Doktore jedan sat sa psihoterapeutom je od 120-180 dolara,a moje osiguranje pokriva samo 350$.
Necu nista napraviti ako odem na dve terapije,jer bih volela da imam vise.Imaju i besplatne sto bih volela i 12 ih je ali nece da me posalje niti moj lekar niti psihijatar jer kazu da mi nije potrebno ako pijem Cipralex 20mg.
Zato i jesam pokusavala od ljudi sa foruma da saznam o cemu se prica na terapijama kod nas kako bih sama sebi pokusala pomoci.Svi su cutali,sustinu mi niko nije hteo reci.
Kupovala sam knjige,u jednoj od njih imam o toj terapiji i verujte mi svu sam knjigu ispisala,proucavala je i zapisivala na male papirice pozitivne stvari kako bi ih upotrebila u slucaju panike.Nasla sam da nije zabavno jer kada nema ko da radi samnom zajedno,sve je drugacije.
Verujte mi da mi nije bilo ovih tableta i da nisam pobedila fobiju od lekova(bar sto se tice ovih)verovatno bi zavrsila sa infarktom ili se slogirala jer mi je u zadnjv vreme znalo toliko biti lose da mi je pritisak bio jako veliki.Nisam obracala toliko paznje na aritmije koliko je je plasilo jako lupanje srca i ludilo u glavi.
Posto sam kao mala spasena od pencilinskog soka,zabranjen mi je-naravno to je bilo kod nas.
Prije par godina sam bila na poslu kada mi je bilo jako lose.Otisla sam u hitnu i lekar mi je prepisao penicilin
jer nije znao da sam alergicna na pencilin i sestra koja je radila za salterom i kojoj sam ponovila 5 puta nije upisala u kompjuter
Kada je doktor otisao,dosla je druga sestra sa crvenom kapsulom i donela mi casu vode.Ja sam kapsulu uzela u ruku i rekla sestri da nisam pila te boje tablete,primakla sam ustima i ona kaze to je penicilin
Ja sam se uplasila tog momenta i rekla joj ja to nesmem i ona je vrisnila,ispustila casu sa vodom i otrcala kod lekara.Od tada poceli su mi strahovi sa svim lekovima.Prije 3 ipo godine izgubila sam voljenog oca za koga sam bila jako vezana.Necu da kazem da sam zbog toga dobila ankcioznost jer sam i do tada otisla sa zivcima.Svasta i mnogo stresova sam ovde prezivela,tamo kod nas isto ali je ovde bilo mnogo jace izrazeno jer muz je uvek radio kada je nesto bilo i ja sam bila sama sa decom bez majke i oca.Nisam imala nikoga sem decice i muza,dane i noci sam provodila sa njim u bolnici,bilo je od gusenja asmom,do gusenja sa kosti,do kada je malog udario auto.Bilo je svasta i necu da sve pisem jer ne bi stalo na ove stranice.Ja sam takode jedinica u majke,bila sam tatina i mamina mezimica,otac mi ode iznenada i nisam imala pasosa kada se to desilo.Nisam otisla na sahranu,mnogo je bola ostalo i reci nedoreceni.Rodena sam u srecne godine 69-e i imala sam presrecno detinjstvo.Udala sam se za ljubav svoga zivota od 20 godina i od 22 rodila sam moga sina.Rat je poceo mesec ipo dana kada sam ga rodila u mom rodnom mestu.Vodila sam ga od mesta do mesta,mesecima,od Srbije Juzne,do Vojvodine da bih nakraju otisli za Nemacku.Bio je bolesna na usi citavo vreme,jer mu se vracala upala usiju.
Rodila sam cerku u 96 godini kada su kod nas bile godine gladi.Da nismo dosli u Kanadu 98 godine ko zna sta bi bilo posto je bila jako anemicna,trebali su joj davati transvuziju ali sam je na moj zahtev izvadila iz bolnice.Od pasulja i krompira krv joj nije mogla biti dobra.Trebali su joj vitamini,novaca nismo imali niti posla.Cesto smo ja i muz legali spavati gladni da bi oni imali sta da jedu,neki narezak iz crvenog krsta.Bila je borba za opstanak dugackih 8 godina!
Mali je imao tesku asmu kod nas i lezao u bolnici po 7 dana svakih mesec ipo dana.Ziveli smo u vlazi i razrusenom stanu.
Nisam imala za autobus isla sam 10 kilometara biciklom u jednom pravcu da ga vidim svaki dan.Nista mi nije bilo tesko,bila sam kao lavica.Neunistiva!Kada smo dosli ovde mala je dobila asmu od 2 ipo godine,a mali je ozdravio.
Ponovo bolnica,bolnica,bolnica.....ja sa decom sama a muz na putu/takav mu je posao.
Godine posete bolnici,svi su nas znali od sestre,doktora,cistacice......
Ovaj puta nema moje majke ili tate da mi kaze nesto lepo i da se ne sekiram....
Sve do jednoga dana,kada moj organizam vise nije mogao.Mislim da je to bilo 2006 godine kada su mi na vrata doneli sina krvavog.Muz je bio na putu....On je tada bio 15 godina......
Nikada se do tada nisam uplasila,bila sam svesna svega i spremna u svakoj situaciji ali tada moje telo vise nije moglo.
Tresla sam se,ruke nisam poznala.Mali je operisan,prelom vilice na dva mesta,bio je u velikim bolovima i sve je proslo...
Ne ponovilo se nikada vise u zivotu!
Odlazila sam polako sa zivcima,nocu sam se tresla u krevetu i mislila o to je rana pred menopauza.Proverila sam nalaze i krv je bila uredu/hormoni.Stitna je takode bila u redu.
Doktorica mi je rekla da imam ankcioznost ali ja sam se bojala piti lekove pa sam sve njene recepre krila u autu.
Bila sam jako iscpljena i zeljna odmora....nisam se osecala dobro.Gledala sam muza goidinama kako se patio na raznim lekovima,antidepresantima,provedeci mnogo dani u hitnoj,nisam mu mogla pomoci.Nisu mu mogli pronaci prave lekove.
To je bilo tacno 8 GODINA i to iz jednostavnog razloga jer je bila pogresna dijagnoza.Posle 8 godina nasao se lekar koji ga je video i rekao,NE ti nesmes te lekove jer ti imas drugu dijagnozu.To je sto kada bi ulja stavio na vatru!
Dao mu je lekove i od tada muzu je super(kucam u drvo).
Kada sam videla da je njega izlecio odlucila sam da idem kod istog lekara.Verovala sam mu i verujem mu!
Povraca me doktore polako u zivot,lekovi me jako smiruju,strahovi polako iscezavaju.
Ne ocekujem da sve bude brzo,ali sam sretna jer vidim i osetim da mi pomazu.
Eto to je jedan delic iz moga zivota,samo malo bolje da me upoznate i da shvatite da nisam nikada sebe zalila niti drugoga jednostavno izgubila sam snagu da se borim sa zivotom.Bilo i proslo i ne ponovilo se nikada vise Nedaj Preblagi Gospode i Majko Bozija!
Primite svi srdacan pozdrav iz tudine
!
