Sto se tice pregleda stitne zlezde, nisam do sada isla da mi je provere, jer pretpostavljam da nema potrebe. Isla sam na kontrolu krvi, ali to je bilo davno, tacnije nedelju dana posto su poceli prvi napadi. Krvna slika mi je bila vise nego savrsena, pa je konacni zakljucak bio da je sve na nervnoj bazi.
Ontario, svaka cast za izlazak, i moj savet ti je da nikako ne provodis cele dane u kuci. Izadji makar na 5 min i makar samo 5 metara od zgrade, ako mozes razmeni sa nekim par reci, osecaces se bolje sigurno. Posto imam psa ja moram, htela ne htela, da ga izvedem bar da se olaksa, i jeste da mi je to prosle godine bila nocna mora ali sam sad dogurala do toga da kad izadjem napolje ne stojim vise u ulazu dok kucov ne obavi sta ima, nego se motam okolo sa njim, pokusavam necim da se zanimam cisto da skrenem misli. A uvece ostanemo po sat vremena a nekad i vise.
E sad sto se tice te voznje, ne znam koji reci podrske mogu da ti napisem, jer bi se i ja verovatno sama isprepadala od svega toga. Mozda da pokusas sebi da govoris kako ces se mnogo lakse osecati kad sve to prodje. Ja tako nekad sebe tesim kad treba da odem do prodavnice.
Inace htela sam jos sve da vas pitam, i sadasnje i ex panicare, da li vam je lakse bilo kad izadjete sa nekim napolje ili ste se bolje osecali kad ste sami? I da li vam smetaju ljudi napolju koji recimo pokusavaju da zapodenu neki prazan razgovor? Mene zna tada kad naletim na nekoga ko je do zla boga dosadan da uhvati frka, i umam utisak da cu da se onesvestim. Zbog toga sam pocela da izbegavam ljude u sirokom luku, mada mi to ne uspeva svaki put. Al' kad cujem ono "..i tako sam ja krenula/o i znas sta se desilo? Vidim ja tako.. bla bla bla..." a mene krece slika da nestaje, samo osetim kako cu se srusiti svakog momenta. Imam utisak da sam toliko napeta, da kad se jos neko zakaci sa tako dosadnom pricom, meni mozak jednostavno krece da se iskljucuje jer toliki stres jednostavno vise ne moze da podnese. Desava li se to ikome, ili ja jos dodatno patim od homofobije?
