Diskusije o malignim oboljenjima ljudskog organizma. Pitanja i odgovori, saveti i mnoštvo iskustava osoba sa tumorskim promenama želudca, jetre, pankreasa, mozga, koštanog sistema, disajnih organa i dr.
Masa123 napisao:Citam ja redovno sve teme vezane za ovu bolest i pratim i nasu dragu Majju.E sad posto znam da ovde gde zivim postoje citavi paliativni timovi koji stvarno pomazu kako pacijentima u teskom stadijumu tako i porodici, a ne videh da je ovde to pomenuto, pronasla sam da i u Beogradu postoji tako nesto. U pitanju je Belhospis udruzenje. pojma nemam da li jos uvek postoji ali poslednji njihov kontakt koji sam pronasla je 011/33-43-311.Mislim da bi u slucaju Majje i njene mame bili od velike pomoci.
Bila sam ja i kod njih, dolazili su i oni ovde. I da, dobih i ja kontakt od prijateljice iz Kanade, to je kod vas mnogo bolje organizovano, kod nas je tek u povoju, u principu-nikakva pomoć.
Doktorka je jako ljubazna, sestra takodje, imaju divan pristup i veliku želju, ali ih je jako malo, uglavnom se sve svodi na volontiranje, pacijenata mnogo......... sve u svemu, ništa konkretno. Meni lično je mnogo pomogao razgovor sa doktorkom, ona je bivša načelnica Onkologije, bez ikakvih papira i analiza biopsije je dala maminu dijagnozu iz rukava. Od svih lekara sa kojima sam dolazila u susret, razgovor sa njom mi je najbolje predočio celu situaciju, na neki način me je pripremila za sve dok još nisam bila ni svesna svega i to na najbolji mogući način (ako je išta dobro u celoj priči).
Slucajno,sasvim slucajno sam naisla bas na ovu Vasu temu prijatelji!Trazila sam sasvim neke druge prijatelje,ali shvatila sam citanjem Vasih poruka da sam naisla na sasvim prave i iskrene prijatelje,iako ste imaginarni jedni drugima,pravi ste prijatelji koji se u nevoljama najvise poznaju!
Shvatila sam definitivno tek sada koliko internet jeste bitan svakome pojedincu,pa i u najtezim situacijama,kao Vasim!
Evo javljam Vam se iako nemam problema kao Vi,ali sam tu da bih Vam svima pruzila podrsku!
Procitala sam jedan post Bobans-ov i toliko me je zaintrigirao,da sam pocela da citam sve Vase postove i svih 37 strana ove teme!
Reci cu Vam samo jedno:
SAMO NAPRED!!!
Verni posetioc Vase teme!
Javljacu Vam se s vremena na vreme da vidim kako ste!
Sve Vas pozdravljam i sve najbolje!!!
E pa drage moje prijateljice (vi koje pratite moje dugo putovanje) eto zavrsih ja i ispitivanja na Reumatoloskom institutu.
Na svu srecu, hemoterapija nije potencirala reumatoidni artritis, te su bolovi u zglobovima samo posledica hemo. Cinjenica je da su oni sada bas jedva primetni, a i jutarnja ukocenost traje kratko.
Organizacija na Reumatoloskom u BG je jos gora nego na IORS-u. Covek stvarno treba da se naoruza strpljenjem da stigne do kraja.
Ne cudi me sto mnogi ljudi odustanu.
Ako ste mislili da sam postala i ponosni vlasnik izvestaja sa instituta - varate se. Po to se dolazi kasnije i podize se na prijemnom salteru dok ga otkucaju u daktilo birou!
U svakom slucaju, RA - nemam, osteoporozu - nemam (lekarka kaze da ce se to pratiti i da treba da dolazim svake 2 godine na dezintometriju),
imam povisen holesterol, slobodan kalcij, sedimentaciju 46!!!!
Zbog tog slobodnog kalcija - po njenom misljenju moram na dalja ispitivanja kod endokrinologa. Naime, on pokazuje da nesto ne stima sa radom paratiroidnih zlezda i da je neophodno da se poveca unos vitamina D kako bi se kalcij vezao za kosti, a ne da se talozi po organizmu.
Naravno, taj slobodni kalcij preko granice normale nesme da postoji i zbog osteoporoze.
Kao sto vidite - nikad kraja ispitivanjima! Pokusavam da se pomirim sa tom cinjenicom, ali jos uvek ne uspevam.
Inace, moja druga kontrola na Onkoloskom je 11.07. i od 01.07. krecu moja putovanja po raznim ordinacijama.
Tata je ovih dana sav isprepadan. U subotu mu je otekao jezik i neke zlezde ispod jezika. Dobijao je 3 dana injekcije Dexazona i sve je bilo odlicno do juce kada se je opet desila ista stvar. Sada pije tablete Dexazona i Nistatina (zbog gljivica) i bas je uplasen.
Da li neko ima neko dobro sredstvo protiv gljivica? Kako je oslabio i kako mu je pao imunitet, ima bas mnogo gljivica po jeziku.
Najgore je sto mu je jezik poslednji puta otekao bas nakon mazanja Nistatin kremom.
Eto, ovo je izvestaj o tatinom i moj zdravstvenom stanju.
Vrlo cesto imam osecaj kao da sam izmestena van sebe. Znam da to nije dobro, ali svi toliko pricaju o stetnom uticaju stresa na ponovnu pojavu bolesti, da ja pobegnem od same sebe.
sve vas pozdravljam.
drago mi je ako nekome pomazu ove ispisane stranice. To znaci da nismo uzalud pisali.
Moram da vam javim pretužnu vest, moje mame više nema, prestale su sve njene patnje, a namučila se kao sam Isus u poslednjih 10 dana.
Sada je valjda na nekom boljem mestu, ali to ne umanjuje moju tugu, bol i saznanje da nje više nema pored mene.
Evelina, neka ispira tata usta sodom bikarbonom. Ja sam oko prsta stavljala gazu pa je natopila tim rastvorom i time mami premazivala jezik i skidala gljivice.
Majjo,
moje iskreno saučešće. Mogu da zamislim kako se osjećaš. Neznam što bi ti rekla jer utjehe nema osim činjenice da je tvojoj mami laknulo i da se više ne muči. Drži se!
I moj je otac sve gori i gori, sve ga manje ima, sve češće priča neke nepovezane stvari, neznam da li su to metastaze počele i po mozgu. Tužno i stresno za gledanje i samo se molim Bogu da ne dočekam da ga gledam kako se guši, nadam se da će ga srce izdati prije no mu metastaze unište sva pluća.
Evelina,
držim palčeve tebi i tvom ocu. Moj otac je pio tablete nistatina zbog gljivica. Pomagale su mu.
Narode, satima citam poruke koje ste slali tokom prethodnih meseci. Svaka vam cast i hvala sto pisete.
Pre dve nedelje, receno nam je da moja mama ima rak pluca sa metastazom na kostima. Operacija nije opcija. Spremamo se za hemoterapiju... Trudim se da budem maksimalno pribrana, vodimo racuna o ishrani i koliko mozemo svi u kuci se trudimo da zivimo normalno... Od juce je hvata panican strah od hemoterapije...
Pronadji moje ranije postove i daj mami da malo cita.
Da li ti znas sta sam ja, pre pocetka hemo terapije, cula o tom nacinu lecenja?
"Hemoterapija je cist otrov. Unistava sve u organizmu. Mozes da umres od hemoterapije. Pa zar bas moras? Hoces li da odbije...." I da ne nabrajam. Sta mislis kako mi je bilo? Nisam poznavala nikoga ko je to prosao. Eto, na zalost cak nisam imala prilike da procitam na ovom forumu iskustvo nekoga ko je isao na hemoterapiju. U tom trenutku su bili prisutni samo clanovi porodice koji su takodje mogli samo posredno da daju neke informacije. Postoji toliko situacija u kojima ljudi imaju iskustvo i u mogucnosti su da pricaju o dozivljaju prozivljenog, ali ovo je neponovljivo.
Ljudski je da kada ides na nesto o cemu svi pricaju kao o unistavanju organizma, uzasu....nesto sto, na svu srecu, velika vecina ljudi nije imala prilike da iskusi, prosto premires od straha. I bice tako sve dok ne prodje ta prva hemo terapija.
Meni samo sto srce nije iskocilo iz grudi. Nama je nekoliko puta radjen EKG u toku jednog ciklusa u bolnici i ja sam oborila sve svoje rekorde u pulsu.
Nikada necu zaboraviti te sekunde dok sam cekala da mi citostatici udju u krv. Mislila sam da ce mi srce stati. Svet je stao u tom trenutku. Cekala sam da se nesto desi i nije se desilo - nista. Nije peklo, nije bolelo, nije mi bila muka.
Prosto da se covek upita da li je dobio samo cist fizioloski rastvor ili je unutra ipak bilo jos necega.
Danas, nakon 7 meseci, mogu da pricam o tome kao sto zene pricaju o bolnom porodjaju. Ja znam da je sve to bilo tesko, ali eto priroda se je pobrinula da ne mogu da dozivim i osetim sav taj bol u dusi koji sam tada osecala.
Kazi mami da to ipak nije toliko strasno i daleko od toga da ne moze da se izdrzi. Najgore je prvi puta, ali samo zato sto nemas pojma sta da ocekujes.
Hvala sanči, evelina........ pokušavam da se snadjem u novonastaloj situaciji, nekada mi ide od ruke, nekada ne........ali valjda tako mora....??!?!
Puno vas pozdravljam i hvala svima na savetima, nastaviću da vas čitam i dalje, svima koji su u borbi želim da pobede, a ostalima želim sve što i sebi....da što pre pronadju mir i utehu, da nastavimo dalje baš onako kako bi to naši najmiliji želeli.
Mnogo znaci kakav stav zauzmemo prema bolesti. Naravno, mislim da je totalno imbecilno da neko kaze da se ne plasi, ali poenta je da i pored straha i sumnji koje nas muce, znamo sta hocemo.
Veruj mi da je lecenje mnogo teze podneti psihicki nego fizicki. E, tu je vidis neophodna vasa uloga. Nema prica o bolesti, nema plakanja. Sve se prihvata kao jedno uobicajeno lecenje. Nus pojave, ako se pojave, prihvataju se kao deo lecenja. Naravno, saslusacete je kada vam se zali, ali ogranicite sebe na par recenica kojima cete joj dati do znanja da znate da joj je tesko, ali da to ipak nece trajati dugo i da ce nakon nekoliko meseci opet biti sve mnogo bolje. Uostalom, nema svrhe da joj kazete da znate kako joj je!
Javi mi se kada krene.
Otac mi je sve slabiji, nekada smo mislili kako mu je srce slabo i bojali se infarkta i sl. A sada tek vidimo koliko je to srce jako i šta sve izdržava.Povremeno priča nepovezano, a priča uglavnom o nekim scenama iz njegovog života i izgleda opet ih preživljava. Danas je prvi puta jasno i glasno spomenuo mogućnost da se ovaj put neće izvući i da će da umre. Sve nas je okupio i rekao da ga za 4 dana možda više ništa neće boljeti...i kako treba da se pazimo i čuvamo kad ga ne bude i kako meni ostavlja nažalost brigu o majci i bratu jer iako sam najmladja za njega sam lafica koja će voditi brigu o svemu..Bilo mi je jako teško al uspjela sam da mu to ne pokažem, uspjela sam da ga ubijedim da će biti bolje..i onda me tako milo gledao..a ja pored svega ne mogu da vjerujem da ga gubim.. da odlazi.. i pravim se jaka a neznam kako i neznam gdje..
Nadam se da ce tvoj tata naci svoj mir pa kad god on dosao. Kazu da umiruci osecaju kraj.
Verujem da svako, ciji clan umire, bi zeleo da se taj kraj odlozi i cini sve sto je moguce da se smrt ne desi. Pitanje je koliko time dobija onaj kojem je kraj blizu? Koliko se patnje produzuju i pojacavaju?
Otac moje prijateljice je bukvalno umirao, pa ja mislim, sigurno vise od godinu dana i to samo zato sto je imao jako srce.
Do maltene samog kraja je mislio da ce se izvuci, a kada je rekao da ne zeli vise da pije lekove i da ga ostave na miru - otisao je tiho za jedan dan.
Neznam sta bih ja uradila. Barem neznam sa 100% sigurnoscu. Covek jednostavno ne moze nikada da se pomiri sa konacnim odlaskom.
