kataklinger napisao:Majjo tvoja drugarica ne misli ti nista lose.
Pokusaj da shvatis znacenje …mogu da dodjem i posedim sa tobom malo, da te saslušam i razumem, ali ja ću onda sesti u kola i idem u svoj život… To je istina, sirova istina. A ti ostajes sama u 4 zida sa svojim mislima i uspomenama. Sto duze odlazes da pomognes sama sebi, vremenom ces se postepeno samoizolovati, i bice ti sve teze da se odlucis da se ukljucis u uobicajeni zivot. Mame nema, to boli, ali ti moras da se pomiris sa tom cinjenicom i da nastavis da zivis jedan “normalan” zivot (sto bi i zelela tvoja mama). Uspomene su uspomene, one su u nama, da se podsecamo na lepe (pa i ruzne) trenutke, ali od njih se ne zivi. Sigurno mama ne bi volela da te vidi u trenutnom (depresivnom) stanju.
Ok, ja sam svesna da svako ima svoj život, ali trenutno mi jesu potrebne te mrvice da stanem na noge. To je ono što je mene razbesnelo. To nerazumevanje. Sada, jasno i glasno pred sobom mogu da kažem da nemam snage da se trgnem. Ne želim ni da se samosažaljevam, to mrzim iz dna duše, samo mi treba predah da se napunim energijom, jer je predamnom još mnogo teških stvari koje me čekaju.
Činjenica jeste da sam ja bila "mamino pile", zaštićeno od svega, maženo i paženo do iznemoglosti, činjenica je i sada da sam, iako po godinama zrela, jako nestabilna, skrhana potpuno i da kao zalutala u samoj sebi tražim sa strane ono što mi mnogo nedostaje, a znam da nikada i nigde to više neću naći. A to me odovodi do ovog očaja u kom sam trenutno i nadam se ne dugo, ali sada je tako. Upravo su te mrvice ono što mi treba da skupim snagu, jer svesna sam i razumna da svako vodi svoj život.
Ono što je mene najviše povredilo u tom razgovoru, a nisam napisala u prethodnom postu, je ta njena hladnoća i čvrstina (ona je ubrzo nakon svega što se meni dešavalo izgubila oca od iste stvari) i ton kojim je izgovorila: "Ti si ista kao ona moja luda majka!! Ona ima bolesnu potrebu da nekome tetoši, a ti imaš bolesnu potrebu da tebi neko tetoši, idi bre lepo, preseli se kod nje i crknite od depresije obe, napravite simbiozu, pa možda jedna drugoj i pomognete, ako se medjusobno ne dokrajčite!!"
Pogodilo me je sve! Nema pojma koliko je srećna što ima tu svoju "ludu majku", boli me što nema obzira prema meni,pa je tako ohola prema njoj koju ima a meni u uši sasipa takvu priču dok ja moju više nemam. To me je razbilo. Vidim i ja da "skrećem sa kursa" i da sam preosetljiva, ali to je upravo ono o čemu pričam: samo mi malo fali da stanem na noge. Zato spartanske mere sada ne treba sporvoditi nadamnom.
kataklinger napisao:
Zar ne primecujes kuda vodi kada se zatvoris u sebe
…
samo besnim i sve više tonem… i da se nista ne postize sa
…
Odlepila sam od besa!! Odmogla si sama sebi. Prijatelji imaju i imace razumevanja za tebe, tvoje stanje, ali kap po kap i casa strpljenja ce se prepuniti. A onda, bojim se da ces oterati prijatelje koji hoce da ti pomognu, i da ces ostati prepustena sama sebi. Sama u 4 zida.
Covek tone, tone dok ne potone. Kada potone tesko mu je pomoci. Ako ti neces sama sebi da pomognes (u narodu kazu
covek sam sebi najbolji prijatelj), drugi ti ne mogu pomoci. Tvoja drugarica kaze istinu …
niko nema vremena da se bavi tvojim problemom i slabostima… Prijatelji ce te posecivati neko vreme a posle? Od paznje prijatelja, drugarica ne gradi se sopstveni zivot jer oni …
imaju svoje živote…
Nesmes sebi dozvoliti da ti zivot bude sastavljen od …
tudjih mrvica pažnje… jer ces postati zavisna od tih mrvica. A sta ce biti kad one nestanu?
E sad, ovde je drugi problem: svi se trude da me izvuku iz kuće, zovu da idem negde, a niko pojma nema kako je odvratno grozno i tužno vratiti se kući u prazan stan. U tišinu i mrak. Ne plašim se ja babaroge, ali taj momenat otključavanja vrata i poimanja činjenice da nje više nema, da me više ne dočekuje sa osmehom, brižnosti, toplinom...........e to me razori svaki put kad se vratim. Kad mi neko dodje, pa ode, druga je priča, ali ovo je straobalno. Mislim da nikada neću zaboraviti kako mi je grozno bilo kad sam se prvi put vratila od tate, došla sa stanice, mame nema na prozoru, otključala vrata, ušla u stan a ovde mrak, tišina, zima........bojler prazan........GROZAN JE OSEĆAJ!!!!!!
kataklinger napisao:
Zato, uvek kada osetis depresiju, slabost, bes uvek se seti mame i zapitaj se da li bi ona volela da te vidi u takvom stanju. Sigurno nebi. Trgni se, pokreni se, gledaj samo napred, uhvati se u kostac sa izazovima zivota, i bices opet ona
stara Majja puna zivota. Majja kakvu te znaju prijatelji, Majja kakvu te je zapamtila mama pre nego sto je otisla. Ti to mozes. Imas u sebi snage.
Mami za ljubav, jer mama bi volela da te vidi takvu.
Kazes da …
vapis za mirom, nežnosti, razumevanjem… a stari dobri Bach (to je onaj cika sto je napisao knjigu o Galebu Johantan Livingston) na to kaze:
Nikada ti nije pruzena zelja, a da ti istovremeno nije pruzena i moc njenog ostvarenja.
Medjutim, za to ces, mozda, morati da se pomucis.
Pomuci se Majjo. Ubrzo ces videti da je vredelo truda.
I jedan mali savet: Ne ovo
ni ovo
; Od sada pa na dalje samo
i uvek
Majjo zapamti
Pomučim se ja, trgnem se, uhvatim u koštac, otreznim od tuge, a onda me dočeka novi krug. Tuge naravno. Kako li je tata u ovom momentu? Hoću li uskoro dobiti poziv za sud za ostavinsku? Da li ću dobiti novac od socijalnog od refundacije za sahranu? Pare koje imam od maminih zaostalih penzija polako se tope, treba platiti račune, jesti...... Moram da počnem da radim!!! Kako ću? Moram da putujem, ne mogu da radim sad, moram ići kod tate, počeću da radim kad sve to prodje, kad prodje i njegova sahrana. Kako ću preživeti i tu sahranu? Kako ću sastaviti mozak da bude sposoban da razmišlja o nečem drugom a ne samo o bolu u duši, bolestima, o papirima koje treba završiti, srediti svu dokumentaciju, odakle mi snaga?!
Nema tu mesta za trzanje, hod unapred, razmišljanje o životu u nekom pozitivnom smeru (osim da je sranj* i da me baš žestoko urnisao). Da li sada plaćam danak za sve one bezbrižne godine i sigurnost?! Da li me je baš iz tog razloga mama toliko čuvala, jer je negde zapisano da će me ovo dočekati?! Sve se dešava iz nekog razloga, pa tako verovatno i ovo.....
Pred mamom sam bila jaka, ali to nisam bila ja. Htela sam da smanjim onaj strah u njenim očima. Ne strah od toga što odlazi i što je bolesna, nego strah od toga šta će biti sa mnom i da li ću i kako moći dalje. Taj njen pogled bez ijedne izgovorene reči, a da je tako puno govorio, nikada zaboraviti neću.
Znam da moram zatvoriti vrata svog dosadašnjeg života da bih mogla krenuti dalje i ostati iole normalna, sačuvati bar minimum sebe i one stare Majje, jake, vedre, ratoborne, katkad preplašene od svega?! Uvek je postojala ta luka u koju ću da se sklonim, uvek je mama bila tu da mi da savet, zagrljaj, kritiku.........a sada je sve na meni.
Previše mi je.
A što se smajlija tiče, teško da mogu biti
, bar ne sada, bar ne u ovom trenutku........ Mislim, smejem se ja u toku dana, ne plačem stalno, odvrnem muziku i pevam, praznim se, ali nije to to, u duši sam prazna i tužna i jedva čekam da to prestane. Pitam se da li ću više ikada u životu moći da budem istinski srećna?! Tj kada će doći taj dan?
To ovaj sigurno nije........
Au, raspisah se ja, hvala na dijalogu......nekako ne mogu da se otmem utisku, ali čini mi se kao da se "znamo" odnekud, kao da smo ti i ja već puno puta pričali....... Ne vredi, ne mogu da "ukačim momenat", mozak mi je na rezervi ili već počinjem i da haluciniram!??!!
Noge su mi se tresle, ma kao da nisu moje, pred očima mi je svetlucalo, ma užasan osećaj,jedva se vratih kući. Iskreno se nadam da je od ležanja i nejela??!! 
,meni kad je teško meni stvarno ne treba neko ko bi me razjario jer bi ga poslala tamo .....negde , i nisam neko ko bi ,kao dr.Ivicini djaci ,zapeo pa se boriio ''iz inata '' ja iz inata radim druge stvari ,a u tom trenutku još više padnem !
Otišao je u sredu ,ostavio me na poslu ,a u petak me sačekao sa posla .....E i svaki put kad sam trebala da krenem kući ,( mislim na taj jedan dan i dve noći 