Peniko, apsolutno se slažem sa tobom, takvim stavom je nas u početku bodiro dr Ivica (kad kažem nas, mislim na Minju, Tarči i sve ostale koji smo bili tu od starta, prva postava. Neki od nas su otišli, neki su ostali, došli su novi "članovi" kojima su nadam se pomogli naši postovi na tu temu).
Moram da vam kažem, isti takav stav imala je moja mama. Dva puta operisano srce i sve druge, po život opasne operacije, nisu je pokolebale i naterale da klone. Ni duhom ni telom. Uvek je išla dalje, kao da se ništa nije dešavalo. Uvek je bila jaka. Do samog kraja.
I onda, kada uporedim sebe sa njom, dodje mi da se stidim i pred sobom i pred svima. Ne želim više da budem kilava, žao mi je što to sebi nisam rekla pre mnogo godina da i mamu poštedim svih patnji koje je imala prolazeći sa mnom kroz sve to, ali ovo sada što sam ja preživela uz nju mi je pokazalo koliko sam u stvari jaka i to me sada tera dalje.
Naravno da imam sada i ja simptome, nestala je ona svakodnevna strepnja i strah za mamino stanje, počela sam da se opuštam, naspavala se i sada kreće moja "žurka". Svaki čas me spuca ili srcolup ili vrtoglavica ili zujanje u glavi i ušima. Ok, zastanem na momenat, ako treba i prilegnem, odspavam i nastavljam dalje. Ne mislim više o tome, ne dozvoljavam da me obuzme i savlada strah "šta ako mi se opet desi", ne dam tim mislima da me opterećuju. I ako se desi-proći će. Kao i milion puta do sada. A ako se i desi najgore, opet imam u glavi da se to dešava svakodnevno, da će se desiti svima kasnije ili pre, da sada tamo negde imam i mamu.......
Ako mora da se desi, onda će se desiti. Nema smrti bez sudnjega dana, ali ne želim više da mi propada vreme dok sam ovde, da ga trošim u strahu. Ako mi je sudjeno to će doći plašila se ja ili ne. Odlučila sam da se ne plašim više, nego da živim.
Trudim se da sada iz ove male depresije u koju sam upala izvučem najbolje. Ja sam večiti optimista (koliko god to ne zvučalo uvek tako
) da i i iz najgore situacije izvučem najbolje. Pa makar to bile samo pouke.Šta da vam kažem? Jako sam tužna i mama mi mnogo nedostaje. Svakim danom sve više i više.
Imam utisak da je godinama nisam videla ni dodirnula a nema još ni mesec dana od kako je nema. Puno plačem. Ne kidam se u sebi, izbacujem tu tugu, ali ne dozvoljavam sebi da SAMO plačem. Trudim se da idem dalje, trudim se da naučim da živim sa tim bolom i tom prazninom koja je u meni nastala od kada nje nema. Jako mi je teško, ali izbora na žalost nemam. Znam da kroz ovo moram proći i sa tim živim. Imam utisak da mi je svakog sekunda mama u glavi, stalno se sećam šta je ona govorila u datoj situaciji, šta bi mi sada rekla, ma.......stalno je tu I želim da tako i ostane.
Ona mi je uzor, bila je veliki borac, pa moram biti i ja.
radim od pola devet do 5,6,....7...kako kada,ali se ne zalim,dobro se osecam na poslu,sto je najbitnije.mislim da mi je falila neka aktivnost koja je vezana bas za mene licno.mogu vam reci da se osecam nekako vrednije,korisnije... 
,ali to mi je falilo .
nekad je dan dobar nekad ....bre ima luaka svuda ,pa se desi da se nakaleme sve sami 
......ali dobro je , uglavnom ja sam zadovoljna ,sad samo neka gura ,mada prete nekom reformom ,ma ništa me ne bi čudilo, dal da ugase firmu .....pa čim sam ja stigla 
!