Kada voljeni odu...

[Bojana2311]

Cikiciki,
ja tek sada postajem svesna da je moj otac umro, a proslo je vise od 6 meseci. Sinoc me je uhvatilo, nisam mogla da se smirim...a kao da jos uvek jedan delic mene oseca "vratice se"...
Sve je to proces koji ce da traje, izgleda dok je nas

[SVARGLA]

Cikiciki nisi jedini
Nama ce za 3 dana tacno mjesec dana kako je ,,otisao,, i ja kao da nisam normalna
Ne znam objasniti kako se osjecam,sinoc mi je odjednom naislo da sam ga toliko zatrebala da je tu,pocela sam da maltene vristim,a ne placem,ali sam se isto tako ubrzo smirila,sad sam u fazi da kada god naidjem na nesto njegovo npr. mobilni malo se potresem,nije strasno,ali eto...
I ja sam,neka mi Bog i on oproste osjetila jednim djelom olaksanje,jer su to bile muke,takodje olaksanje jer je ,,otisao,, mirno,a svega sam se plasila,zamisljala sam to mnogo teze i gore...
Mene vec danima grize savjest sto nisam u depresiji,sto nisam neko ko svaki dan po 100 puta zaplace,ja ne placem svaki dan,kao da sam presusila,kao da nemam vise onog osjecaja koji sam imala,ne znam kako da opisem,jako cudno i pomislim da nisam normalna,ali se onda sjetim koliko sam ga voljela,sta sam sve cinila da mu pomognem,sta sam sve obecavala Bogu preklinjajuci da ga ostavi jos sa nama i svjesna sam da ipak nisam tako los covjek,samo sam u nekoj totalno ludoj fazi,i nadam se vremenom da ce to doci na svoje...

[cikiciki]

Svargla
potpuno isto se osecam..kao da sam presushio...jednostavno toliko sam se izmucio,da nisam mesecima maltene iz kuce izashao.. nisam spavao mesecima,jer je bilo sve toliko bolno...nemam pojma kako da opishem osecaj...
isto ne krivim sebe shto nisam toliko ocajan,jer znam da sam sve na svetu pokushao..
samo se plashim da ce me stici sve to..

[SVARGLA]

Pa vidis meni isto svi kazu stice te to kad tad!
I sve je moguce,ali mislim nakon 2 godine borbe,mucenja,svega i svacega,ja sam odavno bila svjesna da ce doci dan kada cemo ga izgubiti,vjerovala sam u cuda,po 100 puta,ali se nisu desila i onda mislim da sam se na neki nacin vec pripremila na ovo...mislim ne moze ni jedan covjek na to da se pripremi,ne zna dok to ne dodje kako ce se osjecati,ja npr. nista od toga sto sam zamisljala i cega sam se plasila da ce biti kad dodje taj momenat nije bilo tako,ama bas nista...
I npr. kada idem na grob sa nekim skoro nikada ne pustim ni suzu,najvise volim da odem sama,onda se isplacem,ne znam kao da mi tudji plac,nabrajanje,vristanje remiti moje misli,moja osjecanja,ne znam da objasnim...
I nece biti lako,kroz zivot kako tece cemo dolaziti u razne situacije u kojima ce nam toliko hvaliti,to je sve normalno,meni je moj muz bio sve,i muz,i brat i prijatelj,sve sam mu povjeravala i za sve trazial savjet i imala povjerenje kao u nikoga,i sada sam to izgubila,ali ne kukam za svojom sudbinom,da Bog da zdravlja,ja zivim,idem dalje,najveca je tuga sto njih vise nema...

[neoplanta]

Pozdravljam sve saborce sa foruma, nisam ulazio neko vreme, jer stvarno nisam imao snage da udjem ovde.
Nazalost, od dana kad nam voljena osoba umre, prolazimo kroz razne faze,prvo soka, pa razmisljanja o smrtnosti, kako svojoj, tako i voljenih oko sebe, a tek nakon nekog vremena, krecemo da osecamo pravu tugu za preminulom osobom.
Nase telo ima mehanizme da nas u tim stresnim situacijama dok je se voljena osoba jos uvek borila za zivot, sacuva od toliko jakih emocija, da bi bili sposobni da funkcionisemo koliko/toliko normalno i borimo se za tu osobu... posle smrti , toliko sam bio zaokupljen svim stvarima koje je bilo potrebno uraditi, brinuo sam se i za mamu, kako ce podneti ocevu smrt, jednostavno nemate vremena, i taj luksuz da tada tugujete, bar ja nisam mogao sebi da priustim taj luksuz.
Tek sada se uhvatim kad sedim negde sa nekim, koliko odlutam mislima da sam ponovo sa tatom, misli o njegovim zadnjim danima me takodje ne napustaju... sanjao sam ga svako vece, sa mozda par dana izuzetka...
Osecaj olaksanja je normalna stvar ljudi, i ne treba da se osecate lose zbog toga... to ni u kom slucaju ne znaci da vam je manje stalo do voljene osobe, ili da niste ucinili sve sto je bilo u vasoj moci!
Takodje, svako ima svoj nacin tugovanja, kao i nacine da se bori sa cinjenicom da voljene osobe vise nema. Tu ne pomazu nikakva konvencionalna verovanja, obicaji, i sabloni, svako ima svoje misli, svoju patnju, i svoje srce.
Zelim svima puno srece i zdravlja, borcima koji se jos uvek bore za svoj ili zivot voljene osobe zelim svu snagu ovoga sveta!
I kao sto rekoh nedavno na ovoj temi
Proćiće vreme, neće ti biti puno lakše, već tek mrvicu. e ta mrvica je dovoljna taman toliko da u datom trenutku mozes da nastaviš dalje.

[SVARGLA]

Tacno tako,dobro si to rekao Neoplanta...
I tebi sve to sto si nama pozelio,sve najbolje...

[cikiciki]

Mnogo je teško..preteško..

[m.defranzza]

Moji dragi prijatelji znam kako vam je ,i jeste teško i preteško .U novembru će pune 2 godine kako mi je muž umro i još mi je ja mislim svakim danom sve teže ,ja kao nešto pokušavam da sebe zavaram i okupiram onim stvarima koje volim da radim ,ali verujte došla sam do zaklučka da samo lažem sebe i ništa više .
Kako koji dan prolazi sve više mi nedostaje i nema dana dana da neodplačem

[SVARGLA]

Sumoran dan,magla,kisa a ista sam i ja....
i plasila sam se ovoga,kako se vrijeme mijenja i odmice da ce biti sve teze....
Hvali mi jako,i zagrljaj i osmjeh i podrska,ma sve....
Razmisljam o svemu,znam da nismo jedini,trudim se da vjerujem u Boga i da sve drugacije gledam,da ne zavidim,da se tjesim i ide mi poprilicno dobro,....ali opet boli li boli zasto on....
Boli jer je bio poseban,sposoban,pametan,neko sa planovima koje je uvijek dobro ispunjavao....
Boli jer se vise sjecam ove 2 zadnje godine patnje i nekog drugog covjeka nego onog prije toga...sve je prekrila ta crna bolest i njegove muke...
Zao mi je jer je prolazio to sto je prolazio,to ni jedan covjek,ni jedno dijete ne zasluzuje...niko,bas niko...
Ne mogu nista promjeniti,ali necu ni zaboraviti...
Ne mogu prihvatiti...mislim sve mi je jasno....sta se desilo i kako je moralo....i nije bilo preko noci...Boze ne mogu ni da zamislim kako bi bilo da se to odjednom desilo...a mnogima se i to dogodi...
Tjesi me samo da za njega nema vise patnje,dal je na boljem mjestu,dal nesto postoji nakon ovog zivota...ne znam,a nadam se...zelim da vjerujem,nekad ide nekada ne...
Ne prihvatam da je sve za jednog onakvog covjeka zavrseno...ne prihvatam

Hvali mi moja Ruza,Ljubilica moja moja Svargla

[SVARGLA]

Da,i najvise mi hvali njegov miris,poseban,samo njegov,stalno sam ga njuskala,dugo vremena ga nisam mogla ni zagrliti,jer je sve boljelo...
Malo ga coknem,poceskam ledja-to je obozavao,a koji muskarac ne,i pomilujem lagano,a mirisem i mirisem,a sada nema ni toga....
Sto je najgore sve sam stvari preprala jer nije mogao da dise,smetali mu mirisi,pa sam sve na novo prala,tako da ni jedna jedina stvar nema njegov miris

Bojim se da ga nikada vise necu osjetiti....
Milujem mu stvari,a mirisa nema....
Hvali mi taj nas zagrljaj kada krenemo spavati,sklupcamo se jedno uz drugo,njegova ruka preko mene,drzim je,stegnem i mirna zaspem....sad sama spavam,nema ni zagrljaja ni mirisa,nicega....

Ali opet sebe ne sazaljevam,jer ja sam ta koja jos zivi,hoda,nista me ne boli,necu da kukam za svojom sudbinom,nadam se boljem,zalosno je samo sto je on izgubio pravo na sve,da zivi,da se smije,raduje,napreduje,radi itd....
Jednostavno ga vise nema,s jedne strane mi je to jasno,ali sa druge ne mogu da prihvatim

[gile52]

Драга Шваргло,
дуго се већ не јављам на овом форуму, а ти си ме просто извукла из мог покушаја да се склоним твојом причом о мирису твога мужа који ти сада недостаје. Ја сам већ годинама члан на овом форуму, учланила сам се због мог вољеног сина који се крајем 2008. године разболео од Нон-Ходгкиновог лимфома и Акутне лимфобластне леукемије, и нажалост после пуних 11 месеци проведених на ВМА тамо је и умро. Туга је страшна. Писала сам више пута о томе, дописивала сам се и приватно са неким члановима овог форума, највише са малим Славком који је душа и срце на свим темама овог форума, а онда сам схватила да својом тугом и болом убијам наду онима који се још боре и надају и повукла сам се, али сам све ово време наставила редовно да читам све што пишете, и пратила све ваше судбине. Пуно пута сам пожелела да се јавим, али сам увек одустајала. Јер, како бих утешила Драгану (Ганадру), после њену кћерку, тебе или било кога од вас, како бих могла да вас храбрим ја која сам изгубила вољеног сина. Како бих могла ја да делујем охрабрујуће и сугестивно на вас, кад је мој син управо доживео ту страшну судбину, иако је био изузетно храбар и позитиван, о болести није уопште размишљао ни разговарао. Он је ЗНАО да ће се излечити - знао је да ће његово лечење трајати годинама, али толико је био сигуран у себе, у своју снагу, у своју веру, у терапију коју је добијао и у своју професорку која га је лечила да није било места сумњи, он је просто био сигуран да ће изаћи из те болнице излечен, па макар то трајало и 5 година. Писала сам већ о свему томе,па нећу да се понављам. Само да кажем колико сам поносна на силно достојанство и храброст коју је мој син све време имао, с којом се борио против ове болести, и задњих његових десет дана живота које је провео у стерилном блоку умирући полако у агонији ни једног тренутка није проговорио о болести, ни једног тренутка није показао да му је тешко, да жали што одлази док се његови другари негде лепо забављају и живе своје животе, ни једном речју није се пожалио на своју судбину, на своје муке, на чињеницу да једно такво добро дете одлази на тако тужан начин, у мукама, одвојено од свих, у малој собици стерилног блока, прикачен на све могуће апарате на оној конзоли, а само месец дана пре тога се жалио како му све оне цевчице сметају кад треба да се прикључи на интернет и нервирају га. Ето, на крају су га те цевчице држале у животу, а онда је после 7 дана докторка саопштила да нема смисла да му се продужавају муке и да су одлучили на конзилијуму да му искључе све лекове, да га више не муче. Саслушала сам то и део мене је тог часа умро унапред са мојим вољеним сином, а онда сам обрисала сузе и ушла код мог вољеног детета и трудила се да се зезам с њим, јер још је могао да прича. Видео је да му више не дају лекове и схватио је да броји своје задње сате живота, а ипак је и то поподне покушао да мене утеши, рекавши ми како једва чека да то са трансплантацијом заврши и да дође кући, да седне у свом кафићу (где је цело његово друштво још од почетка средње школе седело сваког дана, то им је била друга кућа), да се сунча напољу (јер био је октобар и лепо време), и да просто чека ко ће први од његових другара да наиђе, јер није желео да им се јави, да их изненади. То је причао мој син, који је знао да кроз инфузију више не добија ништа осим лека против болова и оног који му је вештачки одржавао пулс којег он више није ни имао! А ја нисам смела ни да стегнем уста а камо ли да заплачем. Кад је он био толико храбар како бих ја смела да нарушим и један трен те храбрости и достојанства, морала сам да се и ја правим да је све у реду, и да покушавам да га забавим некаквим причама и даље. Обоје смо, једно због другог, глумили да он тих дана завршава испијање своје припремне терапије за трансплантацију матичне ћелије. Да, то је и требало да се деси, али болест се преко ноћи навратила свом жестином и он је одједном имао све ћелије у организму малигне! Није било никаквих шанси да преживи, али докторка му је макар пружила тај привид, давала му је лекове све до на три дана пред смрт, да му не би тако грубо саопштили да немају шта да учине за њега и да ће умрети, пружила му је први пут ту малу лаж да му олакша одлазак. Он је тачно знао да умире, али нисмо о томе причали, и ја - која сам седела крај њега тих његових задњих дана живота - нисам се уопште опростила од њега. Нисам смела да нарушим тај тако вешто изграђен привид од његове лекарке, нисам се усудила да покушам да му било шта кажем за крај, за опроштај, иако сам толико тога желела да му кажем, да га држим као бебу у рукама, љубим и мазим, и да плачем заједно с њим, али он је био толико храбар и достојанствен до задњег свог свесног тренутка, толико смирен и храбар, није показивао ни мало туге и бола, и ја нисам смела то да нарушим својим болом и својим сузама. Како сам издржала то само ја знам. Користила сам тренутке када је затварао очи и полако "одлазио" да га мазим, љубим, и да му шапћем све оно што сам желела да му кажем, али чим би се тргнуо, погледао макар и на трен, ја сам престајала. За мог храброг сина морала сам и ја да будем храбра. Зато је моја туга и бол сада страшна. Свега ми је жао, свега. Како је време пролазило стално бих се сетила по нечега новога - а што нисам то урадила или рекла....Било је ствари којих сам се стила тек после више месеци, пола године...
Гледано са стране, страшно је што је таквом тешком смрћу умро неко млад, стар свега 23 године, дете које је било омиљено, дете које је свакога познавало и сви су њега знали и волели, био је добрица. Али, гледано из мог угла то је још страшније. Није ми страшно само што је умро мој вољени син, што сам као мајка доживела оно што је најстрашније - да сахраним дете, страшна је сва та туга и усамљеност којом је он сам изнео своју болест. Једноставно, од почетка нас је штитио, уопште није причао о томе како му је, да ли је тешко, каква је терапија, како то све изгледа, али смо ми то посредно схватали. Када је дошао кући крајем априла на две седмице, пред свој рођендан, пао је у кому и за мало умро од хитне до болнице. Ту ноћ је једва прегурао, и сутрадан пре подне смо га вратили на ВМА, није дочекао ни свој рођендан за који смо се с толиком радошћу спремали, нас двоје смо се договарали шта да спремим, коју торту и које колаче, па роштиљ, па чак му је његова професорка дала дозволу за једно пиво, што је испричао чак и другарима. Чудно је да је баш тада, седећи једног дана с њима у кафићу (пре него што је пао у кому) испустио кашичицу док је мешао кафу у шољи, сагнуо се и смејући се рекао "Бацио сам кашику", у жаргону, како клинци кажу за неког кад умре. Сви су му другари скочили са столица и рекли му "Ћути, будало, шта то причаш!" После непуних 6 месеци је и било тако, нажалост.
Дан пре него што је умро, након што је из његове стерилне собе изашла моја рођака која се опростила с њим, он је погледао у небо кроз прозор и рекао "Погледај како је лепо небо, како лепу боју има сунце на заласку" Тог трена сам знала да ћу до краја живота увек плакати кад год буде леп залазак сунца, кад год погледам у небо, или кад неко случајно изговори такву реченицу, увек ће ме болети. И боли. Још како. Сваки залазак сунца боли, боли, јер то је било само дан пре него што је коначно стало моје храбро, велико срце. И увек се сетим како је као мали нацртао диван цртеж - на левој половини папира је било жуто сунце са зракама према средини, а на десној половини у десном углу наранџасто сунце са зракама у лево окренутим тј. према средини папира, кад је он на моје питање шта је то одговорио "Сунце за пре подне и сунце за после подне". Љубав моја мала, кад сунце излази оно је бљештаво, жуто, пуно светлости, а кад залази онда је те загасито-нараџасте боје. Чудно је да ме је тај његов коментар властитог цртежа пратио кроз цео живот увек са осмехом, увек бих се осмехнула кад бих се тога сетила, а управо то наранџасто сунце је било и задње које је видео. И он је то знао, а није заплакао или показао тугу. Колико је био храбар!
А све ово пишем због тог мириса. Он је био мало пунији, али увек је имао тај дивни бебећи мирис, баш као беба, чисто и нежно је мирисао, и ја сам волела да се нагнем и пољубим га да осетим тај дивни дечји, невини мирис. Како је био умиљат и драг као мали, права добрица, свачија маза, тако је и као одрастао остао онако болно безазлен и добар, дечји чисте душе, пун љубави према свима. Зато данас избегавам малу децу, плаче ми се чим ми се појави неко слатко мало дете, подсети ме на њега и те прелепе године када су ми деца била мала и све је било препуно љубави, безбрижности, сви смо били тако срећни.Он је увек био насмејан, самим својим бићем је био чиста љубав, душа моја мала. И моје колеге на послу су га и као одраслог звали Бека, зато што сам ја увек препричавала његове фазоне, и свима је био Бека. Он је био од оних ретких што и кад одрасту у себи задрже оно невино дете.
Како време пролази све је теже. Када умре неко заиста вољен, не заваравајте се да ће вам време донети мир. Напротив, све више недостаје, а све је више туге због свега што је он претрпео у тих задњих годину данна свога кратког живота, када сам и ја знала да он сигурно неће проживети живот уобичајен, али сам се молила да преживи ту трансплантацију и да нам дође кући, да га мазимо и пазимо и волимо страшно, најјаче што можемо јер знамо да неће поживети дуго, да му угађамо у свему и заједно с њим уживамо у сваком посебном дану као да је сваки тај дан један живот, и да се радујемо сваком новом дану, па колико трајало. Само да је преживео, победио болест и вратио се кући, па макар на 10 година, а онда сам после молила па макар и на 5, па макар .... макар само да се врати из болнице па колико год живео. Али, није нам се дало...
Али, да се вратим ономе због чега и пишем. Мирис. Случајно се некако десило да нисам опрала постељину у којој је мој син спавао када је задњи пут био кући, крајем јула - почетком августа. Пошто му је било лоше, ја сам отишла са њим за Београд и то је остало на кревету. Тамо сам остала дуже, а када сам се вратила једноставно нисам хтела да је оперем. Ту ноћ сам спавала у његовом кревету, јер ми је било тешко, и желела сам да осетим његов мирис. А онда је све кренуло као у убрзаном филму. После његове смрти сам једноставно оставила ту његову постељину и нисам хтела да је перем управо да сачувам тај његов мирис. И заиста је све време остао тај мирис моје чисте бебе. Држала сам је тако годину и по дана. Кад нам је неко долазио у госте ја сам склањала његову постељину и нисам дала да неко спава на његовом јастуку. После сам ипак коначно опрала ту постељину, али је и сада држим посебно, са његовим јастуком на коме је спавао. Можда претерујем. И сачувала сам све његове ствари, само сам поклонила по једну његову мајицу другарима из његове хип-хоп групе и другарима с којима се дружио. Све остало чувам и данас. И кад перем његове ствари увек користим омекшивач који је он волео, па његове ствари у ормару и данас миришу као да је ту.
Чудно је то како је - извана гледано - све као и пре, у стану ништа нисмо мењали јер нисмо могли, а у души пустош, ништа није као пре и никада више неће бити. Много боли и после оволико времена. Ето, у понедељак 15.10. биће тачно три године од смрти мог вољеног сина. И ништа није лакше. На неки начин - теже је.Све више недостаје. Кад погледам на празан кревет расплачем се. Јер, знала сам ујутру, кад дођем да га будим, да станем тако и гледам га како мирно спава, као беба. Знала сам да стојим дуго и гледам га како мирно спава и волим га бескрајно, тако, само погледом. Гледам - моја беба, не може да стане у кревет кад испружи ноге! С таквим је миром спавао да сам уживала да га гледам како спава. Боже, како ми недостаје тај поглед на њега у кревету!
Могла бих да пишем без краја и конца, али и ово је предугачко.
Драга Шваргло, никада неће бити лакше!
Уједно да искористим прилику (сад кад сам се коначно јавила) да изјавим саучешће Драганиној деци, Мартини због њене Зринке (дивно, дирљиво писмо и дирљиво пријатељство, надам се да јој је лакше бар мало), и свима осталима са ове теме који су у међувремену изгубили своје вољене. Уплатите за њих молитве у неком манастиру кад год можете. За њих, ми сада једино још можемо да се молимо и да их помињемо и мислимо на њих. И обавезно за задушнице идите у цркву, парастос који се тада одржи за све упокојене је нешто заиста дирљиво, када се сви присутни у цркви моле заједно са свештеником за душе наших вољених умрлих. Верујем да су тада заиста с нама, макар на трен, и да знају да их волимо и тугујемо за њима.
Онима који се још боре са овом болешћу желим све најбоље. Волела бих да се јави Верица, да чујемо шта је с њом и Лакијем, и многи други са теме "Пријатељи", с којима сам се раније дописивала, надам се да су сви добро.
Поздрав за све,
Мила

[SVARGLA]

Draga Mila neka ste se javili,ja sam davno par puta naisla na vase poruke i shvatila sam da ste izgubili sina,ali nisam zapamtila vas nik,sad znam ko ste

Pisite slobodno,ovo je tema za to,nije za bodrenje i ,,lazne nade,, vec onako kako nam je na srcu,kako nas boli i kako imamo potrebe da tugujemo...

Moja tuga je velika,ali vasa je neopisivo veca....

Citam,i gusim se u suzama,pola stvari,ma vecinu kako pisete kao da sam ja pisala...

Uf isto kao i vas sin je bio omiljen,dje god da makne,sta god da radi,jednostavno je umio sto kazu,zivimo u malom gradu,niko nikad jedne ruzne rijeci za njega nije rekao...isto kao vas sin bio je neko ko je sve emocije u sebi cuvao,takav je bio i prije bolesti...meni je to smetalo da budem iskrena,ja sam cista suprotnost

Sto se tice mirisa,ja pokusavam da omirisem njegov okovratnik za vrat iliti tu kragnu,zaboravila sam kako se medicinski kaze,nju nismo oprali jer smo je nosili taj zadnji put kad smo krenuli na kontrolu i terapiju,poslednji put,i nije se vise ni vratio svojoj kuci...
Posteljine nema neoprane,pokusala sam deku prije nego sam je oprala da pomirisem,ali dugo nije koristena i nije imala mirisa,jednostavno mislim da ga vise nema...
Mozda je malo previse sto ovo pisem,ali kada su ga u kovcegu donjeli kuci,pomilovala sam ga i poljubila i nisam osjetila nista,a djever moj kaze da je mirisao onako kao i uvijek,jako,jako mi je zao i ne znam kako to nisam ja osjetila,jer sam ja najbolje poznavala taj njegov miris
Sto se tice kukanja,zaljenja bio je slican vasem sinu,doduse on je stvarno u poslednji par mjeseci kad ga stisne muka znao da zagalami,opsuje,i svasta kaze,ali bi za par minuta vec promjenio pricu i sam bi rekao ne slusajte me vidite da sam vise pukao,ne znam sta pricam...jednostavno su bile prevelike muke,ja se divim njima svima,stvarno se divim mnogo,mnogo...to je neopisiva snaga i dobrota!
Vidite,nakon vasih ovih recenica da ste bili uz njega i da mu nista niste pricali o smrti to me muci vec danima....
Moj muz je takodje znao od cega boluje i od pocetka je znao da mu nema lijeka,ali kroz svu borbu smo stvarno u momentima vjerovali u cuda,i nije se predavao,bio je jaci i od mene...
Meni je njegov Dr. takodje rekao par dana prije smrti da je to to,da se priblizilo,pa dan prije smrti da mu je to poslednji dan,ja sam vidjela to i sama ali sam se nadala da ce pogrijesiti koji sat,koji dan,ne mnogo,ali ipak malo pogrijesiti,ali nisu...
Bila sam sa njim poslednja 48 sati konstantno,izasla bi samo na 1-2h da jedem i istusiram se,i znam da je bio pametan,znam da je sve trpio radi nas,ali mi nije jasno da ni sa Dr. nikako o smrti nije pricao,ni sa nama,mislim prihvatam to,tako mu je vjerovatno bilo lakse,ali me kopka da on nije to prihvatao,da je iako je vidio sta se desava taj zadnji dan i noc nista opet nije rekao,nije se ni oprosti sa mnom,zadnje sto sam ga upitala je bilo dal da ga presvucem,samo je klimnuo glavom potvrdno,nakon par min. kad sam ga upitala nije vise ni reagovao,samo je onako jako otvorio svoje oci i gledao u jednu tacku,to je vec bilo nesvjesno stanje...
Prije toga je 2 puta rekao kao mmm mumnjao je,kao da je pokusao da kaze nesto na M ali nije uspio,e to me jede,jede me pomisao da je tek tada kada je vec bio jako lose shvatio da se blizi taj cas,da je htio nesto da mi kaze a nije uspio,boli,boli me jer mi nije rekao ni ,,cuvaj se,, ma bilo sta,nista...
Znam da je sve to mislio,da je sve to receno,nema mnogo sta da se kaze,ali ipak bi mi znacilo...
Eto kopka me to danima,i znam da je bolje da ne razmisljam,nisam mu mogla reci e nocas umires,nisam,a on je vidio,ja tu zadnju noc nisam mogla da sakrijem suze,zadnji sat-dva zivota drzala sam ga za ruku i dok mi je to polozaj dozvoljavao mazila ga po celu,samo sam ponavljala da ce sve biti ok,da ce sve proci,nema vise bola,nema vise patnje,i citala molitvu u sebi,suze lile i lile,ali mislim da tada nije vise ni bio svjestan,nije ni vidio,a kada sam u sred noci izasla na hodnik sa dezurnim Dr. koji mi je rekao da odem,da ga ostavim samog,da nece docekati jutro,kad sam se vratila pitao je ,,Sta je,sto te zove Dr. sta ti kaze...,, nisam mu mogla reci vec sam slagala da razgovaramo o mom ostanku preko noci,srecom ostala sam,sklanjali me cijeli dan,ali hvala ti Boze bila sam uz njega do poslednjeg daha...
A vama Mila ne znam sta da kazem,sto kaze jedna Dr. koja nas je posjetila prije par dana za vas nema nikakve utjehe,ostaje nam da zivimo,za njih,za one koji su jos tu,pa kako nam bude i ostaje nam to da ih nikada ne zaboravimo,da se za njih molimo i nadamo da cemo ih jednog dana vidjeti,eto to je to...
Sve najbolje vam u zivotu zelim

[SVARGLA]

Da citam kada kazete da su mu iskljucili te lijekove,tako je slicno bilo i sa mojom muzem,taj dan popodne je bio lose,lose je disao,samo je vikao na mene da zovem Dr. da mu daju nesto,kad je sestra dosla povikao je dajte mi nesto vidite da umirem!
Zovnula sam Dr, dosao je,ja sam znala da mu daju sta mogu i imaju,dali su mu za bol i za disanje koliko su mogli,ali hvala im veliko sto kazete da su ostali ljudi,pa su kada su vidjeli da ga hvata panika sto nema vise nista da mu bude lakse davali su mu infuzije i odma bi se malo smirio,pustali ih da teku lagano,najlaganije sto moze da bi on sto vise bio miran i ta poslednja nije istekla potpuno,ostalo je jos par kapi prije nego je ispustio svoj poslednji dah...
I kiseonik su pustali maksnimalno,ali nije vise bilo spasa,nije izdrzao...
Ugasilo se to malo izmuceno tijelo...
A sto se tice neba nije ga spominjao moj muz,ali ja kada ga god pogledam pomislim na njega,pogotovo uvijek volim da gledam zalazak i kada se neobicno isara pa bude narandzasto,ljubicasto,ma divno,sve mi tijelom prodju neke emocije...
Eh zivote,tezak li si...

[gile52]

Драга Шваргло,
Ја нажалост нисам била уз мог сина у тренутку смрти, и то ме прогања све ово време, страшно жалим због тога. Ипак је то био стерилни блок, у коме су смештени тешки болесници, они пре или после трансплантације матичних ћелија и они у јако лошем стању. За њих је сваки улазак нечијег блиског рођака у стерилну собу (у коју скоро да не улази ни докторка, већ само сестре са назувцима на ногама, мантилима, маскама на лицу, рукавицама) знак да неко умире. То је страшно за гледање свакоме од тих болесника, јер их тера на размишљање о исходу њиховог лечења и о томе када ће доћи ред на њих и каквом ће смрћу умрети. Тешко је свима њима. Зато ми докторка није дозвољавала да остајем баш и ноћу. Одлазила сам обично око 22,00 ч, а то вече је већ било прошло 22,30 ч кад је дошао болничар и рекао ми да морам да идем. Било ми је тешко да га пољубим и оставим у таквом стању, јер сам се плашила да га ујутру нећу затећи. Страшно је што је умро сам. Стално мислим о томе како сам морала да будем уз њега док је умирао. Било би то мени страшно, још једна туга за памћење, али верујем да би њему било лакше да сам га испратила онако како сам га и донела на овај свет, с љубављу, мазећи га, држећи га за руку и храбрећи да оде у свет без бола, а ја да имам прилику да му кажем колико сам га волела и колика је срећа за мене била сваки тренутак са њим, да му кажем да је за мене - иако сам сама бирала време када ћу да га родим, да расте по сунцу, да одмах те прве године једе свеже воће и поврће, здраву храну (!!!) - иако сам га ја родила он био дар од Бога. Жалим само јако што ми је био дат на чување тако кратко. Мислим да нико не треба и не сме да умре сам. То је тако тужан тренутак и свако би морао да има поред себе некога ко би га држао за руку и охрабрио да пређе у други свет без страха. Дубоко жалим што ми није било дозвољено да останем и ноћу уз мог сина, да га испратим. Јер, умро је свега неколико сати после мог одласка, те ноћи у 1,15 ч. Верујем да је умро сам, и да су сестре ушле кад се огласио апарат, када је већ умро. Кад год о томе размишљам, а размишљам веома, веома често, много ме то боли. Замишљам га како је покушавао још по неки пут да отвори очи и да погледа, како је покушавао да удахне ваздух (и он је био прикопчан на кисеоник, дисао је преко цеви), колико му је било тешко у тим задњим тренуцима и увек ме то јако, јако боли. Просто мислим да би здравствени радници морали да имају мало осећаја и у таквим тренуцима прескоче своја крута неписана правила, и дозволе људима да се опросте од својих најмилијих и да им својим присуством у тим задњим тренуцима олакшају одлазак у смрт. Лично бих волела и да сам могла да будем с њим док је умирао и да су ме сестре пустиле да останем с њим насамо макар на 10-15 минута после смрти, да се опростим од мог детета, не бих плакала због других болесника, била бих тиха, само бих му шаптала све оно што сам желела да му кажем, љубила га и мазила, да му то остане задње што од мене добија у том страшном тренутку и да му помогне при одласку, да оде са овог света с пуно љубави, онако како је дошао у њега. Била ми је страшна помисао на то да су га одмах одатле извели покривеног чаршавом и убацили у ону ледену просторију и тамо оставили! Уместо да је код нас кући, па ако нас је већ задесила таква туга да се макар од њега опростимо сви, да себи дамо времена и да схватимо шта се десило и да имамо прилику да га измазимо и изљубимо, да не размишљам о томе да ли му је било тамо хладно, мрачно, страшно. А тек шок када смо га после скоро два дана узели из капеле! Када су нам га после облачења они радници извезли ван да га преузмемо, преко тек обучене његове мајице на грудима је била велика крвава мрља од крви која је текла кроз вену кроз коју му је био убачен Хикманов катетер кроз који је све то време добијао терапију! Замисли тек како смо се осећали кад смо видели да на њега, сада мртвог, нису хтели да утроше ни један обичан фластер, да му га ставе преко те пробушене аорте, него су оставили да му тек тако тече крв. Моја кћерка је заплакала из свег гласа кад је то видела, само што се није срушила, а ја нисам могла да се лишим оног страшног питања да ли је он уопште умро у то време када су нам рекли, јер ми је било чудно да је крв текла и после два дана. И данас о томе размишљам. И лудим. Сам чин смрти у болници би ипак могао да буде мало достојанственији за све који су у то, нажалост, укључени када би здравствени радници у тим тренуцима показали просто мало људскости, заборавили крута правила и чињеницу да је мало кревета, мало пара, мало особља, да су слабо плаћени и сви нервозни. Ономе ко умире потребно је само мало пажње. Или да дозволе њиховима најмилијима да буду уз њих. Тако мало тражим, а тако би много значило и мом сину и свима који су на тај начин умрли - сами, у грозној болничкој соби, далеко од својих најмилијих, у мукама, тужно.
Немој себе да мучиш нагађањем шта је хтео да ти каже кад је схватио да заиста умире, да је то крај. И сама си схватила да је немогуће осетити баш тај тренутак, јер они нажалост нису били потпуно свесни до краја, па да су имали могућност да осете свој крај и да онда кажу те нама тако драгоцене речи за крај, за опраштање. И мој син и твој муж су већ пре тога полако тонули у нестајање, из твог писма видим да је твој муж ипак био више свестан, али мој син је тог задњег дана од поднева већ престао да прича, само је повремено нешто у бунилу кратко изговарао. У једном тренутку је чак рекао "Сви, сви, сви су ту..." и ја сам схватила да та страшна смрт полако долази, да је вероватно видео своје умрле блиске рођаке чим је рекао да су сви ту, али ипак се још борио и понекад успевао на трен само да отвори очи, али више није могао да прича. Био је јако отекао, јер су му од тренутка када су престали да му дају лекове престали да функционишу бубрези и јетра, и све течности су се задржавале у организму. Много се мучио. И био је хладан, ноге су му биле смрзнуте. Ја сам га масирала, покушавала да их загрејем и да му задржим температуру, али то није помагало. ставила сам му ћебе на ноге, да га угрејем, а можда му је то било и тешко, ко зна, није могао да реагује више ни на шта. Усне су му биле испуцане и када бих покушала да их влажном ватицом мало овлажим, он би загризао зубима, и ја тада нисам знала да ли га то повређује и смета му или је био жедан, али кад год бих покушала да му ставим сламчицу у уста да покуша на њу да повуче мало течности, он би то стегао зубима. То је било све што је још могао. Руке и ноге већ није померао. Желела сам да будем уз њега, да га испратим, да му помогнем, али све то ми се трајно урезало у сећање, сва та бол коју је он морао да претрпи и мене јако боли, заувек. Само могу да претпостављам шта је претрпео, јер се ни једног трена ни на шта није пожалио. Све је поднео тако храбро како ја сигурно не бих. Ја бих вероватно већ после кратког времена поразмислила о одласку из болнице, и вероватно бих и изашла на лични захтев. Сама помисао на то да проведем 11 месеци живота у болници, стално се сељакајући из собе у собу, прилагођавајући се разним људима, од којих су већина били нормални и у истој муци, али је било и оних које би човек најрађе бацио кроз прозор, дакле већ то - да није било те страшне болести - па је много, а камо ли са свим тим мукама које иду уз то.
Немој да те прогања шта је хтео да ти каже и шта би ти рекао да је стигао, и да ли је постао свестан своје смрти тек тог тренутка. И мој син је чим је добио дијагнозу и погледао на интернету све што је могао да нађе о својој болести и прогнозама знао да су му шансе мале и да ће вероватно умрети, али је по природи изузетно јака личност (без обзира на то што је био тако болно невин и дечји безазлен, пун љубави, маза), веома стабилан, позитиван, па је апсолутно веровао у своје излечење, веровао је да ће он бити један од оних ретких који ће ту болест победити, па макар се лечио годинама. Та вера га је држала тако мирним све време болести и учинила је да - иако је знао да умире - до задњег свог свесног тренутка има наду у неко чудо које ће се десити. И кад кажем вера не мислим у религијском смислу, иако је био верник, од малена су обоје ишли у цркву, певали у црквеном хору, били су први полазници школе веронауке, он је чак и добио књигу као најбољи полазник те прве генерације, и касније је одлазио у цркву, постио, причешћивао се, хвала Богу причестио се и на ВМА, дан пре смрти, али као што рекох не мислим у овом тренутку на ту врсту вере, него на ону веру у себе тако мирног и јаког, да као такав може све да преброди, као и увек. И мене много тога прогања, много тога што никада нећу моћи да знам са сигурношћу. Тако и тебе. И све друге. И немој да се мучиш тим размишљањем. Смешно је да ти то кажем ја, која се изједам управо таквим мислима све ово време од његове смрти. Али, баш зато ти и кажем, јер знам како је то, покушај да не размишљаш о томе. Оно што са сигурношћу знаш јесте да је био добар, да си га ти волела и да је он волео тебе. Сигурно је да је у тим задњим својим тренуцима управо такве мисли слао теби онда кад више није могао да говори. Знаш да те је волео, и та љубав ти остаје заувек. Недостајаће, али барем имаш лепе успомене за памћење и оне ће те држати у годинама које су пред тобом. И ја има 23 године препуне лепих успомена. То ме и растужи и разнежи.
Ја сам сваки дан на гробљу, сваки дан одем код мог сина, и ево сваки пут кад се сагнем да пољубим његову фотографију на споменику (уместо њега) имам тај невероватан осећај нестварности, ја још увек не могу да верујем да се то десило њему, нама, мени. И сваког дана, али сваког, у трену кад се сагињем да пољубим његову фотографију, то моје мило насмејано лице, увек се осећам као човек који се управо буди из сна и постаје свестан себе и околине али није сигуран да ли још сања или је то стварност. И ја сам увек у неком милионитом делићу тог тренутка у дилеми да ли је то стварно, али нажалост поглед на споменик ме увек тренутно врати у стварност и тугу.
Ипак, никад нећу моћи да схватим како и зашто. Као што рекох, бирала сам им време када ћу да их родим, да расту по сунцу, обоје. Од малена су много времена проводили у природи, планинарили су с нама, пуно смо путовали, живели једним веома здравим, срећним животом пуним љубави, здраве хране, прелепе природе, дружења са дивним људима, пуно драгоцених пријатељстава са тих планинарења која трају и данас, све је било тако лепо и срећно. Како је дете у које је уложено тако пуно љубави, а које је живело једним крајње здравим животом, могло да оболи од овакве болести? Али, сви се ми то питамо, сигурна сам у то. Свако се пита како и зашто, а одговора никада нећемо добити. Само је на нама да нађемо начин да се изборимо за даљи живот без њих. Ја за себе морам да признам да не умем. Како време иде мени то све теже пада, иако имам и кћерку и знам да бих управо због овог страшног искуства морала њој да посветим сву пажњу. Али, превише ме боли смрт мога сина. Иако сам верник, идем у цркву, у прилици сам да чешће разговарам са духовницима, читам и литературу, морам да признам да ми вера није тако јака да бих могла да се изборим са овим. Јер, да јесте ја бих требала да се радујем што ми је дете у царству господњем, знам сигурно да је тамо јер је био тако добар, пун љубави према свима, несебичан, свакоме је помагао, свакога је волео, а умро је тако млад овако страшном смрћу, није стигао да погреши, дакле сигурно је тамо. Ја верујем да је тамо, али туга ме још увек разара и не знам да ли ће икада престати, да ли ћу икада то превазићи.
Молим се за њега сваког дана, кад устанем, пре спавања, и на гробљу. И наравно, у цркви. Надам се да чиним нешто добро за њега.
Ето, опет сам се искукала.
Хвала Бојани што је отворила ову тему, јер на теми "Пријатељи" јављају се људи који се још увек боре, и тамо би овакво писање било тешко свима. На овој теми је то управо оно о чему и треба да пишемо.
Свако се бори како зна и уме. Ја нисам јака као мој син, и још се нисам помакла од те туге, ни после три године. Знам да то није добро. Зато, ако можеш пронађи нешто што може да заокупира твоју пажњу, нешто чиме би могла да се бавиш да скренеш мисли са ове туге. Желим ти да успеш.
Све најбоље,
Мила

[SVARGLA]

Uh draga Mila odakle da krenem...
Da tjesite vi mene ja vas a ne zna se koja je gora
Salim se,jeste ja znam da ne vrijedi da sad razbijam glavu,kao ni vi,jer se vrijeme ne moze vratiti na zalost,sta je bilo bilo je,sta smo napravili napravili,nema nazad,samo obe mozemo jos vise da se mucimo i razbijamo glavu za nesto sto niti cemo dobiti odgovore niti ce nam ista biti lakse,ja razmisljam o tome,ali cim mi krenu tako misli sama sebi kazem da ne vrijedi,i skrenem misli na nesto drugo...pokusajte i vi,vi ste uradili sve i vas sin i dragi Bog znaju da ste imali zelju da budete uz njega,a niste vi mogli protiv pravila bolnice...
Ja se svaki dan zahvaljujem Bogu sto sam bila uz muza zadnje sate i minute,ne znam kako sam i ja uspjela ali eto...
Nigdje u nasim drzavama nije to dozvoljeno,svi znamo,uslovi nikakavi,nemamo neke manje stvari,a kamoli da ostajemo uz njih,voljela bi da sam u nekoj moci da se to promjeni,ali mislim da od toga jos dugo,dugo nece biti nista...
Prema meni je tih zadnjih dana njegov ljekar ispao covjek u pravom smislu te rijeci,zamolila sam ga da budem uz njega prvo sto duze u toku dana,mimo vremena posjete,odma je nazvao nacelnika i dao mi propusnicu,zatim sam ga pitala da budem tokom noci uz njega i kada dodje taj ,,kraj,, rekao je da po njemu to nije nikako pametna ideja za mene,ali da razumije mene i moju potrebu,da je to humano i sve,ali da ja necu nista mnogo promjeniti,a mogu da mi ostanu posljedice cijeli zivot,ja sam rekla da bi me to jelo cijeli zivot,savjest mi ne bi bila mirna,i kao i vi draga Mila smatram da je to stvarno nesto najmanje sto bi svi trebali uciniti za nase voljene imali oni 7 ili 77 godina,ja sam od pocetka bolesti zeljela da ,,ode,, kod kuce,okruzen ljudima koji ga vole u svojoj kuci,ali za njega je bilo bolje ovako,to mi je rekao i Dr. i ne bi izdrzao put do kuce,jednostavno toliko je bio lose...ovde je primao te sve infuzije i lijekove i mislim da se i on osjecao bar mrvicu sigurnije...
Ja kako prethodnu noc nisam spavala gotovo nikako tu zadnju noc sam bila toliko premorena,glava mi je bukvalno padala,Dr. koji je bio dezurni te noci me je zamolio da nakon 12h noci napustim bolnicu,jer jelte ,,on polako odlazi,, to je to,tesko dace docekati jutro,i on me je takodje savjetovao sto on kaze ,,kao sestru,, da to ne gledam,da odem iz bolnice,ja sam bila uplasena jel nisam znala kako to sve izgleda,nisam znala kako ,,oni odlaze,, tako da sam se plasila moje reakcije,uplasili su me svi oni da bi ja mogla da dozivim neki fras,lom,stres da necu na kraju biti normalna,jednostavno nisam znala sta da mislim,da je muz rekao da odem tu noc ja bi otisla,eto toliko sam bila zbunjena,umorna i uplasena,a uz to nisam vjerovala da ce se to desiti tu noc,tj. jutro,mislila sam da cu ga zateci ako odem,a u isto vrijeme sam se plasila sta ako kad dodjem ne bude vise tu....i sreca pa je suprug rekao ostani,tada sam i shvatila da je znao da se priblizilo,jer je prethodni dan kada su moji roditelji dosli da ga posjete rekao da me vode kuci,da odmorim,da ja niti spavam,niti jedem,eto toliko se brinuo za mene pored svoje muke,a tu noc sam ostala...
Niko nije znao kako cu ja odreagovati,dal cu vristati,dal cu dici bolnicu na noge,Dr. je vidio da sam ja svjesna,ali i ja sama nisam znala kako cu reagovati kad se to desi,a kamoli Dr. i svi ostali,ali eto dozvolili mi i ostala i hvala Bogu nisam prepala ostale...
Igrom slucaja iako je bio sa jos 3 covjeka u sobi,krevet do njega je bio prazan,pa sam ja mogla u toku noci na par min. da se spustim bila sam tako umorna i pospana,a nisam smjela da zaspem,jer sam se bojala da nece moci da me dozove a da ce mu pozliti...
On se takodje u sred noci poceo tresti od hladnoce,pokrila sam ga sa dekom,carsafom i velikim peskirom,ali opet hladnoca,a znoj lije,mokar kao cep,brisem ga,a usne,nokti,prsti modri,kada sam to vidjela znala sam da nije dobro,sto kazete usne plave,suve,tokom noci mogao je par puta da povuce vodu slamkom,ali sam mu ja tako slamcicom kvasila po kap usne... oko 4-5 ujutru je rekao da je bolje,da ja slobodno zaspem,eto a u 20 do 7 je ispustio svoj zadnji dah
Moj suprug je bio svjestan do sat-sat ipo dva pred smrt,i na tom sam zahvalna Bogu...
Nije bilo oticanja,nije bilo gusenja vodom,pluca se nisu napunila,plasila sam se toga,plasila sam se da ce da ode na mozak,da nas nece prepoznavati,plasila sam se jos mnogo stvari,koje se nisu desile,nije bilo lako,nije ali je ipak otisao mirno,i najbitnije nije bio sam!

Ja vas molim kao majku ne grizite se,ja znam kako je,gledam svekra i svekrvu svaki dan,i oni pucaju,ali upravo zbog drugog djeteta se bore da zive,da se nasmiju,da rade,ma sve,nemaju ni oni volje,da nije drugog sina i oni bi legli pored njega,to je tako,ali moraju da zive,mi poznajemo 2 zene koje su za vrijeme rata izgubile po 3 sina,zamislite to i jos su zive,ni jedna se nije ni ubila niti umrla od bola...
Vi jednostavno znate da ste dali sve od sebe,znate koliko ste ga voljeli,i nista vise nije moglo da se ucini,to znate i radi vase porodice koja je jos ziva,radi vaseg sina koji vas gleda molim vas nemojte da mislite o takvim stvarima i da vas to kida...
Evo ja obecavam da ja vise necu,mirim se sa tim,da je moralo tako,da je trebalo nesto da kaze rekao bi,jednostavno tako je moralo!
Sto se tice te krvi,ne znam sta bi vam rekla,zgrozena sam i ja i vjerovatno bi osjecala i mislila sto i vi,ne znam dal ste ih u bolnici pitali sta se desilo,pitajte nekog strucnog dal je mogla krv tako da ide?
Ja sam morala izaci ispred vrata iako sam bila sa svojim muzem,dok su ga skinuli i umotali u carsaf,provukli su ga pored mene hodnikom,a ja sam samo uspjela da ga dodirnem po bosim nogama,i otisla sam iz bolnice,nisam ni trazila da ostanem sama sa njim,a ne znam ni dal bi moglo,jednostavno u tom momentu nisam ni osjetila da to trebam da radim,zeljela sam samo da neko dodje da ne budem sama,a ga zagrlim i da se isplacem,odma sam otisla kuci i sve je spremano za sledeci dan sahrane...

Sto se tice to kako ste ih odgajali,vjera i sve nemam rijeci,vjerujte jos me vise boli kad citam sve to,kada vidim da ni vi ni on,ma niko nije zasluzio da ode tako...
Ja nisam nikada bila veliki vjernik,moji roditelji uopste ne idu u Crkvu,ali sam ja malo po malo,uz skolu i vjeronauku,kroz zivot i probleme pocela sve vise i vise da pokusavam da vjerujem,ne mogu za sebe jos reci da sam vjernik,trudim se,ali za mnoge stvari trazim jos odgovore,neke nadjem,neke ne,neke cu naci neke vjerovatno nikada...
Jedan momenat mi je dovoljan da se razocaram i posumnjam u sve,a isto tako da mi vrati vjeru!
Na klackalici sam bas...
Molim se i nadam jer mi je to jedino preostalo...
Sto se tice te zdrave hrane eto ja sam kroz muzevu bolest i na tome dobijala veliku ,,laznu nadu,, da ce se izlijeciti,vjerovala sam da promjena ishrane stvarno moze nesto da napravi,ali kad vidim da ni preventivno ne moze kao sto je bilo kod vas da sprijeci bolest,sta dalje da mislim?!
Vidim da je sve ovo sto nam plasiraju na internetu,na reklamama,... samo jedan veliki marketing!
A ne razumijem i nikada necu razumjeti kakvi su to ljudi koji zaradjuju na najgori nacin,preko bolesnih od ove najcrnje bolesti,zar misle da oni sutra ne mogu biti sledeci!?
Ali dobro,ovo je neka druga tema i moja velika boljka kojoj nista ne mogu...

Jos jednom vam kazem nemojte da brinete za ono sto ne morate,probajte da se pomirite sa nekim stvarima,da sebi i svojima olaksate ovo zivota sto nam je preostalo jer niko od nas ne zna jos koliko ce i kako ce...
Sve najbolje vama i vasoj porodici