Kada voljeni odu...

[lyki]

Zelim da izjavim saucesce onima koji su izgubili drage osobe i da vam se pridruzim . I meni je otac umro sad 19og oktobra... u 48oj godini zivota. Od coveka koji je bio 2 sa 2 , nije ostalo ama bas nista . U 3 mjeseca je otisao , da ziv covjek ne vjeruje , nema sta nismo probali , ovo je neka zla sudbina .Nesto jeste. Pojam mi je bio , kao jedinica sve mi je na svijetu bio i sad mi se cijeli svijet srusio .Nista me utjesit ne moze i niti ce ikad . Nemam cemu da se radujem i budim , da mogu za njim bi, ali ziva grob ne mog .. Jebem ti i zivot kad je ovakav .

I ovde, primi moje saučešće. Teško jeste, znam to, i sada te ništa ne može utešiti, ali pročitaj sve postove na ovoj temi i veruj mi pomoći će ti. Mnogo ljudi ovde piše i sve su priče različite, a opet tako iste. Tuguj, plači, ali samo idi dalje. Ne posustaj. Početak je najteži.

[Fortuna43]

moje saucesce svima vama koji ste izgubili dragu osobu
ode i moja mama na put bez povratka
zaboravila sam sifru pa sam se nekoliko puto pokusavala ulogirati... jos uvijek sam ista fortuna.

15.10 ponedjeljak popodne, na radnom mistu mi je javljeno da je mama lose,
16.10 sam sletila na splitski aerodrom ( zivim u svedskoj) i nazvavsi da cujem na kojem je odjeljenju u bolnici doznala sam da je mama umrla ( kad sam ja krenila na put avionom ona je umrla a meni je bio iskljucen mobitel tokom putovanja).
sat ipo nakon sto sam sletila nadajuci da cu je sresti ja sam sjedila u pogrebnom poduzecu i birala ljes u koji cu je staviti, robu koju ce obuci, pisala osmrtnicu za novine...
18.10 dva dana nakon dolaska bila je i sahrana
sredila sam sve vezano za oca i brata da im prode zima sto lakse (smejsteni u u domu u apartmanu od 22.septembra kad sam bila dolje takoder jer je mama bila jako lose pa sam ih svo troje tu smjestila)

vratila se u nedjelju u svedsku, ponedjeljak bila na radnom misu ( radim u specijalnoj skoli) sa istim ucenicima i sve se mislim da sam u stvari samo mozda sanjala

29.10 prekljuce zbog jake prehlade zavrsim kod doktora a samnom su usle svekrva i kcerka ( ima godinu ipo) i dok sam ja opisivala moje simptome doktoru moja svekrva je dodala da sam jako dugo vremena slabo spavala jer mi je mama imala rak i da je nedavno umrla
ja sam pogledala moju svekrvu u shoku i nevjerici , pa cak mi je doslo i da se izvicem na nju jer od kud njoj to da je moja mama umrla??????
ne... nisam skroz na cistu sama sa sobom i jednostavno ne mogu prihvatiti da sam ostala bez osobe koja me volila najvise na svijetu, koja se molila svaki dan za mene i moju obitelj, bez mog najsigurnijeg svjetionika u zivotu...
...kako cu ja bez moje mame?????????

[Fortuna43]

drage moje samo da vas zagrlim
moja mama je jos ziva i umirem od straha da se jednom ipak nece vise javiti na telefon kad je zovnem i da me nece docekati jedno lito na ulici rasirenih ruku kad se vratim izdaleka
dijagnoza rak i metastaze su mi okinila krila, bezbriznost, veselje.... prestajem biti dijete i postajem netko tko ce ostati bez oba roditelja ( tata je slogiran) u kratkom periodu a zivjela sam u nekom svijetu gdje tudi roditelji umiru a moji su besmrtni.
mama je mogla brdo pomaknuti i nikad se nije zalila na bolesti

kako prezivjeti to da moram mamu ostaviti ispod zemlje? moju mamu???nemam pojma

moja mama

[Bojana2311]

Katarina i Fortuna, primite moje iskreno saucesce. Reci utehe nemam, samo pustim suzu svaki put kada dodjem na ovu temu, i sve se nadam da nece biti novih ljudi, ali

Pustite tugu da tece sa suzama, i drzite se!
Zagrljaj

[gile52]

Жао ми је кад видим да се стално неко нови појављује овде.
Катарина, Фортуна, примите саучешће. Као што видите по постовима на овој теми има нас доста који смо пролазили кроз ту бол и тугу, а много, много више је оних који то све држе у себи. И ја се дуже време нисам јављала, а онда ме је прича једне дивне жене са овог форума просто натерала да кренем поново да пишем и да се јављам. Ако будете имале снаге да читате наше постове видећете да смо сви прошли на сличан начин кроз то. Тешко је и боли, али другачије и не може да буде кад умре неко драг. И увек ће да боли. Али, свима нама остају и лепа сећања на сву љубав коју смо добијали од њих, на све лепе тренутке, на све речи и савете којима су нас обликовали и васпитали или просто волели. Или као мени - слике моје бебе коврџаве косе, крупних срећних очију, увек насмејаног, са ранчићем на леђима по планини кад је имао само 3 године, или са својим јастучетом и медом у возу како скаче по седишту и игра се, или када ми је нацртао "сунце за пре подне и сунце за после подне", или после кад је одрастао па ми дође однекуд право у кухињу, пољуби ме с леђа и пита "Шта то лепо спремаш", или кад се завалимо на онај "симпсоновски" кауч да гледамо ТВ, а он се наслони на мене и осетим онај његов бебећи мирис... Остају и фотографије, ко је имао среће да снима своје вољене камером па да их види и чује као да су ту. И колико год се ми дружили, причали и избацивали из себе бол у разговорима са другим људима, све то остаје у нама заувек. Неко ће успети да то сталожи на неки подношљиви ниво, неко неће. Али, један нам је живот дат и морамо да га проживимо, најбоље како знамо.
Желим вам да се снађете у овим почецима, јер како рече lyki "почетак је најтежи".
Поздрав свима,
Мила

[lyki]

drage moje samo da vas zagrlim
moja mama je jos ziva i umirem od straha da se jednom ipak nece vise javiti na telefon kad je zovnem i da me nece docekati jedno lito na ulici rasirenih ruku kad se vratim izdaleka
dijagnoza rak i metastaze su mi okinila krila, bezbriznost, veselje.... prestajem biti dijete i postajem netko tko ce ostati bez oba roditelja ( tata je slogiran) u kratkom periodu a zivjela sam u nekom svijetu gdje tudi roditelji umiru a moji su besmrtni.
mama je mogla brdo pomaknuti i nikad se nije zalila na bolesti

kako prezivjeti to da moram mamu ostaviti ispod zemlje? moju mamu???nemam pojma

moja mama

Primi moje najiskrenije saučešće Sećam se kad si se javljala ovde na forum pa te ja sokolila da ideš da vidiš mamu i da ne misliš na kraj... Kao da je juče bilo.. Mnogo mi je žao što se ovde sve više ljudi javlja.. Ne volim tužne vesti i ne volim da bilo ko izgubi nekog svog... Mnogo mi je žao.. Zaista.. Bol i saznanje da tvoje mame više nema je nešto strašno, ali to moraš da preguraš! Biće ti jako teško, ali samo polako. Daj sebi vremena da se privikneš na tu činjenicu i onda samo polako, dan po dan, mesec po mesec i kako vreme prolazi, tebi je malo lakše.. Bol je i dalje tu, ali sada je sastavni deo tebe i ne osećaš ga više kao veliki teret..
Budi jaka, molim te. Duguješ to svojoj mami!

[beba2908]

Koliko tuge na ovome forumu
Proslo je vec cetrdeset dana od kada je umrla moja mama,vreme leti a suza sve vise.
Sanjam je bolesnu,da umire...bas je tesko....samo da dodjem u fazu da neplacem pred ljudima,na ulici ja sve hocu da budem jaka ali suze same idu. valjda zato sto u mome okruzenju ima dosta bolesnih,pa me sve seca...Draga Mila vi ste jedna divna zena sa pravom recju za svakoga,kao i Svargla kroz vase postove nekako mi je lakse,valjda sto znam da nisam sama...da boli i druge...

[beba2908]

Katarina I Fortuna primite moje saucesce

[gile52]

Драга Бебо,
нажалост, на овој теми заиста има превише туге. И стално долази неко нов. Ја сам се била повукла скоро 2 године и нисам се јављала, али ми је на неки начин ова година чак тежа, па сам почела да се јављам поново. Саму сам себе извукла, подстакнута Шварглиним постовима, да поново причам о свом сину, о тузи и свему што уз то иде. Као што сам већ рекла, некоме је лакше кад прича, некоме и не. Различити смо. Понекад је лакше када се прича о томе, а понекад схватимо да се копањем старих рана по ко зна који пут само утапамо у још већу тугу, али човек једноставно осети потребу понекад да прича о свему томе, а сви смо већ схватили да је много лакше причати са људима који су прошли сличну бол него ли са људима којима смо окружени и који би нам требали бити блиски. Али, сви они спадају у ону категорију која нас свакодневно убеђује да је доста времена прошло, да се треба окренути животу, да је време да се полако заборавља... А ко може заборавити? Нисам имала срећу да ми иза сина остане неко слатко мало дете, његово, моје унуче, које бих сада неговала са посебном љубављу управо зато што би то било (осим његових ствари) једино што ми је остало од њега, а само би то могло да ми скрене мисли и испуни ме тако да би туга била подношљива. Он је то желео више од свега, и био је јако несрећан кад је схватио да због терапије неће моћи да има децу - толико је био сигуран у своје излечење да је патио што неће моћи да има децу, коју је толико желео, није ни помишљао да му је живот у питању! Али, колико год био позитиван и сигуран, није дочекао да о томе размишља као о проблему за решавање. А плакање по улици? То и ја радим, само ставим наочаре и ладно отплачем успут, рачунајући на то да то нико и не примети кад пројурим бициклом. Једино се трудим да кући не плачем, због кћерке. Али, иако знам да њој живот тече даље и да треба да живи нормално, кад однекуд дођем кући и затекнем је да слуша музику, увек се растужим и расплачем. Буде ми јако, јако тешко. Онда се закуцам у кухињу или у купатило, и одтугујем и у себи одјаучем рунду у којој умирем, кад пожелим само да се сложим на онај његов гроб и умрем, а онда - наравно - изађем после неког времена и почнем да спремам ручак или шта већ, јер немам куд. То је то. Свима нама је тако.
Према томе, плачи кад ти се плаче. Нема друге. И не дај да те убеђују како не треба и не ваља. Откачи их, једноставно. Туга мора да се одтугује. Другачије не може.
Све најбоље, поздрав свима,
Мила

[gile52]

И заборавих - прими саучешће због мамине смрти,
Мила

[Fortuna43]

o boze kako boli
neznam dali smijem staviti ( slobodno obrisite) al evo pjesme na koju mi srce puca
https://www.youtube.com/watch?v=lJfxgwoSfwg
sve ove 22 godine u tudini brojala sam mjesece, sedmice i dane do naseg susreta a sada...

[m.defranzza]

Na da našnji dan pre dve godine moj muž je umro ,izvinite nisam pisala ,čitala sam vaše postove i gušila se u suzama ,kao što i danas radim ,mnogo mnogo boli iako je prošlo pune 2godine i ako kažu da vreme leči ,nije istina sve više boli .
pokušavam da vodim neki normalan život ,da se borim sa ovim glupom karcinomom a pitam se kako kako sama naći volju i imati i snage za borbu ,kad nemate onoga ko vam je sve to bio u životu .
Želim sve da vas zagrlim i da zajedno ćutimo ,plačemo i da zajedno lečimo našu tugu koju niko ko nekoga nije dragog izgubio nerazume.

[gile52]

Драга моја m.defranzza,
знам да је тешко и да боли све више. Како време пролази, кад умре неко кога заиста волимо, он недостаје све више и све је теже савладати тугу, бол, празнину и недостајање. Од смрти мог вољеног сина прошло је три године, и на неки начин ми је ова година била и тежа. У почетку је било много бола, а сада више туге. Трудим се на много начина да то превазиђем, првенствено зато што имам кћерку и мужа и због њих морам да функционишем, али довољно је да погледам у фотографију мога сина, у његове очи, у онај драги, умиљати осмех, у то невино, безазлено лице, да све оно што мислим да сам постигла кроз веру или било шта друго, било какав труд, једноставно падне у воду и да крену сузе, туга и бол. Када бих барем могла да избришем оних његових задњих 10 дана живота, сву ону тугу и бол док сам гледала како ми вољено дете умире а ја не могу ништа да учиним, кад сам стално мислила на то како сам му једном дала живот и како би било дивно када бих - као у филмовима - могла да то за њега учиним поново, да легнем у ону његову постељу а да он мени оде кући здрав и да проживи свој живот како најбоље зна и уме, да добије децу, што је толико желео, да се још мало дружи са својом екипом, па макар то било и свега неколико година. Хиљаде ситних малих жеља, обичних, - нпр. кад је диван сунчан дан ја одмах помислим "сад би мој Немања уживао у овом сунцу", или кад је леп залазак сунца, или кад је процветао неки леп цвет у мојој башти испред зграде (у чему је уживао, и сваки пут кад би неки леп нови цвет процветао он би га апаратом снимао, да остане за успомену), кад падне први снег сетим се његових санкања кад је био мали, кад би кући долазио навече, кад би се већ укочиле и панталоне на њему од леда, и рукавице, и капа...Знам да треба да се окренемо породици и да се унормалимо и због других људи око нас, али чим помислим на њега или неко каже нешто што ме подсети на њега, или видим нешто што је он волео, чак и кад сама кући спремим нешто од хране што је он волео западне ми сваки залогај јер само мислим како би он то сада слатко јео и уживао у томе, кад негде чујем Бруса Спрингстина и његове "Улице Филаделфије" што је он волео, или било коју песму коју је он волео, ја се растужим и умирем у себи. Од свега ме највише погађа музика, јер музика је била његов живот, и свака песма коју је он волео а ја је негде чујем убија сместа, разара силном тугом, па ми се дешавало да се расплачем у продавници, на улици, било где, и онда само залепим моје наочаре на нос и кад почне да цури испод мирно обришем руком, у нади да ме људи не гледају, да ме не би сажаљевали. И кад однекуд дођем кући и нађем кћерку да слуша музику, увек се расплачем. Ја знам да њој живот тече даље, и да понекад пожели мало и музике, али ме јако растужи кад је нађем како слуша музику.Понекад и она плаче док слуша. Једном је пуштала цело поподне песму којом је он њу будио за школу кад су били мали. Ето, иако је млађи 2 године од ње одувек је он био њен старији брат који је бринуо за њу. Она је веома везана за њега, често га сања, али ипак пожели да се и мало опусти, и да некад пусти неку песму, а мене то заболи из много разлога. И зато што ме свака музика подсећа на њега, на његове муке, патњу и бол у овој болести, на то колико је некада волео музику, и зато што он у томе више никада неће моћи да ужива, неће имати прилику да слуша ни своје омиљене групе ни да чује нешто ново што би му се допало. Све то јако растужи и заболи. Зато сам му на гробљу, кад нема никога у близини, чак пуштала његову омиљену песму, која му је била и ринг-тон на мобилном, па и неке друге песме. И ја причам са њим на гробљу кад нема никога, да ме не би сажаљевали и прогласили лудом. Већина људи се тако понаша.
Жао ми је што ти поред мужевљеве смрти имаш још и ту муку да се и сама бориш са овом болешћу, што није лако, али кад се питаш како да нађеш вољу за борбу кад си сама и нема онога ко те је највише волео да те утеши, одговор већ имаш - имаш синове и саму себе, па ниси толико стара да би се предала због туге, бори се за себе и свој живот, можда ће ти се кроз унучиће вратити жеља за животом и део оне љубави коју си изгубила смрћу мужа. Ко зна шта те још лепо чека у животу! Па, зато, бори се и даље, како год то било заморно и тешко, имаш и имаћеш разлога за то
Поздрав свима,
Мила

[m.defranzza]

Draga Mila
ja mogu samo da zamislim kako je ogromna Vaša bol i tuga za sinom koga ste izgubili ,kad mene boli ovoliko za mužem .Čitam Vaše postove i gušim se u suzama jer toliko tuge i bola ima ,a Vi tako divno pišete ,hvala Vam na podršci i savetima .

[cikiciki]

nisam dugo bio na ovom forumu,jutros sam procitao sve postove od mog poslednjeg pojavljivanja ovde..
nisam plakao danima iako nema 2 meseca od kad mi je otac umro,pa sam nekako zeleo da se ispraznim,i ne mogu da dodjem do daha od suza..
Bio sam u kontaktu sa Svarglom koju ovom prilikom najiskrenije pozdravljam..
Moj otac je operisao karcinom pluca pre 13 godina,kada je meni bilo svega 15.
Naravno kao i svi brizni roditelji moji me nisu uputili u ozbiljnost svega toga,sumljam da bi tada i razumeo sve to..Operisao se te 1999-god,godine bombardovanja i svega ostalog..
I tada je pobedio..
Trinaest godina nakon toga,na redovnom jednogodishnjem pregledu ponovo se pojavio karcinom,odnosno bio je na snimku i godinu dana pre ali tadashnji lekar to nije video..
nemam snage a ni volje da krivim tog lekara..
Naravno tad pocinje agonija..vec prvi kontakti sa tom bolescu su mi govorili da je to izgubljena borba.Procitao sam da 4 od 10 osoba dozive godinu dana od trenutka kada su ustanovili bolest..tacno godinu dana je moj otac ziveo..
Za tih godinu dana sam ga upoznao vishe nego za ceo zivot,odnosno saznao neke stvari o kojima nisam imao pojma..
Ne verujem u boga(to me je upravo on naucio) niti cu ikada verovati(shto ne znaci da ne poshtujem one koji veruju) ali ako ga ima zahvalan sam mu na tih trinaest godina koje smo proziveli od prvog susreta sa boleshcu..jer sumnjam da bih bio ovde i postao ovakva osoba da je moj otac umro tada..
Cesto sam se pitao zashto sam toliko razlict od moje porodice...tih zadnjih godinu dana sam saznao da sam preslikan moj otac..i ne mogu vam opisati koliko sam ponosan na to..koliko sam ponosan na to da je bash on moj otac..i iskreno se nadam da je on to znao iako mu nikad to nisam rekao..

ustvari siguran sam da je znao..

Procitao sam vashe postove,sve strahove i sve muke koje ste preziveli i koje josh prezivljavate..manje vishe sve isto sam proshao i ja..
trenutak saznanja bolesti,polazak na hemoterapiju,prve reakcije na terapiju..prvi negativni skener,promena terapije..ponovo negativni skener,ponovo promena terapije..

Metastaze..
Makrobioticka hrana..
Kubanska vakcina..
i meseci ne prespavanih noci..
Nekako sav taj period sam bio u strahu kako cu ja sve to preziveti,kako cu izdrzati sav taj bol..Nakon shto mi je otac umro pojavilo se pismo koje je on nama pisao dok je bio bolestan(odnosno ja sam znao za to pismo ali nisam imao snage da ga citam dok je bio ziv) tek tada sam saznao koliko je njemu bilo teshko,koliko se on borio sa tim..koliko je hteo da nas poshtedi svega..koliko je ustvari voleo zivot..koliko je bio ponosan na nas..koliko je zalio sto nece doziveti unucice(bratova zena je zatrudnela tri meseca pre nego shto je umro)..
Ni sam ne znam shta vishe da napishem..zeleo sam sa nekim da podelim sve to..sa nekim ko je proshao kroz to,jer samo mi razumemo..
Citao sam kako su neki sanjali voljenu osobu svakog dana..ja sam mog oca sanjao te noci kad je umro,i kako mi je rekao da ne brinem da ce sve biti uredu..
svaki dan se setim tog sna..

Secam se da sam nekada davno kada sam bio bezbrizan procitao kako je nekom decku otac umro na rukama i pomislio kako je to teshko..on je tom prilikom napisao:
MOJ HEROJ
zahvalan sam shto sam i ja to doziveo,jer oni koji su proshli kroz ovaj pakao znaju koliko zele da budu tu tog trenutka..
MOJ HEROJ
Pozdrav svim herojima na ovom forumu..