Psihijatar
Moderatori: moderato, admin, vlada99, mr ph. Silvio, ModeratA
Hocu ja kod psihijatra nije me sramota ...tj. jeste al je veca sramota oni svakodnevni momenti sa nemogucnoscu disanja i govora ...hodanja ... Samo ne znam kod kog ....Glupo je reci...svi oni uce i muce se za svoje znanje. Ipak, uvek ima neko malo manje zainteresovan. Volela bih da se ona/on ...zaista zainteresuje i pomogne mi. Ako nema pomoci da mi to i kaze.
-
Garfield
- Stalni član
- Postovi: 1224
- Pridružio se: Sub Maj 05, 2007 12:41 pm
- Koliki je zbir brojeva cetiri i pet: 5
Uvek ima pomoci; ako covek zaista HOCE da sebi pomogne. a sto se izbora psihijatra tice, to ti je kao i sa drugim 'majstorima' : ili trazis po preporuci, ili zoves nasumicno pa ako ti ne odgovara - trazis dalje. Ni sa majstorom za kola kojim nisi zadovoljna ne bi ostala zato sto ti je nelagodno da mu kazes da on nje za tebe, pa tako neces ni sa psihijatrom sa kojim smatras da ne mozes da saradjujes. ALi moras prvo da pokusas da saradjujes.
A veoma cesto pacijenti svoj otpor ka terapiji dozive kao neadekvtanost samog psihijatra i odlaze iz terapije sa opravdanjem da sa lekarem nesto nije u redu, bez uvida i kriticnosti prema svom ponasanju i svojim odgovornostima za samo lecenje.
A veoma cesto pacijenti svoj otpor ka terapiji dozive kao neadekvtanost samog psihijatra i odlaze iz terapije sa opravdanjem da sa lekarem nesto nije u redu, bez uvida i kriticnosti prema svom ponasanju i svojim odgovornostima za samo lecenje.
-
lelea
- Novi član
- Postovi: 3
- Pridružio se: Ned Maj 13, 2007 2:31 pm
- Koliki je zbir brojeva cetiri i pet: 5
- Lokacija: beograd
Sta su psihodrama i transakciona analiza?
Dobro i bilo otkljucati neuropsihijatriju, da pacijenti vide i procitaju da ih ima jos! A i razmena iskustava i pravaca razmisljanja mogu da otklone
nepotreban strah, ili stid. Posle deset godina lecenja, kad cekam kontrolu, ponekad pricam sa pacientima. Nekima je to od pomoci, savet tipa: pa nek ostane malo, i ja sam lezala, bar se covekmalo odmori. Razumete?
Dobro i bilo otkljucati neuropsihijatriju, da pacijenti vide i procitaju da ih ima jos! A i razmena iskustava i pravaca razmisljanja mogu da otklone
nepotreban strah, ili stid. Posle deset godina lecenja, kad cekam kontrolu, ponekad pricam sa pacientima. Nekima je to od pomoci, savet tipa: pa nek ostane malo, i ja sam lezala, bar se covekmalo odmori. Razumete?
-
majja
- Stalni član
- Postovi: 3256
- Pridružio se: Čet Jan 26, 2006 10:57 pm
- Koliki je zbir brojeva cetiri i pet: 5
- Lokacija: Beograd
Garfield, svaka cast na strpljivom obrazlozenju!! 
Koliko imas prakse i gde radis??!! (ako se ovo sme pitati, ako ne, neka mod izbrise ovo pitanje
)
Imam jedno pitanje: posto se sve cesce susrecem sa ljudima koji idu kod psihoterapeuta (psihijatra, psihologa.....znam da ima razlike, ali meni je kao laiku sve to isto
) i cesto mogu da cujem da se dele ne "grube" i "njanjave". Moje pitanje je: da li se dobar psihoterapeut prilagodjava potrebama pacijenta ili su oni jednostavno takvi "grubi" ili "blagi"??
Ja sam u zivotu prosla mnogo faza (od qrcevite do placljive) i svakako da kad sam sva plahovita i ranjiva, ne bi mi odgovarao grublji tip terapeuta, a opet, nekada mi je potreban "samar otreznjenja" i mislim da bi bilo delotvornije da terapeut bude malo "grublji" u svom nastupu??!
Nadam se da si razumela moje pitanje
i da nisam previse zakomplikovala!! 
Pozz i hvala, majja
Koliko imas prakse i gde radis??!! (ako se ovo sme pitati, ako ne, neka mod izbrise ovo pitanje
)Imam jedno pitanje: posto se sve cesce susrecem sa ljudima koji idu kod psihoterapeuta (psihijatra, psihologa.....znam da ima razlike, ali meni je kao laiku sve to isto
) i cesto mogu da cujem da se dele ne "grube" i "njanjave". Moje pitanje je: da li se dobar psihoterapeut prilagodjava potrebama pacijenta ili su oni jednostavno takvi "grubi" ili "blagi"??Ja sam u zivotu prosla mnogo faza (od qrcevite do placljive) i svakako da kad sam sva plahovita i ranjiva, ne bi mi odgovarao grublji tip terapeuta, a opet, nekada mi je potreban "samar otreznjenja" i mislim da bi bilo delotvornije da terapeut bude malo "grublji" u svom nastupu??!
Nadam se da si razumela moje pitanje
i da nisam previse zakomplikovala!! Pozz i hvala, majja
To su valjda neki pravci u psihoterapiji. Bolje bi ti vlada99 objasnio. Ja sam više pobornik organskog pristupa duševnih bolesti. Nešto ti fali, eto ti lekićlelea napisao:Sta su psihodrama i transakciona analiza?
Kad bi se svi baktali time zašto nas mama nije volela...To je prosto prirodna selekcija. 
Hajde sad..slobodno me grdite...-
lelea
- Novi član
- Postovi: 3
- Pridružio se: Ned Maj 13, 2007 2:31 pm
- Koliki je zbir brojeva cetiri i pet: 5
- Lokacija: beograd
Nadam se da ce mi neko odgovoriti o tim pravcima u psihoterapiji, zanima me stvarno. Ali ako time odgovaras na ? zasto te mama... moju mamu ja kapiram, lecim se vec 10 godina, hvala.A sta podrazumeva organski pristup? Ako te ne mrzi, samo ukratko.
Zainteresovala si me, mada bas se ne slazem sa teorijom o prirodnoj selekicji. Mislim da ipak ima veze sa patternom ponasanja u okolini coveka. Da ne drvim, samo sam, ipak, pacijent.
PSIHODRAMA - tekst preuzet sa interneta,autor koleginica psihoterapeut-psihodramatičar
"Psihodrama je grupni akcioni psihoterapijski metod koji se oslanja na teoriju, filozofiju i metodologiju učenja Jakoba Levija Morena (1889-1974) u kojoj se terapijski postupak bazira na scenskoj ekspresiji uz korišćenje dramskih tehnika, sociometrije i grupne dinamike." ( Milošević, 2001)
Grupa kao fenomen je intrigirala mislioce još od davnina. Prva razmišljanja o ponašanju čoveka u grupi bazirala su se na specifično ponašanje gomile, to jest necivilizovano i regresivno ponašanje gomile. Gomile imaju veliki uticaj na pojedinca u njoj, sposobnost "zaraznosti" to jest kapacitet grupe da u svakom pojedincu pokrene snažne afekte. Tokom vremena, a naročito u XIX veku, razmišljanja o grupnoj dinamici se značajno menjaju, da bi se sa teorijom Kurta Levina teorija grupne dinamike znatno unapredila. Njegova osnovna postavka je da su pojedinac i grupa samo različiti aspekti istog fenomena i da se nalaze u stalnoj interakciji. Grupa je entitet po sebi, sa određenim svojstvima koja su kvalitativno različita od prostog zbira svojih delova. U skladu sa teorijom "dinamičkog polja" koja uvodi novo razumeanje funkcionisanja grupe, svedoci smo koliko promena u jednom delu grupe utiče na ponašanje u celoj grupi, ali i promena u čitavoj grupi se reflektuje na ponašanje pojedinca.
Fenomen grupne dinamike predmet je i psihoterapijskih istraživanja, naročito grupnih psihoterapijskih metoda. Tako, neki psihoanalitičari i pored toga što su se bavili grupnom terapijom ( Slavson i Volf), smatraju da grupna dinamika nije od značaja za terapiju. Za razliku od njih, Fuks je od početka svog rada sa grupama prihvatio koncepciju grupe kao dinamičke celine, odnos pojedinca i grupe kao figure i pozadine, značaj tumačenja dogadjaja «ovde i sada», kao i postojanja kohezivnih i destruktivnih sila unutar grupe. (Dunjić, Psihoterapija)
Irvin Jalom, sledbenik Salivenove škole psihonalize, u grupnoj psihoterapiji sledi pristup interpersonalnog pristupa, koji suštinu terapijskih promena vidi kroz interakciju «ovde i sada» u grupnoj situaciji. Kroz ponavljanje iskustava u grupnoj situaciji, članovi uče o svojim neadaptivnim interpersonalnim interakcijama koje izazivaju negativne i neželjene reakcije drugih.
U svetlu tadašnjih važećih psihoterapijskih pristupa Moreno je, u nameri da odgovori na povećane potrebe ljudi za terapijskom pomoći u periodu između dva rata, organizovao «Teatar spontanosti», gde je vodio terapijske grupe i razvijao koncepciju psihodrame. Grupna dinamika je, po Morenu, direktno povezana sa iskustvom koje jedinka nosi iz svog socijalnog miljea. Socijalni milje je kontekst u kome se dete rađа, raste i razvija. U datom kontekstu, koji je promenljiva konstanta, dete, kasnije čovek, ostvaruje različite interakcije sa ljudima koji ga okružuju (roditelji, rođaci, učitelj, vršnjaci, kolege ili rukovodioci ). Određeni kontekst u određenoj vremenskoj tački jedinke je «socijalni atom». Kvalitet razmene sa ličnostima iz socijalnog atoma u toku života direktno utiče na razvoj ličnosti u svim njenim segmentima. Ako je razmena u detinjstvu bogata, kreativna i spontana, ličnost će se razviti u kreativnu, zdravu, duhom bogatu ličnost. U koliko u toku razvoja postoje negativne, skučene i povređujuće interakcije sa članovima socijalnog atoma, jedinka će u najboljem slučaju izrasti u osobu sa visokim nivoom anksioznosti, to jest sa velikim zaprekama koje se neretko razvijaju u neurotične ili neke ozbiljnije simptome.
Moreno smatra da je grupa kao novi, kontrolisano provocirajući kontekst za pojedinca, odlično mesto da se problem najpre identifikuje, a onda i tretira kroz veoma spontane interakcije člana grupe sa ostalim članovima, koje često i brzo vraćaju pojedinca na nivo funkcionisanja koji je imao u detinjstvu sa svojim osnovnim socijalnim atomom, kroz odigravanje različitih uloga u toku različitih (svojih i tuđih) psihodramskih akcija, pojedinac iz različitih uglova sagledava realnost (realnost može, a ne mora da je i problematična), i isprobava nove mogućnosti i nova iskustva. Takodje se stiče mogućnost za učenje različitih socijalnih veština, oslobadjanje emocionalnih kanala koji uslovljavaju bogatiju emocionalnu razmenu, kako na inter-psihičkom tako i na interpersonalnom nivou.
Osnovni pojmovi u psihodrami
Filozofska osnova psihodrame, po Morenu, zasniva se na fenomenima spontanosti i kreativnosti. Ova teorijska postavka psihodrame zasniva se na činjenici da potencijal u kreiranju unutrašnjeg mentalnog sklopa i spoljašnjih akcija i socijalnih interakcija, poseduje svaka osoba. Spontanost, po njemu znači maksimalnu adaptibilnost i fleksibilnost osobe u različitim životnim situacijama. On spontanost definiše na sledeći način: “Spontanost je nov odgovor na staru, stereotipnu situaciju i adekvatan odgovor na novu situaciju.”
Moreno je pošao od toga da u detinjstvu dete usvaja i poseduje bezbroj uloga i igra različite igre. Takvo bogatstvo uloga i igara čini detinjstvo najspontanijim periodom života. Posmatrajući dečju igru, Moreno zaključuje da je kroz procese socijalizacije, odrastao čovek znatno smanjio broj uloga koje je posedovao u detinjstvu, odnosno da je svoju socijalnu konzervu sveo na minimalni nivo funkcionisanja odnosno osiromašio je repertoar uloga.
Socijalna konzerva je još jedan Morenov termin koji predstavlja skup svih raspoloživih uloga i njihovih više ili manje spontanih aktuelizacija. Moreno i sam terapijski proces psihodrame posmatra kroz nivo spontanosti članova, odnosno odsustvo spontanosti u ponašanju na račun anksioznosti. Iz ovoga stoji da spotanost i anksioznost stoje u obrnutoj proporciji, tj. što je čovek spontaniji manje je anksiozan i obrnuto. Tako gledano spontanost je u direktnoj korelaciji sa psihičkim zdravljem, i stoga osnovni cilj u psihodramskoj psihoterapiji jeste razvoj spontanosti i kreativnosti kod čoveka.
U terapiji se koriste verbalna i neverbalna komunikacija. Scena se koristi za odigravanje važnih događaja, odigravanje unutrašnjih drama, fantazija, snova kao i pripreme za budući život. Osnovni termini koje je psihodrama uvela i kojih se psihodramatičari drže kao principa su: Teorija uloga; Spontanost i Kreativnost; Socijalni atom; Konzervisano iskustvo; Susret. O nekima je već bilo reči, ali je još važno da istaknemo pojam uloge i susreta.
Uloga je funkcionalna forma koju osoba uzima u određenom trenutku reagovanja, u određenoj situaciji, u koju su druga osoba i objekat uključeni (Milošević, 2001). Cilj svake osobe je da razvije što širi repertoar uloga ako želi da se u svom životu iskaže u punoj kreativnosti. Činjenica da se uloge u životu smenjuju i razvijaju tokom života, daje nam prostora da psihoterapijski delujemo upravo na promenu i obogaćivanje pojedinih uloga ili aspekata ličnosti. Moreno je razlikovao tri tipa uloge: “somatsku ulogu” , koja je odraz telesnog stanja u datom ternutku, “psihodramsku ulogu”, koja je odraz funkcionisanja ličnosti zasnovan na svim prethodnim iskustvima uključujući i sadašnji trenutak aktivnog ispoljavanja, i “socijalnu ulogu” koja je odraz svega naučenog u porodici, i drugim subgrupama i predstavlja generalizovanu predstavu pojedinca (doktor, pacijent, učitelj, ljubavnik…)
Susret se u psihodrami odnosi na koncept "Ja-Ti", onako kako ga je definisao Martin Buber. Ovakav susret je oslobođen predubeđenja o onom drugom, i odnosi se na emocionalčnu razmenu u sadašnjem trenutku, takođe podrazumeva spremnost učesnika da sagledaju sebe u očima onog drugog i da drugoga prihvate onako kako im se predstavlja.
Osnovni pojmovi koji se koriste u psihodrami :
Direktor (reditelj) psihodrame (zbog specifičnosti scenske akcije nespretno je terapeut najpre preveden kao reditelj psihodrame, a zatim kao direktor), je edukovani psihodramski psihoterapeut koji vodi grupu i protagonistu od početka do kraja.
Protagonista je član psihodramske grupe koji u akcionom delu seanse radi psihodramu. On svoj problem izlaže, kako bi ga vođen direktorom kroz scensku akciju proradio.
Pomoćni ego ( auxiliary ego), je termin kojim se označavaju osobe koje aktivno učestvuju u psihodrami protagoniste.
Publika je deo grupe koji nije direktni učesnik u psihodrami na sceni, ali psihodramu posmara sa strane.
Osnovne tehnike koje se koriste u psihodrami su: zamena uloga; dubliranje; igranje uloga; ponovno odigravanje; ogledanje; nadgradnja realnosti. Neke od njih su tvorevina psihodramske psihoterapije, a neke su preuzete iz drugih terapija i modifikovane za uslove scenskog odigravanja.
Zamena uloga je osnovna psihodramska tehnika u kojoj protagonista ulozi u ulogu drugih učesnika u interakciji. Tada je u prilici da sagleda doživljaj onog drugog,a istovremeno vidi sebe očima drugog.
Dubliranje je tehnika u kojoj direktor ili drugi član grupe, staje iza protagoniste, zauzima položaj koji protagonista ima i empatišući sa njim, pokušava da saopšte ono što protagonista nije izgovorio i na taj način pojača osnovnu emociju protagoniste.
Igranje uloga je tehnika u kojoj protagonista odigrava neku situaciju, a nekada se odigravanje koristi za pripremu neke buduće situacije u životu.
Ogledanje je postupak u kome se protagonista izvodi iz uloge u kojoj je bio do tada, i dok pomoćne ličnosti odigravaju scenu, protagovista sa strane i sa distance sagledava šta se u stvari dešava.
Nadgradnja realnosti je postupak u kome se scenski odigravaju situacije koje se nisu desile u realnosti, ali su za protagonistu važne jer su deo njegove psihičke realnosti.
Sve navedene tehnike su inkorporirane u tok psihodramske seanse koju čine zagrevanje, psihodramska akcija i šering.
Zagrevanje je inicijalni deo u toku psihodramske seanse, čija funkcija je da se grupa i direktor zagreju za neki kasniji rad.
Psihodramska akcija je drugi i najvažniji deo seanse, koja predstavlja scenski rad sa jednim od članova grupe, protagonistom. Ona je cilj i suština psihodramske seanse. Svaka psihodrama je jedinstvena bez obzira na to da li se tema i protagonista ponovljaju.
Šering je završna faza seanse, u kojoj članovi grupe i terapeut, razmenjuju svoje emocije i iskustva vezana za psihodramu koja se odvijala na sceni.
Osnovne zamerke psihodramskom metodu
Opšte zamerke ovom metodu praktično se mogu videti i iz ovog rada. Naime, kada običan čovek pokuša da sazna nešto više o ovom metodu, naiđe na mnoštvo novih, naizgled jednostavnih ali nedovoljno definisanih i objašnjenih pojmova. Pored broja novih i naizgled nelogično uklopljenih termina, nailazi i na nedorečenost nekada i na nedoslednost u objašnjavanju istih. Tako predstavnici ove metode, često predlažu zainteresovanima da dođu, učestvuju i lično iskuse šta je to psihodrama i na koji način ona funkcioniše. Ljudi koji preferiraju jasno i konkretno izražavanje i definisanje pojmova, na tom prvom koraku "susreta" sa psihodramom odustaju. Oni drugi, kojima pak nije od presudne važnosti jasna informacija kako nešto funkcioniše i prednost daju iskustvu, imaju sreće da zaista dođu u kontakt sa psihodramom. Iskustvo pokazuje da svi oni koji dođu u kontakt sa njom , ostaju duže vreme u tome čak i ako im to nije bila namera.
Stručnjaci iz drugih psihoterapijskih pravaca, pre svega analitički orjentisani, često diskutuju o tome koliko je lekovita granica između terapeuta i klijenta u psihodramskoj situaciji. To se pre svega odnosi na deljenje iskustva i emocija u sheringu.
Imajući u vidu sve ove navedene "nedostatke", i poznavajući proces psihodrame "iznutra", smatram da su ovi nedostaci u nekoliko prednost. Moreno je i zasnovao koncept koji će se razlikovati od svih do tada poznatih psihoterapijskih metoda, tako što je psihoterapiju približio čoveku, njegovoj nedokučivoj i promenljivoj prirodi. On je napravio metod koji je ekvivalent ljudskoj prirodi koja je uvek jednostavna, neponovljiva i promenljiva. Koncept "susreta" upravo govori o tome.
O životnosti ovog metoda govore i reči iz njegovog epitafa:
"Ovde leži čovek koji je uveo smeh u psihoterapiju"
"Psihodrama je grupni akcioni psihoterapijski metod koji se oslanja na teoriju, filozofiju i metodologiju učenja Jakoba Levija Morena (1889-1974) u kojoj se terapijski postupak bazira na scenskoj ekspresiji uz korišćenje dramskih tehnika, sociometrije i grupne dinamike." ( Milošević, 2001)
Grupa kao fenomen je intrigirala mislioce još od davnina. Prva razmišljanja o ponašanju čoveka u grupi bazirala su se na specifično ponašanje gomile, to jest necivilizovano i regresivno ponašanje gomile. Gomile imaju veliki uticaj na pojedinca u njoj, sposobnost "zaraznosti" to jest kapacitet grupe da u svakom pojedincu pokrene snažne afekte. Tokom vremena, a naročito u XIX veku, razmišljanja o grupnoj dinamici se značajno menjaju, da bi se sa teorijom Kurta Levina teorija grupne dinamike znatno unapredila. Njegova osnovna postavka je da su pojedinac i grupa samo različiti aspekti istog fenomena i da se nalaze u stalnoj interakciji. Grupa je entitet po sebi, sa određenim svojstvima koja su kvalitativno različita od prostog zbira svojih delova. U skladu sa teorijom "dinamičkog polja" koja uvodi novo razumeanje funkcionisanja grupe, svedoci smo koliko promena u jednom delu grupe utiče na ponašanje u celoj grupi, ali i promena u čitavoj grupi se reflektuje na ponašanje pojedinca.
Fenomen grupne dinamike predmet je i psihoterapijskih istraživanja, naročito grupnih psihoterapijskih metoda. Tako, neki psihoanalitičari i pored toga što su se bavili grupnom terapijom ( Slavson i Volf), smatraju da grupna dinamika nije od značaja za terapiju. Za razliku od njih, Fuks je od početka svog rada sa grupama prihvatio koncepciju grupe kao dinamičke celine, odnos pojedinca i grupe kao figure i pozadine, značaj tumačenja dogadjaja «ovde i sada», kao i postojanja kohezivnih i destruktivnih sila unutar grupe. (Dunjić, Psihoterapija)
Irvin Jalom, sledbenik Salivenove škole psihonalize, u grupnoj psihoterapiji sledi pristup interpersonalnog pristupa, koji suštinu terapijskih promena vidi kroz interakciju «ovde i sada» u grupnoj situaciji. Kroz ponavljanje iskustava u grupnoj situaciji, članovi uče o svojim neadaptivnim interpersonalnim interakcijama koje izazivaju negativne i neželjene reakcije drugih.
U svetlu tadašnjih važećih psihoterapijskih pristupa Moreno je, u nameri da odgovori na povećane potrebe ljudi za terapijskom pomoći u periodu između dva rata, organizovao «Teatar spontanosti», gde je vodio terapijske grupe i razvijao koncepciju psihodrame. Grupna dinamika je, po Morenu, direktno povezana sa iskustvom koje jedinka nosi iz svog socijalnog miljea. Socijalni milje je kontekst u kome se dete rađа, raste i razvija. U datom kontekstu, koji je promenljiva konstanta, dete, kasnije čovek, ostvaruje različite interakcije sa ljudima koji ga okružuju (roditelji, rođaci, učitelj, vršnjaci, kolege ili rukovodioci ). Određeni kontekst u određenoj vremenskoj tački jedinke je «socijalni atom». Kvalitet razmene sa ličnostima iz socijalnog atoma u toku života direktno utiče na razvoj ličnosti u svim njenim segmentima. Ako je razmena u detinjstvu bogata, kreativna i spontana, ličnost će se razviti u kreativnu, zdravu, duhom bogatu ličnost. U koliko u toku razvoja postoje negativne, skučene i povređujuće interakcije sa članovima socijalnog atoma, jedinka će u najboljem slučaju izrasti u osobu sa visokim nivoom anksioznosti, to jest sa velikim zaprekama koje se neretko razvijaju u neurotične ili neke ozbiljnije simptome.
Moreno smatra da je grupa kao novi, kontrolisano provocirajući kontekst za pojedinca, odlično mesto da se problem najpre identifikuje, a onda i tretira kroz veoma spontane interakcije člana grupe sa ostalim članovima, koje često i brzo vraćaju pojedinca na nivo funkcionisanja koji je imao u detinjstvu sa svojim osnovnim socijalnim atomom, kroz odigravanje različitih uloga u toku različitih (svojih i tuđih) psihodramskih akcija, pojedinac iz različitih uglova sagledava realnost (realnost može, a ne mora da je i problematična), i isprobava nove mogućnosti i nova iskustva. Takodje se stiče mogućnost za učenje različitih socijalnih veština, oslobadjanje emocionalnih kanala koji uslovljavaju bogatiju emocionalnu razmenu, kako na inter-psihičkom tako i na interpersonalnom nivou.
Osnovni pojmovi u psihodrami
Filozofska osnova psihodrame, po Morenu, zasniva se na fenomenima spontanosti i kreativnosti. Ova teorijska postavka psihodrame zasniva se na činjenici da potencijal u kreiranju unutrašnjeg mentalnog sklopa i spoljašnjih akcija i socijalnih interakcija, poseduje svaka osoba. Spontanost, po njemu znači maksimalnu adaptibilnost i fleksibilnost osobe u različitim životnim situacijama. On spontanost definiše na sledeći način: “Spontanost je nov odgovor na staru, stereotipnu situaciju i adekvatan odgovor na novu situaciju.”
Moreno je pošao od toga da u detinjstvu dete usvaja i poseduje bezbroj uloga i igra različite igre. Takvo bogatstvo uloga i igara čini detinjstvo najspontanijim periodom života. Posmatrajući dečju igru, Moreno zaključuje da je kroz procese socijalizacije, odrastao čovek znatno smanjio broj uloga koje je posedovao u detinjstvu, odnosno da je svoju socijalnu konzervu sveo na minimalni nivo funkcionisanja odnosno osiromašio je repertoar uloga.
Socijalna konzerva je još jedan Morenov termin koji predstavlja skup svih raspoloživih uloga i njihovih više ili manje spontanih aktuelizacija. Moreno i sam terapijski proces psihodrame posmatra kroz nivo spontanosti članova, odnosno odsustvo spontanosti u ponašanju na račun anksioznosti. Iz ovoga stoji da spotanost i anksioznost stoje u obrnutoj proporciji, tj. što je čovek spontaniji manje je anksiozan i obrnuto. Tako gledano spontanost je u direktnoj korelaciji sa psihičkim zdravljem, i stoga osnovni cilj u psihodramskoj psihoterapiji jeste razvoj spontanosti i kreativnosti kod čoveka.
U terapiji se koriste verbalna i neverbalna komunikacija. Scena se koristi za odigravanje važnih događaja, odigravanje unutrašnjih drama, fantazija, snova kao i pripreme za budući život. Osnovni termini koje je psihodrama uvela i kojih se psihodramatičari drže kao principa su: Teorija uloga; Spontanost i Kreativnost; Socijalni atom; Konzervisano iskustvo; Susret. O nekima je već bilo reči, ali je još važno da istaknemo pojam uloge i susreta.
Uloga je funkcionalna forma koju osoba uzima u određenom trenutku reagovanja, u određenoj situaciji, u koju su druga osoba i objekat uključeni (Milošević, 2001). Cilj svake osobe je da razvije što širi repertoar uloga ako želi da se u svom životu iskaže u punoj kreativnosti. Činjenica da se uloge u životu smenjuju i razvijaju tokom života, daje nam prostora da psihoterapijski delujemo upravo na promenu i obogaćivanje pojedinih uloga ili aspekata ličnosti. Moreno je razlikovao tri tipa uloge: “somatsku ulogu” , koja je odraz telesnog stanja u datom ternutku, “psihodramsku ulogu”, koja je odraz funkcionisanja ličnosti zasnovan na svim prethodnim iskustvima uključujući i sadašnji trenutak aktivnog ispoljavanja, i “socijalnu ulogu” koja je odraz svega naučenog u porodici, i drugim subgrupama i predstavlja generalizovanu predstavu pojedinca (doktor, pacijent, učitelj, ljubavnik…)
Susret se u psihodrami odnosi na koncept "Ja-Ti", onako kako ga je definisao Martin Buber. Ovakav susret je oslobođen predubeđenja o onom drugom, i odnosi se na emocionalčnu razmenu u sadašnjem trenutku, takođe podrazumeva spremnost učesnika da sagledaju sebe u očima onog drugog i da drugoga prihvate onako kako im se predstavlja.
Osnovni pojmovi koji se koriste u psihodrami :
Direktor (reditelj) psihodrame (zbog specifičnosti scenske akcije nespretno je terapeut najpre preveden kao reditelj psihodrame, a zatim kao direktor), je edukovani psihodramski psihoterapeut koji vodi grupu i protagonistu od početka do kraja.
Protagonista je član psihodramske grupe koji u akcionom delu seanse radi psihodramu. On svoj problem izlaže, kako bi ga vođen direktorom kroz scensku akciju proradio.
Pomoćni ego ( auxiliary ego), je termin kojim se označavaju osobe koje aktivno učestvuju u psihodrami protagoniste.
Publika je deo grupe koji nije direktni učesnik u psihodrami na sceni, ali psihodramu posmara sa strane.
Osnovne tehnike koje se koriste u psihodrami su: zamena uloga; dubliranje; igranje uloga; ponovno odigravanje; ogledanje; nadgradnja realnosti. Neke od njih su tvorevina psihodramske psihoterapije, a neke su preuzete iz drugih terapija i modifikovane za uslove scenskog odigravanja.
Zamena uloga je osnovna psihodramska tehnika u kojoj protagonista ulozi u ulogu drugih učesnika u interakciji. Tada je u prilici da sagleda doživljaj onog drugog,a istovremeno vidi sebe očima drugog.
Dubliranje je tehnika u kojoj direktor ili drugi član grupe, staje iza protagoniste, zauzima položaj koji protagonista ima i empatišući sa njim, pokušava da saopšte ono što protagonista nije izgovorio i na taj način pojača osnovnu emociju protagoniste.
Igranje uloga je tehnika u kojoj protagonista odigrava neku situaciju, a nekada se odigravanje koristi za pripremu neke buduće situacije u životu.
Ogledanje je postupak u kome se protagonista izvodi iz uloge u kojoj je bio do tada, i dok pomoćne ličnosti odigravaju scenu, protagovista sa strane i sa distance sagledava šta se u stvari dešava.
Nadgradnja realnosti je postupak u kome se scenski odigravaju situacije koje se nisu desile u realnosti, ali su za protagonistu važne jer su deo njegove psihičke realnosti.
Sve navedene tehnike su inkorporirane u tok psihodramske seanse koju čine zagrevanje, psihodramska akcija i šering.
Zagrevanje je inicijalni deo u toku psihodramske seanse, čija funkcija je da se grupa i direktor zagreju za neki kasniji rad.
Psihodramska akcija je drugi i najvažniji deo seanse, koja predstavlja scenski rad sa jednim od članova grupe, protagonistom. Ona je cilj i suština psihodramske seanse. Svaka psihodrama je jedinstvena bez obzira na to da li se tema i protagonista ponovljaju.
Šering je završna faza seanse, u kojoj članovi grupe i terapeut, razmenjuju svoje emocije i iskustva vezana za psihodramu koja se odvijala na sceni.
Osnovne zamerke psihodramskom metodu
Opšte zamerke ovom metodu praktično se mogu videti i iz ovog rada. Naime, kada običan čovek pokuša da sazna nešto više o ovom metodu, naiđe na mnoštvo novih, naizgled jednostavnih ali nedovoljno definisanih i objašnjenih pojmova. Pored broja novih i naizgled nelogično uklopljenih termina, nailazi i na nedorečenost nekada i na nedoslednost u objašnjavanju istih. Tako predstavnici ove metode, često predlažu zainteresovanima da dođu, učestvuju i lično iskuse šta je to psihodrama i na koji način ona funkcioniše. Ljudi koji preferiraju jasno i konkretno izražavanje i definisanje pojmova, na tom prvom koraku "susreta" sa psihodramom odustaju. Oni drugi, kojima pak nije od presudne važnosti jasna informacija kako nešto funkcioniše i prednost daju iskustvu, imaju sreće da zaista dođu u kontakt sa psihodramom. Iskustvo pokazuje da svi oni koji dođu u kontakt sa njom , ostaju duže vreme u tome čak i ako im to nije bila namera.
Stručnjaci iz drugih psihoterapijskih pravaca, pre svega analitički orjentisani, često diskutuju o tome koliko je lekovita granica između terapeuta i klijenta u psihodramskoj situaciji. To se pre svega odnosi na deljenje iskustva i emocija u sheringu.
Imajući u vidu sve ove navedene "nedostatke", i poznavajući proces psihodrame "iznutra", smatram da su ovi nedostaci u nekoliko prednost. Moreno je i zasnovao koncept koji će se razlikovati od svih do tada poznatih psihoterapijskih metoda, tako što je psihoterapiju približio čoveku, njegovoj nedokučivoj i promenljivoj prirodi. On je napravio metod koji je ekvivalent ljudskoj prirodi koja je uvek jednostavna, neponovljiva i promenljiva. Koncept "susreta" upravo govori o tome.
O životnosti ovog metoda govore i reči iz njegovog epitafa:
"Ovde leži čovek koji je uveo smeh u psihoterapiju"
Poslednja izmena od vlada99 u Ned Maj 13, 2007 9:20 pm, izmenjeno 1 put ukupno.
Transakciona analiza ( skraćeno: TA) - tekst preuzet sa interneta, iz stručnog časopisa "TA Today"
je teorija ličnosti i sistematska psihoterapija ličnog razvoja i izmene ličnosti. Među svim ostalim psihološkim pristupima, ona je izuzetna po dubini teorije i širokom spektru primene.
Kao teorija ličnosti, TA nam daje predstavu o tome kako su ljudi psihološki struktuirani koristeći tročlani model ego-stanja. TA donosi i teoriju komunikacije koja se može proširiti sa interpersonalne komunikacije na analizu sistema i organizacija. TA nam nudi teoriju razvoja deteta. Koncept životnog skripta objašnjava kako naši sadašnji obrasci ponašanja vode poreklo iz detinjstva. TA nam objašnjava kako i zašto možemo, kao odrasli, nastaviti da ponavljamo strategije koje smo razvili u detinjstvu, čak i kada one proizvode rezultate koji su samo-poražavajući ili bolni. Time TA obezbeđuje i teoriju psihopatologije.
U oblastima primene, TA nudi sistem psihoterapije koji može biti korišćen individualno, grupno, u parovima i porodično, kako bi tretirala sve tipove psiholoških poremećaja, od svakodnevnih životnih problema do teških psihoza. TA se takođe koristi u obrazovnim ustavnovama kako bi pomogla nastavnom osoblju i učenicima da ostvare punu komunikaciju i da izbegnu neproduktivne konfrontacije, u obuci rukovodećeg osoblja i u analizi organizacija, a koriste je i socijalni radnici, policija i vlasti za kontrolu uslovnog otpusta iz zatvora, pa i sveštenici. U stvari, TA može biti korišćena u svakoj oblasti u kojoj postoji potreba za razumevanjem pojedinaca, njihovih relacija i komunikacije.
Ključne ideje u TA
1. Model Ego Stanja (ROD Model): Ego stanje je grupa povezanih ponašanja, misli i osećanja, način na koji ispoljavamo deo svoje ličnosti u datom vremenu. Transakciona analiza opisuje tri ego stanja: Odrasli (ponaša se, misli i oseća u odnosu na to što se događa oko mene, ovde i sada), Roditelj (ponaša se, misli i oseća na načine koji su kopija jednog od mojih roditelja ili drugih roditeljskih figura), i Dete (ponaša se, misli i oseća onako kako sam ja navikao da se osećam kad sam bio dete). Kada koristimo model ego stanja za razumevanje ličnosti, upotrebljavamo strukturalnu analizu.
2. Transakcije, Stroukovi, Struktuiranje vremena: Ja se mogu obratiti tebi iz bilo kojeg od mojih ego-stanja, i ti mi isto tako možeš uzvratiti. To je razmena transakcija. Osobina TA je da koristi model ego-stanja da bi analizirana sekvence transakcija. Kada ti i ja razmenjujemo transakcije, ja ti šaljem signal da sam te prepoznao (prihvatio) a ti mi uzvraćaš to prepoznavanje; svaki akt priznavanja je Strouke. Ljudima su potrebni stroukovi da bi održali svoje fizičko i psihičko blagostanje. Kada ljudi razmenjuju transakcije u grupama ili parovima, oni koriste vreme na razne specifične načine koji se mogu prikazati i analizirati; to je analiza struktuiranja vremena .
3. Životni scenario (skript): Svako od nas još u detinjstvu napiše za sebe svoju životnu priču; većina toga se napiše do sedme godine, iako je možda malo prepravimo u toku adolescencije. Kao odrasli, obično nismo više svesni životne priče koju smo za sebe napisali, iako je vrlo verovatno da je vrlo dosledno živimo. To je naš životni scenario. Analizom scenarija mi razumevamo kako ljudi mogu nesvesno sami sebi praviti probleme i kako se treba postaviti da bi rešili te probleme.
4. Diskaunt, Redefinisanje, Simbioza: Ponekad poremetimo svoju percepciju stvarnosti da bi se uklopila u naš skript; to je redefinisanje. Jedan od načina da osiguramo da svet izgleda kao da se uklopio u naš skript je to da nesvesno, nenamerno selektivno ignorišemo informacije koje se ne uklapaju; to se zove diskaunting (otpisivanje). Kao odrasle osobe, možemo dospeti u relacije sa drugim ljudima bez svesti o tome da one u stvari ponavljaju relacije koje smo imali kao deca sa svojim roditeljima. Kada se to dogodi, i kada dvoje ljudi funkcionišu kao da imaju samo tri ego stanja između sebe umesto šest koliko bi trebalo, to označavamo simbiozom.
5. Reket, Kuponi i Igre: Kao deca primetili smo da su neka naša osećanja bila ohrabrivana, dok su druga bila zabranjivana. Da bi dobili svoje stroukove možda smo bez svesne namere odlučili da osećamo samo dozvoljena osećanja. Kada kao odrasle osobe nastavimo da prekrivamo svoja autentična osećanja osećanjima koja su nam bila dozvoljena kao deci, takva substituisana osećanja (koja koristimo da bi dobili stroukove koji nam trebaju,) nazivamo reket osećanjima. Ako osetimo reket osećanja i sačuvamo ih za kasnije, umesto da ih izrazimo na vreme, kaže se da skupljamo kupone (markice). Igra je sekvenca transacija koja se ponavlja i u kojoj obe strane završavaju tako što osećaju reket osećanja.
6. Autonomija: Da bi realizovali svoje potpune potencijale moramo da usavršimo svoje strategije za bavljenje životom koje smo usvojili u mladosti. Moramo se pomeriti izvan scenarija i osvojiti autonomiju. Sredstva TA su napravljena da pomognu ljudima da postignu autonomiju. Komponente autonomije su svesnost, spontanost i sposobnost za bliskost sa drugim ljudima.
Filozofija transakcione analize
Filosofske pretpostavke Transakcione analize su:
• Ljudi su OK.
• Svako ima sposobnost da misli.
• Ljudi odlučuju o svojoj sudbini, i te odluke se mogu menjati.
Iz tih pretpostavki slede dva osnovna principa prakse TA:
• metod ugovora ističe da TA analitičar i klijent preuzimaju zajedničku odgovornost za postizanje promene koju klijent želi da postigne, i
• otvorenost komunikacije znači da klijent i analitičar treba da imaju potpunu informaciju šta se dešava u njihovom zajedničkom radu.
je teorija ličnosti i sistematska psihoterapija ličnog razvoja i izmene ličnosti. Među svim ostalim psihološkim pristupima, ona je izuzetna po dubini teorije i širokom spektru primene.
Kao teorija ličnosti, TA nam daje predstavu o tome kako su ljudi psihološki struktuirani koristeći tročlani model ego-stanja. TA donosi i teoriju komunikacije koja se može proširiti sa interpersonalne komunikacije na analizu sistema i organizacija. TA nam nudi teoriju razvoja deteta. Koncept životnog skripta objašnjava kako naši sadašnji obrasci ponašanja vode poreklo iz detinjstva. TA nam objašnjava kako i zašto možemo, kao odrasli, nastaviti da ponavljamo strategije koje smo razvili u detinjstvu, čak i kada one proizvode rezultate koji su samo-poražavajući ili bolni. Time TA obezbeđuje i teoriju psihopatologije.
U oblastima primene, TA nudi sistem psihoterapije koji može biti korišćen individualno, grupno, u parovima i porodično, kako bi tretirala sve tipove psiholoških poremećaja, od svakodnevnih životnih problema do teških psihoza. TA se takođe koristi u obrazovnim ustavnovama kako bi pomogla nastavnom osoblju i učenicima da ostvare punu komunikaciju i da izbegnu neproduktivne konfrontacije, u obuci rukovodećeg osoblja i u analizi organizacija, a koriste je i socijalni radnici, policija i vlasti za kontrolu uslovnog otpusta iz zatvora, pa i sveštenici. U stvari, TA može biti korišćena u svakoj oblasti u kojoj postoji potreba za razumevanjem pojedinaca, njihovih relacija i komunikacije.
Ključne ideje u TA
1. Model Ego Stanja (ROD Model): Ego stanje je grupa povezanih ponašanja, misli i osećanja, način na koji ispoljavamo deo svoje ličnosti u datom vremenu. Transakciona analiza opisuje tri ego stanja: Odrasli (ponaša se, misli i oseća u odnosu na to što se događa oko mene, ovde i sada), Roditelj (ponaša se, misli i oseća na načine koji su kopija jednog od mojih roditelja ili drugih roditeljskih figura), i Dete (ponaša se, misli i oseća onako kako sam ja navikao da se osećam kad sam bio dete). Kada koristimo model ego stanja za razumevanje ličnosti, upotrebljavamo strukturalnu analizu.
2. Transakcije, Stroukovi, Struktuiranje vremena: Ja se mogu obratiti tebi iz bilo kojeg od mojih ego-stanja, i ti mi isto tako možeš uzvratiti. To je razmena transakcija. Osobina TA je da koristi model ego-stanja da bi analizirana sekvence transakcija. Kada ti i ja razmenjujemo transakcije, ja ti šaljem signal da sam te prepoznao (prihvatio) a ti mi uzvraćaš to prepoznavanje; svaki akt priznavanja je Strouke. Ljudima su potrebni stroukovi da bi održali svoje fizičko i psihičko blagostanje. Kada ljudi razmenjuju transakcije u grupama ili parovima, oni koriste vreme na razne specifične načine koji se mogu prikazati i analizirati; to je analiza struktuiranja vremena .
3. Životni scenario (skript): Svako od nas još u detinjstvu napiše za sebe svoju životnu priču; većina toga se napiše do sedme godine, iako je možda malo prepravimo u toku adolescencije. Kao odrasli, obično nismo više svesni životne priče koju smo za sebe napisali, iako je vrlo verovatno da je vrlo dosledno živimo. To je naš životni scenario. Analizom scenarija mi razumevamo kako ljudi mogu nesvesno sami sebi praviti probleme i kako se treba postaviti da bi rešili te probleme.
4. Diskaunt, Redefinisanje, Simbioza: Ponekad poremetimo svoju percepciju stvarnosti da bi se uklopila u naš skript; to je redefinisanje. Jedan od načina da osiguramo da svet izgleda kao da se uklopio u naš skript je to da nesvesno, nenamerno selektivno ignorišemo informacije koje se ne uklapaju; to se zove diskaunting (otpisivanje). Kao odrasle osobe, možemo dospeti u relacije sa drugim ljudima bez svesti o tome da one u stvari ponavljaju relacije koje smo imali kao deca sa svojim roditeljima. Kada se to dogodi, i kada dvoje ljudi funkcionišu kao da imaju samo tri ego stanja između sebe umesto šest koliko bi trebalo, to označavamo simbiozom.
5. Reket, Kuponi i Igre: Kao deca primetili smo da su neka naša osećanja bila ohrabrivana, dok su druga bila zabranjivana. Da bi dobili svoje stroukove možda smo bez svesne namere odlučili da osećamo samo dozvoljena osećanja. Kada kao odrasle osobe nastavimo da prekrivamo svoja autentična osećanja osećanjima koja su nam bila dozvoljena kao deci, takva substituisana osećanja (koja koristimo da bi dobili stroukove koji nam trebaju,) nazivamo reket osećanjima. Ako osetimo reket osećanja i sačuvamo ih za kasnije, umesto da ih izrazimo na vreme, kaže se da skupljamo kupone (markice). Igra je sekvenca transacija koja se ponavlja i u kojoj obe strane završavaju tako što osećaju reket osećanja.
6. Autonomija: Da bi realizovali svoje potpune potencijale moramo da usavršimo svoje strategije za bavljenje životom koje smo usvojili u mladosti. Moramo se pomeriti izvan scenarija i osvojiti autonomiju. Sredstva TA su napravljena da pomognu ljudima da postignu autonomiju. Komponente autonomije su svesnost, spontanost i sposobnost za bliskost sa drugim ljudima.
Filozofija transakcione analize
Filosofske pretpostavke Transakcione analize su:
• Ljudi su OK.
• Svako ima sposobnost da misli.
• Ljudi odlučuju o svojoj sudbini, i te odluke se mogu menjati.
Iz tih pretpostavki slede dva osnovna principa prakse TA:
• metod ugovora ističe da TA analitičar i klijent preuzimaju zajedničku odgovornost za postizanje promene koju klijent želi da postigne, i
• otvorenost komunikacije znači da klijent i analitičar treba da imaju potpunu informaciju šta se dešava u njihovom zajedničkom radu.
Poslednja izmena od vlada99 u Ned Maj 13, 2007 9:22 pm, izmenjeno 2 puta ukupno.
ZASTO SI MI OBRISAO POST????????????????!!!!!!!!!!
Znaci nijednu jedinu uvredljivu rec nije sadrzao, ALI NIJEDNU!!!!!!!!!!!!!!!!!!
PA STA SI TI UMISLIO DA SI????????
E mora da se osecas mnogo mocno kad vidis dugme DELETE ono konacno krv prostruji tvojim venama .
Jednostavno nemas ljudskog opravdanja za tako nesto, i samo da znas imam kopiju svog posta kojeg cu doslovno putem PP poslati vecini forumasa, ali veruj mi da mi nece biti tesko makar i celu noc to radila......i neces uspeti da sakrijes svoju INTELEKTUALNU IMPOTENCIJU tako da ti je dzaba ceo trud oko tog tastera DELETE.
I ako ti tvoja percepcija govori ili makar naglasava da je ovaj post uvredljiv, e pa ne vara te........NISTA BOLJE NISI NI ZASLUZIO.
A i ovaj sam post iskopirala .
Znaci nijednu jedinu uvredljivu rec nije sadrzao, ALI NIJEDNU!!!!!!!!!!!!!!!!!!
PA STA SI TI UMISLIO DA SI????????
E mora da se osecas mnogo mocno kad vidis dugme DELETE
ono konacno krv prostruji tvojim venama .Jednostavno nemas ljudskog opravdanja za tako nesto, i samo da znas imam kopiju svog posta kojeg cu doslovno putem PP poslati vecini forumasa, ali veruj mi da mi nece biti tesko makar i celu noc to radila......i neces uspeti da sakrijes svoju INTELEKTUALNU IMPOTENCIJU tako da ti je dzaba ceo trud oko tog tastera DELETE.
I ako ti tvoja percepcija govori ili makar naglasava da je ovaj post uvredljiv, e pa ne vara te........NISTA BOLJE NISI NI ZASLUZIO.
A i ovaj sam post iskopirala
.@lelea
Ja jednostavno smatram, da ne bi trebala postojati bojazan od medikamentoznog lečenja pacijenata. Kod nas ima puno teških bolesnika, kako ih i ne bi bilo, koji se stide da potraže pomoć. I kad već dodje do teškog stanja, onda potraži pomoć psihoterapeuta, kao blažu varijantu. Znam za primer da je jedan psihoterapeut lečio devojku koja je čula glasove koji ne postoje samo toplim rečima. Oslobadjao dete u njoj, a smanjivao strogog roditelja a devojka imala shizofreniju.
Većina stanovništva, maltene nam je latentno depresivno... Pa ti ne možeš sa depresivnim bolesnikom da pričaš, kad sve izvrće. Lekovima ga prvo dovedeš u stanje da uopšte može normalno da komunicira. Pa tek onda kao dopuna... neki oblik psihoterapije. ...
Eto, tolko...
A što se tiče one priče o prirodnoj selekciji... Pošto trenutno postaje trend da svako ima svog šrinka... Smatram da dosta lenjih, a duševno itekako zdravih ljudi, će pronaći izgovore za svoje neuspehe. Svuda i u svakome, a ponajmanje u sebi.
Eto...znači bolesni- lekovi +psihoterapija. A zdravi...ako nemaš druga posla guši čoveka i plati, naravno
Toliko...
svako dobro i poz
Ja jednostavno smatram, da ne bi trebala postojati bojazan od medikamentoznog lečenja pacijenata. Kod nas ima puno teških bolesnika, kako ih i ne bi bilo, koji se stide da potraže pomoć. I kad već dodje do teškog stanja, onda potraži pomoć psihoterapeuta, kao blažu varijantu. Znam za primer da je jedan psihoterapeut lečio devojku koja je čula glasove koji ne postoje samo toplim rečima. Oslobadjao dete u njoj, a smanjivao strogog roditelja
a devojka imala shizofreniju.Većina stanovništva, maltene nam je latentno depresivno... Pa ti ne možeš sa depresivnim bolesnikom da pričaš, kad sve izvrće. Lekovima ga prvo dovedeš u stanje da uopšte može normalno da komunicira. Pa tek onda kao dopuna... neki oblik psihoterapije. ...
Eto, tolko...
A što se tiče one priče o prirodnoj selekciji... Pošto trenutno postaje trend da svako ima svog šrinka... Smatram da dosta lenjih, a duševno itekako zdravih ljudi, će pronaći izgovore za svoje neuspehe. Svuda i u svakome, a ponajmanje u sebi.
Eto...znači bolesni- lekovi +psihoterapija. A zdravi...ako nemaš druga posla guši čoveka i plati, naravno
Toliko...
svako dobro i poz