Dragi prijatelji,
Evo,mi posle tolikih lecenja ,zavrsili smo na VMA.
Moj muz, sutra ima operaciju(recidiv karcinoma prostate).
Sta da kazem u odnosu na strane bolnice ovo je katastrofa,ali ce doktor i ekipa odgovoriti svom zadatku,nadam se.
Inace,on je uzeo da pije sodu bikarbonu sa malteksom i uveren je da to moze da nesto poradi.Kada zavrsi sa ovim ,nastavice....Procitao je clanak koji je neko postavio na nekoj od alternativa,gde se covek izlecio od metastaza na kostima od karcinoma prostate,pio je sodu ,koja pravi baznu sredinu.
Sta da kazem ,mislim da je vazno u ono u sta covek veruje,VERA je najvaznija.
pozdrav

Dragi prijatelji,
izgleda da niste raspolozeni za pisanje. Nisam ni ja preterano, ova hemioterapija mi ne prija bas najbolje, ali gura Katm nekako dalje.
U ponedeljak idem na CT pa cu videti da li je bilo svrsishodno.

Draga Kat0404, bez vere se ova bolest ne moze pobediti. Treba izdrzati sva iskusenja. Srecno.

Sve je dobro proslo sto se tice intervencije,sa puno bubarusa,a nadamo se i dobrim rezultatima,mr i ostale analize nisu sigurne da je to nesto maligno,ali ostala je zaostavstina za buducnost,nesto u besici sto se nadamo da je danas odstranjeno.
Idem sada iz bolnice,muz je ostao da spava posle narkoze.
Prijatelji dragi,eto ja sama sebi pisem,a vama zelim svako dobro i bez vere nema izlecenja,ni spasenja i da se molimo da nam Gospod da veru u zivot...
Ko kaze da ne veruje neka se malo preispita,neka tema opet zamre,javicu se ja opet.
Budite mi zdravo i glavu gore,Ganadra svako dobro,izguraces ti to.

Драга Кат,
жао ми је што су ово прве вести после дуге паузе. Нажалост, човек са овом болешћу никада не може бити сигуран да је то дефинитивно иза њега и да сме да се опусти. Нажалост. Ја страшно жалим што нисам знала за проф. Наду Басару у време када се мој син лечио на ВМА, а верујем - и да сам питала било кога од његових лекара како и где би они лечили своје дете да је на његовом месту и шта би све предузели - да искрен одговор на то питање не бих добила, што је и логично, узевши у обзир да не могу да пљују по властитој установи. Ипак, никада нећу моћи да знам да ли би ишта помогло и да сам га одвела ван. ВМА је још увек по обучености лекара наша врхунска установа, па ваљда ће бити све у реду с твојим мужем, опоравиће се. Не ваља то што човек никада не може да се опусти, што могућност да се болест поново јави увек стоји, али ту не можемо ништа. Осим да иза сваке победе живимо живот пуним плућима, дан по дан, испуњено, максимално, као да је сваки дан један живот. Надам се да сте изрегулисали проблеме са комшијом, градњом, кућом...Ако можеш да читаш, читај неку добру књигу, то увек смирује, и у сваком случају је боље и квалитетније утрошено време од блејања у ТВ, што ја практикујем од Немањине смрти. Буквално сам сву своју самоћу коју увек пуним тугом и болом затрпала ТВ-ом, јер не могу да читам. Покушај чак да читаш и њему у болници, нешто кратко, тек да ти чује глас. Желим ти да успете и у овој борби, да ти се муж врати кући излечен и да наставите са својим животом.
Мојој кћерци је јуче, на Благовести, био рођендан. Хтела је да оде у Лелић и Ћелије, јер је на тај празник св. Ава Јустин Поповић рођен, замонашен и умро, те сахрањен у свом манастиру. Ишла је и ранијих година. Некада су моја деца славила сваки свој рођендан са по 20-так другара, а сада ево моја кћерка слави рођендан одласком у манастир. Све се променило од Немањине болести, а поготово после смрти. Као што видиш, код мене ништа ново. Барем не нешто лепо.
Пуно поздрава, да ти се муж опорави и врати кући што пре,
Мила

Draga Mila,
Hvala na lepim recima.Moj muz je dobro,pa iako bude opet maligno imamo jos mogucnosti za dalje i svi mu kazu da od ove bolesti nece umreti.Uvek moze da bude gore,inace imamo problema na svim planovima,kuca se naginje, temelji ne mogu da izdrze,tu su zalbe itd.poseban haos o njemu ne mogu ni da pisem,posao nula ,muz na birou,nevolje ne stizu same ,uvek u grupi.
Ali ni deca nisu sjajno,samo neka ih sluzi zdravlje,a ono je na granici.
Karcinom je hronicna bolest,kao i mnoge druge i kod svakog je drugacije.
Jelena je divno odabrala,velika je blagodat sto je rodjena na veliki praznik i sto je posla na manastirsku slavu.
Moj muz je kasljao zadnja 3 meseca i mislila sam da nije nesto otislo na pluca i jedne subote sam otisla u Beocin,manastir gde je cudotvorna ikona Bogorodice ,gde su se desila izlecenja i narocito brakovi koji nisu imali decu,posle molitvi deca su se radjala.Cak i drugih veroispovesti,kazu da je jedna siptarka molila za sina,da ga puste iz logora i bila je tako uporna,naucila Jevandjelje,Psaltir i on se jedini spasao.
Velika je moc molitve,kolika ti je vera toliko dobijes.
Mogu da citam,ali i ja kao zomb sedim i gledam tv
Inace sam u zivotu imala takve lomove da po nekoliko godina nisam mogla da citam ni novine,ni da gledam tv.i samo me je sam Gospod odveo u crkvu i kada bih znala da napisem svoja iskustva i sta mi se sve otvaralo.Da nije toga ne znam kako bih sve ove stvari prezivela.Zavrsavam moje pisanije z brda s dola.
Pozdravljam vas ,Cudni su putevi Gospodnji

Драга Кат,
још синоћ сам прочитала твој одговор, али нисам имала времена за одговор, јер моја кћерка углавном навече седи за компјутером, наравно тада су сви на четовању и дописују се преко фејса и скајпа, па не могу да дођем на ред. Добро је што још имаш снаге за борбу са свим и свачим. Али, ваљда човек и налази снагу онда када га животне недаће натерају да пронађе ту своју унутарњу снагу и да се бори за све оно што му је важно и вредно. И ја бих се сада другачије поставила и борила, али то је оно што мислим да бих ја предузела, а мој син је био одрастао и сам је бирао начин лечења, односно добро је проучио и текстове по страним форумима и где год је шта нашао, па је решио да до трансплантације отпоштује протокол лечења који је лекарка одредила и све оно што иде уз то, а да тек након трансплантације почне с алтернативом, али до тога није стигао. Добро је што твој муж прихвата савете и што је вољан да проба и друге ствари, па и одлазак у манастир. Чак и ономе ко баш и не верује одлазак у манастир ће донети неки мир, поготово ако буде успео да поразговара с неким духовником, а и то је велика ствар. Мене нпр. расплачу песме на литургији и растужим се када на праскомидији старешина наше цркве након свих преминулих свештеника из наше парохије на крају помене и име мог вољеног сина (увек то ради), и онда после све те туге и бола увек помислим да можда на неки начин и он зна да се у цркви још увек моле за њега, као што се ми молимо сваког дана. Можда само заварам себе? Ипак, надам се да наша туга и бол, као и наше молитве и сва наша љубав на неки начин допиру до њега.
Ја, као што рекох, не могу да читам. Кад то кажем увек се сетим моје колегинице, која је због неких других проблема - које је имала годинама - престала да чита, и када је коначно прочитала једну књигу ("Да Винчијев код") она је свечано свима објавила да је оздравила, јер је успела да прочита целу књигу, и то за неколико дана. Вероватно ћу и ја поново моћи да се сконцентришем и запамтим оно што читам кад будем оздравила, кад будем могла да задржим своју пажњу на ономе што читам. Дотле се блентавим телевизијом, али хвала Богу и СББ имам кабловску па бар могу да гледан неке занимљиве програме, а не репризине репризе, разне округле столове, утиске недеље, дневнике и све то што би ме излудело. Гледајући и слушајући све то што долази с наше телевизије човек осећа толику количину немоћи која убија, а поред свих наших проблема то нам није потребно.
Ја помало ишчитавам ту црквену литературу, јер је то нешто што могу да читам, али и ту не могу да задржим дугачко пажњу, па се не силим. Кад будем могла вратићу се књигама, то је најбоља одбрана од лудила којим смо окружени. И онда ћу поново моћи да уживам налазећи се на неким лепим местима у мојим омиљеним књигама, као што се налазе ликови из књиге "Ситничарница код срећне руке" (надам се да сам запамтила наслов).
А што се тиче твојих искустава, зашто их заиста не запишеш? Имаш компјутер, па кад имаш времена пакуј своје мисли, осећања и сећања. Ја сам тако почела записујући све о мом сину, почевши с његовим задњим данима на ВМА, а онда сам писала своја сећања, све снове (и туђе, не само моје), сећања његових другара, итд., па тако би и ти могла да пишеш о свему што се издешавало у овом периоду. Макар за себе саму, да то избациш. Покушај, и то је нека терапија.
Пуно поздрава, желим ти да ти се проблеми некако решавају уз помоћ других, колико је могуће.
Поздрав и осталим пријатељима, видим да се Евелина јавља, ваљда је добро?
Мила

0pet smo se pokrenuli, pa makar i losim vestima. I u tome ima neceg dobrog. Znaci da jos uvek postojimo. Da jos uvek mrdamo. Da se borimo. A jedino nam to preostaje.

Svaki novi dan je za nas uspeh.

Moramo ziveti sa tim saznanjem, oprezno, ali moramo od tog i takvog zivota napraviti i nesto dobro, i zbog nas i zbog nase dece.

Srecno svima u ovoj borbi.

Pozdrav za sve trenutno prisutne na forumu.
Samo da vas podrzim i da vam kazem da znam osecaj,kad ni knjiga
ne drzi paznju,ni novine, nista.Naidje to...pa prodje, kao i sve sto prodje
kao sto i zivot da prodje.Ali sta s tom cinjenicom, to svi znamo.
Mene jos muce nesanice....prave... presle u hronicne. Buljim u tv, procitam po neku knjigu.Radim po malo onaj moj nakit.E da, nasla sam zabavno stivo pa bih podelila s vama

http://blog.b92.net/blog/4535/Jelica-Greganovic/

Pozdrav, toliko za sad.Odoh da probam da spavam.

Поздрав и теби Бобанс,
сви који прођемо кроз ова искушења имамо сличне проблеме, сличне туге, патње, боли, али се различито носимо с њима. Ти си очито много активнија и на самом интернету, ја мало шта користим осим овог форума и гледања видео клипова мог сина, које пуштам сваког јутра и вечери када се помолим за њега. Музику не могу иначе уопште да слушам, превише ми је тужно због њега, расплаче ме, тако да понекад пустим музику коју је он волео и одем у кухињу да радим, јер не могу то да слушам. Ти си се нашла и у тој изради накита, ја се још ништа нисам снашла да радим. Пошаљи нам неку фотографију, да видимо шта то радиш. Успеваш ли и да продаш нешто од тога што радиш, или је то само занимација за попуњавање празнине?
Ваљда ћемо наћи мало мира једног дана, ваљда ће коначно некада почети да боли мало, бар мало мање.
Дотле, поздрав свима

E drage moje evo da se i ja javnem.Stanje je kako kad al mora se dalje bez obzira koliko je teško jer bi i naši najmiliji koji nisu više sa nama želeli da se mi držimo dobro i da nepatimo.Kad mi je najteže ja u sebi pomislim na rečenicu iz mog potpisa i mogu vam reći da mi bude mnogo lakše.Gledam da se zanimam sa svim i svačim a moja deca i moj posao i naturanje kojekakvih obaveza mi u tome dosta pomažu.Nažalost kad sam mislila da dolazim ksebi razboleo mi se i stric i nažalost veoma brzo i preminuo.Imao je operabilan tumor na mozgu al ubrzo posle operacije mu se vratio i čekajući mesecima na zračenje je i preminuo.Neznam više šta reći za naše zdravstvo,prosto sam očajna jer verujem kad bi se malo potrudili da smrtnost nebi bila velika i da bi se životi naših najmilijih produžili makar malo.
Sad pišem na brzaka i obećavam da ću uskoro malo više.
Sve vas puno pozdravljam!

Па, Биљо, нажалост живимо у сиромашној држави у којој су сви важнији апарати у болничким центрима из некаквих донација, мало их има, дуго се чека, и то завршава тако како имамо прилике често да видимо, као што се десило и твом стрицу. Као што кажеш, да је зрачен одмах можда би још био жив. Али, то никад не можемо да знамо. Оно што растужује је то да је ове болести све више. Раније бисмо за по неког чули да је оболео, сада мало-мало па сазнамо за неког пријатеља, познаника, рођака да је оболео од неког облика ове тешке болести. Кад се мој син разболео молила сам се, наравно, да све заврши добро и врати се нама кући и настави свој живот, па макар и не поживео уобичајено дугачко. Па сам онда смањивала то време. Док сам седела задњих његових 10 дана живота и гледала како умире помислила сам да бих била задовољна да се уклопио и у оно чувено петогодишње преживљавање, које се увек спомиње - процентима изражено преживљавање у оквиру тих 5 година. Чини ми се да би и за тих 5 бедних година успео да уради оно најважније у животу - да оформи породицу и добије децу коју је толико волео и желео, да мало пропутује, да ми имамо прилику да коначно без граница испољимо сву своју љубав, да га волимо, мазимо и пазимо као кад је био мали. Али, није могло. Тако је вероватно и с твојим стрицем.
Драго ми је да успеваш да се затрпаш обавезама и тако опорављаш. Свако бира свој начин, у складу са околностима у којима живи. Има ли вести од Верице, шта је с њом и Лакијем, како они напредују?
Поздрав свима

Jeste Mila sve kreće od toga što smo jadna i bedna država te stoga donekle i lekare razumem (al samo donekle) jel i oni su žrtve ovog sistema i na svakojake načine uslovljeni da štede ovaj naš jadan budžet i biraju koga će lečiti.Lično mi je jedna Dr. rekla da nemaju para da na pravi način leče ljude koji su navršili 50. godina starosti.Pitam se dal sad treba da molim Boga ako mi je već suđeno da budem bolesna to bude pre 50. godine.Mislim stvarno nerazumem ovaj sistem i jako sam žalosna kad čitam kako to sve funkcioniše na zapadu i koliko je veće produžavanje života tamo.
Što se tiče Verice,nismo se čule neke dva nedelje al došli su iz Moskve 17.03.i Veca nije baš bila prezadovoljna nekim rezultatim a nisam htela mnogo ispitivati kojim al vidim da je ona hrabra žena i ne predaje se već samo ponavlja da mora biti bolje.Najgore od svega je i to što je lečenje u Moskvi jako skupo i što se na raznorazne načine snalaze za novac a maltene su istrošili sve varijante pa je to i dodatno muči.Laki je koliko čujem pravi laf,i čini mi se da se malo zaljubiška a po poslednjim informacijama završava i pripravnički kod Vece u firmi.Sve u svemu što je i najbitnije dobro se oseća i nikad se po njemu nebi primetilo da živi sa ovako podmuklom bolesti.
Ona nemože da se uloguje na staru šifru pa sam ja adminu slala i poruke povodom toga i stvarno mi je pokušao pomoći i ja sam prosledila Verici njegove poruke al neznam dal je pokušavala i šta se dešavalo po tom pitanju.Pitaću je pa javljam .

Pozz za sad

Биљо,
драго ми је да су Верица и Лаки колико-толико добро, и што се он тако држи. То је најважније, да остане позитиван, јер велика су искушења у тако дуготрајном лечењу. Тешко је издржати, и сигурно да има тренутака кад је човеку свега доста, а онда се опет однекуд прикупи снага за даљу борбу. А шта би друго?
Ево, поздрављам и тебе и њих овим путем, и желим све најбоље. Као што би она рекла - биће боље, мора...

Za sve vas koji pratite moje padove i uspone.
Imala sam veliku kontrolu (sa CT abdomena i male karlice, rtg pluca, marker) i dr je odlucila da sa jednomesecnih kontrola mozemo preci na tromesecne. Ove kontrole na mesec dana (vadio se je samo marker na Onkoloskom) me psihicki dotuku.
Inace, sve je ok i ovo je moj najduzi period bez znakova bolesti.
Cak vise ne postoje ni one lgl paraaortalno do 10mm za koje su lekari rekli da su sigurno fibrozno izmenjene zlezde. Kako je to moglo da nastane, nemam pojma.
Od preparata vise neznam sta pijem. Vrlo rado bih nesto izbacila ali me je strah. Sta ako mi je bas to pomoglo da budem eto vec 7 meseci bez i najmanje naznake povratka bolesti?

Evelina, ti si genije iz Kenije !
Bravo!