspim bez suza i u neku ruku jedva čekala da se vratim kući jer sam mislila da sam spremna da se suočim sa tom tugom koja je ovde i da krenem dalje sa životom. Ali grdno sam se prevarila.

Nije izlizana fraza ali ja zaista ne umem da opišem rečima kako se osećam. Bol me probada od kako ujutru otvorim oči pa dok naveče ne zaspim sa suzama. Danju se osećam kao da sam potpuno sama na celom svetu i to me ubija u pojam i ubija mi volju za životom i neku nadu da ću izaći iz svega ovoga. Imam rođenog brata, imam sestru od strica sa kojom sam jako bliska, imam dosta drugarica koje bi mi se našle uvek ako treba ali niti ja želim da budem njima na teretu jer imaju svojih obaveza, svoje živote i svoje probleme a pogotovo sada, fakultet i ispitni rokovi a niti želim da me gledaju ovako uništenu. Ovo je nešto najgore na svetu što čovek može da doživljava, ovakav bol i ovakvu tugu i patnju ne bih, najiskrenije, poželela ama baš nikome.

Ne znam, sve mi deluje tako besmisleno i beznadežno, totalno sam izgubila veru u smisao svog života. Sve ono što sam pokušavala da iskoristim kao nešto što će mi pokrenuti ponovo život i nastaviti dalje gde sam stala mi sada izgleda kao obično zavaravanje. Zavaravam samu sebe da mogu dalje a zaista ne mogu, da postoji neko dugme gde čovek kada ga pritisne može da ode na onaj svet ja bih to dugme do sada pritisnula beskonačno mnogo puta.

Šta će biti dalje ne znam, samo molim Boga da se ova patnja i bol što pre završe, ja ne mogu više ovako..

[Bojana2311]

Dragi moji,
osecam da mogu da vas oslovim ovako, jer nas nazalost veze ista tuga, i sa vama osecam jacu i dublju povezanost nego sa nekim clanovima rodbine.
Zovu me tako iz daleka, da mi pozele srecnu novu godinu???!!!
Ja im rekoh da je nisam slavila, samo sam cekala da prodje ova prokleta 2012. Ne vredi. Jos se usudjuju da mi drze pridike da se "trgnem" radi sebe i radi ljudi oko mene ( milion znaka cudjenja ), na sta ja rekoh da niko, ama bas niko nema prava da mi odredjuje ni nacin tugovanja, ni optimalno vreme, a jos manje da mi se mesa u zivot, jer sam bila jako vezana za oca. Moje tugovanje, da ga tako nazovem, ne oseca niko, sem mene, i zaista je drsko reci cerki umrlog oca da se trgne..Odrzah tako prekookeanski monolog i bi mi lakse. Sinu pricam da je deda Bojan njegov andjeo cuvar, iako je on mali i ne razume, ali ko zna, mozda je meni tako lakse..
Eto, zato Saro, ne znam da li sam vec rekla, ali budi sebicna u svojoj tuzi, ne zadrzavaj suze, jer tuga ne valja da se suzbija. Ne placu slabi, vec normalni, zreli i jaki ljudi. Boli sada, bolece uvek, samo ce mozda malo manje boleti, odnosno ti ces se navici na to..

Budite mi dobro svi, Mila, Saro, Lyki, beba2908, defranza i svi dragi ljudi..

[cikiciki]

Saro primi moje najiskrenije sauceshce..
Nisam dugo posecivao forum,ne znam ni sam zashto..
Proshlo je 4 meseca od kada je moj otac umro i dan danas isto kao i ti,prva misao kad se probudim(i to samo onda kad imam srece pa zaspim) je pomisao na to..
Nova godina i Bozic..ni sam ne znam kako sam to pregurao..
Sutra mi je rodjendan..
jedva cekam da prodje..
Isto kao i tebi Saro,ova godina(t.j. proshla) je bila blago reci uzasna..
Toliko je teshko normalno funkcionisati,naci snage ujutru ustati za posao koji je pritom kao robija..
Gledati majku koja je se toliko trudi da bude normalna,da se bojim za njeno zdravlje..
Isto sam jako usamljen..u medjuvremenu sam se rastao sa devojkom sa kojom se zabavljao 8 godina..sa kojom sam planirao zivot..
jako je teshko..
neizdrzivo..









i