Ali ipak, kada sam ponovo otvorila ovu temu pocela sam da se smejem, jer prvo tema ima 11 strana, svaki put je na vrhu.
Mislim da je Mira zaprepascena tokom ove teme jer njena tema je pocela ovako:
miiira napisao: Ovako, imam 22 godine i prije par dana sam saznala da sam trudna, 5 na 6 nedelju.....
Jos uvijek nisam dosla sebi od soka. Sreca u svemu tome je sto je moj decko pribran u cijeloj situaciji, i to mi je dosta pomoglo. Zajedno samo odlucili da abortiram..... Ipak, meni je ostalo jos par ispita do kraja faksa, a on je tek 2. godina, i jednostavno.....to je to.....Bitno mi je da sam ja cvrsta u svojoj odluci i mislim da cu se lakse nositi sa tim u zivotu, nego sa djetetom koje bi mozda citav zivot krivila za moje " neostvarene zivotne snove "... Uglavnom, odluka je donesena. I da, malo se petljaju stvari, jer sam odlucila da ne kazem tetki (kod koje sam), osjecam da bi mi bilo jos teze..... Proci cu to sa deckom.... Roditelji znaju, podrzavaju moju odluku, ali su daleko... a i decko mi je trenutno daleko, mada ce biti tu 7.og, kad je sve zakazano....
Znacilo bi mi da cujem neka iskustva, vas koji ste prosli kroz to, cak pomislim kao da sam ja jedina kojoj se nesto ovako desava.... Dosta mi je tesko, i pitam se kako cu izdrzati ovih 10 ak dana cekanja..... na trenutke se osjecam tako sama u svemu....samo bi sjedila i plakala... Bojim se, valjda je to normalno... Radit cu to na Institutu za majku i dete, pod opstom anestezijom....
Bojim se i to je sve.... Sopstveni strah je stvarno nesto najgore......
A mi odosmo u svadju da li je moralno ili nemoralno abortirati kada se utvrdi plod sa daunovim sindromom!!!
