Draga Mila,
Puno Vam hvala na lepim recima utehe. Sve ja to znam al se opet nekako pitam sta bi bilo kad bi bilo i zasto je uopste bilo.. Sve tako pokusavam da nadjem neki razlog. Covek je bio sportski tip u izvanrednoj fizickoj kondiciji, nikad bolestan, nije pusio, nije pio, isao na sve preventivne preglede, zdrav kao dren i samo odjednom grom iz vedra neba… Znam ja da koliko god lupala glavu na karaju uvek dodjem do istog: pravilo je da nema pravila. Kako ti se zalomi, kakva ti je sudbina i nista vise ni manje od toga. Svesna sam ja draga Mila jos jedne stvari. Moj otac je imao 67 godine, dobro proziveo svoj zivot, i u odnosu na vasu mladost od 23 nemam pravo ama bas nista da kazem. A opet stalno pratim postove na ovoj temi i s vremena na vreme imam potebu da i ja olaksam dusu. I moram sad opet da podelim jos nesto. Mozda je glupo, ali opet da olaksam dusu i cisto da iznesem jedno svoje glupo razmisljanje, jer kome god da pomenem od bliskih ljudi svi mi kazu da bogohulim. Naime ovih dana strasno me muci poimanje vere. Verovala sam iz sve snage u boga, Hrista, molila se i istinski verovala da necega ima, da me cuva i cuje kada mu se obratim i pomolim. A sada vec danima osecam pored ove duboke tuge i mraka neku veliku prazninu. Ali po najvise neobjasnjivu prazninu i besmisao. Znam da bi mi mnogo lakes bilo kada bih mogla opet istinski da verujem. Da je to bozja volja, da on ima svoje razloge i da je pravedan, da nista nije slucajno. Ali znam da nema pravde na ovome svetu. Iako se strasno trudim da verujem, nikako mi ne ide. A opet strasno mi je tesko i zbog toga. Osecam potrebu da verujem, a ne mogu.
Trenutno sam duboko uverena da kada umrem bice mi isto kao i pre mog dolaska na ovaj svet. Sta se tada desavalo, gde sam ja bila kada nisam ni bila rodjena? Pa isto cu tu biti i kada odem. Jednostavno te nema, resis se svih problema i gotovo. Nemas nikakvu svest ni o cemu. Negde procitah citat svetog Jovana Lestvicnika: “Ucini sve kako bi izigrao svoju pamet, i cineci tako, naci ces spasenje i pravdu u Hristu Isusu”. Valjda je u tome poenta cele price. Ako dovoljno jako verujes i ubedis sebe u to, mora ti biti lakse. Ako istinski poverujem da cu se sresti sa svojim dragim ocem u carstvu nebeskom jednog lepog dana, pa kako mi nebi bilo lakse. Problem je sto ja to zelim, ali trenutno, a mozda i trajno, ne mogu. Jedino sto mogu i sto je po mom misljenju i jedino vazno u ovom preteskom besmislenom zivotu je biti dobar covek. Nekako mi se samo to racuna i nista vise.
Mozda je ruzno i ovo sto cu reci ali je prosto jos jedan moj utisak. Svakodnevno gledam raznorazni sljam u svom okruzenju kome sve cveta u zivotu. Naravno ovo ne bih pozelela ni najgorem neprijatelju, ali samo ne mogu da shvatim… Naime toliko je licemernih, losih ljudi u mom pre svega poslovnom okruzenju koji mi se keze u lice svaki dan da me vise muka hvata od te izvestacenosti. Toliko nemaju ni najmanji obzir i brigu za drugog da reci nemam. Pa se onda opet tako ko kreten pitam zasto bas moj dobri tata… zasto svi dobri ljudi i deca…Gledam prosle nedelje na TV Prvoj onu radnu akciju i neko siroto dete koje je izgubilo prvo dedu, pa tatu, pa mamu. O njemu se trenutno stara bolesna tetka u raspaloj stracari u nekom selu u kome je sto bi rekli bog rekao laku noc. Onda opet pomislim na recimo sada aktuelnog Olivera Dulica i gomilu tih lopovskih prokletinja kojima je vecito malo novca. A da ne govorim o onima koji prodavajuci razne vitadokse pokusavaju da zarade na tudjoj nesreci. Ma muka me hvata.. Izgleda da sto si losiji covek, bolje prolazis u zivotu. Hiljadu puta sam dosla do ovog zakljucka al sta sad.. Verovatno ne treba tako razmisljati.
Izvinite ne samo Vi Mila zbog svih ovih gluposti, nego i svi citaoci ovog mog uzaludnog posta. Ako bih se trgla i pokusala da maksimalno uprostim stvari, znam da o ovako teskim stvarima za sigurno ne treba razmisljati. Ma ne treba uopste razmisljati i analizirati. Treba samo stalno i neprestano raditi i imati bilo kakvu zanimaciju. A pogotovo kada dodju one misli i jezive scene iz zadnjih dana zivota nasih najmilijih. To ume da me ubije kao zeca. Naidje talas tuge koji me tako potopi da mi danima nema spasa. Al sta da se radi..
Veliki pozdrav.
Kada voljeni odu...
Re: Kada voljeni odu...
Mila hvala vam,znam sve je tako kao sto kazete,ali takva mi narav...ja za sve idem i gledam previse unaprijed,mjesto da zivim dan za dan pa kako bude...jer koliko god nesto zeljeli da napravimo ili promjenimo nekada jesnostavno nece biti moguce...,,
Lijepo ste sve rekli Jani i ja koliko vidim svi mi u sustini znamo sta nam je da kazem greska,mana,znamo u cemu je problem,znamo sta nam je to sto nam se vrti u glavi,hiljadu pitanja,i pokusavamo svako na svoj nacin da odgonetne neke stvari koje nas muce,ali polako,samo da ostanemo normalni sve ce sjesti na svoje mjesto...
Jano ja uopste ne mislim da je tvoj post glup ili nesto slicno,jer upravo sve to ja kroz glavu provlacim,i vjeruj mi sto kazes nekada mislim da je bolje da samo nesto me odvrati od takvih misli jer ce glava puci...
Po nekada je stvarno najbolje mnogo duboko ne zalaziti u te jako teske,komplikovane i ne jasne stvari...
Ja sam mozda vec pisala o svojo Vjeri,ja nisam nikada bila neki veliki vjernik,ali se trudim,godinama sama malo po malo to gradim,vjera je stvarno sirok pojam i moglo bi se o tome do sutra,ma kakav do sutra...nikada da se ne kaze i ne dokaze sve,nikada...
Slazem se sa tobom o postenju,o tim ljudima,o svemu...
Ja mogu reci svoje misljenje,ali ni ono nije uvijek isto,jer varira od raspolozenja,nekada nadjem izgovor od strane vjere,a nekada ne...kazem pretesko je...i nikada ne znaci da sam ja u pravu!
Ti svi ljudi sto mislis da im ide sve u zivotu vjeruj da nije tako,sigurno!
Ja sam sebe tako uhvatila 100 puta da za nekog kazem jao sto joj zavidim,svaka joj cast,lijepa,zgodna,,,postena,,-za ovo bas nisam sigurna,ali je u dugogodisnjoj vezi sa istim momkom
,zavrsi Drzavni fax,zaposli se,prije toga uda naravno za tog istog momka,pa i beba dodje,posao u drzavnoj firmi,lijepi uspjesni...i tako se ja divim sve dok ne cujem neke skroz druge stvari,i oni imaju i to velikih problema u porodici,pocev od zdravlja pa na dalje...
Svi ljudi,ali svi imaju probleme,ne podjednako velike,ali ih imaju,neki to malo bolje sakriju,neki ne,itd...
Ali sam misljenja da svi ljudi oboljevaju i umiru i losi i dobri,ne samo dobri,e sad koliki je omjer ja to ne znam i nikada necu saznati (tako je i bolje) i kosa mi se digne kada umre neko ,,dobar,, pa kazu ,,Eto ni Bog nece lose,uzima samo najbolje,, a onda kada umre neko na ,,losem glasu,, kaznio ga Bog,e stvarno mi smo narod koji za sve nadje odgovarajuci izgovor!
Mi nikada necemo biti sigurni dal nesto postoji,dal ne,dal se ovde sve zavrsava,dal ne,imamo samo izbor i slobodnu volju da odaberemo sta cemo da vjerujemo!
I samo da ti kazem sto je meni jedna osoba rekla,koja kaze vjeruje i te kako,da samo vjernici ovako preispituju vjeru i vazu tamo-ovamo,sve je to normalno,tako ide kroz zivot i sve se i desava sa nekim razlogom,a dal cemo doci do konacne odluke vidjecemo...polako...
Sve sto si napisala se slazem,kao sto sam rekla i isto razmisljam,s tim sto je kod mene nakon ovog svega vjera mozda jos jaca,ne manja...
Ja ovako kazem,mislim da postoji Bog,jer da je sve samo priroda mislim da bi mi bili mnogo ,,bezosjecajniji,, jednostavniji,ne bi imali ovolike emocije,nesto ima mnogo jace,mora da ima...
Ja ovih dana slusam ta prorocanstva,Biblijska i slicno i pravo da vam kazem volim da ne slusam,jer me uplase,sta ce se sve desavati i kako,ali mi neke stvari mogu vam reci olaksavaju tugu i bol,jer sam vise puta cula rijeci,,Mozda je on postedjen svega,mozda cemo mi svi koji smo ostali proci mnogo vece muke i patnje,jer ono sto ,,najavljuju,, nije nikako lijepo za cuti ko zna sta nas ceka...
Ali cu se truditi da ne slusam mnogo te stvari,jer ako budem i jos vjerovala u to,od straha me nece biti...
Jano jos nesto,ja mislim da je sve to normalno sto tako mislis i da je za sve potrebno neko vrijeme,sve ce se to sleci i nece te toliko muciti ta pitanja,sa nekim stvarima ces se vremenom pomiriti,bice lakse,samo polako...
Lijepo ste sve rekli Jani i ja koliko vidim svi mi u sustini znamo sta nam je da kazem greska,mana,znamo u cemu je problem,znamo sta nam je to sto nam se vrti u glavi,hiljadu pitanja,i pokusavamo svako na svoj nacin da odgonetne neke stvari koje nas muce,ali polako,samo da ostanemo normalni sve ce sjesti na svoje mjesto...
Jano ja uopste ne mislim da je tvoj post glup ili nesto slicno,jer upravo sve to ja kroz glavu provlacim,i vjeruj mi sto kazes nekada mislim da je bolje da samo nesto me odvrati od takvih misli jer ce glava puci...
Po nekada je stvarno najbolje mnogo duboko ne zalaziti u te jako teske,komplikovane i ne jasne stvari...
Ja sam mozda vec pisala o svojo Vjeri,ja nisam nikada bila neki veliki vjernik,ali se trudim,godinama sama malo po malo to gradim,vjera je stvarno sirok pojam i moglo bi se o tome do sutra,ma kakav do sutra...nikada da se ne kaze i ne dokaze sve,nikada...
Slazem se sa tobom o postenju,o tim ljudima,o svemu...
Ja mogu reci svoje misljenje,ali ni ono nije uvijek isto,jer varira od raspolozenja,nekada nadjem izgovor od strane vjere,a nekada ne...kazem pretesko je...i nikada ne znaci da sam ja u pravu!
Ti svi ljudi sto mislis da im ide sve u zivotu vjeruj da nije tako,sigurno!
Ja sam sebe tako uhvatila 100 puta da za nekog kazem jao sto joj zavidim,svaka joj cast,lijepa,zgodna,,,postena,,-za ovo bas nisam sigurna,ali je u dugogodisnjoj vezi sa istim momkom
,zavrsi Drzavni fax,zaposli se,prije toga uda naravno za tog istog momka,pa i beba dodje,posao u drzavnoj firmi,lijepi uspjesni...i tako se ja divim sve dok ne cujem neke skroz druge stvari,i oni imaju i to velikih problema u porodici,pocev od zdravlja pa na dalje...Svi ljudi,ali svi imaju probleme,ne podjednako velike,ali ih imaju,neki to malo bolje sakriju,neki ne,itd...
Ali sam misljenja da svi ljudi oboljevaju i umiru i losi i dobri,ne samo dobri,e sad koliki je omjer ja to ne znam i nikada necu saznati (tako je i bolje) i kosa mi se digne kada umre neko ,,dobar,, pa kazu ,,Eto ni Bog nece lose,uzima samo najbolje,, a onda kada umre neko na ,,losem glasu,, kaznio ga Bog,e stvarno mi smo narod koji za sve nadje odgovarajuci izgovor!
Mi nikada necemo biti sigurni dal nesto postoji,dal ne,dal se ovde sve zavrsava,dal ne,imamo samo izbor i slobodnu volju da odaberemo sta cemo da vjerujemo!
I samo da ti kazem sto je meni jedna osoba rekla,koja kaze vjeruje i te kako,da samo vjernici ovako preispituju vjeru i vazu tamo-ovamo,sve je to normalno,tako ide kroz zivot i sve se i desava sa nekim razlogom,a dal cemo doci do konacne odluke vidjecemo...polako...
Sve sto si napisala se slazem,kao sto sam rekla i isto razmisljam,s tim sto je kod mene nakon ovog svega vjera mozda jos jaca,ne manja...
Ja ovako kazem,mislim da postoji Bog,jer da je sve samo priroda mislim da bi mi bili mnogo ,,bezosjecajniji,, jednostavniji,ne bi imali ovolike emocije,nesto ima mnogo jace,mora da ima...
Ja ovih dana slusam ta prorocanstva,Biblijska i slicno i pravo da vam kazem volim da ne slusam,jer me uplase,sta ce se sve desavati i kako,ali mi neke stvari mogu vam reci olaksavaju tugu i bol,jer sam vise puta cula rijeci,,Mozda je on postedjen svega,mozda cemo mi svi koji smo ostali proci mnogo vece muke i patnje,jer ono sto ,,najavljuju,, nije nikako lijepo za cuti ko zna sta nas ceka...
Ali cu se truditi da ne slusam mnogo te stvari,jer ako budem i jos vjerovala u to,od straha me nece biti...
Jano jos nesto,ja mislim da je sve to normalno sto tako mislis i da je za sve potrebno neko vrijeme,sve ce se to sleci i nece te toliko muciti ta pitanja,sa nekim stvarima ces se vremenom pomiriti,bice lakse,samo polako...
Re: Kada voljeni odu...
Jeste Svarglo potpuno si u pravu. Kada neko los nastrada kazemo kaznio ga bog, kada dobar, lose ni bog nece. Ma i jedno i drugo mi je puno puta proslo kroz glavu iako se trudim da ne razmisljam na taj nacin al sta cu kada sam prava analiticna devica i filozof. Nemas pojma koliko samo nerviram svoje ukucane. Al sta cu, takva sam. Jesam ja zapravo dosta subjektivna u tom svom stavu koji je pre svega formiran zahvaljujuci kao sto rekoh pre svega mom poslovnom okruzenju. Ja sam jedna od onih koji rade u drzavnoj firmi i ne mogu ti opisati u kojoj meri tamo vladaju neki psihopatoloski odnosi, koliko je nepravde, licemerja i da se ne ponavljam...ma mogla bih o tome do ujutru. Pa me onda na svih tih 8 sati mentalnog silovanja stisne i ova moja muka i onda mi prosto dodje da eksplodiram i tako mi svasta pada na pamet. U svakom slucaju drago mi je sto smo razmenili iskustva na neki nacin pa sam shvatila da nisam jedina koja tako razmislja.
A ono sto kazes da je sve samo priroda da bi mi bili mnogo bezosecajniji..moram priznati da na taj nacin nikada nisam razmisljala i da kada ovako posteno razmislim, mozda stvarno i ima neke logike. E sad..kada smo vec kod tog duhovnog sveta, posto tastatura trpi svasta, ajd da napisem jos koju glupost. Naime kako je tata preminuo letos, ja sam otisla na godisnji odmor van Beograda i mama je bila sama kuci. Ona mi je svaki dan pominjala neke cudne stvari koje su se desavale u stanu. Inace moj tata je tu ziveo od najranijeg detinjstva. Znaci negde preko 60 godina. Te cudne stvari i da kazem desavanja prvenstveno su se odnosila na neke sitne predmete u kuci. Tipa ostavi ih na jednom mestu, u jednom polozaju, a nedje na drugom i samo se iznenadi. Onda je recimo bilo i lupanja u kuci, tj nekih cudnih zvukova, znas od prilike o cemu govorim. Sad sa jedne strane moja majka je zena koja je jako dobro sve to podnela, bolje od mene. Psihicki zdrava i stabilna licnost, a sa druge..sve mi je to stvarno smesno i ko ovo cita ako do sad i nije mislio da sam poludela, sada ce sigurno pomisliti.
Sto se mene tice, ja nisam imala nikakvih takvih incidenata, a ne bih ni volela. Jednostavno sam resila da sve te njene price zanemarim. Saslusam je, iskuliram i teram dalje. Ja sam se inace prvi put susrela sa smrcu kada mi je umrla baka. Imala sam 15 godina i tako grozne snove koji su me mucili mesecima, mozda cak i godinu nakon njene smrti. Kada sam cula koja je tatina dijagnoza, jedna od prvih misli mi je izmedju ostalog bila i ta: o ne, sada ce opet oni mucni kosmari. Cudno al eto.. Sanjala sam tatu svega par puta od smrti i svi snovi su uglavnom ovakvi: vidim ga, obradujem se, shvatim da je zapravo mrtav i da ga nema i budim se. Al ono nema ga, to je kraj, nema nicega..nesto u tom smislu. Nekako mi je lakse da tako razmisljam. Nekada sam mislila da snovi nesto znace i da i tu ima necega al sada ..sta znam. Um se stvarno gadno poigrava sa mnom...
Lepo ti kazes Svarglo, za sve je potrebno neko vreme, valjda ce biti lakse, samo jedva cekam da prodje jedno 20 godina...
A ono sto kazes da je sve samo priroda da bi mi bili mnogo bezosecajniji..moram priznati da na taj nacin nikada nisam razmisljala i da kada ovako posteno razmislim, mozda stvarno i ima neke logike. E sad..kada smo vec kod tog duhovnog sveta, posto tastatura trpi svasta, ajd da napisem jos koju glupost. Naime kako je tata preminuo letos, ja sam otisla na godisnji odmor van Beograda i mama je bila sama kuci. Ona mi je svaki dan pominjala neke cudne stvari koje su se desavale u stanu. Inace moj tata je tu ziveo od najranijeg detinjstva. Znaci negde preko 60 godina. Te cudne stvari i da kazem desavanja prvenstveno su se odnosila na neke sitne predmete u kuci. Tipa ostavi ih na jednom mestu, u jednom polozaju, a nedje na drugom i samo se iznenadi. Onda je recimo bilo i lupanja u kuci, tj nekih cudnih zvukova, znas od prilike o cemu govorim. Sad sa jedne strane moja majka je zena koja je jako dobro sve to podnela, bolje od mene. Psihicki zdrava i stabilna licnost, a sa druge..sve mi je to stvarno smesno i ko ovo cita ako do sad i nije mislio da sam poludela, sada ce sigurno pomisliti.
Sto se mene tice, ja nisam imala nikakvih takvih incidenata, a ne bih ni volela. Jednostavno sam resila da sve te njene price zanemarim. Saslusam je, iskuliram i teram dalje. Ja sam se inace prvi put susrela sa smrcu kada mi je umrla baka. Imala sam 15 godina i tako grozne snove koji su me mucili mesecima, mozda cak i godinu nakon njene smrti. Kada sam cula koja je tatina dijagnoza, jedna od prvih misli mi je izmedju ostalog bila i ta: o ne, sada ce opet oni mucni kosmari. Cudno al eto.. Sanjala sam tatu svega par puta od smrti i svi snovi su uglavnom ovakvi: vidim ga, obradujem se, shvatim da je zapravo mrtav i da ga nema i budim se. Al ono nema ga, to je kraj, nema nicega..nesto u tom smislu. Nekako mi je lakse da tako razmisljam. Nekada sam mislila da snovi nesto znace i da i tu ima necega al sada ..sta znam. Um se stvarno gadno poigrava sa mnom...
Lepo ti kazes Svarglo, za sve je potrebno neko vreme, valjda ce biti lakse, samo jedva cekam da prodje jedno 20 godina...
Re: Kada voljeni odu...
Драге моје,
била сам заузета јуче, а ви сте се без мене расписале. И то је добро. Ова тема и јесте због тога постављена, опет морам рећи - хвала Бојани што је отворила, јер вероватно смо сви имали жељу да пишемо о својим осећањима после смрти својих најмилијих, а на било којој другој теми - на којој се јављају људи који се још боре и надају - то би било тешко за њих. Свако од нас има пуно сличних проблема - прво бескрајна туга и бол, па преиспитивања да ли смо учинили све што смо могли, па онда та сећања, сећања на све и свашта, на свакакве ситнице, која долазе као неки флешеви по цео дан, хтели ми то или не, свуда, на сваком месту, у сваком тренутку, та сећања која често подстичу и неке ствари извана (реч, звук, песма, нека добро позната ситуација, поглед на нешто, нечији долазак...) а већ и сами стално размишљамо о њима. Јана је то симпатично рекла да једва чека да прође тих првих 20 година, можда ће онда све проћи.
Јано, жао ми је што и на послу имаш те проблеме, па не можеш тамо можда наћи неки мир, али заиста мораш пронаћи у себи снагу да не размишљаш о томе колико су људи којима си окружена лоши и да се због тога стално нервираш. Тешко време из људи извлачи оно најгоре. А живимо у заиста тешком времену. Као да није доста што је општа економска криза у свету, што се светски моћници играју промене климе да би било што мање хране и воде и што то сада и сами осећамо,(а верујем да огромну већину људи на овој планети и не потреса гледање оних сцена из Африке, оних скелета од људи који беживотно седе и чекају некакву помоћ, јер више немају снаге ни за шта), што број болести "произведених" у лабораторијама расте, па ево чак и код нас већ има случајева Моргелонсове болести, као последице овог запрашивања, и да не набрајам шта све, сви смо сведоци ових дешавања и убрзаног јуриша ка уништењу самих себе, дакле као да није доста свега тога на шта ми као појединци никако не можемо да утичемо, ми после свега што се нама издешавало у овом ратном разарању бивше Југославије, у овом непотребном крвопролићу и раздвајању од наше "браће" за коју смо само ми мислили да то јесу, после овог понижења у које су нас гурнули вође наших безбројних партија, пада морала, разбијања породица као задње сигурне оазе, после свега тога имамо још и сами себе, а знамо се какви смо. Што би рекао пок. Бранко Ћопић "Знам ја нас, ј... ти нас" (то је додуше извађено из контекста), или што би рекао наш блаженопочивши Патријарх Павле "Будимо људи,иако смо Срби". Е, нажалост, код већине људи се у кризним ситуацијама показује да су лоши и веома спремни да буду гадни према другима, иако то њима не доноси олакшање. И то мораш да прихватиш као нормално. Не нормално у оном смислу да оправдаваш већ као нешто што се стално дешава, не можеш поништити, не видети и не чути, али немој да се пуниш бесом, огорчењем, љутњом или неким још горим осећањима, јер то трује твоју душу. Сву њихову злоћкавост остави њима. Ако не можеш да се искључиш из свега тога, барем се не качи у расправе с њима, немој да те упецају на шаргарепу јер си сада преосетљива после татине смрти и лако ћеш реаговати. За почетак, ако то можеш на послу, кад немаш неког посла гурни неку књигу испод стола и док те нико не гледа читај. Прочитај макар неки ред, сигурно ће те смирити. Можда ће ти понекад бити довољан и поглед на неку твоју фотографију с татом, можда ће ти поглед на њу помоћи да тренутно искључиш све гласове око себе. Ако ниси прочитала "Ситничарницу код срећне руке" прочитај је, то је веома интересантна књига. У њој се главни јунаци налазе (виртуелно) на омиљеним местима својих омиљених романа, нпр. неко се из неког романа сећа предивног описа ливаде поред реке, и одлази стално тамо, и тамо се дружи са сличним људима, који такође воле то место. Мало сам ово збркано испричала, али ја сам се на послу користила тиме. И успевала сам да се тотално искључим кад сам хтела. Имала сам срећу да сам радила са добром особом, али кад ми је требало да се искључим без проблема сам се искључивала и нисам ни комуницирала са онима са којима нисам хтела. Просто. Мораш да пронађеш смирење, то је кључно. Можда ће свима звучати мало чудно да ја говорим овакве ствари, ја која пуне три године не могу да престанем да тугујем и сећам се свега и свачега, али можда некоме помогну ову речи Св. Јована Златоуста:
"Никад не очајавајмо, зато што ђаво нема ни једно толико моћно оружје као очајање. И ми га не радујемо толико кад грешимо као кад очајавамо... Заиста, грех не убија толико колико очајање. Човек који згреши, ако буде бдио, покајањем брзо поправља свој преступ; а ко очајава и не каје се тај зато и остаје без поправљања, што није употребио лек покајања"
После свега што су нам урадили Американци и остали овим срамним ратом на Косову и свих понижења и издаја које су нам приредили наши политичари, ми смо као народ сви у дубоком очајању, безвољни, отупели, беживотни, па кад на то додамо још и неку личну бол или трагедију заиста је тешко отргнути се из тога, али свако мора да покуша на свој начин да то уради, да се потруди да се што пре ишчупа из тога. И то ме подсети на још један веома леп текст, на прву посланицу Св. апостола Павла Коринћанима, гл. 13, иначе звану
Химна љубави
1. Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимбал који звечи.
2. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.
3. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.
4. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се,
5. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу,
6. Не радује се неправди, а радује се истини,
7. Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.
8. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.
9. Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо;
10. А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично.
11. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек одбацио сам што је дјетињско.
12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.
13. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.
Јер, ако у себи нађемо ону љубав, моћи ћемо да опростимо онима који нас повреде, а то је важно. Важно је да човек своје срце, своју душу, очисти од тог отрова. Јер, као што каже на крају, остаје вера, нада, љубав, али љубав је највећа од свих.
Иначе, иако си изгубила веру због свега што се издешавало, ипак покушај да поразговараш с неким од духовника у некој београдској цркви, сигурно ће ти помоћи разговор с њима, мир који они носе у себи и можда пронађу баш праве речи за тебе. Нпр. у земунској цркви посвећеном Св. Архангелу Гаврилу био је Иларион Ђурица (не знам засигурно да ли је још тамо, али они ће ти рећи где је ако није више код њих, и не спомињем му звање јер и не знам које звање сада има), један диван човек који је годинама био на Хиландару, дакле неко ко ће сигурно знати шта да каже. Видела сам на интернету да држи и предавања по Београду, па покушај да разговараш с њим.
Ово смо могле и приватно да се дописујемо, али као што је мене Шваргла извукла после толиког времена да се јавим, а нас две тебе, тако ће можда ова наша преписка подстаћи још некога да поразмисли о свему и учини нешто за себе, па сам решила да и даље пишем на овој теми, а не приватно. Можда је неком довољно да види да и други на скоро исти начин пролазе кроз све ово, да није усамљен, па и то може да помогне.
Шваргло, и мени је пуно људи (између осталих и монахиње и монаси код којих одлазим) да је Господ можда мог сина спасио неких већих невоља, јер ко зна шта нас чека ... Као што си и сама рекла веома убрзано се дешавају лоше ствари, "али ћу се трудити да не слушам много те ствари, јер ако будем и још вјеровала у то, од страха ме неће бити..." Баш тако, немој да слушај. Јер, ми ту ништа не можемо учинити, не можемо спречити те катастрофе. Једино можемо на личном плану нешто да урадимо, и то треба и да чинимо.
To be continue (ионако сам претерала с писањем),
поздрав свима,
Мила
била сам заузета јуче, а ви сте се без мене расписале. И то је добро. Ова тема и јесте због тога постављена, опет морам рећи - хвала Бојани што је отворила, јер вероватно смо сви имали жељу да пишемо о својим осећањима после смрти својих најмилијих, а на било којој другој теми - на којој се јављају људи који се још боре и надају - то би било тешко за њих. Свако од нас има пуно сличних проблема - прво бескрајна туга и бол, па преиспитивања да ли смо учинили све што смо могли, па онда та сећања, сећања на све и свашта, на свакакве ситнице, која долазе као неки флешеви по цео дан, хтели ми то или не, свуда, на сваком месту, у сваком тренутку, та сећања која често подстичу и неке ствари извана (реч, звук, песма, нека добро позната ситуација, поглед на нешто, нечији долазак...) а већ и сами стално размишљамо о њима. Јана је то симпатично рекла да једва чека да прође тих првих 20 година, можда ће онда све проћи.
Јано, жао ми је што и на послу имаш те проблеме, па не можеш тамо можда наћи неки мир, али заиста мораш пронаћи у себи снагу да не размишљаш о томе колико су људи којима си окружена лоши и да се због тога стално нервираш. Тешко време из људи извлачи оно најгоре. А живимо у заиста тешком времену. Као да није доста што је општа економска криза у свету, што се светски моћници играју промене климе да би било што мање хране и воде и што то сада и сами осећамо,(а верујем да огромну већину људи на овој планети и не потреса гледање оних сцена из Африке, оних скелета од људи који беживотно седе и чекају некакву помоћ, јер више немају снаге ни за шта), што број болести "произведених" у лабораторијама расте, па ево чак и код нас већ има случајева Моргелонсове болести, као последице овог запрашивања, и да не набрајам шта све, сви смо сведоци ових дешавања и убрзаног јуриша ка уништењу самих себе, дакле као да није доста свега тога на шта ми као појединци никако не можемо да утичемо, ми после свега што се нама издешавало у овом ратном разарању бивше Југославије, у овом непотребном крвопролићу и раздвајању од наше "браће" за коју смо само ми мислили да то јесу, после овог понижења у које су нас гурнули вође наших безбројних партија, пада морала, разбијања породица као задње сигурне оазе, после свега тога имамо још и сами себе, а знамо се какви смо. Што би рекао пок. Бранко Ћопић "Знам ја нас, ј... ти нас" (то је додуше извађено из контекста), или што би рекао наш блаженопочивши Патријарх Павле "Будимо људи,иако смо Срби". Е, нажалост, код већине људи се у кризним ситуацијама показује да су лоши и веома спремни да буду гадни према другима, иако то њима не доноси олакшање. И то мораш да прихватиш као нормално. Не нормално у оном смислу да оправдаваш већ као нешто што се стално дешава, не можеш поништити, не видети и не чути, али немој да се пуниш бесом, огорчењем, љутњом или неким још горим осећањима, јер то трује твоју душу. Сву њихову злоћкавост остави њима. Ако не можеш да се искључиш из свега тога, барем се не качи у расправе с њима, немој да те упецају на шаргарепу јер си сада преосетљива после татине смрти и лако ћеш реаговати. За почетак, ако то можеш на послу, кад немаш неког посла гурни неку књигу испод стола и док те нико не гледа читај. Прочитај макар неки ред, сигурно ће те смирити. Можда ће ти понекад бити довољан и поглед на неку твоју фотографију с татом, можда ће ти поглед на њу помоћи да тренутно искључиш све гласове око себе. Ако ниси прочитала "Ситничарницу код срећне руке" прочитај је, то је веома интересантна књига. У њој се главни јунаци налазе (виртуелно) на омиљеним местима својих омиљених романа, нпр. неко се из неког романа сећа предивног описа ливаде поред реке, и одлази стално тамо, и тамо се дружи са сличним људима, који такође воле то место. Мало сам ово збркано испричала, али ја сам се на послу користила тиме. И успевала сам да се тотално искључим кад сам хтела. Имала сам срећу да сам радила са добром особом, али кад ми је требало да се искључим без проблема сам се искључивала и нисам ни комуницирала са онима са којима нисам хтела. Просто. Мораш да пронађеш смирење, то је кључно. Можда ће свима звучати мало чудно да ја говорим овакве ствари, ја која пуне три године не могу да престанем да тугујем и сећам се свега и свачега, али можда некоме помогну ову речи Св. Јована Златоуста:
"Никад не очајавајмо, зато што ђаво нема ни једно толико моћно оружје као очајање. И ми га не радујемо толико кад грешимо као кад очајавамо... Заиста, грех не убија толико колико очајање. Човек који згреши, ако буде бдио, покајањем брзо поправља свој преступ; а ко очајава и не каје се тај зато и остаје без поправљања, што није употребио лек покајања"
После свега што су нам урадили Американци и остали овим срамним ратом на Косову и свих понижења и издаја које су нам приредили наши политичари, ми смо као народ сви у дубоком очајању, безвољни, отупели, беживотни, па кад на то додамо још и неку личну бол или трагедију заиста је тешко отргнути се из тога, али свако мора да покуша на свој начин да то уради, да се потруди да се што пре ишчупа из тога. И то ме подсети на још један веома леп текст, на прву посланицу Св. апостола Павла Коринћанима, гл. 13, иначе звану
Химна љубави
1. Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимбал који звечи.
2. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.
3. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.
4. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се,
5. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу,
6. Не радује се неправди, а радује се истини,
7. Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.
8. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.
9. Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо;
10. А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично.
11. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек одбацио сам што је дјетињско.
12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.
13. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.
Јер, ако у себи нађемо ону љубав, моћи ћемо да опростимо онима који нас повреде, а то је важно. Важно је да човек своје срце, своју душу, очисти од тог отрова. Јер, као што каже на крају, остаје вера, нада, љубав, али љубав је највећа од свих.
Иначе, иако си изгубила веру због свега што се издешавало, ипак покушај да поразговараш с неким од духовника у некој београдској цркви, сигурно ће ти помоћи разговор с њима, мир који они носе у себи и можда пронађу баш праве речи за тебе. Нпр. у земунској цркви посвећеном Св. Архангелу Гаврилу био је Иларион Ђурица (не знам засигурно да ли је још тамо, али они ће ти рећи где је ако није више код њих, и не спомињем му звање јер и не знам које звање сада има), један диван човек који је годинама био на Хиландару, дакле неко ко ће сигурно знати шта да каже. Видела сам на интернету да држи и предавања по Београду, па покушај да разговараш с њим.
Ово смо могле и приватно да се дописујемо, али као што је мене Шваргла извукла после толиког времена да се јавим, а нас две тебе, тако ће можда ова наша преписка подстаћи још некога да поразмисли о свему и учини нешто за себе, па сам решила да и даље пишем на овој теми, а не приватно. Можда је неком довољно да види да и други на скоро исти начин пролазе кроз све ово, да није усамљен, па и то може да помогне.
Шваргло, и мени је пуно људи (између осталих и монахиње и монаси код којих одлазим) да је Господ можда мог сина спасио неких већих невоља, јер ко зна шта нас чека ... Као што си и сама рекла веома убрзано се дешавају лоше ствари, "али ћу се трудити да не слушам много те ствари, јер ако будем и још вјеровала у то, од страха ме неће бити..." Баш тако, немој да слушај. Јер, ми ту ништа не можемо учинити, не можемо спречити те катастрофе. Једино можемо на личном плану нешто да урадимо, и то треба и да чинимо.
To be continue (ионако сам претерала с писањем),
поздрав свима,
Мила
Re: Kada voljeni odu...
Mila niste pretjerali,ja obozavam da citam vase postove...
Tako divno,pametno sve govorite,vidi se da ste veoma nacitana,obrazovana i divna zena...
Ja nemam snage da mnogo pisem jer me ovih dana iscrpljuju prvo sve ruzne vijesti,svaki dan cujem obolio ovaj,pa onaj,onda dusebriznici su vec krenuli da me sazaljevaju i da se ,,brinu,, kako cu i sta cu dalje,tako da cu se potruditi da udaljim takve osobe od sebe ili da zabranim svima da takve teme pricaju u mom prisustvu,dosta mi je moje tuge i muka,jos to da me brine i onda me nema...
Jos na sve to jutros mi jave da mi je tetak iznenada sinoc preminuo,55 godiste,od srca...sve same lose vijesti,a meni treba nesto bar mrvicu pozitivno,da me digne iz ovoga svega i da mi snage da idem dalje,podignute glave,a ne povijene...
Ljubim vas sve i fine snove vam zelim
Tako divno,pametno sve govorite,vidi se da ste veoma nacitana,obrazovana i divna zena...
Ja nemam snage da mnogo pisem jer me ovih dana iscrpljuju prvo sve ruzne vijesti,svaki dan cujem obolio ovaj,pa onaj,onda dusebriznici su vec krenuli da me sazaljevaju i da se ,,brinu,, kako cu i sta cu dalje,tako da cu se potruditi da udaljim takve osobe od sebe ili da zabranim svima da takve teme pricaju u mom prisustvu,dosta mi je moje tuge i muka,jos to da me brine i onda me nema...
Jos na sve to jutros mi jave da mi je tetak iznenada sinoc preminuo,55 godiste,od srca...sve same lose vijesti,a meni treba nesto bar mrvicu pozitivno,da me digne iz ovoga svega i da mi snage da idem dalje,podignute glave,a ne povijene...
Ljubim vas sve i fine snove vam zelim
Re: Kada voljeni odu...
Драге моје,
била сам мало заузета па се нисам јављала. Шваргло, жао ми је што ти је сада и тетак умро, па те је и то додатно погодило. Али, после оваквих личних трагедија човек постане веома осетљив и онда мења однос и према другим људима, све се другачије доживљава после смрти неког вољеног, а посебно осећања која се јаве када чујемо за смрт било кога познатог. После смрти мог сина умрло је или страдало на неке чудне начине, у несрећама, више младих људи из наше околине, и њихову смрт сам јако тешко поднела, јер сам се веома лично поставила. И када је умро један дечко из Суботице, који се лечио с мојим сином, на око месец дана пре мог вољеног сина, ја сам плакала једно 10 дана. Стално сам размишљала како ли је његовим родитељима. То вече када нам је Немања јавио да му је друг умро ја сам спремала неки ајвар и целу ноћ сам после размишљала - ето, ја спремам зимницу а његови родитељи спремају сахрану свом вољеном сину, како ли ће они провести ноћ, шта сада раде, шта ли мисле, шта ли причају ... Нисам данима могла да се смирим, плакала сам и на послу, хватала ме туга и на улици, па онда само набијем сунчане наочаре и протутњим бициклом, брзо, да људи не стигну да виде да плачем. Толико ми је било тешко да су се на крају мој муж и кћерка почели љутити на мене и приговарати, јер сам их вероватно испунила страхом за Немањину судбину, и муж ми је у једном тренутку и рекао "Па, шта ти је, неће наш Немања тако да умре". Које ли заблуде! Што је најгоре, и ја сам тако мислила, нисам тада плакала за мојим Немањом, јер нисам ни ја мислила да ће и он да умре, плакала сам за оним дететом, плакала сам у себи са његовим родитељима. Нисам ни сањала да ћу после само месец дана и ја тако проводити бесане ноћи, да ћу и ја да се крећем као у сну, да добијам звукове однекуд са стране, као у успореном филму, да ћу да гледам у људе а да их не чујем, да ћу константно осећати физички бол од силне туге... Сада нисам у стању да мирно примим смрт ни једне познате или блиске особе без те личне туге и свих оних силних емоција које се јављају у таквим ситуацијама. А поготово када неко умре од исте или сличне болести као мој син. А после њега у нашој близини је тако много људи умрло од неког облика рака да ме туга ухвати већ и од тога.
Али, мораш да се извлачиш из тога. Свако ће ти дати савет да се дружиш, да се не осамљујеш, да комуницираш с људима, јер се лакше преброди. Али, ако су људи којима си окружена напорни, ако те повређују свесно или несвесно у тим разговорима, можда је чак боље и бити сам неко време. Премда, самоћа је двосекли мач - превише времена човека одводи у размишљање управо о ономе што нас тишти, и лако се улази у депресију, а тешко се извлачи из тог стања. Али, опет кажем боље је неке људе прескочити ако је икако могуће, него из пристојности трпети да нас систематски повређују и малтретирају. Или себи на неки начин обезбедити нове пријатеље, људе с којима ће се лакше причати и о оној нама најважнијој и најболнијој теми, а и о оним простим, свакодневним стварима о којима смо причали са својим познаницима и пријатељима у нашим претходним, безбрижним животима. Ваљда се зато ми овде тако лако отварамо, не само зато што комуницирамо овако виртуелно, него зато што нам је дружење апсолутно растерећено свега онога што дугогодишња познанства носе, ми имамо само једну тему, нама веома важну, и овде можемо искрено да причамо о томе а да не страхујемо како ћемо бити схваћени, јер су сви овде прошли кроз исти бол, са малим нијансама у личним детаљима.
И ја сам имала пуно покушаја познаника, рођака,пријатеља, да ме саветују шта и како, а најупорнији су били у жељи да ме убеде да није нормално што сам и даље у црнини, и сви редом ми објашњавају како то није добро, итд. Пошто знам да је већина људи ипак добронамерна, а по природи не волим баш свађе и ружне ситуације, прихватам то као добронамеран покушај и наставим да разговарам о нечему другом или се поздравим и одем. Кад год почну пријатељи да те даве саветима које ти дају држећи те чврсто за руке, гледајући строго у очи, дрмусајући те за рамена или тапшући, да би то изгледало што уверљивије, покушај да то искулираш - што би рекли клинци - и чим ухвате паузу да удахну ваздух само их упитај нешто без везе, тек да пресечеш тај саветодавачки рафал, да их скренеш са онога чиме су почели да те убеђују, питај било шта - шта раде њихова деца, како је на послу, шта ради Пера, Жика, Лаза, и на фин начин прекинеш причу, а увек има и она могућност да журиш. Мораш да се браниш, јер ако дозволиш да те увек изнервирају и повреде, неће бити добро. Брани се како знаш и умеш, али брани се, а да се не посвађаш с људима. Ипак.
И ако можеш да читаш, читај неке лепе књиге. Држи се класике, правих књига, нечега што може да смири, као што је Достојевски, или наш Црњански. Ја, нажалост, откако је мој Немања умро не могу да читам. За ове три године бих могла на прсте да набројим књиге које сам прочитала, а некада сам читала по целу ноћ иако ујутру морам на посао, а поред тога и све оно што треба у кући да се уради. Сада не радим, у пензији сам, а не стижем ништа (баш га претера! није баш тако, али ту је негде...) и не могу да читам. Ма на крају, ко може да поднесе музику и гужву, треба да се учлани у планинарско друштво и са њима да иде у природу, на ваздух, ту су увек нормални људи, или да се учлани у неко певачко друштво (рекох - ко може да слуша музику и да чак пева), или школу плеса, изаћи на неко књижевно вече, изложбу, било шта, тек да се изађе и са неким другим људима који нису оптерећени нашим судбинама и нашим тужним причама или можда за то чак и не знају, па онда човек може с њима да се опусти и понаша нормално.
Јано, то што твоја мама чује звуке и налази ствари померене на друга места по стану ни ја не знам како бих тумачила. Не верујем у духове, али некада људи нису веровали ни да је земља округла, па ипак јесте. Ми о духовном свету не знамо ништа. Битно је да она нема страха од тога што јој се дешава, а ако је то чак на неки начин и радује јер мисли да јој се то пок. муж тако јавља нека је у том уверењу. Не мора да прича другим људима, да је не би прогласили лудом и сажаљевали, али то није ништа страшно. На крају, можда неко ипак и има таква искуства. Мени се дешавало да сам сасвим јасно чула куцање на вратима оних задњих ноћи када је мој вољени син умирао. Када бих се ноћу вратила из болнице, и након разговора са свима њима који би ме сачекали да чују како је он и шта се дешава, након наших очајничких молитви у мраку собе после свега тога, након оних сати неспавања и грозничавог размишљања о свему, када бих пред јутро коначно заспала из сна би ме неколико тих задњих ноћи будило врло јасно куцање. Када би мој син изашао на кратко навече и не би понео свој кључ, мислећи да ће брзо да се врати, па онда остао дуже и ја закључала врата, он би по повратку тихо, два пута кратко куцнуо на врата, јер је знао да ја то чујем и да не мора да звони или лупа. То његово тихо куцање два пута сам чула више пута и после његове смрти. Али, то је било увек у сну или неком полусну. А онда тачно месец дана после његове смрти, 15.11., на дан смрти Патријарха Павла, баш у оно време када је мој Немања умро, била сам будна, нешто сам радила на компјутеру, и сасвим сам јасно чула то исто куцање. Дакле, у свесном и будном стању. Пошто имам обичај да сваког 15. у месецу, у 1,15 ч , пустим његов клип и помолим се за њега, тачно сам имала осећај да је тог првог навршеног месеца после своје смрти на неки начин био те ноћи уз мене. Растужила сам се много и расплакала, па сам чак и "причала" са мојим сином. Знам како звучи, онако за жаљење, али ја сам тада имала такав осећај. Моја кћерка га јако често сања. У неким сновима јој је нешто баш конкретно помогао, дао решење неких њених проблема. Чак и Владика Артемије каже да снове не треба тумачити, да се не оптерећујемо тражењем смисла у њима, али у многим њеним сновима су била баш нека конкретна решења. А десила се и једна чудна ствар, заправо чудан сан заједничке другарице (њене и Немањине). Наиме, пре неких 2 месеца је она сањала нашег Немању, сан није баш добро запамтила кад се пробудила, али углавном било је нешто у вези ове његове музичке групе и он је био јако срећан, нешто се баш радовао, био је насмејан и било му је драго што нешто раде. А онда само дан или два иза тога долази његов најбољи друг да нам тражи Немањин фотоапарат да би могао да их сними како у подруму код другара снимају неке нове песме! Невероватно је да је та другарица сањала само дан или два пре тога како се Немања радује у вези њих, а онда сазнамо да је у питању снимање нове песме. Шта да кажем, наравно да нам је у глави свима била иста мисао. Само смо се гледали, и да не би једни друге оптеретили оним осећањем да смо луди, нисмо о томе много причали, али сви смо били некако сетни и тужни, али и срећни. И сви смо мислили оно - има нечега. Као да се радовао што коначно нешто раде. Јер, он им је радио продукцију док је био жив. Када нам неко други исприча нешто слично, увек покушамо да га убедимо да му се само чини, и да то не може бити стварно, а када се деси нама лично, онда већ и желимо да верујемо да нечега има, иако здрав разум вуче на другу страну. Ипак нисмо луди.
Наредних 6-7 дана нећу моћи да се јављам, па се надам да ћу - кад се поново укључим - наћи овде километре писанија, да имам шта да ишчитавам.
Поздрав свима,
Мила
била сам мало заузета па се нисам јављала. Шваргло, жао ми је што ти је сада и тетак умро, па те је и то додатно погодило. Али, после оваквих личних трагедија човек постане веома осетљив и онда мења однос и према другим људима, све се другачије доживљава после смрти неког вољеног, а посебно осећања која се јаве када чујемо за смрт било кога познатог. После смрти мог сина умрло је или страдало на неке чудне начине, у несрећама, више младих људи из наше околине, и њихову смрт сам јако тешко поднела, јер сам се веома лично поставила. И када је умро један дечко из Суботице, који се лечио с мојим сином, на око месец дана пре мог вољеног сина, ја сам плакала једно 10 дана. Стално сам размишљала како ли је његовим родитељима. То вече када нам је Немања јавио да му је друг умро ја сам спремала неки ајвар и целу ноћ сам после размишљала - ето, ја спремам зимницу а његови родитељи спремају сахрану свом вољеном сину, како ли ће они провести ноћ, шта сада раде, шта ли мисле, шта ли причају ... Нисам данима могла да се смирим, плакала сам и на послу, хватала ме туга и на улици, па онда само набијем сунчане наочаре и протутњим бициклом, брзо, да људи не стигну да виде да плачем. Толико ми је било тешко да су се на крају мој муж и кћерка почели љутити на мене и приговарати, јер сам их вероватно испунила страхом за Немањину судбину, и муж ми је у једном тренутку и рекао "Па, шта ти је, неће наш Немања тако да умре". Које ли заблуде! Што је најгоре, и ја сам тако мислила, нисам тада плакала за мојим Немањом, јер нисам ни ја мислила да ће и он да умре, плакала сам за оним дететом, плакала сам у себи са његовим родитељима. Нисам ни сањала да ћу после само месец дана и ја тако проводити бесане ноћи, да ћу и ја да се крећем као у сну, да добијам звукове однекуд са стране, као у успореном филму, да ћу да гледам у људе а да их не чујем, да ћу константно осећати физички бол од силне туге... Сада нисам у стању да мирно примим смрт ни једне познате или блиске особе без те личне туге и свих оних силних емоција које се јављају у таквим ситуацијама. А поготово када неко умре од исте или сличне болести као мој син. А после њега у нашој близини је тако много људи умрло од неког облика рака да ме туга ухвати већ и од тога.
Али, мораш да се извлачиш из тога. Свако ће ти дати савет да се дружиш, да се не осамљујеш, да комуницираш с људима, јер се лакше преброди. Али, ако су људи којима си окружена напорни, ако те повређују свесно или несвесно у тим разговорима, можда је чак боље и бити сам неко време. Премда, самоћа је двосекли мач - превише времена човека одводи у размишљање управо о ономе што нас тишти, и лако се улази у депресију, а тешко се извлачи из тог стања. Али, опет кажем боље је неке људе прескочити ако је икако могуће, него из пристојности трпети да нас систематски повређују и малтретирају. Или себи на неки начин обезбедити нове пријатеље, људе с којима ће се лакше причати и о оној нама најважнијој и најболнијој теми, а и о оним простим, свакодневним стварима о којима смо причали са својим познаницима и пријатељима у нашим претходним, безбрижним животима. Ваљда се зато ми овде тако лако отварамо, не само зато што комуницирамо овако виртуелно, него зато што нам је дружење апсолутно растерећено свега онога што дугогодишња познанства носе, ми имамо само једну тему, нама веома важну, и овде можемо искрено да причамо о томе а да не страхујемо како ћемо бити схваћени, јер су сви овде прошли кроз исти бол, са малим нијансама у личним детаљима.
И ја сам имала пуно покушаја познаника, рођака,пријатеља, да ме саветују шта и како, а најупорнији су били у жељи да ме убеде да није нормално што сам и даље у црнини, и сви редом ми објашњавају како то није добро, итд. Пошто знам да је већина људи ипак добронамерна, а по природи не волим баш свађе и ружне ситуације, прихватам то као добронамеран покушај и наставим да разговарам о нечему другом или се поздравим и одем. Кад год почну пријатељи да те даве саветима које ти дају држећи те чврсто за руке, гледајући строго у очи, дрмусајући те за рамена или тапшући, да би то изгледало што уверљивије, покушај да то искулираш - што би рекли клинци - и чим ухвате паузу да удахну ваздух само их упитај нешто без везе, тек да пресечеш тај саветодавачки рафал, да их скренеш са онога чиме су почели да те убеђују, питај било шта - шта раде њихова деца, како је на послу, шта ради Пера, Жика, Лаза, и на фин начин прекинеш причу, а увек има и она могућност да журиш. Мораш да се браниш, јер ако дозволиш да те увек изнервирају и повреде, неће бити добро. Брани се како знаш и умеш, али брани се, а да се не посвађаш с људима. Ипак.
И ако можеш да читаш, читај неке лепе књиге. Држи се класике, правих књига, нечега што може да смири, као што је Достојевски, или наш Црњански. Ја, нажалост, откако је мој Немања умро не могу да читам. За ове три године бих могла на прсте да набројим књиге које сам прочитала, а некада сам читала по целу ноћ иако ујутру морам на посао, а поред тога и све оно што треба у кући да се уради. Сада не радим, у пензији сам, а не стижем ништа (баш га претера! није баш тако, али ту је негде...) и не могу да читам. Ма на крају, ко може да поднесе музику и гужву, треба да се учлани у планинарско друштво и са њима да иде у природу, на ваздух, ту су увек нормални људи, или да се учлани у неко певачко друштво (рекох - ко може да слуша музику и да чак пева), или школу плеса, изаћи на неко књижевно вече, изложбу, било шта, тек да се изађе и са неким другим људима који нису оптерећени нашим судбинама и нашим тужним причама или можда за то чак и не знају, па онда човек може с њима да се опусти и понаша нормално.
Јано, то што твоја мама чује звуке и налази ствари померене на друга места по стану ни ја не знам како бих тумачила. Не верујем у духове, али некада људи нису веровали ни да је земља округла, па ипак јесте. Ми о духовном свету не знамо ништа. Битно је да она нема страха од тога што јој се дешава, а ако је то чак на неки начин и радује јер мисли да јој се то пок. муж тако јавља нека је у том уверењу. Не мора да прича другим људима, да је не би прогласили лудом и сажаљевали, али то није ништа страшно. На крају, можда неко ипак и има таква искуства. Мени се дешавало да сам сасвим јасно чула куцање на вратима оних задњих ноћи када је мој вољени син умирао. Када бих се ноћу вратила из болнице, и након разговора са свима њима који би ме сачекали да чују како је он и шта се дешава, након наших очајничких молитви у мраку собе после свега тога, након оних сати неспавања и грозничавог размишљања о свему, када бих пред јутро коначно заспала из сна би ме неколико тих задњих ноћи будило врло јасно куцање. Када би мој син изашао на кратко навече и не би понео свој кључ, мислећи да ће брзо да се врати, па онда остао дуже и ја закључала врата, он би по повратку тихо, два пута кратко куцнуо на врата, јер је знао да ја то чујем и да не мора да звони или лупа. То његово тихо куцање два пута сам чула више пута и после његове смрти. Али, то је било увек у сну или неком полусну. А онда тачно месец дана после његове смрти, 15.11., на дан смрти Патријарха Павла, баш у оно време када је мој Немања умро, била сам будна, нешто сам радила на компјутеру, и сасвим сам јасно чула то исто куцање. Дакле, у свесном и будном стању. Пошто имам обичај да сваког 15. у месецу, у 1,15 ч , пустим његов клип и помолим се за њега, тачно сам имала осећај да је тог првог навршеног месеца после своје смрти на неки начин био те ноћи уз мене. Растужила сам се много и расплакала, па сам чак и "причала" са мојим сином. Знам како звучи, онако за жаљење, али ја сам тада имала такав осећај. Моја кћерка га јако често сања. У неким сновима јој је нешто баш конкретно помогао, дао решење неких њених проблема. Чак и Владика Артемије каже да снове не треба тумачити, да се не оптерећујемо тражењем смисла у њима, али у многим њеним сновима су била баш нека конкретна решења. А десила се и једна чудна ствар, заправо чудан сан заједничке другарице (њене и Немањине). Наиме, пре неких 2 месеца је она сањала нашег Немању, сан није баш добро запамтила кад се пробудила, али углавном било је нешто у вези ове његове музичке групе и он је био јако срећан, нешто се баш радовао, био је насмејан и било му је драго што нешто раде. А онда само дан или два иза тога долази његов најбољи друг да нам тражи Немањин фотоапарат да би могао да их сними како у подруму код другара снимају неке нове песме! Невероватно је да је та другарица сањала само дан или два пре тога како се Немања радује у вези њих, а онда сазнамо да је у питању снимање нове песме. Шта да кажем, наравно да нам је у глави свима била иста мисао. Само смо се гледали, и да не би једни друге оптеретили оним осећањем да смо луди, нисмо о томе много причали, али сви смо били некако сетни и тужни, али и срећни. И сви смо мислили оно - има нечега. Као да се радовао што коначно нешто раде. Јер, он им је радио продукцију док је био жив. Када нам неко други исприча нешто слично, увек покушамо да га убедимо да му се само чини, и да то не може бити стварно, а када се деси нама лично, онда већ и желимо да верујемо да нечега има, иако здрав разум вуче на другу страну. Ипак нисмо луди.
Наредних 6-7 дана нећу моћи да се јављам, па се надам да ћу - кад се поново укључим - наћи овде километре писанија, да имам шта да ишчитавам.
Поздрав свима,
Мила
-
Bojana2311
- Aktivan član
- Postovi: 281
- Pridružio se: Pon Mar 19, 2012 11:14 pm
Re: Kada voljeni odu...
Dobro jutro svima,
citam vas, i Mila tako lepo pise, nekako slicno sto je i u mojoj dusi, i onda nekako sve mislim da je besmisleno da i ja nesto napisem...iako, opet ponavljam nema vece tragedije i tuge, nego sahraniti sopstveno dete.
Svarglo, zao mi je zbog tvog tetka, nije ti to sad trebalo..kako to zvuci, znam, kao da smrt ima neki povoljan termin, ona nikada nije dobrodosla
A sa druge strane, posto smo mi kasno saznali za tatin recidiv bolesti, tacno mesec dana pre njegove smrti, i naravno da smo verovali u cuda, ali bilo je momenata...gledam svog taticu iz dana u dan, i svaki dan mi je dalji, odlazi...i onda taj 12. mart, nekako ( Boze, oprosti za ovo ), kao da je bilo prirodno da umre. Njegovo umorno i izmuceno telo, srce je jednostavno u 5 ujutru stalo. Nije mogao vise. Posle kada smo vracali film, i ukapirali koliko se on forsirao, kretao, a bolest je bila tu, mogu da kazem da se borio, iako to nije ni znao. Da, borio se, i to lavovski, ipak je imao jak organizam. Taj tumor je bio u njemu ( mislim na onaj primarni ) oko 5 godina, i sve dok nije doslo do bola u ledjima, tata nije znao...i sto ja kazem, da ga nisu cacnuli operacijom, posle hemoterapija i zracenje, mozda bi ziveo isto ovoliko, ali kvalitetnije! U to sam ubedjena. I ne znam u sta da verujem vise..Moj otac jeste bio pusac, ali poznajem sam toliko pusaca i nikom nista. Isto tako, toliko njih zive zdravo, SU ZIVELI zdravo i vise ih nema. Nema pravila. Onda te alternative, pa sta jedemo, pa kancerogene materije..mislim ja jedno vreme nisam ni jela, sto zbog tuge, sto zbog strahova ove vrste...
I te cudne pojave..odem ja na groblje, zapalim svecu, molim se...sretnem neku budalu i sve mislim valjda nece i da se vrati ovim putem, nije mi do nje..i gle, sveca se ugasi. Kao da je tata to "sredio" i pobrinuo se da mogu da krenem ranije...i rekla sam, tamo na gorblju "Tata, ti i sada vodis racuna o meni"
Kod mame u stanu najmanje imam utisak da ga vise nema, sve njegove stvari su tamo, i to mi je sada normalno, ceduljice sa brojevima telefona, njegov rukopis, potpuno mi je prirodno da su tamo, a da li je normalno...ne znam.
Dozivljaj tuge ke licna stvar. Mene svakim danom sve vise stize. Antidepresive vise ne pijem. Pila sam ih do januara, jer sam bila depresivna i zbog sinovljeve bolesti, ali taj dan kada je tata umro, donela mi mama i Ksalol, za smirenje, eno jos cuvam te teblete, ni jednu nisam uzela...mislila sam, stici ce me sve svakako...
Pre nedelju dana umrla je mlada zena, od raka, 84. godiste. Ima malo dete, mislim da sam je vidjala u parku sa maramom na glavi. Zelim ovde da joj odam postu. Dugo sam plakala kada sam cula da je umrla...ne treba ni da pisem sta mi sve proslo kroz glavu, od njenih osecanja dok je umirala, tog malog deteta, njene porodice...tragedija.
Drzite se drage moje,
veliki pozdrav!
citam vas, i Mila tako lepo pise, nekako slicno sto je i u mojoj dusi, i onda nekako sve mislim da je besmisleno da i ja nesto napisem...iako, opet ponavljam nema vece tragedije i tuge, nego sahraniti sopstveno dete.
Svarglo, zao mi je zbog tvog tetka, nije ti to sad trebalo..kako to zvuci, znam, kao da smrt ima neki povoljan termin, ona nikada nije dobrodosla
A sa druge strane, posto smo mi kasno saznali za tatin recidiv bolesti, tacno mesec dana pre njegove smrti, i naravno da smo verovali u cuda, ali bilo je momenata...gledam svog taticu iz dana u dan, i svaki dan mi je dalji, odlazi...i onda taj 12. mart, nekako ( Boze, oprosti za ovo ), kao da je bilo prirodno da umre. Njegovo umorno i izmuceno telo, srce je jednostavno u 5 ujutru stalo. Nije mogao vise. Posle kada smo vracali film, i ukapirali koliko se on forsirao, kretao, a bolest je bila tu, mogu da kazem da se borio, iako to nije ni znao. Da, borio se, i to lavovski, ipak je imao jak organizam. Taj tumor je bio u njemu ( mislim na onaj primarni ) oko 5 godina, i sve dok nije doslo do bola u ledjima, tata nije znao...i sto ja kazem, da ga nisu cacnuli operacijom, posle hemoterapija i zracenje, mozda bi ziveo isto ovoliko, ali kvalitetnije! U to sam ubedjena. I ne znam u sta da verujem vise..Moj otac jeste bio pusac, ali poznajem sam toliko pusaca i nikom nista. Isto tako, toliko njih zive zdravo, SU ZIVELI zdravo i vise ih nema. Nema pravila. Onda te alternative, pa sta jedemo, pa kancerogene materije..mislim ja jedno vreme nisam ni jela, sto zbog tuge, sto zbog strahova ove vrste...
I te cudne pojave..odem ja na groblje, zapalim svecu, molim se...sretnem neku budalu i sve mislim valjda nece i da se vrati ovim putem, nije mi do nje..i gle, sveca se ugasi. Kao da je tata to "sredio" i pobrinuo se da mogu da krenem ranije...i rekla sam, tamo na gorblju "Tata, ti i sada vodis racuna o meni"
Kod mame u stanu najmanje imam utisak da ga vise nema, sve njegove stvari su tamo, i to mi je sada normalno, ceduljice sa brojevima telefona, njegov rukopis, potpuno mi je prirodno da su tamo, a da li je normalno...ne znam.
Dozivljaj tuge ke licna stvar. Mene svakim danom sve vise stize. Antidepresive vise ne pijem. Pila sam ih do januara, jer sam bila depresivna i zbog sinovljeve bolesti, ali taj dan kada je tata umro, donela mi mama i Ksalol, za smirenje, eno jos cuvam te teblete, ni jednu nisam uzela...mislila sam, stici ce me sve svakako...
Pre nedelju dana umrla je mlada zena, od raka, 84. godiste. Ima malo dete, mislim da sam je vidjala u parku sa maramom na glavi. Zelim ovde da joj odam postu. Dugo sam plakala kada sam cula da je umrla...ne treba ni da pisem sta mi sve proslo kroz glavu, od njenih osecanja dok je umirala, tog malog deteta, njene porodice...tragedija.
Drzite se drage moje,
veliki pozdrav!
Re: Kada voljeni odu...
Drage moje,
Pre svega Svarglo, zao mi je zbog tetka i jos jednog soka koji si morala da dozivis, ali iskreno da ti kazem kada sam govorila ljudima o smrti svoga oca, kako se desilo, sta se desilo, posto su mnogi poznanici bili jako iznenadjeni, nisam propustala da kazem jednu stvar u koju sam duboko uverena. Naime, koliko mi je god zao sto sam ostala bez oca i sto njega kao njega vise nema, to me uopste ne boli toliko koliko me boli nacin na koji je otisao i to sto je znao od cega boluje! Sto je znao da ce umreti i umirao u mukama! Tako da kada je trenutna smrt u pitanju… za svaki svoj rodjendan do kraja zivota samo cu tu zelju da zelim. Da zavrsim u trenutku, da ne znam sta me je snaslo. A svi cemo umreti pre ili kasnije. Po mom skromnom misljenju, posle ovog strasnog iskustva, uopste nije bitno kad ces, nego kako ces. Meni bi sigurno bio veci sok da je umro od nekog infarkta, ali bi kasnije sigurno mislila da je ipak bolje tako nego da je bilo ovako.
Ja se silno trudim da se koliko mogu iskljucim od svih negativnih ljudi i komentara. Nekada mi ide lakse, nekada teze ali se generalno trudim. I da Mila, itekako se pecam na sargarepe u raznim raspravama. Stvarno bi trebalo da nedjem neku pametnu zanimaciju. Inace citam knjigu koju mi je jedna draga prijateljica skenirala a zove se “Duhovni lek za depresiju”, a obraticu paznju i na onu Vasu preporuku. Sto se tice slike…imam jednu iz tatinih zadnjih dana. Ja i on stojimo zagrljeni u stanu i u tom momentu dok smo pozirali razmisljala sam da li je to jedna od poslednjih, oci mi pune suza al se trudim da on ne primeti. Jako tuzna slika. Kada tako dozvolim sebi da padnem jos dublje i pozelim prosto da me nema, samo bacim pogled na tu sliku i imam utisak da ce mi srce puci istoga momenta. Generalno me sve slike jako bole. To nesmem da gledam na poslu jer kao sto rekoh momentalno ubija. Kada me u kancelariji pred svim kolegama i strankama stisne muka, ja samo pobegnem u wc, pustim dve, tri suze (samo toliko) i vec mi bude lakse. Sve kazem sebi nesmem sada da placem, razmazace se sminka, natecice mi kapci, kad stignem kuci onda cu da se ispraznim ko covek. Onda dodjem kuci i prodje me. Na zalost jos uvek sam jako preosetljiva i osecam se nekako hendikepirano, osakaceno. Bas bih tim recima opisala ovo svoje dusevno stanje.
A moram da priznam jos nesto. Kada smo saznali za tatinu dijagnozu i kada je poceo nas pakao gledala sam sve te ljude oko sebe kako su opusteni, smeju se, pricaju i opterecuju nekim svakodnevnim glupostima. Bila sam tako ljubomorna i zavidna sto je moj dusevni mir narusen, sto se to bas meni dogadja, sto imam tako veliki,neresiv i bezizlazan problem. Imala sam osecaj kao da mi je neko izmakao tlo pod nogama. A posebno me je iznervirala jedna situacija. Naime polozila sam neki strucni ispit i naravno nije bilo reci ni o kakvoj povisici mada sam se potajno nadala. E onda kada su saznali kakva me je tragedija zadesila jedno par meseci nakon toga, kako kopnim, mrsavim i propadam u svakom pogledu, olosi su mi dali povisicu navodno na konto ispita. Svaki dinar dobro dodje ali sam se osecala tako bedno da vam ne mogu opisati. Jos uvek se osecam tako. Toliko me je nerviralo i na neki nacin ponizavalo to njihovo sazaljenje. Bas sam onda mome dragom tati rekla: eto tata, pomogao si mi da doteram liniju i dobijem povisicu. Pa smo se od muke oboje smejali, sta cemo. Mada kada se toga setim, setim se jos jedne stvari koju mi je tata rekao kada je video kojom brzinom mrsavimo ja i majka: “Jedva cekam da umrem da se vi oporavite i da nastavite da zivite”. Bio je tada ljut na mene. Al sta sam mogla kad mi se skupila neka muka u zelucu i nisam mogla da jedem nista. Samo mi se povracalo od svega. E kada se tako setim tih scena, a vec smo pisali o tome, ocu da puknem od muke. Ma samo se trudim da mi bilo sta skrene misli kao sto sam vec ranije rekla. Kljuc je sto manje misliti i analizirati. A sta cu kada te slike i razna secanja samo tako dodju i u trenutku me uniste.
Juce sam imala jos jedan peh. Otisla sam u setnju sa drugaricom, ispratila je i sama se vracala kuci putem kojim sam najvise setala sa tatom. Mozda sam mogla da izbegnem bas taj put ali nisam. Veoma me fascinira taj prokleti osecaj: tako divno jesenje vece, sve isto u nasem kraju, samo njega vise nema da tu proseta sa mnom. Tako mi je to neshvatljivo. Sta se kog djavola desilo!? Prosle godine u ovo vreme nije mi padalo ni na kraj pameti! I onda pocnem tako da razmisljam gde li je sada, da li zna da sam tu, u nasem kraju koji smo voleli najvise na svetu, a iz koga bi se sada najradije odselila. Da li je mozda negde pored mene ali ga ne vidim… Naravno posle toga upadnem u depresiju, ubedim sebe da ipak nema nicega posle smrti, isplacem partiju, dve, pa nekako guram dalje.
I lepo kazete Mila. Treba saslusati i iskulirati savete i onih ljudi koji su zaista dobronamerni, ali jednostavno ne razumeju. Jos nisam na nekom nivou, jos uvek umem silno da se naljutim i razbesnim ali se generalno trudim da i to kod sebe promenim.
A sto se vere tice…mislim da mi je potrebno vreme. Ne mogu da se obratim bogu, ne mogu nista da mu kazem. Totalno sam zanemela. Mozda cu i poprocati sa nekim duhovnikom ali sada ne mogu. Mogu da citam knjige na tu temu kao ova sto sam gore navela, ali ni to ne mogu puno. Negde je neko napisao da je u ovim teskim danima gledao glupe turske serije. Pa navukla sam se vec na jednu. Nisam ih gledala od srednje skole i uvek sam tvrdila da vredjaju inteligenciju al eto sada gledam neke indijce na Prvoj u 17h. A igram i razne igrice na kompjuteru. Sve to ovako ili onako odvlaci misli.
Inace Mila htela bih da Vam kazem jos nesto o snovima i onim cudnim desavanjima.
Naime moja mama je takodje cula jasno kucanje na staklenim vratima od terase. I takodje je probudi nocu. Pridje, pogleda i naravno nista.
Nikome o tome ne pricamo, da filozofiramo i nagadjamo mozemo do ujutru, i opet kao sto rekoh, najbolje je i o tome jednostavno ne misliti. A sto se tice snova…ne znam. Recimo da sam nekada imala jaku intuiciju. Stvarno je bilo neverovatnih snova koji su mi na neki nacin predskazivali dogadjaje. Crvena i roze boja, posebno sminka tih boja u snu mi je redovno predskazivala neki srecan dogadjaj. Narocito pred polaganje ispita na fakultetu. Ovaj put me je prvi put izneverilo. Naime vece pred tatin odlazak u bolnicu na ispitivanja sanjala sam neke silne lakove i karmine jarkih veselih boja, takodje sam imala divan osecaj srece kada sam se probudila. Ma zaklela bih se tada da ce sve biti ok. Tata je neke dve nedelje pred smrt sanjao da pije bistru vodu ili bese vino, nosi naocare. Po sanovniku, to je znacilo zdravlje i da ce docekati duboku starost. Kako da ne
Sada vise ne znam sta jeste a sta nije.. Jednostavno ne obracam paznju na to.
A kada se samo setim tog dana kada sam ga vodila u bolnicu. Taj strah, strepnja i razocarenje u njegovim ocima..uzas. Cekamo prevoz na stanici i vidimo nekog coveka koji trci u parku. Moj tata mi samo rece:”E kada bih ja mogao jos malo ovako”. Posto je jako voleo dzogiranje i redovno upraznjavao. Pa mi je onda rekao da dete (koje jos uvek nemam) obavezno dam na neki sport, i kao da se vec tada oprastao sa mnom iako se vratio iz bolnice i jos neko vreme osecao dobro. I eto ja stalno govorim kako se trudim da ne mislim, da se ne prisecam a vidi sta radim. Opet imam verbalnu dijareju i stavljam so na rodjenu ranu
I nesto da kazem Bojani. Imala sam i ja taj osecaj da je prosto prirodno da tata umre. U jednom momentu me je uhvatilo ono..pa hajde vise da krene na bolje ili da se zavrsi. Pa me posle grizla savest zbog te vise emocije nego misli. A to sto mislis da nije bilo hemoterapije i operacije ziveo bi duze. Vidis mi smo isto to mislili samo obrnuto. Kod njega nije bila moguca operacija, a hemoterapiju je odbio. Pa smo silno zalili sto nije bilo operabilno. Nego da ponovim opet ono sto svi znamo: na zalost - nema pravila. Svako ima svoju sudbinu i to ti je.
A na konto onoga sto ste rekle u smislu mozda ih je bog uzeo i postedeo neceg jos goreg..moja mama nesto slicno tvrdi i kaze ovako: "oni su svoju brigu prebrinuli, a nas sta ceka…."
I samo da napomenem jos nesto sto mi sad pade na pamet a nikada mi nece biti jasno. Znate ono: nikada te bog nece iskusavati vise nego sto mozes da izdrzis. E pa ja to uopste ne razumem. Pa kada nekoga spopadne recimo ova boljka on ce da izdrzi dok ne umre, onda ce da umre i u cemu je tu poenta? Stvarno ne znam...
Izvinite ja ga danas bas preterah. E da sam makar rekla bar nesto pametno.
Srdacan pozdrav!
Pre svega Svarglo, zao mi je zbog tetka i jos jednog soka koji si morala da dozivis, ali iskreno da ti kazem kada sam govorila ljudima o smrti svoga oca, kako se desilo, sta se desilo, posto su mnogi poznanici bili jako iznenadjeni, nisam propustala da kazem jednu stvar u koju sam duboko uverena. Naime, koliko mi je god zao sto sam ostala bez oca i sto njega kao njega vise nema, to me uopste ne boli toliko koliko me boli nacin na koji je otisao i to sto je znao od cega boluje! Sto je znao da ce umreti i umirao u mukama! Tako da kada je trenutna smrt u pitanju… za svaki svoj rodjendan do kraja zivota samo cu tu zelju da zelim. Da zavrsim u trenutku, da ne znam sta me je snaslo. A svi cemo umreti pre ili kasnije. Po mom skromnom misljenju, posle ovog strasnog iskustva, uopste nije bitno kad ces, nego kako ces. Meni bi sigurno bio veci sok da je umro od nekog infarkta, ali bi kasnije sigurno mislila da je ipak bolje tako nego da je bilo ovako.
Ja se silno trudim da se koliko mogu iskljucim od svih negativnih ljudi i komentara. Nekada mi ide lakse, nekada teze ali se generalno trudim. I da Mila, itekako se pecam na sargarepe u raznim raspravama. Stvarno bi trebalo da nedjem neku pametnu zanimaciju. Inace citam knjigu koju mi je jedna draga prijateljica skenirala a zove se “Duhovni lek za depresiju”, a obraticu paznju i na onu Vasu preporuku. Sto se tice slike…imam jednu iz tatinih zadnjih dana. Ja i on stojimo zagrljeni u stanu i u tom momentu dok smo pozirali razmisljala sam da li je to jedna od poslednjih, oci mi pune suza al se trudim da on ne primeti. Jako tuzna slika. Kada tako dozvolim sebi da padnem jos dublje i pozelim prosto da me nema, samo bacim pogled na tu sliku i imam utisak da ce mi srce puci istoga momenta. Generalno me sve slike jako bole. To nesmem da gledam na poslu jer kao sto rekoh momentalno ubija. Kada me u kancelariji pred svim kolegama i strankama stisne muka, ja samo pobegnem u wc, pustim dve, tri suze (samo toliko) i vec mi bude lakse. Sve kazem sebi nesmem sada da placem, razmazace se sminka, natecice mi kapci, kad stignem kuci onda cu da se ispraznim ko covek. Onda dodjem kuci i prodje me. Na zalost jos uvek sam jako preosetljiva i osecam se nekako hendikepirano, osakaceno. Bas bih tim recima opisala ovo svoje dusevno stanje.
A moram da priznam jos nesto. Kada smo saznali za tatinu dijagnozu i kada je poceo nas pakao gledala sam sve te ljude oko sebe kako su opusteni, smeju se, pricaju i opterecuju nekim svakodnevnim glupostima. Bila sam tako ljubomorna i zavidna sto je moj dusevni mir narusen, sto se to bas meni dogadja, sto imam tako veliki,neresiv i bezizlazan problem. Imala sam osecaj kao da mi je neko izmakao tlo pod nogama. A posebno me je iznervirala jedna situacija. Naime polozila sam neki strucni ispit i naravno nije bilo reci ni o kakvoj povisici mada sam se potajno nadala. E onda kada su saznali kakva me je tragedija zadesila jedno par meseci nakon toga, kako kopnim, mrsavim i propadam u svakom pogledu, olosi su mi dali povisicu navodno na konto ispita. Svaki dinar dobro dodje ali sam se osecala tako bedno da vam ne mogu opisati. Jos uvek se osecam tako. Toliko me je nerviralo i na neki nacin ponizavalo to njihovo sazaljenje. Bas sam onda mome dragom tati rekla: eto tata, pomogao si mi da doteram liniju i dobijem povisicu. Pa smo se od muke oboje smejali, sta cemo. Mada kada se toga setim, setim se jos jedne stvari koju mi je tata rekao kada je video kojom brzinom mrsavimo ja i majka: “Jedva cekam da umrem da se vi oporavite i da nastavite da zivite”. Bio je tada ljut na mene. Al sta sam mogla kad mi se skupila neka muka u zelucu i nisam mogla da jedem nista. Samo mi se povracalo od svega. E kada se tako setim tih scena, a vec smo pisali o tome, ocu da puknem od muke. Ma samo se trudim da mi bilo sta skrene misli kao sto sam vec ranije rekla. Kljuc je sto manje misliti i analizirati. A sta cu kada te slike i razna secanja samo tako dodju i u trenutku me uniste.
Juce sam imala jos jedan peh. Otisla sam u setnju sa drugaricom, ispratila je i sama se vracala kuci putem kojim sam najvise setala sa tatom. Mozda sam mogla da izbegnem bas taj put ali nisam. Veoma me fascinira taj prokleti osecaj: tako divno jesenje vece, sve isto u nasem kraju, samo njega vise nema da tu proseta sa mnom. Tako mi je to neshvatljivo. Sta se kog djavola desilo!? Prosle godine u ovo vreme nije mi padalo ni na kraj pameti! I onda pocnem tako da razmisljam gde li je sada, da li zna da sam tu, u nasem kraju koji smo voleli najvise na svetu, a iz koga bi se sada najradije odselila. Da li je mozda negde pored mene ali ga ne vidim… Naravno posle toga upadnem u depresiju, ubedim sebe da ipak nema nicega posle smrti, isplacem partiju, dve, pa nekako guram dalje.
I lepo kazete Mila. Treba saslusati i iskulirati savete i onih ljudi koji su zaista dobronamerni, ali jednostavno ne razumeju. Jos nisam na nekom nivou, jos uvek umem silno da se naljutim i razbesnim ali se generalno trudim da i to kod sebe promenim.
A sto se vere tice…mislim da mi je potrebno vreme. Ne mogu da se obratim bogu, ne mogu nista da mu kazem. Totalno sam zanemela. Mozda cu i poprocati sa nekim duhovnikom ali sada ne mogu. Mogu da citam knjige na tu temu kao ova sto sam gore navela, ali ni to ne mogu puno. Negde je neko napisao da je u ovim teskim danima gledao glupe turske serije. Pa navukla sam se vec na jednu. Nisam ih gledala od srednje skole i uvek sam tvrdila da vredjaju inteligenciju al eto sada gledam neke indijce na Prvoj u 17h. A igram i razne igrice na kompjuteru. Sve to ovako ili onako odvlaci misli.
Inace Mila htela bih da Vam kazem jos nesto o snovima i onim cudnim desavanjima.
Naime moja mama je takodje cula jasno kucanje na staklenim vratima od terase. I takodje je probudi nocu. Pridje, pogleda i naravno nista.
Nikome o tome ne pricamo, da filozofiramo i nagadjamo mozemo do ujutru, i opet kao sto rekoh, najbolje je i o tome jednostavno ne misliti. A sto se tice snova…ne znam. Recimo da sam nekada imala jaku intuiciju. Stvarno je bilo neverovatnih snova koji su mi na neki nacin predskazivali dogadjaje. Crvena i roze boja, posebno sminka tih boja u snu mi je redovno predskazivala neki srecan dogadjaj. Narocito pred polaganje ispita na fakultetu. Ovaj put me je prvi put izneverilo. Naime vece pred tatin odlazak u bolnicu na ispitivanja sanjala sam neke silne lakove i karmine jarkih veselih boja, takodje sam imala divan osecaj srece kada sam se probudila. Ma zaklela bih se tada da ce sve biti ok. Tata je neke dve nedelje pred smrt sanjao da pije bistru vodu ili bese vino, nosi naocare. Po sanovniku, to je znacilo zdravlje i da ce docekati duboku starost. Kako da ne
Sada vise ne znam sta jeste a sta nije.. Jednostavno ne obracam paznju na to. A kada se samo setim tog dana kada sam ga vodila u bolnicu. Taj strah, strepnja i razocarenje u njegovim ocima..uzas. Cekamo prevoz na stanici i vidimo nekog coveka koji trci u parku. Moj tata mi samo rece:”E kada bih ja mogao jos malo ovako”. Posto je jako voleo dzogiranje i redovno upraznjavao. Pa mi je onda rekao da dete (koje jos uvek nemam) obavezno dam na neki sport, i kao da se vec tada oprastao sa mnom iako se vratio iz bolnice i jos neko vreme osecao dobro. I eto ja stalno govorim kako se trudim da ne mislim, da se ne prisecam a vidi sta radim. Opet imam verbalnu dijareju i stavljam so na rodjenu ranu
I nesto da kazem Bojani. Imala sam i ja taj osecaj da je prosto prirodno da tata umre. U jednom momentu me je uhvatilo ono..pa hajde vise da krene na bolje ili da se zavrsi. Pa me posle grizla savest zbog te vise emocije nego misli. A to sto mislis da nije bilo hemoterapije i operacije ziveo bi duze. Vidis mi smo isto to mislili samo obrnuto. Kod njega nije bila moguca operacija, a hemoterapiju je odbio. Pa smo silno zalili sto nije bilo operabilno. Nego da ponovim opet ono sto svi znamo: na zalost - nema pravila. Svako ima svoju sudbinu i to ti je.
A na konto onoga sto ste rekle u smislu mozda ih je bog uzeo i postedeo neceg jos goreg..moja mama nesto slicno tvrdi i kaze ovako: "oni su svoju brigu prebrinuli, a nas sta ceka…."
I samo da napomenem jos nesto sto mi sad pade na pamet a nikada mi nece biti jasno. Znate ono: nikada te bog nece iskusavati vise nego sto mozes da izdrzis. E pa ja to uopste ne razumem. Pa kada nekoga spopadne recimo ova boljka on ce da izdrzi dok ne umre, onda ce da umre i u cemu je tu poenta? Stvarno ne znam...
Izvinite ja ga danas bas preterah. E da sam makar rekla bar nesto pametno.
Srdacan pozdrav!
Re: Kada voljeni odu...
Pozdrav svima... evo i mene ste namamili da pišem na ovu temu mada sam samoj sebi stavila paravan i rekla da to ne treba da radim... Moj prvi post na forumu je govorio o mojoj mami i sad ovaj. I mislim da se više oko toga neću oglašavati, ne znam zašto ali mislim da neću.
Mila, vi ste me pogotovo namamili, prosto kad čovek čita vaše postove dobije želju da kaže šta mu je na duši... A dugo nisam razgovarala na ovu temu, prosto to je moj odbrambeni mehanizam.
Moja mama se razbolela kada sam imala 18 godina. Par dana nakon mog rođendana je otišla na operaciju. Ja sam bila gimnazijalac, nisam imala pojma o čemu se radi. Meni je to predstavljeno kao cista na jajniku koja treba da se izvadi i to je to.Nije pravila buku oko toga ni tada ni svog poslednjeg dana. Umrla je zbog lekarske greške. Ona je bila neko ko je išao na redovne preglede čitav svoj život, na svakih 6 meseci ali ni to nije vredelo. Nije kad se diplome danas kupuju. Išla je redovno i lečena je od ''upale mokraćnih kanala'' i nazivana je hipohondrom. Onda je jedan dan u ambulanti naišla druga doktorka (njena školska) koja ju je pitala :
Mico pa šta ti je sa stomakom?
Mama kaže klimaks, upala mokraćnih kanala.
Hajde ti kod mene na brzaka da uradimo UZ karlice... kad ono bup!!! Cista od jedne litre (što bi bila manje više 28 nedelje trudnoće- čisto da uporedim)
Hitno uput za Betaniju, operacija... karcinom jajnika 4 stadijum... ( to sam sve kasnije saznala čitajući mamine nalaze)
Ja sam bila prilično neupućena, bez medicinskog predznanja, štitila me je na sve načine (kao i svaka majka) ali u ovom slučaju još više jer moj otac nije bio prisutan mnogo u mom životu (voleo je nešto više od mene a to se zove alkohol...).
Operacija, hemioterapija za hemioterapijom... Posle jedno mesec dana ulazi u moju sobu i zamoli me da je očešljam... ja joj skinem gumicu a ono šok- 50% kose ostalo na gumici. Ja ne smem da joj kažem, mislim da ona nema pojma. Ne znam na koju foru sam se sabrala i ne znam kako mi je to palo na pamet (da li sam u trenutku sazrela ili šta) a ja joj kažem Miko (svi su je zvali Mica- Milka, a ja sam joj tepala moja Mika) a da ja uzmem mašinicu i da te ošišam na kratko??? Ona kaže da, može... Ne znam da li joj je ova metoda bila bolja nego da se ćelava pojavi u mojoj sobi i dugo o ovome nisam razmišljala i samo me neka jeza prolazi dok sad ovo kucam...
Njena borba je trajala 4 godine. Mogu da kažem da je bila lav, borac najveći na svetu. U mom prisustvu za svo to vreme nijednu suzu nije pustila. Poslednjih 6 meseci nije hodala pošto je imala metastazu na pršljenu L4 i L5. Ja sam se vratila kući ( upisala sam medicinu) i negovala sam je. Nismo imali puno izbora niti puno pomoći, ujak je bio jedini koji je mogao da me odmeni, tako da dok sam ja na vežbama, on je bio pored nje. Ja dođem sa faxa a ona prima infuziju. Kaže jedi, doneo je ujak ručak, popijemo kaficu da mi pričaš šta ste danas učili i onda ti sedi pored mene i čitaj mi to što učiš... Nema posustajanja. Ona prima infuziju a ja učim pored nje. Nije mi dozvolila da pokleknem. Jedan njen snimak 3 meseca pred smrt i kaže: Molim te da budeš jaka, hrabra i moraš da znaš da život nekad ne mazi. On je pun padova a zatim i pobeda i zato te molim da učiš jer moraš da se boriš za svoje bolje sutra.
Ne znam ni sama koliko puta sam taj snimak pogledala. Snimak je nastao sasvim slučajno ali je stigla da kaže šta je htela...
U nedelju je primala infuziju a ja naravno pored nje sedim i učim. I samo me pogleda i kaže: Bojana, nemoj da prođe oktobarski rok a da ništa nisi dala. Ja kažem Miko ne brini. U utorak je umrla 21 .avgusta 2007 godine, bila sam pored nje... Imala je 53 godine, ja 22.
10 dana nakon njene smrti spakovala sam sve svoje stvari, vratila se u grad u kojem studiram i sela da učim. Udarno, nenormalno... Možda je to bio moj odbrambeni mehanizam. Na 42 dan od njene smrti izašla sam na ispit i položila sa 9 patološku fiziologiju. Od tog ispita do poslednjeg ispita jedina inspiracija mi je bila ona.
Mnogi su me pitali odakle mi snage. A ja uvek kažem- mogla sam da uradim najgoru glupost i da se ispišem, ali na to nemam pravo. Meni nije teško, njoj je bilo teže. Znala je da me napušta i nikada mi nije suzu pustila, bila je jaka žena a na kraju je imala 40kg i ipak je bila najveći autoritet za mene. Ja nemam prava da kukam jer ona kukala nije.
Obnovila sam godinu. Odjednom ''kolege'', ''humanitarci'' budući lekari mi se ne javljaju, kao da sam manje vredna. Retko ko je znao razlog mog obnavljanja ali nisu ni morali da znaju. Ponašali su se vrlo neetički ali to je nažalost mnogima poznato... Devojka koja je položila taj ispit samnom je znala da mi je mama umrla. I nije htela da bude ni toliko pristojna, već me pita da li sam upisala narednu godinu i koji mi je prosek!!!! O živote... pa džabe ti sve diplome ovoga sveta kada ništa u sebi ljudskog nemaš... to su budući (sadašnji) lekari.
Ustvari, Mila, zbog snova ste me izazvali. Ja imam drugu muku... mamu do sada (prošlo je 5 godina) nisam nijednom zdravu sanjala. To su uvek velike muke, kao ja dolazim sa neke žurke, prolazim pored sobe u kojoj je ležala i pitam da li joj neko da hrane (pri tome, u snu, znam da je nepokretna i da je apsolutno zavisna od tuđe nege i pomoći) a ona mi kaže pa kad se neko seti, dođe... To su bili toliko teški snovi da sam imala momente da se probudim, plačem i vrištim: ako ćeš mi ovako dolaziti u snove, molim te nemoj. Ako ću te ovako tužno sanjati, bolje da te ne sanjam. Verovatno je to sve posledica svih trauma koje sam preživela i eto, ako mogu da kažem, sreća pa je sanjam možda jednom u 6 meseci. Samo jednom sam je lepo sanjala. To je bilo veče pre nego što je moj najbolji drug diplomirao (i njen mezimac). Bio je lep san, poletan, prepun cveća. Naredni dan je drug diplomirao a ja plačem kao kiša ( a vrlo retko plačem). Jer znam koliko je ponosna na njega. Međutim, nisam neko ko pridaje značaja snovima jer sam verujuća. Dosta teoloških knjiga sam pročitala, i svaka kaže da je san ''đavolja rabota''.E sad, verovatno bih i ja drugačije razmišljala da su to lepi snovi a ovako samo odmahnem rukom i kažem nikom ništa.
Idem na gorblje često. Ali ne plačem. Sve mislim da bih je rastužila, neću da se brine. Sednem, zapalim cigaru, u mislima joj kažem šta ima novo i odem. Bez ijedne suze. A koliko puta krenem na goblje i kažem sebi e sada ćeš da plačeš, da izbaciš tu tugu iz sebe... ali ne, sednem i nikom ništa.
I onda je došao taj dan... Dan kada sam diplomirala... kupila sam najveći buket koji je bio gotov u cvećari i odnela na groblje. Spustila sam buket i rekla tri puta: Miko moja diplomirala sam!!! Treći put kad sam to rekla, iz mene je krenula lavina, suze koje ni na sahrani nisu tekle kao tada. Miko gotovo je, sada mi budi bezbrižna.
Ne znam da li mi je to mana ili korist što sam prošla to što jesam. I što nikad sebi ne bih dozvolila da pogrešim kao što su u njenom slučaju pogrešili. Svaku fusnotu sam pročitala u svakoj knjizi. Nijedan ispit nisam položila na sreću ili onako ofrlje, nego tek kad detaljno sve pređem onda izađem. Nažalost ušla sam u krug ljudi koji su izgubili najbližeg zbog potpune nestručnosti. Zato sam valjda sad toliko detaljna. Mnogi to ne razumeju. Gledaju bolest a ne pacijenta. Čovek je oboleli organ a ne neko ko je psihofizičko biće. Ispiti se plaćaju, polaže se preko veze, na bubice, na pola knjige... Ne znam samo šta će biti kad ostanu sami u ordinaciji...I sama sam bila svedok brojnih korupcija u zdravstvu. Od toga da smo morali da platimo kako bi se mama ranije operisala do toga da smo uvek doktorki davali novac kada mama dođe da prima hemioterapiju… Što se tiče mojih studija, svega sam se nagledala. Od toga da kolega neće da pregleda babu jer ‘’smrdi’’, da neće da pregledaju ciganku zbog predrasuda do toga da nekoga ko ima terminalni stadijum bolesti ispituju bez imalo osećaja. Taj čovek se zove karcinom pluća a ne Pera Perić i on nije čovek nego samo bolest. Ne zanima me njegova porodica ni to kako se on oseća, ja znam sve o karcinomu pluća i mnogo sam pametan… Užas, šta drugo da kažem!
…
Tvoju sliku sam stavila u ordinaciju, onu najmanju iz lične karte. Retko ko je i primeti, nije na vidnom mestu. A ja znam zašto je tamo- ti si tu da me podsećaš da ne smem da grešim, da ne smem da otaljavam, da ne smem da imam predrasude jer i ta ciganka ima dete koje je voli najviše na svetu kao ja tebe. Ti si uvek tu da me opominješ.
Miko moja, mirno spavaj.
Tvoje dete je sada lekar.
P.S. Najverovatnije na ovu temu više neću pisati ali eto i moj trenutak slabosti da se vidi...
Mila, vi ste me pogotovo namamili, prosto kad čovek čita vaše postove dobije želju da kaže šta mu je na duši... A dugo nisam razgovarala na ovu temu, prosto to je moj odbrambeni mehanizam.
Moja mama se razbolela kada sam imala 18 godina. Par dana nakon mog rođendana je otišla na operaciju. Ja sam bila gimnazijalac, nisam imala pojma o čemu se radi. Meni je to predstavljeno kao cista na jajniku koja treba da se izvadi i to je to.Nije pravila buku oko toga ni tada ni svog poslednjeg dana. Umrla je zbog lekarske greške. Ona je bila neko ko je išao na redovne preglede čitav svoj život, na svakih 6 meseci ali ni to nije vredelo. Nije kad se diplome danas kupuju. Išla je redovno i lečena je od ''upale mokraćnih kanala'' i nazivana je hipohondrom. Onda je jedan dan u ambulanti naišla druga doktorka (njena školska) koja ju je pitala :
Mico pa šta ti je sa stomakom?
Mama kaže klimaks, upala mokraćnih kanala.
Hajde ti kod mene na brzaka da uradimo UZ karlice... kad ono bup!!! Cista od jedne litre (što bi bila manje više 28 nedelje trudnoće- čisto da uporedim)
Hitno uput za Betaniju, operacija... karcinom jajnika 4 stadijum... ( to sam sve kasnije saznala čitajući mamine nalaze)
Ja sam bila prilično neupućena, bez medicinskog predznanja, štitila me je na sve načine (kao i svaka majka) ali u ovom slučaju još više jer moj otac nije bio prisutan mnogo u mom životu (voleo je nešto više od mene a to se zove alkohol...).
Operacija, hemioterapija za hemioterapijom... Posle jedno mesec dana ulazi u moju sobu i zamoli me da je očešljam... ja joj skinem gumicu a ono šok- 50% kose ostalo na gumici. Ja ne smem da joj kažem, mislim da ona nema pojma. Ne znam na koju foru sam se sabrala i ne znam kako mi je to palo na pamet (da li sam u trenutku sazrela ili šta) a ja joj kažem Miko (svi su je zvali Mica- Milka, a ja sam joj tepala moja Mika) a da ja uzmem mašinicu i da te ošišam na kratko??? Ona kaže da, može... Ne znam da li joj je ova metoda bila bolja nego da se ćelava pojavi u mojoj sobi i dugo o ovome nisam razmišljala i samo me neka jeza prolazi dok sad ovo kucam...
Njena borba je trajala 4 godine. Mogu da kažem da je bila lav, borac najveći na svetu. U mom prisustvu za svo to vreme nijednu suzu nije pustila. Poslednjih 6 meseci nije hodala pošto je imala metastazu na pršljenu L4 i L5. Ja sam se vratila kući ( upisala sam medicinu) i negovala sam je. Nismo imali puno izbora niti puno pomoći, ujak je bio jedini koji je mogao da me odmeni, tako da dok sam ja na vežbama, on je bio pored nje. Ja dođem sa faxa a ona prima infuziju. Kaže jedi, doneo je ujak ručak, popijemo kaficu da mi pričaš šta ste danas učili i onda ti sedi pored mene i čitaj mi to što učiš... Nema posustajanja. Ona prima infuziju a ja učim pored nje. Nije mi dozvolila da pokleknem. Jedan njen snimak 3 meseca pred smrt i kaže: Molim te da budeš jaka, hrabra i moraš da znaš da život nekad ne mazi. On je pun padova a zatim i pobeda i zato te molim da učiš jer moraš da se boriš za svoje bolje sutra.
Ne znam ni sama koliko puta sam taj snimak pogledala. Snimak je nastao sasvim slučajno ali je stigla da kaže šta je htela...
U nedelju je primala infuziju a ja naravno pored nje sedim i učim. I samo me pogleda i kaže: Bojana, nemoj da prođe oktobarski rok a da ništa nisi dala. Ja kažem Miko ne brini. U utorak je umrla 21 .avgusta 2007 godine, bila sam pored nje... Imala je 53 godine, ja 22.
10 dana nakon njene smrti spakovala sam sve svoje stvari, vratila se u grad u kojem studiram i sela da učim. Udarno, nenormalno... Možda je to bio moj odbrambeni mehanizam. Na 42 dan od njene smrti izašla sam na ispit i položila sa 9 patološku fiziologiju. Od tog ispita do poslednjeg ispita jedina inspiracija mi je bila ona.
Mnogi su me pitali odakle mi snage. A ja uvek kažem- mogla sam da uradim najgoru glupost i da se ispišem, ali na to nemam pravo. Meni nije teško, njoj je bilo teže. Znala je da me napušta i nikada mi nije suzu pustila, bila je jaka žena a na kraju je imala 40kg i ipak je bila najveći autoritet za mene. Ja nemam prava da kukam jer ona kukala nije.
Obnovila sam godinu. Odjednom ''kolege'', ''humanitarci'' budući lekari mi se ne javljaju, kao da sam manje vredna. Retko ko je znao razlog mog obnavljanja ali nisu ni morali da znaju. Ponašali su se vrlo neetički ali to je nažalost mnogima poznato... Devojka koja je položila taj ispit samnom je znala da mi je mama umrla. I nije htela da bude ni toliko pristojna, već me pita da li sam upisala narednu godinu i koji mi je prosek!!!! O živote... pa džabe ti sve diplome ovoga sveta kada ništa u sebi ljudskog nemaš... to su budući (sadašnji) lekari.
Ustvari, Mila, zbog snova ste me izazvali. Ja imam drugu muku... mamu do sada (prošlo je 5 godina) nisam nijednom zdravu sanjala. To su uvek velike muke, kao ja dolazim sa neke žurke, prolazim pored sobe u kojoj je ležala i pitam da li joj neko da hrane (pri tome, u snu, znam da je nepokretna i da je apsolutno zavisna od tuđe nege i pomoći) a ona mi kaže pa kad se neko seti, dođe... To su bili toliko teški snovi da sam imala momente da se probudim, plačem i vrištim: ako ćeš mi ovako dolaziti u snove, molim te nemoj. Ako ću te ovako tužno sanjati, bolje da te ne sanjam. Verovatno je to sve posledica svih trauma koje sam preživela i eto, ako mogu da kažem, sreća pa je sanjam možda jednom u 6 meseci. Samo jednom sam je lepo sanjala. To je bilo veče pre nego što je moj najbolji drug diplomirao (i njen mezimac). Bio je lep san, poletan, prepun cveća. Naredni dan je drug diplomirao a ja plačem kao kiša ( a vrlo retko plačem). Jer znam koliko je ponosna na njega. Međutim, nisam neko ko pridaje značaja snovima jer sam verujuća. Dosta teoloških knjiga sam pročitala, i svaka kaže da je san ''đavolja rabota''.E sad, verovatno bih i ja drugačije razmišljala da su to lepi snovi a ovako samo odmahnem rukom i kažem nikom ništa.
Idem na gorblje često. Ali ne plačem. Sve mislim da bih je rastužila, neću da se brine. Sednem, zapalim cigaru, u mislima joj kažem šta ima novo i odem. Bez ijedne suze. A koliko puta krenem na goblje i kažem sebi e sada ćeš da plačeš, da izbaciš tu tugu iz sebe... ali ne, sednem i nikom ništa.
I onda je došao taj dan... Dan kada sam diplomirala... kupila sam najveći buket koji je bio gotov u cvećari i odnela na groblje. Spustila sam buket i rekla tri puta: Miko moja diplomirala sam!!! Treći put kad sam to rekla, iz mene je krenula lavina, suze koje ni na sahrani nisu tekle kao tada. Miko gotovo je, sada mi budi bezbrižna.
Ne znam da li mi je to mana ili korist što sam prošla to što jesam. I što nikad sebi ne bih dozvolila da pogrešim kao što su u njenom slučaju pogrešili. Svaku fusnotu sam pročitala u svakoj knjizi. Nijedan ispit nisam položila na sreću ili onako ofrlje, nego tek kad detaljno sve pređem onda izađem. Nažalost ušla sam u krug ljudi koji su izgubili najbližeg zbog potpune nestručnosti. Zato sam valjda sad toliko detaljna. Mnogi to ne razumeju. Gledaju bolest a ne pacijenta. Čovek je oboleli organ a ne neko ko je psihofizičko biće. Ispiti se plaćaju, polaže se preko veze, na bubice, na pola knjige... Ne znam samo šta će biti kad ostanu sami u ordinaciji...I sama sam bila svedok brojnih korupcija u zdravstvu. Od toga da smo morali da platimo kako bi se mama ranije operisala do toga da smo uvek doktorki davali novac kada mama dođe da prima hemioterapiju… Što se tiče mojih studija, svega sam se nagledala. Od toga da kolega neće da pregleda babu jer ‘’smrdi’’, da neće da pregledaju ciganku zbog predrasuda do toga da nekoga ko ima terminalni stadijum bolesti ispituju bez imalo osećaja. Taj čovek se zove karcinom pluća a ne Pera Perić i on nije čovek nego samo bolest. Ne zanima me njegova porodica ni to kako se on oseća, ja znam sve o karcinomu pluća i mnogo sam pametan… Užas, šta drugo da kažem!
…
Tvoju sliku sam stavila u ordinaciju, onu najmanju iz lične karte. Retko ko je i primeti, nije na vidnom mestu. A ja znam zašto je tamo- ti si tu da me podsećaš da ne smem da grešim, da ne smem da otaljavam, da ne smem da imam predrasude jer i ta ciganka ima dete koje je voli najviše na svetu kao ja tebe. Ti si uvek tu da me opominješ.
Miko moja, mirno spavaj.
Tvoje dete je sada lekar.
P.S. Najverovatnije na ovu temu više neću pisati ali eto i moj trenutak slabosti da se vidi...
Re: Kada voljeni odu...
Bokily primi moje najiskrenije saucesce. Mnogo me je potresla tvoja prica a kako sam ovih dana i sama osetljiva na razne negativne ljude i komentare o cemu sam vec pisala, bas me je pogodilo ono glupo pitanje tvoje koleginice. Ne znam da li sam vec pomenula ali imala sam slican slucaj. Pita me jedna koleginica zasto sam tako drasticno smrsala. Ja sam mislila da mozda jos nije cula sta me je snaslo pa sam vesto izbegla odgovor. Nekako mi u tom momentu nije bilo do objasnjavanja. Kada mi je tata umro i kada su svi vec culi, srela sam je i sama joj rekla: eto razloga zasto sam smrsala. Nakon toga, kada sam se vratila sa godisnjeg odmora, a proslo svega mesec dana od sahrane, ona opet: jel ti jedes nesto, jaoooo sto si mrsavaaa. Rekoh ne moze roditelj da se preboli preko godisnjeg odmora. Svakako je uspela da mi pokvari ceo taj dan
Sto se tice tvojih kolega lekara, uvek sam zelela da verujem da to i nije bas tako u vasoj profesiji, iako danas vlada opsta degradacija u svim drustvenim sferama. Svi mi kazu da se vise ni na porodjaj ne ide bez debele veze.
Inace kada se tata razboleo nikada necu zaboraviti kako su bili grubi i sta su nam rekli u Klinickom centru gde smo bili na nekom konzilijumu. Nesto ovako: Ko vas je uopste poslao? Jel su vam rekli da je ovde gotovo, da ne moze nista da se uradi?!! A o nasem soku i da ne govorim… Uglavnom posle sam razmisljala pa dobro, on covek ima skoro 70 godina. Pa ti lekari to gledaju svaki dan. Obolevaju i mladji. Sta bi bilo kada bi plakali nad svacijom sudbinom.
U svakom slucaju Bokily od srca ti zelim sve najbolje, da i dalje budes dobar covek kao sto vec jesi, da budes vrhunski lekar i da jednog dana imas svoju porodicu (ako je vec nemas) i budes jako srecna.
Drzi se..
Sto se tice tvojih kolega lekara, uvek sam zelela da verujem da to i nije bas tako u vasoj profesiji, iako danas vlada opsta degradacija u svim drustvenim sferama. Svi mi kazu da se vise ni na porodjaj ne ide bez debele veze.
Inace kada se tata razboleo nikada necu zaboraviti kako su bili grubi i sta su nam rekli u Klinickom centru gde smo bili na nekom konzilijumu. Nesto ovako: Ko vas je uopste poslao? Jel su vam rekli da je ovde gotovo, da ne moze nista da se uradi?!! A o nasem soku i da ne govorim… Uglavnom posle sam razmisljala pa dobro, on covek ima skoro 70 godina. Pa ti lekari to gledaju svaki dan. Obolevaju i mladji. Sta bi bilo kada bi plakali nad svacijom sudbinom.
U svakom slucaju Bokily od srca ti zelim sve najbolje, da i dalje budes dobar covek kao sto vec jesi, da budes vrhunski lekar i da jednog dana imas svoju porodicu (ako je vec nemas) i budes jako srecna.
Drzi se..
Re: Kada voljeni odu...
Pročitala sam 2 puta ovaj tvoj post, i plakala... Svaka ti čast na snazi i istrajnosti, a tebi hvala do neba što si svoju tugu podelila. I hvala tvojoj majci što je na svet donela takvo divno stvorenje i što te je odgajila na pravi način.Bokily napisao:Pozdrav svima... evo i mene ste namamili da pišem na ovu temu mada sam samoj sebi stavila paravan i rekla da to ne treba da radim... Moj prvi post na forumu je govorio o mojoj mami i sad ovaj. I mislim da se više oko toga neću oglašavati, ne znam zašto ali mislim da neću.
Mila, vi ste me pogotovo namamili, prosto kad čovek čita vaše postove dobije želju da kaže šta mu je na duši... A dugo nisam razgovarala na ovu temu, prosto to je moj odbrambeni mehanizam.
Moja mama se razbolela kada sam imala 18 godina. Par dana nakon mog rođendana je otišla na operaciju. Ja sam bila gimnazijalac, nisam imala pojma o čemu se radi. Meni je to predstavljeno kao cista na jajniku koja treba da se izvadi i to je to.Nije pravila buku oko toga ni tada ni svog poslednjeg dana. Umrla je zbog lekarske greške. Ona je bila neko ko je išao na redovne preglede čitav svoj život, na svakih 6 meseci ali ni to nije vredelo. Nije kad se diplome danas kupuju. Išla je redovno i lečena je od ''upale mokraćnih kanala'' i nazivana je hipohondrom. Onda je jedan dan u ambulanti naišla druga doktorka (njena školska) koja ju je pitala :
Mico pa šta ti je sa stomakom?
Mama kaže klimaks, upala mokraćnih kanala.
Hajde ti kod mene na brzaka da uradimo UZ karlice... kad ono bup!!! Cista od jedne litre (što bi bila manje više 28 nedelje trudnoće- čisto da uporedim)
Hitno uput za Betaniju, operacija... karcinom jajnika 4 stadijum... ( to sam sve kasnije saznala čitajući mamine nalaze)
Ja sam bila prilično neupućena, bez medicinskog predznanja, štitila me je na sve načine (kao i svaka majka) ali u ovom slučaju još više jer moj otac nije bio prisutan mnogo u mom životu (voleo je nešto više od mene a to se zove alkohol...).
Operacija, hemioterapija za hemioterapijom... Posle jedno mesec dana ulazi u moju sobu i zamoli me da je očešljam... ja joj skinem gumicu a ono šok- 50% kose ostalo na gumici. Ja ne smem da joj kažem, mislim da ona nema pojma. Ne znam na koju foru sam se sabrala i ne znam kako mi je to palo na pamet (da li sam u trenutku sazrela ili šta) a ja joj kažem Miko (svi su je zvali Mica- Milka, a ja sam joj tepala moja Mika) a da ja uzmem mašinicu i da te ošišam na kratko??? Ona kaže da, može... Ne znam da li joj je ova metoda bila bolja nego da se ćelava pojavi u mojoj sobi i dugo o ovome nisam razmišljala i samo me neka jeza prolazi dok sad ovo kucam...
Njena borba je trajala 4 godine. Mogu da kažem da je bila lav, borac najveći na svetu. U mom prisustvu za svo to vreme nijednu suzu nije pustila. Poslednjih 6 meseci nije hodala pošto je imala metastazu na pršljenu L4 i L5. Ja sam se vratila kući ( upisala sam medicinu) i negovala sam je. Nismo imali puno izbora niti puno pomoći, ujak je bio jedini koji je mogao da me odmeni, tako da dok sam ja na vežbama, on je bio pored nje. Ja dođem sa faxa a ona prima infuziju. Kaže jedi, doneo je ujak ručak, popijemo kaficu da mi pričaš šta ste danas učili i onda ti sedi pored mene i čitaj mi to što učiš... Nema posustajanja. Ona prima infuziju a ja učim pored nje. Nije mi dozvolila da pokleknem. Jedan njen snimak 3 meseca pred smrt i kaže: Molim te da budeš jaka, hrabra i moraš da znaš da život nekad ne mazi. On je pun padova a zatim i pobeda i zato te molim da učiš jer moraš da se boriš za svoje bolje sutra.
Ne znam ni sama koliko puta sam taj snimak pogledala. Snimak je nastao sasvim slučajno ali je stigla da kaže šta je htela...
U nedelju je primala infuziju a ja naravno pored nje sedim i učim. I samo me pogleda i kaže: Bojana, nemoj da prođe oktobarski rok a da ništa nisi dala. Ja kažem Miko ne brini. U utorak je umrla 21 .avgusta 2007 godine, bila sam pored nje... Imala je 53 godine, ja 22.
10 dana nakon njene smrti spakovala sam sve svoje stvari, vratila se u grad u kojem studiram i sela da učim. Udarno, nenormalno... Možda je to bio moj odbrambeni mehanizam. Na 42 dan od njene smrti izašla sam na ispit i položila sa 9 patološku fiziologiju. Od tog ispita do poslednjeg ispita jedina inspiracija mi je bila ona.
Mnogi su me pitali odakle mi snage. A ja uvek kažem- mogla sam da uradim najgoru glupost i da se ispišem, ali na to nemam pravo. Meni nije teško, njoj je bilo teže. Znala je da me napušta i nikada mi nije suzu pustila, bila je jaka žena a na kraju je imala 40kg i ipak je bila najveći autoritet za mene. Ja nemam prava da kukam jer ona kukala nije.
Obnovila sam godinu. Odjednom ''kolege'', ''humanitarci'' budući lekari mi se ne javljaju, kao da sam manje vredna. Retko ko je znao razlog mog obnavljanja ali nisu ni morali da znaju. Ponašali su se vrlo neetički ali to je nažalost mnogima poznato... Devojka koja je položila taj ispit samnom je znala da mi je mama umrla. I nije htela da bude ni toliko pristojna, već me pita da li sam upisala narednu godinu i koji mi je prosek!!!! O živote... pa džabe ti sve diplome ovoga sveta kada ništa u sebi ljudskog nemaš... to su budući (sadašnji) lekari.
Ustvari, Mila, zbog snova ste me izazvali. Ja imam drugu muku... mamu do sada (prošlo je 5 godina) nisam nijednom zdravu sanjala. To su uvek velike muke, kao ja dolazim sa neke žurke, prolazim pored sobe u kojoj je ležala i pitam da li joj neko da hrane (pri tome, u snu, znam da je nepokretna i da je apsolutno zavisna od tuđe nege i pomoći) a ona mi kaže pa kad se neko seti, dođe... To su bili toliko teški snovi da sam imala momente da se probudim, plačem i vrištim: ako ćeš mi ovako dolaziti u snove, molim te nemoj. Ako ću te ovako tužno sanjati, bolje da te ne sanjam. Verovatno je to sve posledica svih trauma koje sam preživela i eto, ako mogu da kažem, sreća pa je sanjam možda jednom u 6 meseci. Samo jednom sam je lepo sanjala. To je bilo veče pre nego što je moj najbolji drug diplomirao (i njen mezimac). Bio je lep san, poletan, prepun cveća. Naredni dan je drug diplomirao a ja plačem kao kiša ( a vrlo retko plačem). Jer znam koliko je ponosna na njega. Međutim, nisam neko ko pridaje značaja snovima jer sam verujuća. Dosta teoloških knjiga sam pročitala, i svaka kaže da je san ''đavolja rabota''.E sad, verovatno bih i ja drugačije razmišljala da su to lepi snovi a ovako samo odmahnem rukom i kažem nikom ništa.
Idem na gorblje često. Ali ne plačem. Sve mislim da bih je rastužila, neću da se brine. Sednem, zapalim cigaru, u mislima joj kažem šta ima novo i odem. Bez ijedne suze. A koliko puta krenem na goblje i kažem sebi e sada ćeš da plačeš, da izbaciš tu tugu iz sebe... ali ne, sednem i nikom ništa.
I onda je došao taj dan... Dan kada sam diplomirala... kupila sam najveći buket koji je bio gotov u cvećari i odnela na groblje. Spustila sam buket i rekla tri puta: Miko moja diplomirala sam!!! Treći put kad sam to rekla, iz mene je krenula lavina, suze koje ni na sahrani nisu tekle kao tada. Miko gotovo je, sada mi budi bezbrižna.
Ne znam da li mi je to mana ili korist što sam prošla to što jesam. I što nikad sebi ne bih dozvolila da pogrešim kao što su u njenom slučaju pogrešili. Svaku fusnotu sam pročitala u svakoj knjizi. Nijedan ispit nisam položila na sreću ili onako ofrlje, nego tek kad detaljno sve pređem onda izađem. Nažalost ušla sam u krug ljudi koji su izgubili najbližeg zbog potpune nestručnosti. Zato sam valjda sad toliko detaljna. Mnogi to ne razumeju. Gledaju bolest a ne pacijenta. Čovek je oboleli organ a ne neko ko je psihofizičko biće. Ispiti se plaćaju, polaže se preko veze, na bubice, na pola knjige... Ne znam samo šta će biti kad ostanu sami u ordinaciji...I sama sam bila svedok brojnih korupcija u zdravstvu. Od toga da smo morali da platimo kako bi se mama ranije operisala do toga da smo uvek doktorki davali novac kada mama dođe da prima hemioterapiju… Što se tiče mojih studija, svega sam se nagledala. Od toga da kolega neće da pregleda babu jer ‘’smrdi’’, da neće da pregledaju ciganku zbog predrasuda do toga da nekoga ko ima terminalni stadijum bolesti ispituju bez imalo osećaja. Taj čovek se zove karcinom pluća a ne Pera Perić i on nije čovek nego samo bolest. Ne zanima me njegova porodica ni to kako se on oseća, ja znam sve o karcinomu pluća i mnogo sam pametan… Užas, šta drugo da kažem!
…
Tvoju sliku sam stavila u ordinaciju, onu najmanju iz lične karte. Retko ko je i primeti, nije na vidnom mestu. A ja znam zašto je tamo- ti si tu da me podsećaš da ne smem da grešim, da ne smem da otaljavam, da ne smem da imam predrasude jer i ta ciganka ima dete koje je voli najviše na svetu kao ja tebe. Ti si uvek tu da me opominješ.
Miko moja, mirno spavaj.
Tvoje dete je sada lekar.
P.S. Najverovatnije na ovu temu više neću pisati ali eto i moj trenutak slabosti da se vidi...
Od srca ti želim svu sreću ovoga sveta!
Re: Kada voljeni odu...
Ево мене опет, нисам била ту данима, али се враћам у нашу малу причаоницу. Колико је некада лепо испричати се са непознатим људима, а посебно у овим нашим садашњим ситуацијама када више не смемо друге људе оптерећивати нашим тугама и болима, па онда наиђемо на оне који то разумеју због сличног искуства. Пуно је туге и бола на овој теми. Све ове животне приче су различите, али у основи исте, сви се стално препознајемо у свачијој кад је прочитамо. И мислим да већина нас о тој боли коју смо прошли са нашима најмилијима у њиховој болести и њиховом умирању може да прича само са људима који су прошли исту ту бол. Данас сам имала ту тужну прилику, били смо на парастосу дечаку 2 године млађем од мог сина, који је на његово одељење дошао четири месеца после њега, а умро 13 дана после мог вољеног сина. Та нас је бол везала. Нисам познавала родитеље тог дечака, али сам имала страшну потребу да се повежем с њима када сам чула да је и он умро, позвала сам телефоном и од тада се дружимо. Са њима је све другачије. Са њима могу и да плачем. И они са нама. И то је нешто. Могу са њима и да ћутим. Све знамо. Разумемо се. Чудно је да је чак и сличан мом сину! Исто невино, насмејано лице, крупне очи... А када сам први пут видела фотографију на позадини споменика тог дечака, нисам могла да верујем - полупрофил, благи осмех, наочаре уских оквира и јакна у бојама као код мог сина. Имамо готово идентичну фотографију, баш у тој пози! Да су остали живи, њихово пријатељство би трајало и било дубље и јаче на неки начин од онога које је мој син имао са својим другарима из детињства, с којима је проводио сваки дан свог кратког живота.
Ових дана сам била у једном манастиру, и баш сам нашла смирење, осећала сам се чак лепо. Јер, основна ствар у манастиру (осим молитви) је послушање. Нема ништа лепше човеку који је у оваквом душевном стању него када га запосле, али не тек тако да треба нешто да одради, него када му се даде послушање. Онда ти лепо идеш и радиш то, па онда добијеш друго послушање ... Кући ми је све другачије, увек ме све враћа на ону дивну песму из филма "Сабирни центар" - "Цвета трешња у планини ... све је исто у мом крају само мене тамо нема". Јер, у стану нам је све као и пре, све су ствари на истом месту, распоред је исти, и онда је довољан само један поглед на његове фотографије, ствари у ормару, на његове дискове, компјутер на коме пишем, поруке које још чувам... да навали туга и убије вољу за животом. Толико тога свакодневно подсећа, толико тога недостаје. Као што сам већ рекла, трудим се и ја, покушавам да у себи разгорим веру, да се променим, да то што прочитам и о чему разговарам са духовницима усвојим, али довољан је један поглед у очи мога сина на његовој фотографији да падне у воду све што се трудим да у себи изградим. Јасно је то свима на овом форуму. Не бих ја овако и оволико писала да сам усвојила то о чему причам. Волела бих да могу.
То ме подсети на један давни догађај. Као планинари смо на повратку са једне акције свратили у једно село, јер је шофер тамо имао рођаке. Рекао нам је да се договорио с њима, и ако не журимо да свратимо. Пристали смо, а кад смо тамо стигли затекли смо шатру и постављене столове са брдом хране. Мислили смо да је нека слава и још смо коментарисали како је лепо што нам шофер има ту рођаке, и ушли смо онако весели и бучни, пошто нас је домаћин увео у двориште. А онда смо чули да је то поп у том селу (био је у цивилној гардероби) и да је тог дана била сахрана његовом детету, зато је била постављена та шатра са храном.Било је већ вече и народ се разишао. Изашла је и попадија и поздравила се са нама. У разговору је у једном тренутку рекла "Бог дао, Бог узео". И није плакала. То ми се урезало у памћење доживотно. Волела бих да имам то смирење, да имам тако јаку веру и да то прихватим због моје кћерке и мужа. Али, нисам тако јака. Немам толику веру, ни издалека. Да имам све би било лакше и подношљивије. Онда бих се држала помисли да је сада са Господом, јер пуно је разлога за то - умро је млад, још није стигао не знам шта да згреши, кажу за оне који умиру од тешких болести, у мукама, да одлазе Господу, а што је најважније - био је заиста дивно дете, дете љубави. Знам како звучи да ја то кажем, али јако сам поносна на свог сина и могу да кажем управо то - био је заиста дивно дете, и верујем на неки начин да јесте тамо. И надам се да пази на њега, онако како ја нисам успела.
Bokily, већ сам се извинула што се обраћам на ти, али управо на овом форуму су ме томе научили, па ћу и теби тако да се обратим. Твоје постове у којима си се трудила да одговориш свакоме ко је тражио неку помоћ и неко разјашњење налаза или отпусних листа редовно сам читала, и било ми је драго што се трудиш да помогнеш, јер се лекари овде више не јављају. Бодрила си многе и помагала колико си могла још док си студирала. Жао ми је што ти је мама умрла на такав начин и што си морала све то да прођеш, али можда те је ова болест још више повезала са мамом, и ето дала подстрек да завршиш овако тежак факултет, и захваљујући начину на који те је васпитала и на који је била повезана с тобом, љубави којом те је штедела максимално од бола и свему што се између вас две издешавало у тој њеној болести ти си задржала оно најважније што многи лекари изгубе када почну да раде. Верујем да ћеш ти и остати таква у животу, да ћеш увек имати разумевања, времена, лепу реч да утешиш кад можеш. Што би рекао Душко Радовић "Мало је љубави међу људима данас. Они који умеју да воле не би ништа друго требали да раде".
Твоја прича је исто тако тужна, па иако си рекла да си само осетила потребу да је испричаш и да се нећеш више јављати на овој теми, ја на неки начин ипак овим писмом одговарам и теби. Мама ти је заиста била дивна. Да би ти проводила време с њом по повратку са вежби, а да то исто време не изгубиш за своје учење, она ти је тражила "да јој читаш" то што учиш, како би ти заправо учила док си поред ње (а сигурно је знала да си ти свесна шта ради). Достојно праве маме. И ти си јој то вратила на најлепши начин - тако што си дипломирала, као што је она и желела. Не само да си јој узвратила за њену љубав него си испунила и њену задњу жељу, осим оне коју свака мајка има - да јој дете заснује своју породицу и има своју децу. Верујем да си тог дана када си дипломирала била најусамљенија и најтужнија управо зато што то ниси могла да јавиш мајци телефоном и потрчиш кући да с њом то прославиш, него си то могла да јој кажеш само на гробљу. Ипак, она је то сигурно знала и пре него што је умрла. Само није знала када ће се то десити. Она је била сигурна у тебе, а вероватно је осећала да ће љубав којом те је штедела у болести и то што ни једну сузу није пустила тебе обавезати да завршиш студије и будеш добар човек у част њој. Мама ти је на најлепши могући начин оставила у аманет обавезу да завршиш факултет и останеш заувек добар човек. И ти си то успела, што је дивно. Драго ми је због тебе. Иако се нећеш више овде јављати, пожелела сам то да ти кажем, као што си ти твојој мами на крају поста послала ону дивну поруку. Тако је дирљива, пуна љубави. И моја кћерка је на једном планинарењу пронашла диван танак камен, као лист папира, и на њему је написала поруку свом брату и оставила на његовом гробу, сакривеног испод цвећа,да нико не види. Мени је и то било тужно, али твоја порука мами је заиста дирљива. Мама би ти била јако поносна, али ти и сама требаш да будеш поносна на себе. Успела си. Иако си била млада када ти је мама умрла, успела си не само да завршиш тежак факултет него и да себе обликујеш у дивног човека уз помоћ сећања на маму, њену љубав и њене савете. Желим ти све најбоље у животу, а посебно да останеш таква каква си сада, заувек.
А снови? И сама си рекла да су ђавоља работа и не треба тражити тумачење, али човек не може да их прескочи када се већ јављају. И тешко је кад су тужни. И ја сам мог сина у почетку сањала само у болницама, и то старим, прљавим, мрачним, и онда бих била јако, јако тужна. И ту нема помоћи. Проћи ће. А волим кад га сањам, видим га макар у сну, макар на трен, и обрадујем се. Како сам од његове смрти постала јако деконцентрисана, одсутна, безвољна, заборавна увек сам била у страху да ћу у даљој старости можда почети да га заборављам, па се онда обрадујем кад га сањам. И увек се помолим Господу да ми га чува и да ми га пошаље у снове, да га видим макар мало, на трен. Твоја порука мами на крају "Мико моја, мирно спавај. Твоје дете је сада лекар" је сигурно расплакала све нас који овде пишемо, а један делић ме је одмах асоцирао на мог сина. Јер, ја сам мом сину увек говорила "Лаку ноћ, љубави, лепо спавај, лепо сањај и нека те Бог чува", а то му говорим и данас, сваки пут кад одлазим са његовог гроба. Кад то кажем, онда видим не само онај црни споменик са фотографијом моје насмејане велике бебе, него видим и ту моју велику бебу у кревету са рукама подигнутим изнад главе баш како бебе спавају, увек ми се јави та слика кад то изговорим. Желим ти све најбоље у животу, заслужила си.
А што се тиче неспретних, радозналих а понекад ипак и злонамерних људи, морам да додам и ја нешто тој дискусији. На дан сахране мог вољеног сина, за коју су ми после многи људи рекли да је била највећа у нашем граду (ја то не знам, јер нисам знала за себе) неки наши блиски познаници су искористили прилику када је моја кћерка на трен изашла из капеле и онако уплакану су је упитали јесам ли ја попила неки лек за смирење! Замислите људе који директно питају такву ствар, јер пошто је Немањина смрт била шок за све и дошло је много људи, (а сахране су нажалост простом свету најбоље позориште, бесплатно је а још после добијеш и добру храну,видиш се са свима, попричаш, сазнаш аброве...) сви су гледали у нас и вероватно им се чинило да не плачем довољно, за њихов укус сам била превише мирна. Да, плакала сам, непрекидно, али нисам се ни чупала за косу, ни бацала по сандуку и гробу, нисам вриштала, само сам плакала. Дакле, САМО са плакала. Невероватно. Да ли бих икада могла да објасним икоме коју сам бол проживела у задњих 10 дана живота мога сина, док сам седела крај њега и гледала како ми умире вољено дете, дете којем сам бирала време у које ћу да га родим, да ми расте по сунцу, да га износим у шетњу, да му се пелене суше на сунцу, да једе здраво поврће, да га волим, дете одгајано с толико љубави умире, а ја седим крај њега и не могу да предузмем ништа, него гледам како ми умире. Може ли неко измерити колико је било туге и боли у томе. Мислим да је део мене умро оног часа кад смо сазнали од чега болује и које су прогнозе, после је све било полако одлажење заједно с њим. И онда дође неко и усред сахране пита моје дете, које је такође било бескрајно тужно, да ли је мама попила лек за смирење, тек да би рашчистили да ли сам то под лековима или сам једноставно тако дрвена. Не могу ни сада да замислим да нечија радозналост може бити толико морбидна и болесна да у таквом тренутку тако безобразним и безосећајним питањем зауставу девојку која тог часа сахрањује свог јединог брата, брата за кога је мислила да ће увек бити ту за њу, ако јој треба помоћ, ако нешто не буде могла да уради ("Мислила сам да ће он увек да буде ту за мене, шта год ми буде требало, и кад ви умрете..."). И данас разговарам са њима и ниса им ништа рекла. Пођем од тога да свако одговара за своје поступке, ако не у овом свету, у оном ће свакако. Ја не бих то никада урадила, а зашто су они то урадили, то свакако само они знају.
Толико о њима. Примера има безброј, али сви их имамо и превише. Могли би само да их размењујемо, као деца сличице. На ово ме је опет Бојана подсетила оним што је написала. И кад већ помињемо лекове, добро је што си престала да их пијеш. Они само умртвљују на неко време, а сви наши проблеми и боли остају и даље, лекови их не елиминишу, само замагљују на неко време. Бојана, тиме што си написала за ону младу жену коју си виђала у парку а која је у међувремену умрла, да не смеш ни да помислиш шта јој је пролазило кроз главу док је умирала, остављајући мало дете, породицу...само си ме подсетила на оно што мене мучи непрекидно од болести и смрти мога сина. Ни једну своју мисао о болести и предстојећој смрти није поделио чак ни са мном. Ни једног трена није причао о болести, нити је показао сумњу, страх, жаљење, било шта, све је задржао за себе, и безброј пута сам размишљала о томе шта ли је мислио за све то време, а поготово када је умирао, како бих волела да сам могла да поделим те мисли са њим, јер он се у себи опраштао од свих нас, а ја могу само да наслућујем шта нам је говорио, јер ни једну ту своју мисао није поделио ни са мном. И увек ћу се питати шта ли је мислио, и никада нећу знати.
Јано,и ја сам се осећала као да ходам у сну док сам ишла улицом пуном жамора ужурбаних људи који пролазе у свим правцима,као у видео игрицама, људи са неким нормалним животним причама, весело чаврљају у пролазу, смеју се, градска врева, музика, дечји смех, цвркут птица, читав један свемир безбрижних људи, а за то време моје дете у оној соби онако усамљено умире. Ух, како ми је био болан сваки излазак из оне зграде и враћање кући. Увек ми се плакало већ од лифта, пред свим оним људима, па кроз ходнике, па излазна врата, пролаз до аутобуске станице, чекање на свој аутобус са свим оним људима, а ја неприметно плачем, па кад коначно дође она несрећна 78-ица уђем, седнем и даље плачем све до крај. А тек после смрти, кад год на улици прођем крај деце која весело причају улицом, ја сам помислим на њега и готова сам да плачем. Како ми је било тешко да размишљам о његовим другарима који су се лепо проводили и излазили док је он умирао. Доживљавала сам то као велику неправду, иако деца нису ништа крива. Било ми је страшно да гледам њега како се мучи и дише онај кисеоник онако страшно испрекидано, тешко, гуши се, бори за ваздух, а они тамо негде седе у кафићу, зезају се, слушају музику, забављају се, живот им тече нормално. Бол, бол, само бол. И увек ће бити. А што се тиче оне изреке коју си поменула, како Бог никога неће искушавати више него што може да издржи, може да се тумачи на више начина, али можда ће онај најружнији могући најбоље да се објасни простим примером - када је једној мајци лекар саопштио да нема лека за њено дете и да ће умрети (и умро је убрзо после тога, од рака), на сахрани јој је рекао да увек има горе. Тада јој то није било јасно и просто је и увредило, шта може да буде горе од смрти детета? А онда, после 2 године изгубила је и друго дете. И тада је схватила.
Можда нисам требала то испричати, али само сам то рекла да видиш да не вреди да се питамо, јер никада не знамо шта долази после.
Претерала сам са писањем, прекидам,
поздрав свима
Ових дана сам била у једном манастиру, и баш сам нашла смирење, осећала сам се чак лепо. Јер, основна ствар у манастиру (осим молитви) је послушање. Нема ништа лепше човеку који је у оваквом душевном стању него када га запосле, али не тек тако да треба нешто да одради, него када му се даде послушање. Онда ти лепо идеш и радиш то, па онда добијеш друго послушање ... Кући ми је све другачије, увек ме све враћа на ону дивну песму из филма "Сабирни центар" - "Цвета трешња у планини ... све је исто у мом крају само мене тамо нема". Јер, у стану нам је све као и пре, све су ствари на истом месту, распоред је исти, и онда је довољан само један поглед на његове фотографије, ствари у ормару, на његове дискове, компјутер на коме пишем, поруке које још чувам... да навали туга и убије вољу за животом. Толико тога свакодневно подсећа, толико тога недостаје. Као што сам већ рекла, трудим се и ја, покушавам да у себи разгорим веру, да се променим, да то што прочитам и о чему разговарам са духовницима усвојим, али довољан је један поглед у очи мога сина на његовој фотографији да падне у воду све што се трудим да у себи изградим. Јасно је то свима на овом форуму. Не бих ја овако и оволико писала да сам усвојила то о чему причам. Волела бих да могу.
То ме подсети на један давни догађај. Као планинари смо на повратку са једне акције свратили у једно село, јер је шофер тамо имао рођаке. Рекао нам је да се договорио с њима, и ако не журимо да свратимо. Пристали смо, а кад смо тамо стигли затекли смо шатру и постављене столове са брдом хране. Мислили смо да је нека слава и још смо коментарисали како је лепо што нам шофер има ту рођаке, и ушли смо онако весели и бучни, пошто нас је домаћин увео у двориште. А онда смо чули да је то поп у том селу (био је у цивилној гардероби) и да је тог дана била сахрана његовом детету, зато је била постављена та шатра са храном.Било је већ вече и народ се разишао. Изашла је и попадија и поздравила се са нама. У разговору је у једном тренутку рекла "Бог дао, Бог узео". И није плакала. То ми се урезало у памћење доживотно. Волела бих да имам то смирење, да имам тако јаку веру и да то прихватим због моје кћерке и мужа. Али, нисам тако јака. Немам толику веру, ни издалека. Да имам све би било лакше и подношљивије. Онда бих се држала помисли да је сада са Господом, јер пуно је разлога за то - умро је млад, још није стигао не знам шта да згреши, кажу за оне који умиру од тешких болести, у мукама, да одлазе Господу, а што је најважније - био је заиста дивно дете, дете љубави. Знам како звучи да ја то кажем, али јако сам поносна на свог сина и могу да кажем управо то - био је заиста дивно дете, и верујем на неки начин да јесте тамо. И надам се да пази на њега, онако како ја нисам успела.
Bokily, већ сам се извинула што се обраћам на ти, али управо на овом форуму су ме томе научили, па ћу и теби тако да се обратим. Твоје постове у којима си се трудила да одговориш свакоме ко је тражио неку помоћ и неко разјашњење налаза или отпусних листа редовно сам читала, и било ми је драго што се трудиш да помогнеш, јер се лекари овде више не јављају. Бодрила си многе и помагала колико си могла још док си студирала. Жао ми је што ти је мама умрла на такав начин и што си морала све то да прођеш, али можда те је ова болест још више повезала са мамом, и ето дала подстрек да завршиш овако тежак факултет, и захваљујући начину на који те је васпитала и на који је била повезана с тобом, љубави којом те је штедела максимално од бола и свему што се између вас две издешавало у тој њеној болести ти си задржала оно најважније што многи лекари изгубе када почну да раде. Верујем да ћеш ти и остати таква у животу, да ћеш увек имати разумевања, времена, лепу реч да утешиш кад можеш. Што би рекао Душко Радовић "Мало је љубави међу људима данас. Они који умеју да воле не би ништа друго требали да раде".
Твоја прича је исто тако тужна, па иако си рекла да си само осетила потребу да је испричаш и да се нећеш више јављати на овој теми, ја на неки начин ипак овим писмом одговарам и теби. Мама ти је заиста била дивна. Да би ти проводила време с њом по повратку са вежби, а да то исто време не изгубиш за своје учење, она ти је тражила "да јој читаш" то што учиш, како би ти заправо учила док си поред ње (а сигурно је знала да си ти свесна шта ради). Достојно праве маме. И ти си јој то вратила на најлепши начин - тако што си дипломирала, као што је она и желела. Не само да си јој узвратила за њену љубав него си испунила и њену задњу жељу, осим оне коју свака мајка има - да јој дете заснује своју породицу и има своју децу. Верујем да си тог дана када си дипломирала била најусамљенија и најтужнија управо зато што то ниси могла да јавиш мајци телефоном и потрчиш кући да с њом то прославиш, него си то могла да јој кажеш само на гробљу. Ипак, она је то сигурно знала и пре него што је умрла. Само није знала када ће се то десити. Она је била сигурна у тебе, а вероватно је осећала да ће љубав којом те је штедела у болести и то што ни једну сузу није пустила тебе обавезати да завршиш студије и будеш добар човек у част њој. Мама ти је на најлепши могући начин оставила у аманет обавезу да завршиш факултет и останеш заувек добар човек. И ти си то успела, што је дивно. Драго ми је због тебе. Иако се нећеш више овде јављати, пожелела сам то да ти кажем, као што си ти твојој мами на крају поста послала ону дивну поруку. Тако је дирљива, пуна љубави. И моја кћерка је на једном планинарењу пронашла диван танак камен, као лист папира, и на њему је написала поруку свом брату и оставила на његовом гробу, сакривеног испод цвећа,да нико не види. Мени је и то било тужно, али твоја порука мами је заиста дирљива. Мама би ти била јако поносна, али ти и сама требаш да будеш поносна на себе. Успела си. Иако си била млада када ти је мама умрла, успела си не само да завршиш тежак факултет него и да себе обликујеш у дивног човека уз помоћ сећања на маму, њену љубав и њене савете. Желим ти све најбоље у животу, а посебно да останеш таква каква си сада, заувек.
А снови? И сама си рекла да су ђавоља работа и не треба тражити тумачење, али човек не може да их прескочи када се већ јављају. И тешко је кад су тужни. И ја сам мог сина у почетку сањала само у болницама, и то старим, прљавим, мрачним, и онда бих била јако, јако тужна. И ту нема помоћи. Проћи ће. А волим кад га сањам, видим га макар у сну, макар на трен, и обрадујем се. Како сам од његове смрти постала јако деконцентрисана, одсутна, безвољна, заборавна увек сам била у страху да ћу у даљој старости можда почети да га заборављам, па се онда обрадујем кад га сањам. И увек се помолим Господу да ми га чува и да ми га пошаље у снове, да га видим макар мало, на трен. Твоја порука мами на крају "Мико моја, мирно спавај. Твоје дете је сада лекар" је сигурно расплакала све нас који овде пишемо, а један делић ме је одмах асоцирао на мог сина. Јер, ја сам мом сину увек говорила "Лаку ноћ, љубави, лепо спавај, лепо сањај и нека те Бог чува", а то му говорим и данас, сваки пут кад одлазим са његовог гроба. Кад то кажем, онда видим не само онај црни споменик са фотографијом моје насмејане велике бебе, него видим и ту моју велику бебу у кревету са рукама подигнутим изнад главе баш како бебе спавају, увек ми се јави та слика кад то изговорим. Желим ти све најбоље у животу, заслужила си.
А што се тиче неспретних, радозналих а понекад ипак и злонамерних људи, морам да додам и ја нешто тој дискусији. На дан сахране мог вољеног сина, за коју су ми после многи људи рекли да је била највећа у нашем граду (ја то не знам, јер нисам знала за себе) неки наши блиски познаници су искористили прилику када је моја кћерка на трен изашла из капеле и онако уплакану су је упитали јесам ли ја попила неки лек за смирење! Замислите људе који директно питају такву ствар, јер пошто је Немањина смрт била шок за све и дошло је много људи, (а сахране су нажалост простом свету најбоље позориште, бесплатно је а још после добијеш и добру храну,видиш се са свима, попричаш, сазнаш аброве...) сви су гледали у нас и вероватно им се чинило да не плачем довољно, за њихов укус сам била превише мирна. Да, плакала сам, непрекидно, али нисам се ни чупала за косу, ни бацала по сандуку и гробу, нисам вриштала, само сам плакала. Дакле, САМО са плакала. Невероватно. Да ли бих икада могла да објасним икоме коју сам бол проживела у задњих 10 дана живота мога сина, док сам седела крај њега и гледала како ми умире вољено дете, дете којем сам бирала време у које ћу да га родим, да ми расте по сунцу, да га износим у шетњу, да му се пелене суше на сунцу, да једе здраво поврће, да га волим, дете одгајано с толико љубави умире, а ја седим крај њега и не могу да предузмем ништа, него гледам како ми умире. Може ли неко измерити колико је било туге и боли у томе. Мислим да је део мене умро оног часа кад смо сазнали од чега болује и које су прогнозе, после је све било полако одлажење заједно с њим. И онда дође неко и усред сахране пита моје дете, које је такође било бескрајно тужно, да ли је мама попила лек за смирење, тек да би рашчистили да ли сам то под лековима или сам једноставно тако дрвена. Не могу ни сада да замислим да нечија радозналост може бити толико морбидна и болесна да у таквом тренутку тако безобразним и безосећајним питањем зауставу девојку која тог часа сахрањује свог јединог брата, брата за кога је мислила да ће увек бити ту за њу, ако јој треба помоћ, ако нешто не буде могла да уради ("Мислила сам да ће он увек да буде ту за мене, шта год ми буде требало, и кад ви умрете..."). И данас разговарам са њима и ниса им ништа рекла. Пођем од тога да свако одговара за своје поступке, ако не у овом свету, у оном ће свакако. Ја не бих то никада урадила, а зашто су они то урадили, то свакако само они знају.
Толико о њима. Примера има безброј, али сви их имамо и превише. Могли би само да их размењујемо, као деца сличице. На ово ме је опет Бојана подсетила оним што је написала. И кад већ помињемо лекове, добро је што си престала да их пијеш. Они само умртвљују на неко време, а сви наши проблеми и боли остају и даље, лекови их не елиминишу, само замагљују на неко време. Бојана, тиме што си написала за ону младу жену коју си виђала у парку а која је у међувремену умрла, да не смеш ни да помислиш шта јој је пролазило кроз главу док је умирала, остављајући мало дете, породицу...само си ме подсетила на оно што мене мучи непрекидно од болести и смрти мога сина. Ни једну своју мисао о болести и предстојећој смрти није поделио чак ни са мном. Ни једног трена није причао о болести, нити је показао сумњу, страх, жаљење, било шта, све је задржао за себе, и безброј пута сам размишљала о томе шта ли је мислио за све то време, а поготово када је умирао, како бих волела да сам могла да поделим те мисли са њим, јер он се у себи опраштао од свих нас, а ја могу само да наслућујем шта нам је говорио, јер ни једну ту своју мисао није поделио ни са мном. И увек ћу се питати шта ли је мислио, и никада нећу знати.
Јано,и ја сам се осећала као да ходам у сну док сам ишла улицом пуном жамора ужурбаних људи који пролазе у свим правцима,као у видео игрицама, људи са неким нормалним животним причама, весело чаврљају у пролазу, смеју се, градска врева, музика, дечји смех, цвркут птица, читав један свемир безбрижних људи, а за то време моје дете у оној соби онако усамљено умире. Ух, како ми је био болан сваки излазак из оне зграде и враћање кући. Увек ми се плакало већ од лифта, пред свим оним људима, па кроз ходнике, па излазна врата, пролаз до аутобуске станице, чекање на свој аутобус са свим оним људима, а ја неприметно плачем, па кад коначно дође она несрећна 78-ица уђем, седнем и даље плачем све до крај. А тек после смрти, кад год на улици прођем крај деце која весело причају улицом, ја сам помислим на њега и готова сам да плачем. Како ми је било тешко да размишљам о његовим другарима који су се лепо проводили и излазили док је он умирао. Доживљавала сам то као велику неправду, иако деца нису ништа крива. Било ми је страшно да гледам њега како се мучи и дише онај кисеоник онако страшно испрекидано, тешко, гуши се, бори за ваздух, а они тамо негде седе у кафићу, зезају се, слушају музику, забављају се, живот им тече нормално. Бол, бол, само бол. И увек ће бити. А што се тиче оне изреке коју си поменула, како Бог никога неће искушавати више него што може да издржи, може да се тумачи на више начина, али можда ће онај најружнији могући најбоље да се објасни простим примером - када је једној мајци лекар саопштио да нема лека за њено дете и да ће умрети (и умро је убрзо после тога, од рака), на сахрани јој је рекао да увек има горе. Тада јој то није било јасно и просто је и увредило, шта може да буде горе од смрти детета? А онда, после 2 године изгубила је и друго дете. И тада је схватила.
Можда нисам требала то испричати, али само сам то рекла да видиш да не вреди да се питамо, јер никада не знамо шта долази после.
Претерала сам са писањем, прекидам,
поздрав свима
Re: Kada voljeni odu...
Mila, kada citam ove Vase reci, pa se udubim, a Vi tako lepo pisete sto su i mnogi ovde potvrdili, moram Vam priznati da ipak ne mogu ni da zamislim kako je vasoj dusi bilo u tim momentima. Sto smo puno puta do sada rekli svi smo mi ovde nekoga izgubili na taj nacin, svima je nama tesko, pretesko... ali dete je dete.
Setih se jedne drage poznanice koja je izgubila cerku od 30 godina (isto ta bolest naravno), a koja je pritom jos uvek veliki vernik (ne znam kako ali uspeva..) i koja kaze da nju odrzava samo ova misao: “Sta je 20 godina naspram cele vecnosti?”. Ona je ’47 godiste, racuna da nece ziveti vise od nekih dvadesetak godina, a onda ce celu vecnost provesti sa svojom cerkom u carstvu nebeskom. Mozda i ima istine u tome… Volela bih da ima…
A sto se tice onoga da oni koji umru od teske bolesti odlaze Gospodu... gledela sam u emisiji “Agape” akademika dr Vladetu Jerotica koji je govorio o svom razgovoru sa Patrijarhom Pavlom. Naime pitao ga je zasto neki losi ljudi umiru lakom smrcu, a oni dobri, pravednici se muce i umiru u najgorim mukama? On mu je na to odgovorio da losi ljudi lako napuste ovaj svet, ali ce na onome svakako odgovarati za svoje grehe. A oni pravednici koji odu u mukama, za sigurno idu na bolje mesto, u carstvo nebesko.
Kao sto sam ranije rekla, kada onako posteno razmislim.. ako su toliki ljudi pre mene verovali i jos uvek mnogi veruju, pa valjda nije sve to bas puka besmislica..
A onaj primer koji ste naveli da uvek moze gore, ma kako bio ruzan, ne moze se reci da nije istinit.
I naravno po ko zna koji put..necu se vise pitati niti traziti razloge. Samo cu se secati onih teskih momenata koji ce na zalost vecno biti u mom srcu i podsecati me da vise nikada nista nece biti isto.
Pozdrav.
Setih se jedne drage poznanice koja je izgubila cerku od 30 godina (isto ta bolest naravno), a koja je pritom jos uvek veliki vernik (ne znam kako ali uspeva..) i koja kaze da nju odrzava samo ova misao: “Sta je 20 godina naspram cele vecnosti?”. Ona je ’47 godiste, racuna da nece ziveti vise od nekih dvadesetak godina, a onda ce celu vecnost provesti sa svojom cerkom u carstvu nebeskom. Mozda i ima istine u tome… Volela bih da ima…
A sto se tice onoga da oni koji umru od teske bolesti odlaze Gospodu... gledela sam u emisiji “Agape” akademika dr Vladetu Jerotica koji je govorio o svom razgovoru sa Patrijarhom Pavlom. Naime pitao ga je zasto neki losi ljudi umiru lakom smrcu, a oni dobri, pravednici se muce i umiru u najgorim mukama? On mu je na to odgovorio da losi ljudi lako napuste ovaj svet, ali ce na onome svakako odgovarati za svoje grehe. A oni pravednici koji odu u mukama, za sigurno idu na bolje mesto, u carstvo nebesko.
Kao sto sam ranije rekla, kada onako posteno razmislim.. ako su toliki ljudi pre mene verovali i jos uvek mnogi veruju, pa valjda nije sve to bas puka besmislica..
A onaj primer koji ste naveli da uvek moze gore, ma kako bio ruzan, ne moze se reci da nije istinit.
I naravno po ko zna koji put..necu se vise pitati niti traziti razloge. Samo cu se secati onih teskih momenata koji ce na zalost vecno biti u mom srcu i podsecati me da vise nikada nista nece biti isto.
Pozdrav.
-
Katarina89Tivat
- Novi član
- Postovi: 16
- Pridružio se: Sub Sep 15, 2012 12:08 am
Re: Kada voljeni odu...
Zelim da izjavim saucesce onima koji su izgubili drage osobe i da vam se pridruzim . I meni je otac umro sad 19og oktobra... u 48oj godini zivota. Od coveka koji je bio 2 sa 2 , nije ostalo ama bas nista . U 3 mjeseca je otisao , da ziv covjek ne vjeruje , nema sta nismo probali , ovo je neka zla sudbina .Nesto jeste. Pojam mi je bio , kao jedinica sve mi je na svijetu bio i sad mi se cijeli svijet srusio .Nista me utjesit ne moze i niti ce ikad . Nemam cemu da se radujem i budim , da mogu za njim bi, ali ziva grob ne mog .. Jebem ti i zivot kad je ovakav .