ureaplazma

[Blonde]

To je antibiogram
Na njemu pise koji lekovi mogu a koje ne mogu tj. na koje je lekove osetljiva bakterija a na koje nije!

[Yuki]

ok, tako sam i mislila nego me zbunila teta iz laboratorije. a kako se tumace plusevi i minusevi? tj. oznake J i S?

[Yuki]

inace, i moj decko se testirao i negativan je. postoji li mogucnost da je on samo prenosilac? ili je to nemoguce ako je vec negativan?

[Yuki]

kad sma vec krenula sa desavanjima, da dodam i to da mi je poslednji test pokazao negativ, prema tome terapija hemomicinom i doksicilinom je bila uspesna.

[kolko josh]

Da li eritromicin deluje na urealazmu, posto sam cula oprecna misljenja?

[Blonde]

ako ga imas u tvom antibiogramu onda moze! ne deluje kod svih isto, negde je rezistentan a negde nije!

[PedjaDj]

Drage dame,
interesantno je da unutar istog topika pojedine ne isčitate šta je sve napisano pod 1,2,3 itd te ponavljate pitanja.

Prvo i osnovno je da li je Ureaplasma patogeni organizam? Autoriteti u medicini se još nisu dogovorili, vidim vi jeste!
Jedino gde je sigurno da je ureplasma patogena su osobe sa "lošim" imunitetom tj. AIDS, osobe sa transplantiranim organima (zbog terapije protiv odbacivanja organa) i nedonešena tj. prevremeno rođena deca.

Antibiogram je samo pomoć u radu kliničkog lekara, koncentracija antibiotika kojom je u antibiogramu zaustavljen rast bakterije nije ista u svim tkivima čoveka, tako da se isti nemože mehanički primeniti!
Nije 100% isti učinak antibiotika "in vivo" (čovek) i "in vitro" (laboratorijska posuda).

S- je oznaka da je bakterija osetljiva na ispitivani antibiotik, I-označava intermitentnu osetljivost a R-označava rezistenciju ispitivanog mikroorganizma na određeni antibiotik. Mada i dalje ne shvatam što se vi time zamarate?

Pozdrav i dobro zdravlje Dr PeđaDj

[kolko josh]

Hvala na odgovoru....

Meni anti nesto nehto gram nije radjen... pretpostavljam da postoji odredjena grupa lekova koja se prepisuje za odredjen tip bakterija ili kako god da se zove tip ovoga.... mislim ureaplazme.... te ponekad nije ni potreban.

Patogenost ureaplazme je sigurno individualna stvar. Autoriteti u medicini ne moraju da se slozze u vezi toga da imam urinarne "nicim izazvane" infekcije na svakih 7 dana, da bi shvatili da mozzda, u mom slucaju i nije bas "prirodni stanovnik" mog organizma. Zato bi volela i da je se resim.

Poenta je da nije kao da zelim da se suprostavim autoritetima u medicini. Samo ne zelim da piskam na svakih 6 minuta po jednu kap.

Svejedno....
Prepisana mi terapija glasi: Hemomicin 1x4, zatim Eritromicin 2 ujutro, 2 uveche na 4 dana.... i neke veginalete Macmiror - 6 dana... Koliko sam shvatila iz prethodnih postova, ova moja je najkraca terapija od svih iznesenih. Svejedno, nadam se da ce biti uspesna.

Pozdrav svima.

[kolko josh]

Bem ti net...

[dane_nenadic]

Ovo je prvi put da sam na forumu, na odmoru sam i evo imama malo vremena da kao ginekolog kažem nešto o ovoj famoznoj bakteriji o kojoj vlada toliko kontraverzi, a povod je pismo jedne pacijentkinje koja je bila šokirana kad joj je neko ko slovoi za stručnjaka rekao da ne treba da se uopšte leči, naime sebe nisam prepoznao u onome "slovi za stručnjaka" nego da "ne treba da se leči"... preciznije moj stav je da najčešće ne treba da se leči i da ureaplasmu jedino lečim u trudnoći
Naime prvi podatak je da se UU može nači kod 40-80% zdravih žena, ako je nešto prisutno u tolikom proventu logično je pitanje da li je to patogena bakterija ili samo deo normalne vaginalne flore, na ovo pitanje nemamo odgovora a problemi su sledeći: za sada je poznato 14 različitih serotipovaUU, tako da se pretpostravlja da su neki da kažemo "dobri" komensali, a drugi "loši patogeni, dalje drugi smatraju da je bitan broj ovih bakterija takozvana kvntifikacija, ko što npr. možrte da imate manje od 100 000 po ml urina ešerihije koli što se ne smatra značajnim, itd ....
Dalje UU nema nijedne prospektivne randomizovane studije koja bi ukazala na vezu UU sa ranim spontanim pobačajima, steriliteom ( odnosno slepljivanjem tuba i upalama jajnika, izuzev što kod muškarca može smanjiti pokretljivost spermatozida), uspješnost IVF, raka grlića materice i ne znamo čime sve još,
Dakle generalno radi se o bakteriji koja je česta i koja stvarno nije mnogo opasna a leči se samo
da ne bihn dalje dužio onaj ko je zainteresovan može dalje pročitai deo mojih ispitivanja koja se odnose na ovu bakteriju...


Ureaplasma urealyticum je jedna od bakterija koja se najčešće izoluje iz donjih partija genitalnog trakta, sa učestalošću od 35% do preko 80% (122, 128, 454). Učestalost U. urealyticum u našem ispitivanju iznosila je (37,4%). Međutim i pored ovako velike učestalosti i velikog broja studija uloga i značaj genitalnih mikoplazmi u etiopatogenezi cervikovaginalnih infekcija, kao i njihov značaj i uloga na tok i ishod trudnoće ostaju i dalje je nepoznata. Tako u ovome trenutku nemamo precizan odgovor ni na pitanje : Da li su genitalne mikoplazme komensali ili patogeni? Mada su neke ranije studije pokazale veću učestalost U .urealyticum kod pacijentkinja sa BV, infekcijom C. trachomatis ili N. gonorrhoeae, njen značaj u etiopatogenezi ovih oboljenja je i dalje nejasan (455). Tako su Lamont i sar. u svojoj studiji našli značajnuju udruženost M. hominis sa BV, od udruženosti sa G. vaginalis, dok Arya i saradnici nisu mogli potvrditi takve rezultate (456, 457). Arya i sar.(457) u svojoj studiji iz 2001 god. pokušavaju dati odgovor na pitanje da li je M. hominis vaginalni patogen? Rezultati njihove studije kod preko 1 500 žena sa različitim cervikovaginalnim infekcijama ( BV, infekcija C.albicans, C. trachomatis, T. vaginalis) i žena sa normalnim nalazom nisu pokazali zančajniju učestalost ove bakterije kod pacijentkinja sa ili bez cervikaovaginalnih infekcija. Takođe nisu našli značajniju razliku u učestalosti izolacije M. hominis kod pacijentkinja sa ili bez simptoma u odnosu na pojedinačne kategorije, kao što nisu našli ni značajniju udruženost M. hominis u odnosu na broj PMN na preparatu po Gramu. U zaključku njihove studije stoji da nema podataka koji bi ukazivali da M. hominis predstavlja patogena u ispitivanoj populaciji. Kako smo u našem ispitivanju imali samo 4 pacijentkinje kod kojih je izolovana M. hominis, nije rađena statistička obrada podataka u odnosu na ovu bakteriju. Ali smo zato mogli postaviti isto pitanje za U. urealyticum, koja je izolovana kod 34/91 (37,4%) naših pacijentkinja. Iako ova studija nije bila primarno koncipirana da odgovori na ovo pitanje, i mada je broj pacijentkinja značajno manji od studije Arya i sar., ipak na osnovu rezultata ovog ispitivanja zaključak bi mogao biti isti : nema podataka koji ukazuju da je U. urealyticum patogena bakterija donjih partija genitalnog trakta. Tako, u našem ispitivanju nije nađena različita učestalost U. urealyticum kod pacijentkinja sa normalnim ili patološkim nalazom mikroskopskog pregleda NPVS, kao ni kod pacijentkinja sa normalnim ili patološkim nalazom kulture cervikalnog brisa. Kod pacijentkinja sa normalnim nalazom mikroskopskog pregleda NPVS (LBG I i LBG IIa) U. urealyticum je detektovana kod 33,3% (11/33), kod onih sa intermedijarnnim nalazom NPVS (LBG IIb) kod 23% (3/13), a kod pacijentkinja sa patološkim nalazom NPVS (LBG III) kod 55% (11/20). Kod pacijentkinja sa BV U. urealyticum je detektovana kod 43,8% (7/16), a kod onih sa vaginalnom kandidijazom kod 22% (2/9). Statističkom obradom podataka (Hi-kvadrat-test i Spermanova korelacija ranga za parove po dva distributivna obeležja) nije nađena značajnija povezanost detekcije U. urealyticum sa mikroskopskim pregledom NPVS ( ρ=0,048; p>0,05). Na osnovu distribucije po grupama takođe nismo našli značajne razlike učestalosti U. urealyticum ( χ2=5,239; p>0,05). Ipak, iako bez statističke značajnosri vidimo da je učestalost U. urealyticum bila najveća kod pacijentkinja sa BV i LBG III, dok je najniža kod pacijentkinja sa vaginalnom kandidijazom. Ovi podaci su u skladu sa podacima drugih autora koji su našli veću učestalost ove bakterije kod pacijentkinja sa BV i malu učestalost kod pacijentkinja sa vaginalnom kandidijazom. Tako se niska učestalost M. hominis kod pacijentkinja sa vaginalnom kandidijazom objašnjava niskim pH vagine i malim brojem anaeroba kod ovih pacijentkinja, a oba ova faktora su nepovoljna za kolonizaciju i razvoj M. hominis (457-460). Kako obe ove bakterije pripadaju mikoplazmama verovatno je da slično objašnjenje može de se odnosi i na naše rezultate koji se odnose na U. urealyticum. Dalje, u našem ispitivanju takođe nije nađena značajnija razlika u učestalosti U. urealyticum u odnosu na broj PMN. Kao što je rečeno pacijentkinje sa BV i vaginalnom kandidozom nisu uključene u statistiku obradu podataka koji se odnose na broj PMN, tako da je kod preostalih 66 pacijentkinja učestalost U. urealyticum bila sledeća: PMNG 1= 39% (15/38); PMNG 2= 26% (5/19); PMNG 3= 33% (2/6); PMNG 4= 100% (3/3). Statističkom obradom podataka nismo našli značajnu povezanost detekcije U. urealyticum sa brojem PMN ( ρ=0,20; p>0,05). Broj PMN neki autori smatraju markerom inflamatornog odgovora donjih partija genitalnog trakta, tako da bi smo mogli reći da kolonizacija U. urealyticum ne dovodi do značajnijeg inflamatornog odgovora. Rezultati koji dalje govore u prilog ovakvom stavu odnose se na lokalne koncentracije ispitivanih citokina u odnosu na detekciju U. urealyticum. Tako je metodom analize varijanse (ANOVA) testirana značajnost razlike vrednosti INF-γ, IL-12, IL-8 i IL-10 u odnosu na detekciju U. urealyticum, i pokazao da se nijedna od ovih vrednosti ne razlikuje značajnije u odnosu na prisustvo U. urealyticum u grliću materice: IFN- γ ( F=0,213 p>0,05); IL-8 (F=0,81 p>0,05); IL-10 (F=0,551 p>0,05); IL-12 (F=0,155 p>0,05). Poznato je da svaka bakterija neminovno dovodi do oslobađanja određenog spektra citokina i formiranja određene mreže citokina. Međutim, takođe je jasno da različita tkiva, organi ili organski sistemi sadrže veliki broj bakterija koje pripadaju normalnoj bakterijskoj flori, i da ove bakterije u normalnim uslovima ili ne dovode do oslobađanja citokina, ili što je veovatnije dovode do oslobađanja citokina i stvaranja MC koja neće uzrokovati inflamatorni odgovor. Da nije tako onda bi se nalazili u stanju stalne inflamacije. Nepostojanje korelacije lokalnih koncentracija ispitivanih citokina kao i broja PMN u odnosu na prisustvo U. urealyticum govori u prilog odsustva inflamatornog odgovora, odnosno ukazuje da je U. urealitycum pre deo normalne vaginalne flore, nego patogen. Rezultati koje sam dobio nisu u saglasnost sa rezultaima drugih autora koji su pokazali da prisustvo U. urealiticim dovodi do intezivnog intraamnionskog i fetalnog inflamatornog odgovora (165, 412, 461-463). Takođe, podaci nekih ispitivanja in vitro su pokazali da inkubacija leukocita sa ekstraktom mikoplazmi dovodi do pojačane produkcije proinflamatornih citokina (464). Naravno, mora se imati u vidu da se u prvom slučaju radi o dve potpuno različite imunološke sredine (cervix/intramnionska tečnost), dok se u drugom slučaju radi o ispitivanjima u in vitro uslovima. Na kraju, prilikom tumačenja ovih podataka ne smeju se ispustiti iz vida sledeće činjenice: Prvo, u našem ispitivanju, kao i većini drugih studija, nisu rađena kvantifikativne analize U. urealyticum, tako da je sasvim moguće pretpostaviti da ishod i tok infekcije zavisi ne od prisustva nego broja U. urealyticum. Ovakvu mogućnost potvrđuje studija Abele-Horn i sar. koji su pokazali da samo povećana koncentracije U. urealyticum ima negativne efekte na tok i ishod trudnoće (465). Drugo, uvek se moraju imati u vidu metodolške razlike koje se odnose na uzimanje uzorka, transport i transportne medijume, vreme inkubacije i tehnike kulture. Treće, za sada je poznato 14 različitih serotipova U. urealyticum, tako da je moguće da su određene podgrupe U. urealyticum odgovorne za nastanak bolesti. (125-127). Četvrto, novij ispitivanja ukazuju da se prijemčljivost za infekciju ili kolonizaciju mikroorganizmima, kao i razlike u jačini imunskog odgovora na neki stimulans, mogu biti bitno drugačije kod naizgled potpuno zdravih osoba. Danas se smatra da je jedan od glavnih razloga za ove individualne razlike u odgovoru na isti stimulans polimorfna priroda gena koji učestvuju u imunskom odgovoru domaćina (373, 466). Dakle potpuno je realno pretpostaviti da će U. urealyticum kod različitih osoba dovesti do potpuno drugačijeg imunskog odgovora, a tako imati potpuno drugačiji uticaj na tok ishod ove infekcije u trudnoći (467, 468). Ako nemamo preciznog odgovora na pitanje da li je U. urealyticum komensal ili patogen, onda nije čudno što je još manje jasna uloga i značaj ove bakterije na tok i ishod trudnoće. Dosadašnja ispitivanja pokazuju da je U. urealyticum najčeće izolovana pojedinačna bakterija iz amnionske tečnosti i placente, i najčešče izolovana bakterija kod pacijentkinja sa horioamnionitisom. Takođe možemo reći da je kolonizcija U. urealyticum udružena sa nepovoljnim završetkom trudnoće i ozbiljnim komplikacijama kod novorođenčadi (105, 165, 469-481). Na osnovu podataka iz literature mogli bi smo reći da veći broj studija govori u prilog udruženosti U. urealyticum sa PP (79, 463, 482-485), od onih koji nisu mogli pokazati takvu vezu (111, 486-488). Zbog toga je moj stav da sve pacijentkinje kod kojih je izolovana U. Urealyticum ili M.hominis treba da budu lečene antibioticima, kako je to urađeno i u ovom ispitivanju.
Rezultati moga ispitivanja koji se odnose na ulogu cervikalne kolonizacije U. urealyticum i njene udruženosti sa PP mogli bi se tumačiti dvojako. Naime , učestalost PP u mome ispitivanju je oko 1% što je značajno manje u odnosu na učestalost PP u našoj populaciji koja iznosi negde oko 8 %. Kako su sve naše pacijentkinje sa pozitivnim nalazom U. urealyticum dobijale antibiotsku terapiju, mogli bi smo reći da terapija U. urealyticum u trudnoći značajno smanjuje učestalost PP. U tom slučaju moji rezultati bili bi suprtoni rezultatima Benita i Blusewicz koji u svojoj studiji kod 100 pacijentkinja sa visokim rizikom za PP nisu našli da terapija antibioticima U. urealyticum smanjuje učestalost PP (454). Ipak, kada je reč o našem ispitivanju treba imati u vidu sledeće činjenice: Prvo; od ukupno 34 pacijentkinje kod koji je izolovana U. urealyticum njih 68% (n= 23) je imalo i patološki nalaz mikroskopskog pregleda NPVS: 11 LBG III, 7 BV, 3 LBG II b i 2 vaginalna kandidijaza. Dakle oko dve trećine pacijentkinja je imalo pored kolonizacije U. urealyticum i drugi patološki nalaz. Drugo, kada je reč o terapiji sve pacijentkinje kod kojih je detektovana U. urealyticum lečene su eritomicinom; pacijentkinje sa BV lečene su globulama metronidazola u obliku gela, a potom i eritromicinom, dok su pacijentkinje sa vaginalnom kandidijazom uz eritromicin dobijale i lokalnu antimikotsku terapiju. Rezultati ispitivanja pokazuju da je preko polovine pacijentkinja sa nalazom LBG III dobijalo terapiju eritromicinom ne zbog mikroskopskog nalaza NPVS i planiranog terapijskog pristupa, nego zbog toga što je kod njih detektovana i U. urealyticum. Kako najnoviji radovi Dondersa i sar. ukazuju da bi eritromicin mogao biti uspešan u lečenju aerobnog vaginitisa ( u našem ispitivanju LBG III), za koga je opet pokazano da bi mogao imati zančajnu ulogu u etiologiji PP, logično je zapitati se da li je tako mala učestalost PP u ovom ispitivanju posledica toga što smo eritromicinom lečili U. urealiticum ili njegovog povoljnog antibakterijskog efekta kod pacijentkinja sa LBG III. Ako bi smo uzeli u obzir rezultate našeg ispitivanja koji se odneose na lokalne koncentracije ispitivanih citokina ili broj PMN, a koji bi trebalo da odražavaju spepen inflamatornog odgovora, onda bi smo mogli zaključiti da je mala učestalost PP pre posledica povoljnog dejstva eritromicina u lečenju pacijentkinja sa LBG III.
Mali broj pacijentkinja u ovom ispitivanju, uz navedene činjenice o visokoj učestalosti, asimmptomatskom toku, čestoj udruženosti sa drugim patogenima, postojanju 14 različitih serotipova, antigenskoj varijabilnosti, imunskim i genetskim osobenostima domaćina, različiti terapijski pristupi, ne dozvoljavaju zaključke nego ukazuju na potrebu daljih sveobuhvatnih, kontrolisanih randomiziranih studija koje bi mogle da daju precizniji odgovor o ulozi U. urealiticum u etiopatogenetskim zbivanjima vezanim za PP.

S poštovanjem Dr Nenadić B. Dane Načelnik ginekologije VMA

[dane_nenadic]

Ovo je prvi put da sam na forumu, na odmoru sam i evo imama malo vremena da kao ginekolog kažem nešto o ovoj famoznoj bakteriji o kojoj vlada toliko kontraverzi, a povod je pismo jedne pacijentkinje koja je bila šokirana kad joj je neko ko slovoi za stručnjaka rekao da ne treba da se uopšte leči, naime sebe nisam prepoznao u onome "slovi za stručnjaka" nego da "ne treba da se leči"... preciznije moj stav je da najčešće ne treba da se leči i da ureaplasmu jedino lečim u trudnoći
Naime prvi podatak je da se UU može nači kod 40-80% zdravih žena, ako je nešto prisutno u tolikom proventu logično je pitanje da li je to patogena bakterija ili samo deo normalne vaginalne flore, na ovo pitanje nemamo odgovora a problemi su sledeći: za sada je poznato 14 različitih serotipovaUU, tako da se pretpostravlja da su neki da kažemo "dobri" komensali, a drugi "loši patogeni, dalje drugi smatraju da je bitan broj ovih bakterija takozvana kvntifikacija, ko što npr. možrte da imate manje od 100 000 po ml urina ešerihije koli što se ne smatra značajnim, itd ....
Dalje UU nema nijedne prospektivne randomizovane studije koja bi ukazala na vezu UU sa ranim spontanim pobačajima, steriliteom ( odnosno slepljivanjem tuba i upalama jajnika, izuzev što kod muškarca može smanjiti pokretljivost spermatozida), uspješnost IVF, raka grlića materice i ne znamo čime sve još,
Dakle generalno radi se o bakteriji koja je česta i koja stvarno nije mnogo opasna a leči se samo
da ne bihn dalje dužio onaj ko je zainteresovan može dalje pročitai deo mojih ispitivanja koja se odnose na ovu bakteriju...


Ureaplasma urealyticum je jedna od bakterija koja se najčešće izoluje iz donjih partija genitalnog trakta, sa učestalošću od 35% do preko 80% (122, 128, 454). Učestalost U. urealyticum u našem ispitivanju iznosila je (37,4%). Međutim i pored ovako velike učestalosti i velikog broja studija uloga i značaj genitalnih mikoplazmi u etiopatogenezi cervikovaginalnih infekcija, kao i njihov značaj i uloga na tok i ishod trudnoće ostaju i dalje je nepoznata. Tako u ovome trenutku nemamo precizan odgovor ni na pitanje : Da li su genitalne mikoplazme komensali ili patogeni? Mada su neke ranije studije pokazale veću učestalost U .urealyticum kod pacijentkinja sa BV, infekcijom C. trachomatis ili N. gonorrhoeae, njen značaj u etiopatogenezi ovih oboljenja je i dalje nejasan (455). Tako su Lamont i sar. u svojoj studiji našli značajnuju udruženost M. hominis sa BV, od udruženosti sa G. vaginalis, dok Arya i saradnici nisu mogli potvrditi takve rezultate (456, 457). Arya i sar.(457) u svojoj studiji iz 2001 god. pokušavaju dati odgovor na pitanje da li je M. hominis vaginalni patogen? Rezultati njihove studije kod preko 1 500 žena sa različitim cervikovaginalnim infekcijama ( BV, infekcija C.albicans, C. trachomatis, T. vaginalis) i žena sa normalnim nalazom nisu pokazali zančajniju učestalost ove bakterije kod pacijentkinja sa ili bez cervikaovaginalnih infekcija. Takođe nisu našli značajniju razliku u učestalosti izolacije M. hominis kod pacijentkinja sa ili bez simptoma u odnosu na pojedinačne kategorije, kao što nisu našli ni značajniju udruženost M. hominis u odnosu na broj PMN na preparatu po Gramu. U zaključku njihove studije stoji da nema podataka koji bi ukazivali da M. hominis predstavlja patogena u ispitivanoj populaciji. Kako smo u našem ispitivanju imali samo 4 pacijentkinje kod kojih je izolovana M. hominis, nije rađena statistička obrada podataka u odnosu na ovu bakteriju. Ali smo zato mogli postaviti isto pitanje za U. urealyticum, koja je izolovana kod 34/91 (37,4%) naših pacijentkinja. Iako ova studija nije bila primarno koncipirana da odgovori na ovo pitanje, i mada je broj pacijentkinja značajno manji od studije Arya i sar., ipak na osnovu rezultata ovog ispitivanja zaključak bi mogao biti isti : nema podataka koji ukazuju da je U. urealyticum patogena bakterija donjih partija genitalnog trakta. Tako, u našem ispitivanju nije nađena različita učestalost U. urealyticum kod pacijentkinja sa normalnim ili patološkim nalazom mikroskopskog pregleda NPVS, kao ni kod pacijentkinja sa normalnim ili patološkim nalazom kulture cervikalnog brisa. Kod pacijentkinja sa normalnim nalazom mikroskopskog pregleda NPVS (LBG I i LBG IIa) U. urealyticum je detektovana kod 33,3% (11/33), kod onih sa intermedijarnnim nalazom NPVS (LBG IIb) kod 23% (3/13), a kod pacijentkinja sa patološkim nalazom NPVS (LBG III) kod 55% (11/20). Kod pacijentkinja sa BV U. urealyticum je detektovana kod 43,8% (7/16), a kod onih sa vaginalnom kandidijazom kod 22% (2/9). Statističkom obradom podataka (Hi-kvadrat-test i Spermanova korelacija ranga za parove po dva distributivna obeležja) nije nađena značajnija povezanost detekcije U. urealyticum sa mikroskopskim pregledom NPVS ( ρ=0,048; p>0,05). Na osnovu distribucije po grupama takođe nismo našli značajne razlike učestalosti U. urealyticum ( χ2=5,239; p>0,05). Ipak, iako bez statističke značajnosri vidimo da je učestalost U. urealyticum bila najveća kod pacijentkinja sa BV i LBG III, dok je najniža kod pacijentkinja sa vaginalnom kandidijazom. Ovi podaci su u skladu sa podacima drugih autora koji su našli veću učestalost ove bakterije kod pacijentkinja sa BV i malu učestalost kod pacijentkinja sa vaginalnom kandidijazom. Tako se niska učestalost M. hominis kod pacijentkinja sa vaginalnom kandidijazom objašnjava niskim pH vagine i malim brojem anaeroba kod ovih pacijentkinja, a oba ova faktora su nepovoljna za kolonizaciju i razvoj M. hominis (457-460). Kako obe ove bakterije pripadaju mikoplazmama verovatno je da slično objašnjenje može de se odnosi i na naše rezultate koji se odnose na U. urealyticum. Dalje, u našem ispitivanju takođe nije nađena značajnija razlika u učestalosti U. urealyticum u odnosu na broj PMN. Kao što je rečeno pacijentkinje sa BV i vaginalnom kandidozom nisu uključene u statistiku obradu podataka koji se odnose na broj PMN, tako da je kod preostalih 66 pacijentkinja učestalost U. urealyticum bila sledeća: PMNG 1= 39% (15/38); PMNG 2= 26% (5/19); PMNG 3= 33% (2/6); PMNG 4= 100% (3/3). Statističkom obradom podataka nismo našli značajnu povezanost detekcije U. urealyticum sa brojem PMN ( ρ=0,20; p>0,05). Broj PMN neki autori smatraju markerom inflamatornog odgovora donjih partija genitalnog trakta, tako da bi smo mogli reći da kolonizacija U. urealyticum ne dovodi do značajnijeg inflamatornog odgovora. Rezultati koji dalje govore u prilog ovakvom stavu odnose se na lokalne koncentracije ispitivanih citokina u odnosu na detekciju U. urealyticum. Tako je metodom analize varijanse (ANOVA) testirana značajnost razlike vrednosti INF-γ, IL-12, IL-8 i IL-10 u odnosu na detekciju U. urealyticum, i pokazao da se nijedna od ovih vrednosti ne razlikuje značajnije u odnosu na prisustvo U. urealyticum u grliću materice: IFN- γ ( F=0,213 p>0,05); IL-8 (F=0,81 p>0,05); IL-10 (F=0,551 p>0,05); IL-12 (F=0,155 p>0,05). Poznato je da svaka bakterija neminovno dovodi do oslobađanja određenog spektra citokina i formiranja određene mreže citokina. Međutim, takođe je jasno da različita tkiva, organi ili organski sistemi sadrže veliki broj bakterija koje pripadaju normalnoj bakterijskoj flori, i da ove bakterije u normalnim uslovima ili ne dovode do oslobađanja citokina, ili što je veovatnije dovode do oslobađanja citokina i stvaranja MC koja neće uzrokovati inflamatorni odgovor. Da nije tako onda bi se nalazili u stanju stalne inflamacije. Nepostojanje korelacije lokalnih koncentracija ispitivanih citokina kao i broja PMN u odnosu na prisustvo U. urealyticum govori u prilog odsustva inflamatornog odgovora, odnosno ukazuje da je U. urealitycum pre deo normalne vaginalne flore, nego patogen. Rezultati koje sam dobio nisu u saglasnost sa rezultaima drugih autora koji su pokazali da prisustvo U. urealiticim dovodi do intezivnog intraamnionskog i fetalnog inflamatornog odgovora (165, 412, 461-463). Takođe, podaci nekih ispitivanja in vitro su pokazali da inkubacija leukocita sa ekstraktom mikoplazmi dovodi do pojačane produkcije proinflamatornih citokina (464). Naravno, mora se imati u vidu da se u prvom slučaju radi o dve potpuno različite imunološke sredine (cervix/intramnionska tečnost), dok se u drugom slučaju radi o ispitivanjima u in vitro uslovima. Na kraju, prilikom tumačenja ovih podataka ne smeju se ispustiti iz vida sledeće činjenice: Prvo, u našem ispitivanju, kao i većini drugih studija, nisu rađena kvantifikativne analize U. urealyticum, tako da je sasvim moguće pretpostaviti da ishod i tok infekcije zavisi ne od prisustva nego broja U. urealyticum. Ovakvu mogućnost potvrđuje studija Abele-Horn i sar. koji su pokazali da samo povećana koncentracije U. urealyticum ima negativne efekte na tok i ishod trudnoće (465). Drugo, uvek se moraju imati u vidu metodolške razlike koje se odnose na uzimanje uzorka, transport i transportne medijume, vreme inkubacije i tehnike kulture. Treće, za sada je poznato 14 različitih serotipova U. urealyticum, tako da je moguće da su određene podgrupe U. urealyticum odgovorne za nastanak bolesti. (125-127). Četvrto, novij ispitivanja ukazuju da se prijemčljivost za infekciju ili kolonizaciju mikroorganizmima, kao i razlike u jačini imunskog odgovora na neki stimulans, mogu biti bitno drugačije kod naizgled potpuno zdravih osoba. Danas se smatra da je jedan od glavnih razloga za ove individualne razlike u odgovoru na isti stimulans polimorfna priroda gena koji učestvuju u imunskom odgovoru domaćina (373, 466). Dakle potpuno je realno pretpostaviti da će U. urealyticum kod različitih osoba dovesti do potpuno drugačijeg imunskog odgovora, a tako imati potpuno drugačiji uticaj na tok ishod ove infekcije u trudnoći (467, 468). Ako nemamo preciznog odgovora na pitanje da li je U. urealyticum komensal ili patogen, onda nije čudno što je još manje jasna uloga i značaj ove bakterije na tok i ishod trudnoće. Dosadašnja ispitivanja pokazuju da je U. urealyticum najčeće izolovana pojedinačna bakterija iz amnionske tečnosti i placente, i najčešče izolovana bakterija kod pacijentkinja sa horioamnionitisom. Takođe možemo reći da je kolonizcija U. urealyticum udružena sa nepovoljnim završetkom trudnoće i ozbiljnim komplikacijama kod novorođenčadi (105, 165, 469-481). Na osnovu podataka iz literature mogli bi smo reći da veći broj studija govori u prilog udruženosti U. urealyticum sa PP (79, 463, 482-485), od onih koji nisu mogli pokazati takvu vezu (111, 486-488). Zbog toga je moj stav da sve pacijentkinje kod kojih je izolovana U. Urealyticum ili M.hominis treba da budu lečene antibioticima, kako je to urađeno i u ovom ispitivanju.
Rezultati moga ispitivanja koji se odnose na ulogu cervikalne kolonizacije U. urealyticum i njene udruženosti sa PP mogli bi se tumačiti dvojako. Naime , učestalost PP u mome ispitivanju je oko 1% što je značajno manje u odnosu na učestalost PP u našoj populaciji koja iznosi negde oko 8 %. Kako su sve naše pacijentkinje sa pozitivnim nalazom U. urealyticum dobijale antibiotsku terapiju, mogli bi smo reći da terapija U. urealyticum u trudnoći značajno smanjuje učestalost PP. U tom slučaju moji rezultati bili bi suprtoni rezultatima Benita i Blusewicz koji u svojoj studiji kod 100 pacijentkinja sa visokim rizikom za PP nisu našli da terapija antibioticima U. urealyticum smanjuje učestalost PP (454). Ipak, kada je reč o našem ispitivanju treba imati u vidu sledeće činjenice: Prvo; od ukupno 34 pacijentkinje kod koji je izolovana U. urealyticum njih 68% (n= 23) je imalo i patološki nalaz mikroskopskog pregleda NPVS: 11 LBG III, 7 BV, 3 LBG II b i 2 vaginalna kandidijaza. Dakle oko dve trećine pacijentkinja je imalo pored kolonizacije U. urealyticum i drugi patološki nalaz. Drugo, kada je reč o terapiji sve pacijentkinje kod kojih je detektovana U. urealyticum lečene su eritomicinom; pacijentkinje sa BV lečene su globulama metronidazola u obliku gela, a potom i eritromicinom, dok su pacijentkinje sa vaginalnom kandidijazom uz eritromicin dobijale i lokalnu antimikotsku terapiju. Rezultati ispitivanja pokazuju da je preko polovine pacijentkinja sa nalazom LBG III dobijalo terapiju eritromicinom ne zbog mikroskopskog nalaza NPVS i planiranog terapijskog pristupa, nego zbog toga što je kod njih detektovana i U. urealyticum. Kako najnoviji radovi Dondersa i sar. ukazuju da bi eritromicin mogao biti uspešan u lečenju aerobnog vaginitisa ( u našem ispitivanju LBG III), za koga je opet pokazano da bi mogao imati zančajnu ulogu u etiologiji PP, logično je zapitati se da li je tako mala učestalost PP u ovom ispitivanju posledica toga što smo eritromicinom lečili U. urealiticum ili njegovog povoljnog antibakterijskog efekta kod pacijentkinja sa LBG III. Ako bi smo uzeli u obzir rezultate našeg ispitivanja koji se odneose na lokalne koncentracije ispitivanih citokina ili broj PMN, a koji bi trebalo da odražavaju spepen inflamatornog odgovora, onda bi smo mogli zaključiti da je mala učestalost PP pre posledica povoljnog dejstva eritromicina u lečenju pacijentkinja sa LBG III.
Mali broj pacijentkinja u ovom ispitivanju, uz navedene činjenice o visokoj učestalosti, asimmptomatskom toku, čestoj udruženosti sa drugim patogenima, postojanju 14 različitih serotipova, antigenskoj varijabilnosti, imunskim i genetskim osobenostima domaćina, različiti terapijski pristupi, ne dozvoljavaju zaključke nego ukazuju na potrebu daljih sveobuhvatnih, kontrolisanih randomiziranih studija koje bi mogle da daju precizniji odgovor o ulozi U. urealiticum u etiopatogenetskim zbivanjima vezanim za PP.

S poštovanjem Dr Nenadić B. Dane Načelnik ginekologije VMA

[Blonde]

Dr. Dane, hvala vam na opsirnom postu i posvecenom vremenu! Ovo nam mnogo znaci (bar meni) jer se pomeute bakterije bojim ko djavola i svakih 3 meseca visim u Batutu radeci briseve na Ureaplazmu, Chlamidiju i Mykoplazmu. Imala sam samo Ureaplazmu ali mi je receno u Visegradskoj da mi je ona napravila hydrosalpinx i perhipaticne priraslice koje su do jetre dosle (utvrdjeno laparaskopijom).
Jos,jednom hvala na ovako iscrpnom i ospirnom postu!
Pozdrav,
Blonde

[kolko josh]

Nakon popijene terapije.... Hemomicin + Eritromicin, ja iskreno ne osecam neko poboljsanje. I dalje relativno cesto mokrim.

Da li ima neko pozitivno iskustvo izlecenja sa ovom kombinacijom antibiotika?

Hvala.

[Majmunche]

Ucestalo mokrenje ne mora da bude samo prouzrokovano ureaplazmom. Mozda ti se od cestih infekcija iziritiralo tkivo besike i mokracnih puteva i to te tera na cesce mokrenje. Probaj da to saniras uvinim cajem, ili cajem od persuna koji je mnogo pomagao mom muzu posle izbacivanja kamena iz bubrega. Isto tako probaj da nadjes kapi ili kapsule Rowatinex kojih ima u BG a i u USA koje su super za uspostavljanje ravnoteze u urinarnom traktu, cak i ako nemas infekciju ili neki drugi problem. Na biljnoj su bazi i potpuno bezopasne za duzu upotrebu.

[kolko josh]

Evo, proslo je 7 dana od kraja terapije. Meni je uchestalo mokrenje nestalo.
Sutra idem na kontrolu.
Javljam se utom.

Imam samo jedno pitanje... Kolika je shansa dobiti ureaplazmu nesexualnim putem - toalet, kada, toalet papir, wc sholja, bazen i to?

Hvala.