Diskusije o malignim oboljenjima ljudskog organizma. Pitanja i odgovori, saveti i mnoštvo iskustava osoba sa tumorskim promenama želudca, jetre, pankreasa, mozga, koštanog sistema, disajnih organa i dr.
Da, bol je na zalost isti kod svih Evo trenutno slusam pesmu "Nema vise oca mog" na youtubu, pijem belo vino (opijam se) i raspadam se
Hvala ti na podrsci. Znam da nikada necu preboleti, posebno sto smo ziveli zajedno, imali jedan lep zdrav odnos i bili jako, jako bliski. Al sta je, tu je.. Valjda cu nauciti ziveti sa tim kao sto kazes. Tesko mi je sto nemam kome da kukam pa pisem ovde svasta ko kreten. Majka mi samo kaze: "jel mozes nesto da promenis? Posto ne mozes ne vredi ti da se kidas, samo svoje zdravlje mozes da upropastis". I 100% je u pravu, sve ja to znam. Takodje znam da se ljudima desavaju i mnogo vece tragedije. Gube decu, supruznike.. Al sta cu kad boli. Pakleno boli dusa
Svaki dan se trudim, dajem sve od sebe. Al naidje tako zuta minuta kao ova danas. Sta da se radi..
Jano,
Zao mi je sto prolazis kroz ovo.
Moj otac je umro 12. marta ove godine, a zuta minuta nailazi cesto...jos uvek, i bice tako jos dugo...
I ja sam imala poseban odnos sa ocem, bili smo jako bliski, bila sam "njegova cerka" i mezimica...i prokleto boli, i nemam ni ja kome da kazem, iako sam okruzena ljudima koji su prosli isto, ali svi bolujemo na drugaciji nacin...
A ova tema i jeste otvorena upravo da bi svi imali prostor da kazemo ono sto ne mozemo nikome, i osecaj potpunu slobodu da ovde napises sta god osecas, kako se osecas...ovde mozes naici samo na razumevanje...
Drzi se, draga Jano...
Evo još malo pa će pune dve godine od smrti mog supruga ,a bol je svakim danom sve veća i veća ,verujte da sam i zaboravila da sam i ja bolesna da treba se boriti protiv karcinoma .Počinje mnogo da mi nedostaje naše jutarnje pijenje kafe ,naši bezvezni razgovori o bezveznim neobaveznim temama ,a u kući me sve ama baš sve podseća na njega ,i svaki dan je sve teže i i teže ,boli mnogo boli .
Mnogo je teško kada nemate sa kim podeliti ni radost (A nema je ),ni ogromnu tugu ,ja kao nešto lažem sebe da sam jaka da ja to mogu ,ali kako zaboraviti 30godina divnog braka ?I tek sada razumem one koji ostanu sami koliko im je teško.
Noću se budim i gledam na krevet gde je spavao posle moje operacije ali ga nema ,na stolicu gde je po čitavu noć sedeo jer od gušenja i bolova nije mogao da spava a ni tamo ga nema ....izvinite mnogo mnogo mi je teško ....,odem na groblje i mislim da ću moći bar da se isplačem ali ni suza više nemam dve godine plakanja valjda su i one presušile ,duša zato užasno boli pa se ponekad graniči i sa fizičkim bolom .I do god sam živa disaću za moju LJUBAV.
Evo još malo pa će pune dve godine od smrti mog supruga ,a bol je svakim danom sve veća i veća ,verujte da sam i zaboravila da sam i ja bolesna da treba se boriti protiv karcinoma .Počinje mnogo da mi nedostaje naše jutarnje pijenje kafe ,naši bezvezni razgovori o bezveznim neobaveznim temama ,a u kući me sve ama baš sve podseća na njega ,i svaki dan je sve teže i i teže ,boli mnogo boli .
Mnogo je teško kada nemate sa kim podeliti ni radost (A nema je ),ni ogromnu tugu ,ja kao nešto lažem sebe da sam jaka da ja to mogu ,ali kako zaboraviti 30godina divnog braka ?I tek sada razumem one koji ostanu sami koliko im je teško.
Noću se budim i gledam na krevet gde je spavao posle moje operacije ali ga nema ,na stolicu gde je po čitavu noć sedeo jer od gušenja i bolova nije mogao da spava a ni tamo ga nema ....izvinite mnogo mnogo mi je teško ....,odem na groblje i mislim da ću moći bar da se isplačem ali ni suza više nemam dve godine plakanja valjda su i one presušile ,duša zato užasno boli pa se ponekad graniči i sa fizičkim bolom .I do god sam živa disaću za moju LJUBAV.
Draga Bojana, upravo je to jedan od mojih problema. Imam mamu i brata i svi bolujemo na drugaciji nacin. Mada svesna sam da neprestani razgovor o njemu, secanja i tako dalje ne vodi nicemu. Samo nas podseca na pakao koji smo prosli i nanosi jos veci bol. Al sta cu kad sam slaba, kada imam tako jaku potrebu da pricam o tome jer stalno mislim i jos uvek prolazim kroz razne faze. Naidje mi lucidni interval tj. dan kada sam da kazem "normalna". Ali naidje mi i onaj ko juce kada mi dodje da crknem od muke i tuge. Cini mi se da si negde pomenula kako ti je frizerka nesto rekla pa te je povredilo. I meni se to cesto desava. Stalno mislim kako me drugi ljudi dovoljno ne razumeju, a pogotovo oni koji nisu kroz to prosli. Tako sam osetljiva i razdrazljiva na svaku rec.
M.defranzza svakom je svoja muka najveca al moram priznati da ne mogu ni da zamislim kako Vam je. Mogu samo da kazem nesto sto nikome od nas ne moze biti apsolutno nikakva uteha, ali je zato velika istina. Neki ce proziveti ceo zivot, a nece imati cast da imaju tako divnog supruznika i lep brak ni tri dana, a ne kamo li 30 godina. To isto vazi i za nase oceve.
Jana79, primi moje saučešće. Žao mi je što se ovde javlja jako puno novih članova, a svi imamo nešto zajedničko...
Koliko god ti teško bilo, trudi se da ideš dalje i da ne posustaješ. I tačno je da te niko neće razumeti onako kako treba, osim nekog koji je isto doživeo. I ja sam svakodnevno okružena sebičnošću drugih ljudi, koji su toliko nezainteresovani za moju bol, da je to strašno. Mislim, ne tražim ja ne znam šta, sama sebe lečim i sama sebi vidam rane na duši, ali malo ljudskosti i razumevanja ne bi nikom škodilo.
I meni je isto bilo mnogo lakše da pričam o ocu i njegovoj bolesti posle smrti. To me je smirivalo. Ako niko od tvojih bližih neće da te sasluša, piši ovde, isprazni svoju dušu i olakšaj teret. Lakše je kad svoju tugu i bol podeliš sa nekim ko će te razumeti..
Lyki puno ti hvala. I meni je zao sto nas je ovde puno, a opet s druge strane lakse mi je kada znam da nisam jedina koja se ovako grozno oseca. Moram da ti priznam jedan greh koji pocinim kada je u pitanju nerazumevanje drugih ljudi. Ja im tako od sveg srca u trenutku kada nesto lupe pa me iznerviraju ovako svu isfrustriranu i razdrazljivu, pozelim da dozive moju sudbinu, a onda se brzo trgnem pa se pokajem. To je za ne pozeleti ni najgorem neprijatelju. A tu mi se opet pomesa ona emocija i pitanje: zasto bas meni to da se desi? Al sta cu...
Sve je to normalno u procesu tugovanja. Sve to što se tebi dešava su uglavnom svi ovde već prošli. Taj bol, pa onda bes od nemoći, pa tuga, sve je to normalno i to će ti se samo smenjivati. Gledaj da sebe nekako okupiraš nečim, trudi se da ti svaki trenutak bude ispunjen. Koliko god bezveze zvučalo, mene je recimo gledanje turske serije opuštalo. I to na internetu pa sam nekih desetak dana non stop ceo dan gledala seriju i to mi je pomoglo da malo maknem misli sa svog života. Sad recimo uopšte ne gledam serije, ali eto tad mi je to tako došlo i prijalo mi je. Fala bogu pa je moj muž imao maksimalno razumevanja za mene pa je sve poslove po kući obavljao on i brigu oko deteta, a mene nije dirao uopšte. I hvala mu na tome. Daleko od toga da je to što sam ja radila ispravno, ali mi je tada to prijalo. U stvari prijala mi je tišina.. Nisam se viđala ni sa kim, nikog nisam zvala, povukla sam se u sebe na neko vreme i to mi je prijalo..
Draga Jano,
I ja da ti kazem da je sve to normalno, i da pricas o ocu, i o periodu kada je bio bolestan, a ja recimo, sada sve cesce pricam o mom ocu "nekada", o nasim trenucima zajedno, prisecam se sada lepih momenata.
Ja nisam imala ni trena predaha, imam sina koji je pre 6 dana napunio godinu dana, i samo sam ponekada imala trenutke za sebe i suze.
Ali, da, i tvoje "zelje" za te sebicne ljude su opravdane, ja sam mislila jedno vreme "Zasto moj otac, koji ni mrava ne bi zgazio, a pogledaj ove zlotvore - zivi i zdravi!"
Sada se osecam lakse kada odem na groblje, jednu turu i tamo otplacem, lazem sebe da je tada lakse...nije, ali da ne lazem sebe, verovatno bih ostala i dalje tamo na groblju i plakala...
I kada su lepi dogadjaji, tata fali vise nego pre...Na Mihajlovom rodjendanu smo se mama i ja povukle, i otplakale zajedno...i kada smo krstili Mihajla, mog sina...zapalile smo svecu, pomolile se i plakale...
I ne kapiraju ljudi, moj muz prvi ponekada zaboravi pa pita "Sta je sada?" a ja samo kazem "Isto sto ce uvek biti"...ne mogu da se ljutim na njega, zelim da jos dugo, dugo ne oseti ovo sto osecam ja, tu tugu...
On je bio uz mene kada mi je najvise trebalo, ali jednostavno, drugacije je vaspitavan od mene i to je glavni razlog sto ne razume, odnosno sto "zaboravi"...
Ali, prema drugim ljudima nemam razumevanja, jer dozvoljavam sebi da i ja budem sebicna i da tugujem na svoj nacin, a kada je neko izuzetno bezobrazan, samo kazem "Ne vredi da ti pricam, videces jednog dana, nazalost"...
Lyki i Bojana moram jos jednom da vam se zahvalim na podrsci jer mi stvarno bas, bas znaci. A moram ujedno i jos nesto da vas priupitam posto vidim da obe imate svoju porodicu. Naime i ja imam partnera sa kojim se puno volim i slazem i takodje mi je bio velika podrska dok sam prolazila kroz sve to, uskoro planiramo da se vencamo i zasnujemo porodicu. Da li je ipak malo lakse kada imate dete, obaveze, pa nemate vremena da placete i kidate se po ceo dan? Zivot tada ipak ima neki smisao..
Jano,
Sve je lakse kada imas dete, jer ti gledas svakodnevno u smisao svog zivota, i, da, ma koliko da me je pogodio tatin "odlazak", mislim da bih se potpuno raspala da mi nije sina. Tatina bolest me je zatekla u sestom mesecu trudnoce, pa sam se brinula i za tatu, a i za sebe, posto sam bila bas rastrojena...i onda tatina operacija i lazni tracak nade, moj porodjaj, onda mali psihicki predah, i onda nevolje ponovo...dakle, da nisam imala juniora, kako u sali zovem sina, zavrsila bih na psihijatriji, ali ne samo zbog smrti oca, nego zbog celog procesa bolesti, naseg zdravstvenog sistema, gomile ljudi koji su se pravili pametni a samo otezali stvar samu po sebi vec dovoljno tesku.
A kako cemo se nositi sa zivotnim nedacama, zavisi od kakvog smo materijala sazdani. Ja sam fajter, koji se trudi da ne pada, a i kada padnem, gledam da sto pre ustanem. Poslednji put sam ustala zbog deteta, i sada sat god da radim, radim za njega i zbog njega.
Sacekaj da prodje neko vreme, upoznaj ponovo sebe, priseti se sta te je sve tvoj otac naucio, priseti se onog lepog, i neka nastavi da zivi kroz tvoja secanja i pricu o njemu. Koliko ce vremena da prodje, to zavisi iskljucivo od tebe. Roditeljstvo je nesto najlepse i najteze, i mislim da treba u to udjes "ladne glave".
Treba da imate decu, ali ne da bi ti prebolela oca, nego zbog tog novog, i na kraju jedinog smisla zivota.
Drzi se Jano, i zapamti, kako ces da tugujes, kojim intenzitetom i tempom, to samo ti znas, osecas i jedino tako treba i da uradis. Ne slusaj druge ljude. Cuvaj ljubav prema ocu, i pocni da se secas vasih lepih trenutaka.
Saljem ti veliki zagrljaj :*
Jano, mogu samo da potvrdim ono što ti je i Bojana rekla.. Čak mogu da kažem da je njoj sigurno bilo teže nego meni, jer je njeno dete malo i majka mu je neophodna, a moj sin je ipak malo veći i samostalniji. Moj sin ima 8 godina i bio je mnogo vezan za mog oca. Kad sam mu rekla da mu je deka umro, suzu nije pustio samo su mu okice postale tužne. Nikada predamnom nije plakao za dekom, ali zato svaki put kada bi mene video da plačem on je prvi prilazio da me zagrli i teši i to tako mudrim rečima da sam se ja onda još više rasplakala.. A onda mi je učiteljica rekla da on u školi plače zato što više nema nijednog deku A kada je imao za domaći da napiše šta će biti kad poraste, on je rekao da će biti isto kao i deka inžinjer i doktor nauka za motore. Prvi primerak knjige koju je moj otac zadnju napisao, poklonio je mom sinu i on je bukvalno napamet naučio gde se šta nalazi i veoma vodi računa o toj knjizi. Meni je mnogo teško kad vidim da uzme da čita tu knjigu, jer smo ja i mm radili na njenoj pripremi, ali se sklonim negde samo da me ne vidi da sam tužna...
Kada imaš pored sebe čoveka koga neizmerno voliš i kada je ta ljubav uzajamna, i kada znaš da je tvoj partner pravi za tebe, najlepši poklon za oboje je upravo dete koje će vašu ljubav samo učiniti jačom.. Ne kaže se džabe da je dete blagoslov.
Ne opterećuj se mnogo time. Važno je da imaš pravog partnera pored sebe, a vremenom doći će i dete. Nemoj da žuriš sa time. Vremenom ćeš lakše podnositi činjenicu da si ostala bez oca i biće ti i dalje teško, ali ćeš lakše podnositi sve to. Vreme donosi olakšanje. A koliko vremena će ti trebati, zavisi samo i jedino od tebe i tvoje volje i želje da se boriš.
Drage moje Bojana i Lyki, jos jednom vam puno hvala na podrsci i savetima. Nekako mi razgovor ovde sa vama puno znaci. Iskreno se nadam da ce sve to tako i biti, tj. da cu vremenom nauciti da zivim sa tim kao i mogi koji su to doziveli pre mene. I ja sam da kazem veliki borac, stojim cvrsto na zemlji i kada pomislim na sve kroz sta sam prosla i jos uvek prolazim, imam jaku svest o tome da umiru i mladji, da sam mogla ostati bez oca i puno ranije i generalno da se ljudima desavaju i mnogo gore stvari sto sam vec pomenula (a da vam ne pricam cega sve ima u mom okruzenju), pa mi u nekim momentima, sto mozda zvuci morbidno, ali i to ume biti uteha..
Saljem vam veliki zagrljaj i jos jednom puno, puno hvala! :*
P.S. Lyki, obzirom da sam i ja u inzenjerskoj bransi, mozda sam i cula za knjigu tvoga tate
Evo trenutno slusam pesmu "Nema vise oca mog" na youtubu, pijem belo vino (opijam se) i raspadam se 
