Kada voljeni odu...

[Bojana2311]

Postovana Mila,
citam vase postove i ne prestajem da placem...nisam imala vremena, pa nisam dolazila neko vreme ovde...
Strasno mi je zao zbog vaseg sina. Vidim da je danas godisnjica njegove smrti.
Prosto ne znam sta da napisem, a ne mogu da opisem osecaj koji imam dok citam vase postove..toliko je tuzno..
I ja imam sina koji je jos beba, mozda mi je zbog toga toliko tesko i tuzno dok citam..
Dobro je jedino ako je vama za nijansu bolje, kada dodjete ovde i napisete sta vam je na dusi...jer i ja sam shvatila da tuga nece proci nikada, ali kada covek ima neki ventil, valjda je lakse..

Svarglo mila, znas i sama koliko sam navijala za vas da se desi cudo, i tebe kad citam samo mi teku suze...pre neki dan sam se naljutila na muza, pa sam se pokajala jer sam se setila tebe, i pomislila sta bi ti dala da mozes makar da se posvadjas sa svojim...kako sam samo nezahvalna...pomislila sam i na svoju majku, kako bi i ona volela makar da se posvadja sa tatom, da je tu, uh...
Drzite se, drage moje, kamo srece da nikada nisam imala potrebu da otvorim ovu temu, ni da bilo ko pise na njoj, ali...
Sad sam se setila, dan kada je moj otac umro, bila sam kod mame naravno, i dolaze ljudi, i dosle njene kolege i koleginice, i moja majka potpuno normalno prica kako se upoznala sa tatom, kao da ne kapira sta se desilo, a i ja sam bila u nekom bunilu, i povela se prica o..nekom sluzbenom putu od pre, kako mama nije isla, i ja na sve to kazem "Mama, kada ti zivot ponudi limun, napravi limunadu!" i svi me gledaju, kao, da li je normalna?? A ni sama ne znam odakle mi to..valjda taj susret sa smrcu mog voljenog oca utice na mene tako, ne znam...tako je i sa ovom temom, niko nam nece vratiti nase voljene, ali mozemo ovde da pisemo o njima, nama, nasim osecanjima..makar to..
Veliki pozdrav za sve,
Bojana

[SVARGLA]

Cao Bojance!
Eto ko bi rekao da moj zivot i to kroz sto smo prosli moze biti nekom od koristi,obicno sam na stetu,nego na korist...salim se malo ne zamjeri
Da,upravo to i drago mi je da tako razmisljas,i ja ovih dana gledam druge ljude,gledam sve i kontam eh da je sada uz mene pa da djelimo to sve,pa makar i svadje sto kazes,jer smo se cesto znali koskati,oko sitnica najcesce,ali bitno je samo da se volite i da ste ljudi,da ste jedno uz drugo,kako god,sve ostalo je nebitno!
Ljubac

[gile52]

Ево, прошао је и тај мени најтужнији дан у години. Још синоћ сам завирила на ову страницу, али нисам имала снаге да се јавим. Иако бих заправо највише волела да на тај дан одем сама, као и обично, и да седим дуго, дуго, и да се у мислима испричам са мојим сином, ипак ми је с друге стране драго када дођу његова деца и наши пријатељи због њега, буде ми драго кад их дође пуно, јер у својој лудости помислим - кад би мој Немања сада могао да их види, било би му драго што су му дошли. И његове руже! Толико је волео црвене руже. Увек их је поклањао другарицама за рођендане или неке посебне прилике. Зато ја њему увек доносим руже, и опет помисао - да може да их види обрадовао би се. И иначе, безброј пута за ове три године сам то помислила. Кад узмем да поједем нешто што је он волео, помислим на њега и оно - што би то мој Немања сад волео. Кад је направљена фонтана у центру помислила сам - ето, ни то ни дије дочекао, а сигурно би волео да ту седне с другарима, запали цигарету и мало глувари. Има безброј тих ствари које би он волео да је ту и да може, исто тако безброј оних које су се десиле после његове смрти, а није имао прилику да види, да проба, да учествује. Ето, није сазнао ни да му је другарица из одељења умрла од сличне болести. Добротворни концерт којим је прикупљан новац за њено лечење прављен је - шта је судбина! - оне ноћи када је она умирала, што деца нису ни знала, тек сутрадан је одјекнула вест да је умрла! Изненадио би се јако када би знао колико је само код нас људи умрло од исте или сличне болести после његове смрти. На 5-годишњици матуре његовог одељења већ их троје није било (један друг се убио)! Страшно је. А на гробљу читав ред иза мог Немање су све млада деца. Сама младост! Није дочекао ни да види да су му се двојица другара оженила и већ имају децу, а и његов најбољи друг, с којим је од 1. разреда основне школе нераздвојан ускоро ће се оженити, он би му био кум. Колико ћу тек пута у животу помислити - ех, да је мој Немања ту, или да може ово, или ... Волела бих да је могао да види на неки начин концерт који су прошле године правили његови другари из његове хип-хоп групе њему у помен. Штампали су и мајице, које су нам поклонили, за сваког од нас по једну. Хвала им. Сада су направили нови албум, њему у помен.Знам да га памте и често спомињу сва та њихова зезања, и то ми је драго. Волела бих да им остане у сећању заувек њихов друг. Када смо прошле године изашли на његов рођендан, управо његов најбољи друг је испричао како је за једну прославу Н. Године код њега у стану мој Немања пао у каду, јер се напио! Чак сам се насмејала на гробљу, тог трена сам видела ту сцену и било ми је тако топло око срца, а смешно, као да је тог трена био жив и као да га баш видим у кади, обученог, како се смеје. Могу да замислим. Јер, он иначе није пио, дакле само с њима кад су тако неке новогодишње или рођенданске журке, и пошто није баш био навикнут на алкохол није му требало много. Без обзира на тугу његов друг ми је тај дан учинио лепим том причом. Још кад ми је рекао да су после седели до ујутру, да се истрезни, јер није хтео кући такав да га ја видим, иако га не бих грдила, па Нова Година је, ништа страшно, ипак није хтео да ме секира или да се забринем због тога, душа моја мала. Увек је био пажљив, и имао разумевања за све. Несебичан према свима, себе није штедео када је требало било шта урадити за некога.
Чудно је како на његовом гробу и у близини увек има мачака и паса. Он је толико волео животиње и малу децу. Годину и по је на његовом гробу спавао један стари ловачки пас рахитичних ногу, кога је неко очигледно избацио из куће, па се довукао на гробље и тамо неко преживљавао. Пошто је био умиљат и никада није дирао сам ништа, ја сам почела да му доносим храну, и он је ту спавао док није једног дана нестао, угинуо је. Па је онда долазила једна маца, па сад опет имамо и неке маце и једног "Лесија". Никад их не терам, јер помислим - сад би их мој Немања мазио и играо се с њима. Једне ноћи, пре 2 године десило се нешто веома чудно. Била је зима, мрак је пао чим сам стигла на гробље, и онда одједном се по том мраку појавила једна маца. Стала је да преде и да се увија, као да је неко мази по леђима. Па се онда окренула и легла на леђа и почела да се окреће лево и десно и пружа шапе као да је неко одозго дира рукама и игра се с њом, а она као да дохвата нешто шапама. Онда је скочила нагло, како обично мачке скоче кад им досади да се играју с неким, па је направила један брзи круг око његовог гроба, у трку, па је опет дошла да се тако на леђима окреће лево-десно, па се онда протегла и тако у круг. Гледала сам и нисам се усудила да се померим, имала сам осећај као да се мој Немања игра с њом. И уживала сам у том лепом тренутку те зимске ноћи.
А деца? Шта да кажем - кад је примио прву хемотерапију и видео каква је то комбинација, колико цитостатика, он је схватио да никада неће моћи да има децу и био је јако тужан. Толико је волео децу. Кад ми је то рекао, било је то једини пут да сам видела тугу у очима, за све време његових мука за тих 11 месеци. Јако жалим што ми није остало неко детенце иза њега, да могу поново да шетам неко буцкасто слатко дете крупних, насмејаних, срећних очију, руменог лица, слатких малих уста и ситних зубића са размаком између горњих јединица, крупних коврџа, и да га волим уместо мог Немање. Да је успео да добије дете ми бисмо уз то дете ваљда мало лакше поднели, али знам да је то себично, јер како би тек њему било тешко да одлази остављајући дете иза себе.
У почетку сам мог Немању сањала у болници, али увек су то биле неке старе, прљаве болнице, неки мрачни ходници, прљави, ко зна кад задњи пут кречени зидови, све накако тужно и бедно. А онда сам почела да га сањам као малог, из тог периода кад је био најслађи а наши дани најбезбрижнији. Безброј је прелепих успомена, јер он је био дете које је уживало у дружењу, увек се без проблема упознавао са свима и за час би се спријатељио, али је умео да се игра и сам, сатима, без проблема. Толико је умео да се заигра да је закашњавао у школу у поподневној смени! Он би се једноставно играо и није размишљао о школи. А из школе кући је путовао сатима, иако нам се школа налази тачно иза наше зграде, дакле само треба да је обиђе! Па снег кад падне, цео дан би се санкао са децом са брда из треће улице до наше, кући би долазио кад му се панталоне влажне од снега на оној хладноћи потпуно укоче односно заледе, па кад више не би могао да корача онда би коначно долазио кући, онако румен, само да пресвуче панталоне и да иде поново.
Сада сам се сетила једне лепе успомене. Једном смо код рођака у селу купили и они су нам заклали свињу и све средили, и кад је све обављено - месо сређено, исечено, маст отопљена, чварци исцеђени, ми смо код њих направили вечеру и сели, запричали се, и онда смо одједном схватили да нема Немање. Кад смо га потражили, нашли смо га у соби у којој је било спаковано то наше месо, како седи на поду, између ногица му је била корпа с чварцима а он једе оне вруће чварке без хлеба, јер било је већ касно, од поноћи је почињао пост и он је знао да неће стићи да једе чварке док су свежи! Боже, кад се сетим тога преплаве ме силна осећања, и љубави, и чежње, свега. Тада је био мали, наравно, имао је можда 4 године.
Као што рекох, ја стално пратим све теме на Онкологији, и пуно пута сам имала жељу да се јавим, или да подржим некога или да изјавим саучешће после смрти неког члана, али сам се свесно склонила, да не давим друге својом тугом, јер туга потапа. Никоме не треба у овом тешком времену да болује туђе боли, јер је превише проблема којима смо окружени и свако има своје муке, али ме је Шваргла тако изазвала оном причом о мирису и извукла из моје "илегале", па нисам одолела да се не јавим.
Бојана, и твоју причу сам пратила од почетка, и ево сад кад сам се већ јавила могу да кажем да ми је жао због твог оца и свега што се догађало. Али, управо то што имаш мало дете и све те обавезе око детета, сигурно ти је помогло да другачије превазилазиш ту тугу. Увек ће је бити, и сећање на оца и нажалост и на болест и све што је он пролазио ће да остане, али ти дете расте и доноси сигурно много радости и срећних тренутака, тако да ћеш то превазићи, доћи ћеш једног дана до тренутка када ће ти успомене на оца престати бити болне а постати сетне али лепе и драге. Онда ће све бити лакше. Ја сам имала прилику само неколико пута да се осетим тако, и то баш - као што сам горе написала - када ми је на његов рођендан његов најбољи друг испричао за ону причу о кади и Н. Години. Толико ми је то било симпатично да сам се чак и насмејала, и било ми је лепо кад сам помислила на њега како се смеје у оној кади.
По оном што пишеш ти си се поставила баш како треба, и у односу на маму и у односу на све остале. Чим се узмува пуно народа око тебе, десиће се да неко каже и нешто неспретно у жељи да утеши, али не треба обраћати пажњу на то.
На крају, увек сам се непознатим људима обраћала на ви, али управо на овом форуму сам се привикла да се обраћам на ти због блискости која влада међу нама иако се не знамо, па се надам да то неће бити замерено,
поздрав свима и хвала за све лепе речи утехе,
Мила

[SVARGLA]

Draga Mila divno pisete i naravno da mozete i trebate na TI,vecina nas vam mozemo biti i cerke

Sve te faze svi prolazimo i prolazicemo...i ja se tako uvijek prisjecam svega i pitam se sto nije sada ovde da vidi ovo ili ono....

Sto se tice djece i ja sam bila takvog misljenja,od pocetka braka glavna briga mi je bila samo da zatrudnim,i na zalost nakon izgubljene 2 bebe i dan danas kad pogledam sliku sa UZ i vidim nasu bebu kojoj nesto nije dalo da se rodi,sve me stegne...
Kada smo saznali za bolest,znala sam sta se desava nakon hemoterapija i kada su nam rekli da nema sanse da se izlijeci zeljela sam samo sto kazete da mi ostane nesto njegovo,njegovo dijete...
Odma sam nazvala svoju Dr. i pitala je dal u njihovoj ordinaciji moze sperma da se zamrzne,pa da ja jednoga dana ako se odlucim mogu da odem na vjestacku oplodnju i da rodim,on je u pocetku na sve bio pristao,dal rado,dal ne ne znam....ali kako se sve pocelo odvijati vidjela sam da sve manje i manje to zeli,ustvari on to nije ni spominjao a ja sam bila ta koja je govorila ajde,moramo sto prije otici,da to obavimo dok nisu krenule terapije i onda je kasno...on je samo cutao i cutao...dok jednom nije rekao da ne zeli,da ako mu Bog da zdravlja dace mu i djecu,ako prezivi bolest,ako ne da ne zeli ni to dijete da ostavlja i da bude siroce i tako je i ostalo...
Ja sam kroz bolest mnogo puta razmisljala i mogu vam reci niti sam tamo niti ovamo,i dan danas bi zeljela,mislim da se ne moze opisati ta kolicina ljubavi koliko bi to dijete bilo voljeno,sto od moje strane sto od svih njegovih....znam da bi imalo sve,ako mu ne bi ja obezbijedila dovoljno materijalnog baba,dede,djever i ostali bi koliko god da bi mogli,ali sam se opet sa druge strane plasila da ja ne bi bila dovoljno jaka,da bi pokazivala taj nedostatak i tu bol pred njim...
Znam da bi imao sve,svu nasu mogucu paznju i ljubav,ali ne bi imao oca,znam da mnogi imaju srecno djetinjstvo i bez oceva,majki,ali ipak uvijek ,,nesto hvali,, to niko ne moze ni materijalnim niti icim nadoknaditi i vidjela sam da bi se mom muzu srce kidalo da ga je dobio i morao ga ostaviti tako da sam to prihvatila,iako i dan danas razmisljam o tome,kako bi bila srecna navece kada krenem da spavam da zagrlim dio njega,ali isto tako bi me prosla i sjeta za tim sto on nije tu uz nas i sto nas ne gleda ...
Ne znam na kraju prihvatam ovo ovako jer je vjerovatno Bozija volja,da je bilo sudjeno rodila bi 2-3 djece do sada jer sam se svim silama trudila,ali nije se desilo i sve to moramo da prihvatimo tako i vi Mila,tako je jednostavno moralo biti...
Ljubim vas i drzite se

[SVARGLA]

Jos nesto da kazem drago mi je sto ste se javili,ali ako vam znaci da pisete,ako ne onda nije,nadam se da vam ovo pisanje bar za mrvicu olaksava dusu,ako ne zao mi je sto sam vas postakla da pisete...

I kada ste o tim anegdotama pisali da i ja napisem jednu malu,suprug je dan prije smrti vec bio jako lose,vec danima nije mogao ni da se makne,pluca su vec dala sve od sebe,toliko su stradala da nije mogao da dise,a svaki pokret mu je stvarao toliki napor da se odma pocinjao gusiti,gubio je dah,tako da unazad vec danima nije mogao mnogo da govori,sem kada je morao,uglavnom smo se sporazumjevali tako da on klimne glevam kada ga nesto pitam,e taj dan prije njegovog odlaska je pokusavao nesto sapcuci,da se mnogo ne umori da mi kaze,ja sam prisla jer ga nisam razumjela...kasnije sam samo shvatila ,,Brko je peder...''

Nista mi nije bilo jasno,naime u sobi sa njim su bila jos 3 bolesnika,jedan covjek je bio divan,sve mu je nutkao i pomagao sto je mogao,bas smo se svi sprijateljili,drugi je nakon par dana bio lose,pa je imao neka buncanja,pa su ga najvise uspavljivali lijekovima,tako da nije mnogo komunicirao,a treci-Brko je bio stariji covjek sa sela,onako malo mrgud,nisam bas mogla da ga definisem,ali zato je moj dragi zakljucio da je peder,e sad ja jelte plavusa prava shvatim to bukvalno,i odma se zabrinem,kako peder,kako je to moj dragi zakljucio,jel vidio kako gleda ostale muskarce,jel nekog dodirnuo,pipnuo sta je sad!?
Ja se uspanicila kao da ce nekoga da zlostavlja

Kad jedva moj muz meni objasni da nije na to mislio vec da je skrtica,sebican i slicno,posmatrao ga je kako nista ne djeli,ostali su sve djelili i pomagali se,a brko sam za sebe,na probleme drugih je prevrtao ocima,nije bio tu za pomoci,a kada bi mu se nesto od hrane ponudilo sve je uzimao,i tako on pored svoje bolesti i tako teskog stanja jedva govori,i on meni daje do znanja kako je ovaj Peder nasmijali smo se slatko,a on se iznervirao sto je meni to smjesno...

[beba2908]

Od januara pratim onkoloske sajtove i tek sada sam smogla snage da nesto napisem,sada kad moje mame vise nema.Umrla je u svojoj 56 godini od raka dojke koji je metastazirao na pluca,kosti,jetru.Razbolela se u decembru 2008,dr su rekli da su dobre prognoze,ali nista nije bilo dobro.Sve smo pokusali ,hrana,vidatox,borila se svim raspolozivim sredstvima ali............neko je drugacije hteo.Umrla je u mukama ,u suzama,svesna da nas ostavlja..........DA LJUBAV LECI ONA BI BILA ZIVA....a bilo je svega u nasoj borbi,i dobrih i losih stvari,nerazumevanje doktora,do bahatog ponasanja i dobrih ljudi koji su hteli da pomognu.Umrla je 22 septembra 2012 i nas troje samo placemo,jako nam fali,njen miris,osmeh,ma sve...............morala sam ovo da napisem

[gile52]

Драга Шваргло,
стварно сам се насмејала кад сам прочитала оно за Брку, и то слатко. И начин на који си ти то испричала ми је био симпатичан и смешан. Могу да замислим тебе, онако изморену, измучену која данима дежураш уз њега у страху да ли ћеш га затећи живог кад се вратиш од куће, како седиш уз њега и болујеш заједно с њим, а онда на самом крају зачујеш такве речи! Ево, још се смејем, стварно је лаф био кад је смогао снаге да опљује Брку на крају. Нек се зна да је Брка педер! И мој Немања се само једном изнервирао за свих 11 месеци због једног маторог из неког мањег места са југа Србије, војно лице је у питању, па је наравно човек навикао да командује и да га слушају, а био је одвратан - пошто је био болестан понашао се као свиња, мокрио је и по соби, а купатило је увек било пуно те течности, тако да су морали да гледају како и где да згазе кад унутра улазе, није повлачио воду да испере WC шољу, пљувао је по соби, итд., једном речју свиња од човека, и то је трајало веома безобразно и упорно дуже време, баш је уживао да се тако понаша пред Немањом и овим другим момком из Суботице који је био с њима у соби, и онда је мој син - који је оличење мира, стрпљивости, љубави, праштања - после више безуспешних покушаја да докторки и сестрама објасни да треба ту свињу да пребаце негде друго јер овај дечко из Суботице је већ био у тешком стању и такво понашање му је сметало (нажалост, умро је месец дана пре мог сина) једног дана једноставно устао из кревета, узео кревет тог маторог и изгурао га у ходник, позвао сестру и рекао јој "Ево вам га, па сад ви видите шта ћете с њим, назад не може!". Наравно, не морам да кажем, да су за тих 11 месеци, колико је мој син био тамо, многи умрли, али тај гадни чичица се вратио кући жив. Прича о Брки ме одмах подсетила на тог Немањиног чичицу, и он је имао бркове, био је мршав, и гад. Добро је што је твој муж имао снаге да се и на крају зеза, то је баш лепа успомена на њега, показује какав је дух имао.
А што се тиче деце, знам да ти је жао, као што је мени жао што иза мог Немање није остало неко дете,(чак сам се надала после његове смрти и прижељкивала да ми се појави нека девојка и каже да је трудна и носи његово дете, како бих се обрадовала!), али одлука твог мужа је заправо вероватно исправна. Он је сигурно размишљао онако како ти је и рекао - да није желео да дете остаје сироче, а верујем да је мислио и на оно што можда није изговорио - да би му било још теже да умре ако би иза себе остављао мало дете, била би то превелика туга. Има још једна ствар, много би ризиковала. После оваквих терапија треба много времена да се ишчисти организам од цитостатика и последица зрачења, а ви сте имали јако мало времена. Питање је шта бисте учинили том детету, каквих би здравствених проблема то дете у будућности имало, тако да - без обзира на сву тугу - можда је овако ипак боље. Надам се да нећеш да ми замериш што ово кажем, али то је нешто о чему сам и ја пуно размишљала. Увек сам се молила да Немања преживи макар неку годину, да би имао времена за љубав, брак, породицу, и децу (то као најважније), али и да је добио ту шансу, тих неколико година још живота, питање је да ли би се он и усудио да ствара дете када зна какав генетски материјал би унео у то мало биће, шта би можда учинио том свом детету.
А што се тиче исхране и тих суплемената и свих рекламираних препарата, и ја им пуно не верујем, тешко је снаћи се у мору изрекламираних производа, тим пре што се за све што се на тржишту појави и рекламира и хвали увелико, после неког времена појаве неки текстови који указују на штетност истих тих препарата или вам образлажу да то и није баш тако лековито, да не садржи баш толико тих супстанци колико тамо пише, итд. Као што је случај са Омега 3 масним киселинама, за њих сам негде налетела на обиман текст у коме се образлаже зашто то баш и није тако добар и користан препарат. Немања није користио ништа. Послушао је своју докторку, која је рекла да док траје лечење код њих не дајемо НИШТА што би подизало имунитет, јер би било контрапродуктивно нечим подизати имунитет при терапији која је имала задатак да убије и задњу болесну ћелију, дакле стварао би се супротан ефекат. Он је то слушао и није хтео ништа да користи. Ипак, кад је долазио кући у ретким приликама ја сам му гурала неки чај који сам набавила од неког травара из Јагодине, и после сам се кајала што сам га малтретирала. Зашто га једноставно нисам пуштала кад дође кући да не мисли о томе и да бар те две седмице живи као да је све у реду. А и иначе, чај је одвратан, мени се повраћало од њега.
Толико о препаратима. Премда мислим да ипак треба настојати да се организам ојача и да му се помогне да се сам бори са том болешћу, а то се постиже здравом храном, природном. Али, већ из искуства бројних пацијената са овог форума који су користили све и свашта, и често се и малтретирали тим начином исхране (пресна храна, строго дозирана у одређеним временским размацима, макробиотика итд.), да је нажалост крајњи исход био за већину исти. Дакле, ништа то није помогло. Али, ваљда свакога та проклета нада тера да се проба све, јер можда и помогне, ко зна?...
Беба 2908, свима је тешко кад умре неко кога волимо. Различити смо, па ћемо различито и да се боримо с тим. Ја баш и нисам добар пример, јер за три пуне године нисам успела да изађем из туге, а и пошто су ми мисли некако стално уз мог Немању постала сам јако деконцетрисана, готово уопште више не читам, а раније сам знала (док сам радила) да читам до ујутру до 4-5 ч, па онда легнем само мало да бих издржала на послу. Сада нисам у стању да се сконцентришем на то што читам, да бих могла да усвојим прочитано, да запамтим. Ти си млада, чим ти је мама умрла у 56. години, па немој да дозволиш да се и теби то деси. Како год ти то досадно и бледуњаво звучало, живот је ипак пред тобом. Тугу за мајком ћеш увек носити, увек ће ти недостајати, поготово у неким важним тренуцима - кад будеш дипломирала на факултету (ако већ ниси), кад се будеш удавала, кад будеш добила своје дете, итд., биће пуно ситуација у животу када ћеш пожелети да је ту и да јој кажеш или покажеш нешто, да се нечим похвалиш, или да потражиш њен савет, и онда ћеш увек бити тужна зато што је нема. Али, уз тебе ће бити неко други, и помоћи ће ти. То је живот. И ти свој мораш да проживиш најбоље што знаш. Па на крају, нека ти то буде неки мото и подстрек - да све што радиш радиш да би твоја мама била поносна на тебе. На теми "Пријатељи", једна дивна особа је имала обичај да каже "биће боље ... мора..." Држи се тога.
Бојана и Шваргло, да на крају парафразирам нашег бившег председника Слобу, - волим и ја вас,
Мила
Поздрав свима

[SVARGLA]

Pa da znao je da bude pravi laf,kao sto kazete,stvarno je bio poseban i ostao!
A ovaj brka nije bio bas toliko los kao vas,ja sam se znala sa njim fino,normalno ispricati o terapijama i slicno,nije radio takve stvari kao vas,ali eto moj muz i taj drugi su se stvarno sprijateljili,igrom slucaja od moje krstene kume svekrva je rod sa njegovom zenom,tako da ga i sada preko njih pozdravim i upitam kako je...svi su bolovali od iste bolesti i meni je pored nasih muka bilo tesko sto oni to sve moraju gledati znajuci da i njih najvjerovatnije isto ceka,e to je tuga i muka...
Ali se mom muzu jos par puta desavalo nesto jako neprijatno,nesto sto me bas pogadjalo i ljutilo,on je jos mjesec-dva prije toga kada je odlazio na terapije bio u sobi sa jos par starijih ljudi koji su takodje primali terapiju i potrefio se covjek koji je iz naseg grada i pricao je o mladom covjeku (jos ga je sa 37 podmladio na cak 22 godine!) koji je isao na Kubu i kako je svakim danom sve losije i losije,ovaj moj je sve to tako slusao i cutao,mogu misliti kako se osjecao...i zamislite sudbine nakon par dana njegovom boravka u bolnici stave tog istog covjeka krevet do njega,kada sam to vidjela poludila sam jer sam znala sta ce biti!
Odma pitam supruga da popricam sa Dr. da vidim da tog covjeka ili supruga premjesti u drugu sobu,ali moj muzic kaze ma neka bas me briga,ja kazem i treba da te ne bude briga,njegov problem sto tako prica,ne slusaj svaku...medjutim nakon dan on meni opet kaze da je ovaj pricao istu stvar,ja kezem pa zar ne zna da si to ti,kaze ma zna al se pravi,ja mu kazem dozvoli mi da ja ,,kulturno,, porazgovaram sa njim,medjutim on nije dozvolio,toliko je srce imao,kaze neka zence pusti ga...srecom izasao je nakon dan-dva....Dal je to cinio namjerno,dal slucajno znam da je mog dragog boljelo,a samim tim i mene...

Sto se tice bebe znam da je tako,vec sam napisala,znam njegove razloge zasto nije zelio,a sto se tice zatrudnjivanja mi bi taj uzorak ostavili da je htio prije hemoterapije,tako da se ja nisam plasila kakva bi beba bila,a genetike se ne bojim,jer ga i on nije dobio tako vec ko zna kako...

Sto se tice tih svih preparata i nazovi lijekova za karcinom,magla prava,svojim ocima sam vidjela da je sve biznis,i vjerujte da je na kraju najispravnije sto ga niste jos i sa tim mucili,mi smo bas namucili mog muza,nema sta nije i ne znam,slagacu ako kazem da mu nista nije 100% pomoglo,mozda mu je nesto produzilo malo zivot,da se to prije ne razvije,jer su mu prognoze bile po nekima i krace,ali nikada na zalost necu moci reci e to i to je pomoglo,kamo srece da znam,jer ko zna kome ce sve jednog dana zatrebati takav savjet,najsretnija bi bila da nikada nikome vise ne zatreba,ali na zalost....

[Bojana2311]

Bebo2908, primi moje saucesce.
Uvek se rastuzim kada vidim nekog novog na ovoj temi...

Mila, da znate da sam se pitala mesecima gde su ti ljudi koje su izlecile famozne trave i cajevi??
Onda, ima dr. Lorin Dej, koja je imala tumorcinu na grudima, zinatila se, nije nista jela i pobedila rak...mislim...posle sam citala negde da je to bio benigni tumor, i da nije istina da se nije lecila...ma, razumete sustinu..

Kad smo kod boravka u bolnici, moj otac je poslednjih mesec dana zivota proveo par dana u bolnici, pa par dana kod kuce...tamo je na onkologiji imao dobro drustvo, ako izuzmemo da su svi umrli tu negde u isto vreme...Ali, prilikom prvog boravka, u februaru ove godine, kada je doktorka uspela tatu da podigne na noge ( na dva dana, ali bili smo srecni ), bio je sa njim u sobi neki muskarac koji se zezao sa sestrama, cistacicama davao jabuke...kada je za dijabeticare bila bolja klopa, onda bi bio dijabeticar, inace je mogao sve da jede. Mnogo su se zezali, pricao mi je tata. Kada je drugi put lezao u bolnici, taj covek je bio slomljen, nije ustajao iz kreveta, samo mu je tekla infuzija, on bio pokriven cebetom, i jedva se javljao...mislim da je umro par dana pre tate...a dosao je iz Osijeka kada je poceo rat.

Boze, kako je bilo strasno sve to. Taj smrad bolnice...prosle nedelje nam je sin razbio bradu i morali smo na hitan prijem u bolnicu, ostala sam paralisana na ulazu nekoliko trenutaka...kazem muzu "Sve mi se vraca", on biser pita "Sta, porodjaj?", ja kazem "Ne, tata. " Onda je ucutao. Ali, stisnula sam zube i usla, ipak je moj sin u pitanju...

I stalno mi se vracaju neki dogadjaji, kao scene iz nekog filma...samo bljesne u glavi poslednji pogled na tatu, a znam da je poslednji, ali se ipak nadam, onda mamin poziv 12. marta u 7.55 kada mi javlja "Nema vise naseg tate".
Onda on, srecan drzi Mihajla u narucju, smeje mu se...i svaki dan tako...danima se vec uspavljujem suzama, odnosno nocima...ne mogu naglas da placem da ne probudim dete..
I, malo mi je lakse sada kada znam zasto je tata pred kraj brljavio. Secas se, Svargla da sam ti pricala da je to taj flaster u kombinaciji sa morfijumom. Mi smo sve vreme bili ubedjeni da je tata "nadrogiran" i da brljavi od tih lekova, a u stvari je kalcijum naceo mozak, to se desava pred kraj sa svima koji imaju metastaze na kostima...al' mi je uteha, a? Pa, moram da nadjem nesto...razumes me...
Eto, mile sapatnice, sto bi rekla Lyki...tuzno je sto smo se ovde sreli, ali ko zna, malo bude lakse...mada, nije nista teze nego izgubiti dete...
pisala sam vec o koleginici i njenoj tragediji sa sinom...strasno. Tako i vama, Mila, prosto ne znam sta da vam kazem, sem da duboko saosecam sa vama, i da vam se i divim, vasi postovi otkrivaju neizmernu ljubav i tugu, ali i neku snagu...oseca se snaga, u samoj vasoj sposobnosti da uspete i da se nasmejete...
Idem sada, da probam da spavam,
Laku noc, drage moje,
i zelim vam mirnu noc :*

[beba2908]

Hvala vam ,svesna sam ja svega,da smo svi razliciti,da uvek postoji gore,ali covek mora da olaksa dusu,nasi voljeni su otisli .Mene su najvise bolele njene suze kad sam joj pricala koliko je volim,da se nesekira nizasta,da cu paziti na tatu ,brata....ja sam bila umislila da ona nemoze da ode ako je nepustimo jer nije pricala nedelju dana,i svaki put kad cuje nase glasove suze su joj tekle I ako bi me sad neko ko je bolestan pitao sta da radi sta da koristi kako da se hrani,ne bi znala sta da mu kazem...leka nema....i mi smo imali raznih anegdota,pogotovo kad smo se klistirali jer su nju svi odbacili i sve smo kuci radili sami i sve je htela sta god smo nasli da treba,klistiranje kafom,pila je zeleno zito,na kraju presli skroz na presno,davali joj vidatox,travu.........lakse je kad ima jos neko ko je sve to prosao i dok sam citala vase price znala sam da ce i meni to da se desi,to nas veze ...bol i tuga

[SVARGLA]

Bojanice ja te razumijem,ali nemoj sa tim lupati glavu molim te,evo moj muz je od pocetka bolesti imao metastaze na kostima,koristio jako,jako dugo i morfij i flastere pa je do 2h pred smrt bio potpuno svjesan,znaci nista od toga se nije desilo,i kako sad to...
Ni Dr. ti ne mogu dati neke odgovore,nikada,a kamoli da ja i ti znamo sta se desavalo i zasto se gubio,sad je sve to proslo,idemo dalje,nemoj da te to kopka...

Sto se tice nase tuge,nama je najveca,a slazem se da je bol majke za gubitkom djeteta najveca,i ja takodje svaki dan slusam o nekom novom ko se razbolio,pa onda kada mi ispricaju svoju pricu ja vidim da ima stvarno i mnogo vecih i jacih problema od onoga sto smo mi prosli,sto kazu kad stvarno mislis da ne moze gore uvijek moze!
I zato se ,,kao malo tjesim,, i idem dalje...

Puno vas pozdravljam mile i drzite se,sve se izdrzi kad se mora...

[gile52]

Драге моје,
синоћ сам написала једно уобичајено "кратко" писамце, и кад сам кликнула да га пошаљем то моје писамце се негде "укрстило" са Бојаниним, које је истог трена објављено, и тако нестало негде у свемиру. Пошто нисам успела да га вратим и пронађем у овом виртуелном простору, мрзело ме да га пишем поново, па сам после тога и ја - као и Бојана - отишла на успављивање блејањем пред ТВ екраном, тако се најлепше успавам. Не знам како бих прегурала онај први период после Немањине смрти да није било те кутије у коју бих се ја тако заблејала, гледала а уствари размишљала, присећала се, правила у глави своје разне варијанте завршетака Немањине болести онако како бих ја желела да се завршило, па водила с њим силне разговоре у себи, и у томе бих се тако некако и успавала. А да су све те моје мисли ишле у тишини било би страшно, вероватно бих се погубила. Понекад би ми муж рекао "Како можеш да гледаш те глупости?" а ја само помислим у себи "Па ти немаш појма да ја ни не знам шта гледам, али нема везе".
Бојана, и лекари који су раније постојали и јављали се на овом форуму су, логично, од свих оних који су тврдили да знају "неког" ко се излечио од тих разних препарата или метода са реклама увек тражили да документују те случајеве, али то се није дешавало. Веруј ми да сам, иако је мој Немања умро, и даље редовно ишчитавала све постове и јако, јако сам се надала да ће се појавити неко ко се стварно излечио од те алтернативе, да понуди наду онима који се још боре. Тек после Немањине смрти сам имала прилике да проналазим гомилу текстова на интернету, а и гледала сам на америчким каналима на кабловској шта кажу познати амерички лекари о цитостатицима и зрачењу, и пошто се све своди на то да та терапија понекад заиста заустави дељење малигних ћелија, али углавном после неког времена иста та терапија доводи до појаве рака на неком другом органу, или се дешава да пацијенти умру и од последица саме терапије, дакле због свега тога ја сам била јако заинтересована за могућност лечења алтернативним начинима. Али, нико није понудио доказе да је излечен баш тачно одређеним препаратом или стриктним начином исхране. Углавном, у жељи да помогну себи и свом организму да се избори људи користе све што им се учини добрим и логичним, па ако и буде неког побољшања у некој фази, човек после не зна шта му је заправо помогло. Нико у оваквој болести нема времена да врши испитивања на самом себи тако што би користио један препарат неко време, па онда после други и пратио шта се дешава, па тако редом, да би утврдио шта је помогло.
А што се тиче блокаде, ја је још увек имам. Откако је мој Немања умро ја нисам ни једном била у Београду. Просто не могу да седнем у аутобус и сама пролазим тај пут, јер бих размишљала само о њему, све би ми се враћало, оне мисли које су ме мориле кад сам одлазила, оно осећање силне мучнине кад бих једва издржала пут од страха, сва она нервоза и треперење, па она позната 78-ица којом бих од моје стрине из Земуна одлазила до болнице, поглед на зграду кад изађем из аутобуса, не знам како бих успела да дођем горе до 10. спрата, а све ово време, ове пуне три године, имам жељу да одем на разговор на одељење, код докторке, да попричам и са сестрама, иако су за ове три године имале - нажалост - много нових пацијената, и ко зна да ли би ми рекле ишта од онога што сам ја желела да чујем. Тако да ми је добро познато то твоје осећање кад си застала на вратима болнице кад си водила сина због повреде. Ја јесам веома јака особа, ваљда се то најбоље види по начину на који сам изгурала све оне тужне дане уз мога сина, али ово ми је проблем који још нисам превазишла. Заправо, била сам овог лета на један дан са даваоцима крви из екипе мога мужа на Земунском кеју, али тада сам дошла с њима комбијем, паркирали смо се на кеју где је обављено то давање крви, после смо се вратили кући, тако да Београд нисам готово ни видела, барем не онај који ме враћа у болест мог детета и у сав бол који иде с тим.
А што се тиче фластера, ето и ја сам мислила да је тата пред крај тешко причао због њих, али и он је имао метастазе на костима па вероватно је имао исти проблем као и твој. У сваком случају, шта год га је довело у то стање, тужно је, као што је мени било тужно да гледам мог тату. Боже, кад сам гледала како ми тата читаву ту годину полако одлази, нестаје, осећала сам велику тугу, јер то исто није била обична смрт старог човека оболелог од рака, тата се баш трудио да нам максимално олакша, да ми не осећамо његову болест, да то не буде проблем, а самим тим својим ненаметљивим понашањем мами и мени је усадио још већу тугу и бол због тог његовог лаганог умирања.
Ваљда је нормално да свако од нас има та насумична присећања, она долазе сама, незвана, просто нам ушетају у мисли, некад изазвана неком познатом речју, неким сличним тренутком, песмом која подсети на драгу особу или неки тренутак, било како, али су често ту. Понекад нас растуже, а понекад разнеже и чак и насмеју, онако у себи. Ја се само плашим да не излапим у старости и да не почнем озбиљно да заборављам, не бих то желела. Волела бих да памтим све што је у вези мога сина до краја мог живота, до мог задњег свесног тренутка. Плаши ме помисао да ћу можда то изгубити. А проблем са страховима је у томе што се обично дешава баш оно чега се плашите.
Беба 2908, ти и твој тата сте - како то обично бива - опробали све оно што сте мислили да мами може помоћи, и барем знаш да сте покушали да јој помогнете онако најбоље како сте знали и умели. Сигурно ти је било тешко да све то гледаш, али са друге стране то што си активно учествовала у том покушају да се мама излечи и што си јој максимално помагала и у свему учествовала сигурно теби даје онај осећај да си ти лично учинила све што си могла,а то много значи. Била си уз њу, осећала си све њене муке и њену тугу и бол што одлази а сигурно је толико желела да буде још с вама, све је то јако тешко али си се са мамом повезала кроз ову болест још јаче, и то осећање ће ти увек остати, као и успомена на њу. Пребродићеш ову тугу, заједно са татом, јер то је нормалан процес. Време не доноси заборав, него неко мало олакшање због обавеза које ти живот намеће, које ће ти остављати мало времена да овако као ми стално вртиш поново и поново све те успомене и сва та питања "како" и "зашто". Само не дозволи себи да ти туга предуго траје, јер млада си, како год ти то сада звучало офуцано и досадно живот је ипак пред тобом и ти не смеш због ове туге да се повлачиш. Ја нисам попила ни једну таблету чак ни за сахрану мог сина, противник сам лекова за смирење јер они не решавају проблем који постоји, само умртвљују човека, али зато сада не могу да се сконцентришем да читам као некада и немам воље ни за чим, па се онда и сама питам шта је веће зло. Пошто си читала наше постове видиш и сама куда то води, па се усмери на време да се извучеш из туге на најбољи могући начин - нормалним, свакодневним обавезама, читај ако можеш, па чак и слушај музику ако можеш, дружи се, бави се спортом, шетај. Само се сети да би твоја мама управо то желела, да ти свој живот проживиш најбоље што можеш.
Драга Шваргла, жао ми је што је твој муж морао да у свим својим мукама истрпи и оног простака из комшилука, који је пред њим причао о човеку који је ишао и на Кубу "па ништа". Можда је само био завидан што је неко себи могао да приушти лек са Кубе а он није, па није могао да се суздржи од те своје злоћкавости, није издржао да мало не "уједе". Али, верујем да се тај човек сада сећа твог мужа мало чешће него што би желео. Није баш лако бити ни такав гад. Понекад се и такви људи суоче са својом злоћкавошћу, а то није баш пријатно. Али, нормалан човек углавном не уме да се заштити од простака, то је проблем.
Још кад се напад дешава у оваквим тренуцима и оваквим стањима... Ипак, иако му је било тешко да то слуша у тим његовим тешким тренуцима, муж ти се издигао изнад простоте свог комшије, био је стабилан и јак. И то је за памћење.
Што би рекла Бојана - одох ја на спавање. Тј. одох на онај симпсоновски кауч да блејим у ТВ, па ћу се некако и успавати.
Лаку ноћ свима, поздрав,
Мила

[SVARGLA]

Uf Mila razumijem vas,desavalo se to da tekst nestane,a ja se slomim kucajuci,moje pisamce bude i krace od vaseg,ali ja se svjedno bas iznervram,zato cesto znam odma da iskopiram,pa za svaki slucaj ako nestane samo ga opet vratim...

Jeste mozda je tako sto se tice toga ,,zloce,, ali znate poznajem njegovu porodicu,njemu je jedan sin rodjen gluhonjem,a od drugog sina djevojcica,nije ni njemu bilo lako kroz zivot, i jos sad ova bolestina,mozda je jednostavno ogorcen,a mozda nije imao,,toliko,, lose namjere,kako god sve mu najbolje zelim,jer i na njega pade ogroman teret ove bole....

Ja jos nisam legla,dan sam provela tako sto sam se stvarno za sve i svasta nervirala,toliko da me glava zaboljela,popila Panadol,ali je naisla nova doza nervoze i nista napravila nisam,ljuta sam na samu sebe jer ako se sad nerviram za ovakve stvari stvarno ne znam kako cu dalje kroz zivot kada naidjem na mnogo vece i bitnije!?
Dala sam obecanje svojoj ruzici da cu se promjeniti,ali ne ide,mozda je jos rano,pokusacu bar,ali stvarno me treba dobro istuci da se opametim...

Kako god nadam se da cu uspjeti zaspati,da mi nece naici navala raznih misli i briga,laku noc drage moje i nadam se da cete i vi koliko toliko imati mirnu noc i snove

[Jana79]

I meni je muka od autobusa 78. Narocito onaj deo od Autokomanda do bolnice Dragise Misovic. Nesmem sad tamo ni da prismrdim. A zamislite bas tamo sam ja rodjena, a tata mi tu umro A da ne pomenem ceo taj moj kraj gde je setao sa mnom od pete godine pa sve do pre par meseci. Boli me svaki cosak… Svaki moj problem, strah, ispit na fakultetu, ma sve je prosao sa mnom i pruzao mi neizmernu ljubav i podrsku kroz silne razgovore u tim nasim setnjama. E koliko smo samo kilometara presli Sekspirovom i Maglajskom ulicom. Toliko toga je ucinio za mene, a ja za njega nisam mogla apsolutno nista. Sace puna 4 meseca od njegove smrti a ja jos uvek nekako ne mogu da shvatim…

[gile52]

Драга Шваргла,
сигурно је да сви имамо жуте минуте и иначе у животу, а поготово после оваквих трагедија. И ја имам пуно дана када се мувам по кући и ништа не успевам да урадим како треба, а онда се нервирам, баш као и ти. Ипак, барем прескачем лекове. Они ништа не решавају, сви наши проблеми и даље стоје и чекају нас. Али, немој да се бринеш како ћеш да решаваш проблеме који ће тек долазити кад се сада оволико нервираш. Па, треба времена да се привикнеш на ово ново стање, да прихватиш ово што је снашло тебе и твог вољеног, породицу, да научиш да се носиш са својом тугом. Нисмо сви као Петрија из "Петријиног венца". Знам да је она свакако јача личност од нас. Она је типичан примерак наше жене са села, која нема времена за тугу и било какве емоције, умрло јој је дете, али њен муж иде на посао и она устаје да му спреми доручак и да га испрати, јер у том свету тако то иде. Живот иде даље, може да тугује тамо негде у себи, кад буде имала времена, али обавезе мора да испуњава, и нико је не пита како јој је. Далеко сам од њене снаге, а верујем и огромна већина нас. Сигурно је да је она реалнија, да чврсто стоји ногама на земљи, за разлику од мене, али шта ћу. Знам да ни православље овакву врсту туге баш не правда и не подржава, требало би другачије да поставим ствари, али не могу.
Ја вечерас нећу имати никакав проблем да заспим, јер сам до одласка на гробље кувала неке џемове, а са гробља свратила код другарице и онда је било оно "Хајде да час направимо торту", и ја остадох до поноћи код ње, па док сам се довукла кући баш сам онако лепо уморна, тачно толико да ћу без проблема заспати кад будем легла.
Јана 79, жао ми је због твог тате, али макар те за њега веже пуно лепих успомена. Знам да то може да буде управо зато још теже, али све је то уобичајено код већине нас. Сви пролазимо кроз те фазе. Ти бар можеш да кажеш да си имала оца који је за тебе увек имао времена, љубави, савета, за разлику од већине данашње деце која родитеље једва и виђају. То је велика ствар. Тачно је да ће те сва та места на којима сте били, све улице којима сте шетали, подсећати на њега и те ваше разговоре, али доћи ће тренутак када ће те успомене престати да буду само тужне, и када ће бити драге. И немој да те изједа то што ниси могла да му узвратиш, да учиниш ти нешто за њега. Ниси могла. И ја се изједам таквим размишљањем, иако реално знам да нисам могла ништа, али кад год чујемо од других људи шта су чинили нама се учини да смо и ми могли нешто више, боље, другачије, покушати на неком другом месту, па се онда растужимо и долази то силно кајање и грижа савести, али реално нисмо могли више од онога што смо учинили. Верујем да свако на крају долази до тог истог закључка, без обзира на то што се изједамо таквим мислима.
А што кажеш "сад ће пуна 4 месеца од његове смрти а ја још увек некако не могу да схватим" - мени су прошле 3 године, па сваки пут кад се сагнем да пољубим фотографију мог сина на споменику ја на трен имам осећај као кад се човек буди из сна, па у том првом тренутку није сигуран да ли још сања или је будан, да ли је то јава или сан. СВАКИ пут то помислим кад се сагнем да га пољубим! И не могу да схватим зашто .... хиљаду зашто.
Опет ћу да цитирам нашу Верицу - биће боље ... мора.
Лаку ноћ свима,
Мила