anksioznost posle virusa!!!

[jelllena]

Nespavanje (nesanica) su karakteristicni za depresivce.

Doktore a sta je karakteristicno za mene koja spavam mnogoooo

[dr ivica]

I nesanica i pospanost su simptomi depresije - odnosno depresija moze da bude dvolicna u mnogo stvari - hipersomnija - insomnija, anoreksija - bulimija...

Pozdrav!

[Dimaggio]

Stigao sam kuci

Bio sam opet u provodu

Mislim, u stvari ubedjen sam da sam na pravom putu ka potpunoj, sopstvenoj "celini".

Ne osecati ni preteranu radost, euforiju ni katastrofu vec biti u nekoj "zlatnoj sredini" je poenta svih nas, i koji imamo, imaju ili nemaju "probleme".

Mi u stvari i nemamo probleme, samo ih stvaramo. Verujte u sebe i svoju snagu, kako psihicku tako i fizicku

Sve ce biti u redu i doci na svoje mesto a potom cete osetiti i srecu i da zivot ipak ume da bude "lepa stvar" nasuprot tome da je (prostite na izrazu) solja govana sa ukusom slaga

Bas nije tesko, verujte mi. Samo sto neko ume sam a nekome je potrebna pomoc, rec, recenica, razgovori da to uvidi. Nista drugo.

Nadam se da vam moj "putopis" daje ohrabrenje da krenete i razcistite stvari sami sa sobom.

Pozdraw svima!

[majja]

Stigao sam kuci
Ne osecati ni preteranu radost, euforiju ni katastrofu vec biti u nekoj "zlatnoj sredini" je poenta svih nas, i koji imamo, imaju ili nemaju "probleme".

Ako je ovo jedini put da se "ozdravi", za mene onda nema sanse..........

Ja sam sve sto si naveo, i nema sanse da se "stabilizujem" (probala sam ali onda zapadnem u apatiju i fazon-svejedno mi je) i nema sanse da ikada budem "zlatna sredina".

Kad se ja radujem, to je svetskih razmera (pa makar to bila i novogodisnja jelka, lepo sredjen stan, nove cipele......), a kad sam tuzna...........isto tako!!

Potpuno idem iz krajnosti u krajnost, toga sam svesna, probala sam da promenim to, ali kao sto ti rekoh - nema sanse!!


Drago mi je da se provodis, ali nemoj da preterujes sada (kako kazes "zlatna sredina")!! Ali znam, ti bi sada da nadoknadis sve propusteno!!

[Dimaggio]

Majo nisam mislio da treba uvek po makar koju cenu ziveti u "zlatnoj sredini".
Zivot je komplikovaniji od toga...
Ali, ipak pokusajmo, vezbajmo da sto vise vremena posvetimo sebi, svojim mislima, osecanjima. Da "popricamo" malo sami sa sobom i osvestimo neke nase misli. To je za mene bio prvi korak ka tome da se sve cesce i cesce osecam u toj "zlatnoj sredini". Kada mi se desi nesto lepo radujem se ali ne padam u euforiju jer kazem sebi da to ipak nije bas toliko realno, racionalno razmisljanje i ponasanje jer ako se pokvari bicu u isto tolikoj meri u "bedaku" da kazem. Znaci uvek drzim recimo kao neku vrstu rezerve za ono "ne daj boze" sto ne znaci da sam pesimista ili nesto slicno.
Jednostavno polako prihvatam i uspevam da srecu, lepe stvari i ruzne, neprijatne dozivljavam kao nesto sto je normalno u zivotu. Ne moze mi uvek biti ni lepo ali ni ruzno
Pronalazim neki balans ponovo koji sam izgubio daaaaaavno.... naravno mnogo zrelije i sa mnogo zivotnih iskustava i situacija za sobom.
Ne znaci da sam postao budha ili nesto slicno ali korak po korak osecam da se moj zivot popravlja u MOJU KORIST sto se odslikava i u odnosima prema drugim ljudima u svom okruzenju, koju promenu i oni primecuju i zajedno samnom se veoma raduju njoj

Tako da, predlazem ti da pomalo pocnes razmisljati o svojoj recenici NE MOGU.
"Sve se moze kad se hoce" kaze izreka, koja nimalo nije naivna.
Razmisli o tome kako ti koristi to "JA NE MOGU".
Mislim da bi trebala za pocetak da tu malu recenicu, misao koja ti nikako ne moze nauditi u zivotu preformulises polako u drugu koja bi mozda glasila "POKUSACU, AKO MI NE USPE NIJE PROBLEM, SLEDECI PUT CU POKUSATI DRUGACIJE"
Daj sebi alternativu, bar pokusaj ali ne da radis drugacije u zivotu nego da mislis drugacije tj. ophodis malo drugacije.

Veruj mi, pre 2 meseca i ja sam ziveo u recenici NE MOGU. Naravno nisam ni mogao.... ali sad, kad te male recenice nema nego je "zamenjena" malo drugacijom, otvorenijom stvari su se mnogo promenile oko mene.

Tako da NE MOGU si samo ti.

Razmisli malo o tome i veoma ti preporucujem da kupis knjigu Karlsona koju sam ti preporucio i to "kako ne gubiti zivce zbog velikih stvari".
Tu knjigu je mnogo lakse razumeti i citati je "medju redovima" kada je u kombinaciji sa psihoterapijom ali u svakom slucaju je procitaj.

Razmisli.

Pozdraw svima!

[dakon]

Stigao sam kuci
Ne osecati ni preteranu radost, euforiju ni katastrofu vec biti u nekoj "zlatnoj sredini" je poenta svih nas, i koji imamo, imaju ili nemaju "probleme".

Ako je ovo jedini put da se "ozdravi", za mene onda nema sanse..........

Ja sam sve sto si naveo, i nema sanse da se "stabilizujem" (probala sam ali onda zapadnem u apatiju i fazon-svejedno mi je) i nema sanse da ikada budem "zlatna sredina".

Kad se ja radujem, to je svetskih razmera (pa makar to bila i novogodisnja jelka, lepo sredjen stan, nove cipele......), a kad sam tuzna...........isto tako!!

Potpuno idem iz krajnosti u krajnost, toga sam svesna, probala sam da promenim to, ali kao sto ti rekoh - nema sanse!!


Drago mi je da se provodis, ali nemoj da preterujes sada (kako kazes "zlatna sredina")!! Ali znam, ti bi sada da nadoknadis sve propusteno!!

Još jednom kažem Majo isti smo vjeruj mi to je nevjerovatno koliko se podudaramo u nekim stvarima.

I ja ili sam do daske raspoložen ili dodaske neraspoložen,nervozan, nekad pun toliko nekakvog bijesa......Nema sredine kod mene, sigurno.
Kad me ide onda me ide, ali kad krene po baksuzluku, onda je sve naopako ako me shvaćaš.


Čuo sam nekad misao nekog ala mi pa kaže:Ako je ovo sve od života, zašto sam se uopšte rađao:

Ja ga gledam, ma kome pričaš da zna jadan kroz šta ja prolazim, nikad nebi rekao tako nešto predamnom.

Ljudi izvinite malo na ovim mislima, malo su depresivnije nego obično, ali tako se trenutno osjećam, opet ću svaliti ovo na vrijeme, kao i obično.
Vozdrica od dakona

[danka]

I ja sam primetila kod sebe te krajnosti u emocijama: ako se covek raduje, pa to je takva euforija cudo jedno, ako tugije, sav je tuga... imamo mi dosta zajednickih crta.

Onomad (o, koja divna rec, tako neodredjena, moze da znaci 'prosle nedelje', a moze i 'prosle godine').... znaci, onomad mene moja divna dr (koja je i akupunkturolog, mada ja nisam isla na akupunkturu jer se plasim tih iglica)... znaci ona je lekar opste prakse, ali je zavrsila i u Kini i radi i neki neobican pregled koji se zove puls-dijagnostika:
-pazljivo osluskuje puls ne u smislu brojanja otkucaja vec u smislu vrste pulsa, pa pogleda usi, jezik... ma, vrlo prijatan pregled (meni obicno izmeri i TA jer sam i hipertonicar).
I pri tom pregledu ona mi ozbiljno kaze kako sam ja "vrlo zanimljiva.... Vi kada patite, vi bas patite, a kada se veselite, vi ste do kraja veseli, a znate kako ima dosadnih ljudi, sve im je totalno ravno..."

Ja sam posle visa puta razmisljala kako bih jako volela da sam ja medju tim dosadnim ljudima, prosto bi mi bilo lakse. Zato se i trudim na ne ocekujem previse od ljudi, ali i da ne dajem previse (tu mislim na pomoc i emocije), onda nema nekih vecih razocarenja i sl.

Volela bih kada bi neko ovde napisao nesto iz onih knjiga koje su nam ovde preporucene - mozda neka recenica jer su pozitivne parole uvek dobrodosle.
I dopada mi se kako se tumace reci "ne mogu" i sl - to pre nisam nailazila na slicnim sajtovima.

Posebno pozdravljam strucno lice koje nalazi vremena da odgovori na razna pitanja, prosto sam zaboravila kako je to lepo kada se sretnemo sa plemenitim ljudima - Doktore Ivice, to mislim na vas!
Pozdrav svima

[minjab]

Ha ,ha ,ha pa ne mogu da verujem Majjo,

Ako je ovo jedini put da se "ozdravi", za mene onda nema sanse..........

Ja sam sve sto si naveo, i nema sanse da se "stabilizujem" (probala sam ali onda zapadnem u apatiju i fazon-svejedno mi je) i nema sanse da ikada budem "zlatna sredina".

Kad se ja radujem, to je svetskih razmera (pa makar to bila i novogodisnja jelka, lepo sredjen stan, nove cipele......), a kad sam tuzna...........isto tako!!

Ma nema šanse da ja imam neku sredinu ,kad sam srećna ,bojim se da će ''čuka'' od tolikih emocija da me tresne, kad sam tužna ,onda se bojim da će ista od tuge da se raspadne(ma sve mi se vrti oko srca )................i tako ..hoću da kažem da ne prija uopšte biti emotivan,mnogo je ZDRAVIJE biti kamen

[majja]

Ha ,ha ,ha pa ne mogu da verujem Majjo,

Ako je ovo jedini put da se "ozdravi", za mene onda nema sanse..........

Ja sam sve sto si naveo, i nema sanse da se "stabilizujem" (probala sam ali onda zapadnem u apatiju i fazon-svejedno mi je) i nema sanse da ikada budem "zlatna sredina".

Kad se ja radujem, to je svetskih razmera (pa makar to bila i novogodisnja jelka, lepo sredjen stan, nove cipele......), a kad sam tuzna...........isto tako!!

Ma nema šanse da ja imam neku sredinu ,kad sam srećna ,bojim se da će ''čuka'' od tolikih emocija da me tresne, kad sam tužna ,onda se bojim da će ista od tuge da se raspadne(ma sve mi se vrti oko srca )................i tako ..hoću da kažem da ne prija uopšte biti emotivan,mnogo je ZDRAVIJE biti kamen

Ali kad sam od kamena, imam utisak da nisam ziva!!!


Dimmagio, pokusavala sam ja to vise puta, ne govorim u startu da NE MOGU, ali jednostavno ne vredi...........to onda nisam JA, pogotovo sto ne podnosim "ravne ljude", tako su dosadni i monotoni i bezdusni!!

Naravno, ne kazem da je ovo moje sjajno, ali............

Upravo citam neku knjigu u kojoj ima potpuno istih stvari o kojima pises.........sve je to lepo, ali kada pokusam da ne gledam sve tako crno (po predlozima u knjizi), i kada pokusam da sagledam stvari na nacin na koji je opisano-da ne gledam samo sa ruzne strane ono sto mi se desava i sto dozivljavam, nego da u svakom propalom pokusaju, kazem sebi-bice bolje sledeci put, i kad tako pokusam da sagledam i druge ljude, u fazonu "stvari koje se desavaju, su onakve kakvim ih mi sami dozivimo",osetim se kao Daliborka iz VB!!!

Ako si gledao-onda znas na sta mislim??!!

[Dimaggio]

VB nisam gledao, ne gledam uopste srpske tv kanale. Generalno ne gledam tv, veoma, veoma retko a ako gledam gledam nesto "pametno"

Jedan savet koji se tice citanja knjiga i "pridrzavanja pravila".
To ne moze da funkcionise tako, to stvarno ne moze.
Knjiga nikad nece resiti tvoj problem niti psiholog, niko osim tebe.
Oni jedino mogu da ti otvore nove puteve, alternative. Covek treba sam da pronadje ono sto je resenje za njega samog. Kako je doktorica meni rekla kod nekoga "pali" ovo a kod nekog nesto sasvim peto.
Bitno je da znamo i prepoznamo sopstveni problem i ne ophodimo se prema njemu kao necem sto nije normalno, ne sme da se desava itd...
Znaci, nema potiskivanja nikakvih misli, osecanja. Treba ih pustiti, prepoznati, da ne budem banalan ali ne znam kako drugacije i jednostavnije da kazem vec ovako: sprijatelji se sa tim stvarima.
Recimo kao jedan moj primer. Ja sam imao toliki bes u sebi zbog moje zadnje veze koja se prekinula da sam ludeo, kao zivotinja u kavezu!
Pa cemu moj bes koristi meni??? Nicemu.
Sad kad se setim nje i veoma cesto se setim jer ne moze covek zaboraviti nesto sto mu je bilo bitno samo sad sa tom razlikom kada primetim da o tome razmisljam kazem: "Cao Ivana, opet si svratila? Eh, bilo je lepo ali proslo" i nasmejem se, razmislim i prihvatam ono sto ranije nisam mogao, osecaj, misao da mene ne mogu napustiti jer sam bio dobar. Kako ne bi moglo, pa evo dokaza da moze, desilo mi se
Hocu da kazem da nema i ne smes striktno da se pridrzavas i drzis nekih pravila, saveta kao i sopstvenih misli, osecanja.
Pusti ih, pusti i strah da ti dodje ali pokusaj da ga prepoznas. Kad se trgnes i osetis se lose, mislis da je ovo sad stvarno kraj pokusaj samo sebe upitati "da li je ovo stvarno toliko uzasno? pa koliko puta sam prosla ovo vec? hiladu puta? i??? nista." Tako da tvoj strah nece polako imati cime da se "hrani" i polako ce popustiti, mozda jednog dana i nestati.
Cilj nije da "brisemo" nego da ublazimo sto jednog dana mozda i nestane.
Nemoj ocekivati rezultate za dan-dva. Eto, meni je trebalo 5 godina patnje, pa mesec dana seansi i evo me, izlazim, provodim se u jednoj meri koja me trenutno veoma zadovoljava. Naravno imam trenutke kad pokusava da me "napadne" ali ne bezim od toga, ne pipam se za puls itd... Znaci i to je proces koji traje ali pre svega trebas imati strpljenja i razumevanja prema sebi i otvorenost ka svom problemu.
Nema pravila, nema garancija, nema jedinstvenog leka jer smo svi drugaciji a lek je u nasoj "glavi"

Ja sam spominjao probleme, "simptome" koje ovde pisete mojoj doktorici i ona se samo nasmejala i rekla "vidis na koliko nacina se to manifestuje, nema nijednog panicara koji ima bukvalno iste simptome i osecanja prilikom napada, ali definitivno su ljudi sa panicnim poremecajem"
Eto. Nisi u nimalo goroj situaciji od mene, niti sam ja bio u boljoj situaciji od tebe.

Psihoterapija je proces koji ce ti otvoriti nove puteve, upoznati te sa svojim problemom i ponuditi gomilu mogucih resenja od kojih ce ti jedno koristiti sigurno.
Da dam jos jedan svoj primer. Nakon druge-trece seanse odem ja u kafic koji je nekih 50 metara od kuce. Rekoh sebi "bezbedna razdaljina" od moje "lekovite sobe"
Sednem narucim kafu i odjednom krene mene da napada. Pokusavao sam svom snagom da sugeriram, govorim sebi recenice koje su "trebale" da oteraju napad. Medjutim sta se desilo, bilo mi je sve gore! Ispricao sam slucaj doktorici na sledecoj seansi. Problem je bio u tome da sam potiskivao napad, insistirao na tome da nestane sa "magicnim recima" ali sve dok ga potisnes i ne pustis da "radi" svoje a ti uspes da ga samo posmatras kao nesto sto je deo tebe samog trenutno i nije nista fatalno neces znati da ga ublazis, znaci ublazis a ne brises.

Inace, mnogi panicari nakon nekoliko seansi "priznaju" da nemaju zelju da se oslobode problema, kao da im ta muka na neki nacin prija, odgovara. Cudno ali je tako.

Ja pisem i pisem, nadam se da vam svojim primerom mogu u vama probuditi iskrenu nadu da se stvarno suocite sa problemom i da ga krenete resiti.

Mislim da bih knjigu mogao napisati

Verujte u sebe, verujte u to da nacin postoji.

[majja]

Dimaggio, ma hvala ti sto uopste i pises, lepo je citati necije pozitivno iskustvo!!

Sve te probleme ja imam kada je najjaca frka, a ovako ne......prodje to mene nakon par dana. Evo, da me vidis sada, ma ne mozes me uhvatiti. Stalno negde cunjam, idem u grad, vozim se autobusom, ma skroz sam opustena i "normalna". Meni je tesko samo par dana nakon sto se desi, tada sam vise besna i ljuta, ali i uplasena! Onda se ucaurim, prespavam tih nekoliko dana, isplacem se, i kad to prodje, ponovo sam ona stara!!

VB nisam gledao, ne gledam uopste srpske tv kanale. Generalno ne gledam tv, veoma, veoma retko a ako gledam gledam nesto "pametno"

Nemoj da se vredjamo!!

[dr ivica]

Inace, mnogi panicari nakon nekoliko seansi "priznaju" da nemaju zelju da se oslobode problema, kao da im ta muka na neki nacin prija, odgovara. Cudno ali je tako.

Upravo tako. Panika je cesto moneta u medjuljudskim odnosima. Takodje, i oni koji zive sa panicarima podsvesno se uzivljavaju u ulogu "spasioca" i "dobrocinitelja", i htane se svojim "dobrocinstvom" U takvoj simbiozi stvara se gnezdo iz koga se ne mogu lako iscupati ni panicari, ni njihovi ukucani.

[minjab]

Evo i mene ,izgleda da ostasmo nas nekoliko ovde.............

Ja bih se u potpunosti složila sa Dimaggiom ,međutim, treba jaaaaaka volja.M

Mene konkretno može da drži ta ''jačina'' i dovoljna mi je jedna sitnica da se spotaknem ( ne svaki put ,nekad na neki događaj ne bih ni reagovala ,a nekad kao da je kraj sveta)


Što se tiče psiho terapija ,ja sam pričala da sam pre par godina se borila 2 god. se nekim nepoznatim temperaturama i na kraju posle svih ispitivanja završih ja i tu....

Išla asm redovno ,svaki drugi dan , svaki put sam pola seanse provodila plačući ,jer me ona terala da ako ne mogu da izdržim slobodno se isplačem , ali ćemo problem videti gde je potisnut - mada ja nisam imala problem, a teško meni zaplakati ,ko žabi skočiti u vodu
Kako izađem od nje meni oči ko sarme , pošto me MB svaki put sačekivao na početku se zblanuo kad me video podbulu .......

Ne znam dal mi je išta ta seansa pomogla išla sam par meseci...........definitivno sam došla do zaključka ,dokle god sebi ja sama ne pomognem nema šanse niko da mi ''očisti'' mozak.Ali ..................nisam baš jaka.Još kad se pojaviše aritmije ..........pa kao trešnjica na tortu, kao da mi je sve pokazivalo da sam jako ''slaba '' pa još mi dodavalo probleme ,da mi dokaže da ja ne mogu da se borim sa svim u životu.


Da sam sama ,ne znam kako bih izgurala, ali ovako bude tu i lepih i ružnih (strašljivih ) dana,ali se ne borim sama , što je najbitnije.


Ja ne pišem, ne pišem ,al kad napišem

[majja]

Evo i mene ,izgleda da ostasmo nas nekoliko ovde.............

Ja bih se u potpunosti složila sa Dimaggiom ,međutim, treba jaaaaaka volja.M

Išla asm redovno ,svaki drugi dan , svaki put sam pola seanse provodila plačući ,jer me ona terala da ako ne mogu da izdržim slobodno se isplačem , ali ćemo problem videti gde je potisnut - mada ja nisam imala problem, a teško meni zaplakati ,ko žabi skočiti u vodu
Kako izađem od nje meni oči ko sarme , pošto me MB svaki put sačekivao na početku se zblanuo kad me video podbulu .......

Ne znam dal mi je išta ta seansa pomogla išla sam par meseci...........definitivno sam došla do zaključka ,dokle god sebi ja sama ne pomognem nema šanse niko da mi ''očisti'' mozak.Ali ..................nisam baš jaka.Još kad se pojaviše aritmije ..........pa kao trešnjica na tortu, kao da mi je sve pokazivalo da sam jako ''slaba '' pa još mi dodavalo probleme ,da mi dokaže da ja ne mogu da se borim sa svim u životu.

Potpuno isto je bilo i kod mene!!! Kazu ljudi - los terapeut!!

U ovoj knjizi sto je sada citam, dat je veliki akcenat na pojmove: samopuzdanje i SAMOPOSTOVANJE!!


E ovo drugo..................
..................nisi ni svesna koliko to ima uticaja na nase celuokupno stanje!!

Svesno ili nesvesno, ali (bar to vidim kod sebe) toliko sam u stanju da se "ponizim" i nistavno osecam u takvim momentima panike i nakon nje, da mislim da niko na celom svetu ne bi mogao nize da me spusti, kao sto to radim sama sebi!!

Ja zaista nisam protiv strucnih lica (psihica), i zaista mislim da mogu da budu od velike pomoci kada dodjemo u fazu da ne mozemo sami sebi da pomognemo, samo je poenta naci dobrog!!

[minjab]

Majjo pa uparavu si, to je ono što kažu ,kad ti je loše (u bilo kom smislu) ti ćeš učiniti sve samo da dođeš do cilja -da ti bude bolje- pa makar se i ponizila ili gazila preko svega ,sad zavisi ko je kakav.


Ja sam doduše samo sa jednim psihićem probala,i to psihologom ,jer nisam htela kod psihijatra(jesam onda kad sam pisala pre godinu dana i- greška ) ............zašto?..........Ne zbog blama ,nego zato što znam da oni u startu daju ''tabletice'' ,pa onda da vidimo šta fali( to se i dokazalo pre god.dana kad mi je dao terapiju za agorafobiju i za smirenje - zašta će mi kad ja nisam tip koji lupa ,lomi ,ruši ,histeriše ,dobro ponekad ha,ha,ha šala.Ali meni takav vid terapije i polu besvesnom stanju .tj. pod lekićima koji će da misle umesto mene NE ODGOVARA.

I to je jedino što ja neću da imam neku tetu ili čiku i da plaćam da me sluša ,a pri tom svesna sam i znam gde grešim.Ona volju i snagu ne može da mi ulije u glavu ,pa znači do mene je................Zar nisam u pravu