Kada voljeni odu...

[SVARGLA]

Draga ENIV
znam kako vam je,jer prolazim kroz isto,moj muz je stariji od tvog,skoro 15 godina a takodje je opet premlad...
Sve sam to vrtila po glavi,i zasto i sta smo zgrijesili i dokle ovako da se muci....milion pitanja!
Samo sebe tako unistavas,neces dobiti odgovor,kao sto ga niko drugi nece dobiti,cuvaj snagu koliko mozes,za bitnije stvari,znam da je pretesko,ali pokusaj...
Mi nemamo djece,vise od 5 godina smo pokusavali,ali Bog valjda tako odlucio,zeljela sam to vise od svega i kada sam znala dijagnozu i prognoze ljekara da ce zivjeti par mjeseci i da nema nikakve sanse za izljecenjem opet sam zeljela,ali on nije...
Rekao je ako Bog odluci da ozdravim i zivim dobicemo bebu,ako ne...
I tako je ostalo,ali ja sada to prihvatam kao najbolju odluku,mislim da iako bi nam bila razlog i motiv vise da se borimo,takodje muka vise,jer pretesko je uz sve to malo dijete podizati,da sve to gleda,ali opet daje vam i snagu za dalje...
Nemojte se predavati,muz jos ima sanse,mozda to sve sutra bude iza vas i opet nastavite dalje...

Sve najbolje

[vlada79]

Juce ujutru 8 Avgusta otisla je moja mama,hvala bogu nije se mnogo patila oko 19 h prethodnog dana je pala u rekao bih neku polu komu,povremeno se vracala.

Zelim svima puno srece u borbi sa opakom bolesti i neka Bog pomogne svima.

Mama ,hvala ti za sve.

[Natasa1980]

Vlado, mnogo mi je zao.

[vlada79]

Natasa,hvala ti. Mnogo mi znaci sto do poslednjeg dana nije imala bolove,uspevali smo da drzimo bol pod kontrolom i to je po meni bitna stvar,kvalitet zivota,bez bola itd.

[zokac24]

vlada79 ili Vlado primi i moje iskreno saucesce...

[Bojana2311]

Zao mi je, Vlado, primi moje saucesce.

[SVARGLA]

Vlado primi moje iskreno saucesce,kao sto kazes samo neka nije boljelo,to je najbitnije

[vlada79]

Hvala vam svima,ljubim vas i zelim puno uspeha u borbi protiv ovog zla.

[m.defranzza]

Vlada primi moje najiskrenije saučešće .

[Anjso]

Iskreno saucesce svima vama koji ste izgubili nekoga u ovoj teskoj borbi. Ja sam pre nedelju dana izgubila mamu koja mi je bila sve na svetu i tako ce i ostati bez obzira sto je vise nema.
Od dana kada smo saznali da je bolesna pa do zadnjeg dana,borili smo se koliko smo mogli ali nazalost izgubili smo. I dalje verujem da je izlecenje moguce ali isto tako i da lekari nisu dovoljno motivisani i da su pacijenti uglavnom prepusteni sami sebi sto je strasno.
Nas dve smo bile nerazdvojne i pre bolesti, a nakon saznanja jos vise smo se zblizile i to je jedna lepa stvar koja se desila izmedju nas u porodici. Sve to smo prolazile zajedno i sve me je bolelo isto koliko i nju to sam sigurna jer pomisao da je izgubim mi je bila nezamisliva.
Nekako i dalje nisam svesna da je nema jer meni je svaki dan pocinjao i zavrsavao se u njenom drustvu i uz puno razgovora. Sa njom sam sve delila,bila mi je i mama i najbolji prijatelj i jos uvek ne znam kako cu izdrzati da nesto ne mogu da podelim sa njom i da cujem njen savet. Imam 24 godine i nisam vise mala ali mama je svima potrebna koliko god godina imali. Ne verujem da ce vremenom biti lakse, ali trudim se da pazim na sebe jer znam da bi njoj to bilo najbitnije. To je jedino sto i mene i brata i tatu odrzava sada u ovim strasnim trenutcima. Ona je bila jedna divna osoba i svima ce nam jako nedostajati.
Ne znam kako cemo dalje, ali moramo. Mnogo je lakse podeliti svoju tugu sa ljudima koji su prosli kroz isto ali je jos bitnije pruziti podrsku onima koji se bore.

[Bojana2311]

Draga Anjso,
primi moje iskreno saucesce.
Znam koliko boli.
I znam da bi tvoja mama, kao i svi nasi voljeni koji su otisli, volela da nastavis dalje, hrabro, bez nje. Taj osecaj da mislis i osecas, pre svega, da je tu, nikada nece prestati, i ne treba da prestane, jer je to neko gorivo koje te tera dalje.
Danas je pet meseci od kako je moj otac umro, i da nema tog osecaja da je jos uvek "tu negde", ne bih imala elana da nastavim dalje.

Boli, jako boli, ali imamo secanje na divnu ljubav koju su nam pruzili dok su bili sa nama i secanje na sve trenutke provedene sa njima.

[neoplanta]

Zao mi je iz sveg srca zbog vaših gubitaka.

Danas je prošlo 12 dana od smrti oca. Mislio sam da je najtuzniji deo prošao, medjutim, sada kada gledam, smrt je bila samo jedan trenutak, u kom sam osetio čak i (verovatno je ovo morbidno reći) olakšanje, jer sam znao da su tatine muke prestale. Medjutim, mnogo gori trenuci od same smrti, meni su bili zadnjih nedelju dana tatinog zivota i mučenja, kao i ovi trenutno. Ovo je prvi put da mi umre neko toliko blizak. Ne mogu da kazem da osećam napade tuge, ili plakanja. Jednostavno se osećam da sam u nekom stanju u kontinuitetu od trenutka smrti pa naovamo.
Imam razne misli o besmislu zivota, i svih stvari koje radimo, posao, fakultet, igramo, pijemo, gledamo televiziju, u stvari radimo samo da ne bi mislili o svojoj smrti koja dolazi u stvari jako brzo,previše brzo. Dosta čitam o smrti da pokušam malo da shvatim kako se nositi sa njom, imam misli i o svojoj smrtnosti i maminoj, velike fobije od toga da se neko od nas dvoje ne razboli tako teško.
Takodje imam neke teskobe u predelu donjeg dela stomaka, i moje fobije idu toliko daleko da sebe zamišljam već na institutu kako idem na terapije.
Najgore je što sam ja svestan da su verovatno sve to traume od bolesti i smrti oca, ali mnogo je drugačije kada dozivis nešto, i kad gledaš sa strane. Teško je obuzdati sva ta mračna osećanja.
Jedina pozitivna stvar koja mi se desila, je ta što sam skroz izgubio interesovanja za sve stvari koje nam u stvari u zivotu ne trebaju, sve materijalno, sujetu, svadjanja, i bespotrebna zla. Svakog dana uzimamo zdravo za gotovo sve stvari koje su nam sustinski vazne u zivotu, i ne razmišljamo o njihovoj vaznosti, o zdravlju voljenih, i sreći.
Nije mi ni jasno kako ove dve vrste osećanja mogu i da mi se javljaju non stop, te jako mračne misli, a sa druge strane opet ove lepe.

[melody.n8]

neoplanta, sve to sto dozivljavas sada je normalna faza suocavanja sa smrtnoscu.
Dok ne ode neko nama jako blizak, mi verujemo da je smrt nesto sto se desava drugima i da cemo mi i nasi bliznji ziveti doveka - to je naravno nerealno, ali i ljudski.
Ono sto je najbitnije jeste da ti sada nadjes pravi put iz te faze - jeste, zivimo i umiremo, ali za one koji imaju veru, to nije kraj, nego prelaz ka mestu gde cemo reci kako smo ziveli i sta smo sve dobro ucinili za zemaljskog zivota. Zato taj zemaljski zivot iskoristi za dobro, a sve ovo sto te sada muci - misli, strahovi, sve je to normalno i trenutno. Jedino sto ce zauvek ostati je to da ti tata nedostaje, kao svima nama oni koji su otisli - ono sto mozemo jeste da se molimo za njih i da zivimo na nacin na koji bi oni bili ponosni, i da budemo srecni jer je to ono sto bi oni zeleli.

Za sve nas:

Zeljko Krznaric - MOJ OTAC

Prati ga svaka moja minuta
Ponekad mislim evo ga dolazi
Ko da se vraca s nekog puta

Moj otac pisma mi ne pise
On ne moze vise do mene
A moje ljubavi bilo je previse
Pa k njemu sve do neba krene

Da li moj otac tuguje
Kao sto tugujem ja
Meni jos ljubav duguje
A ne moze kroz zidove sna

Da li moj otac zaplace
Kao sto zaplacem ja
Mene jos voli najjace
A ne moze kroz zidove sna

[Jana79]

Neoplanta i ja se osecam identicno kao i ti. Moj otac je preminuo u junu nakon tri meseca borbe. Sve je bilo kao grom iz vedra neba. Bila sam u soku,haosu,jela se,smrsala skoro 10kg... Kada se zavrsilo osetila sam olaksanje, a sada osecam strasnu tugu,prazninu i besmisao zivota. Imala sam problema u zivotu, ko ih nema, ali uvek sam znala da je zdravlje najbitnije i da se sve sem toga moze nadoknaditi.
Ne znam kako ovaj bol da prebolim. Sve nekako mislim ako ljudi od davnina govore da vreme leci sve rane, valjda ima neke istine u tome. A sto se vere tice..moram priznati da i povodom toga osecam strasnu prazninu. Verovala sam u boga,molila se,povremeno isla u crkvu ali ova tragedija mi je izmakla tlo pod nogama. Sada tako u trazenju utehe na sve strane razmisljam i filozofiram. Covek je homoreligiozus i u njegovoj prirodi je potreba da veruje. Jer kako bi drigacije mali bespomocni covek objasnio sve nepravde i patnje. Zasto nekima dokazano losim ljudima sve cveta u zivotu, a one druge pak snalaze strasne muke koje nicim nisu zasluzili? Pa stoga je mali bespomocni covek morao da izmisli boga i nadje utehu. Zli ljudi koji sad uzivaju oticice u pakao, a dobri koji se muce na ovome svetu, u carstvo nebesko. Vera ovom odvratnom, nepravednom i besmislenom zivotu daje smisao koji nam je svima ocajno potreban. Oprostite ako je ovo bilo bogohuljenje, ali morala sam da kazem sta osecam. Iskreno se nadam da ipak gresim. Ako su vekovima ljudi verovali pre mene, pa valjda i tu ima neke istine.
Melody ubi me ova tvoja pesma.

[melody.n8]

Jana, i mene uvek rasplace, ali sam zelela da je podelim sa svima, jer je bol isti kod svih.
Veliki pozdrav, i drzi se - mnogo je tesko i teze kad je tako kao grom iz vedra neba, nego kad traje tako dugo kao sto je bio slucaj sa mojim tatom, pa si imao vremena da se nekako pripremis. Jesi iskidan, ali se kidalo po malo, i to covek podnese lakse nego kad se razdere dusa odjednom.
I nemoj ocekivati da ces taj bol da prebolis - neces nikad, samo ces se navici na njega, i tu ogromnu prazninu koju je ostavio odlazak nasih oceva, jer drugih oceva nema da je popune. Ali ce zato biti i ima drugih ljudi kojima treba tvoja ljubav i paznja - otvori se i posveti sada njima, videces da ce onda i bol biti podnosljiviji.