prijatelji

[evelina]

Da se ubacim,moja žena pije Flavin,on ima 0,8%alkohola.Pitali smo onkologa i ona kaže da je OK.

Da, oni tolerisu malu dozu alkohola. Ja sam tako pitala da li smem da koristim propolis i isto sam dobila dozvolu.

[zabrinuta cerka]

Evelina,
mi taj sirup nabavljamo iz amerike ili kanade, a kad mu nestane kupujem ga u apoteci ovde kod nas u Loznici ima u skoro svakoj,ima neki sa alojom ali ja uzimam obican,koliko ja znam nema alkohola jel ga piju i deca,ovde mu je cena oko 2800 do 3000 din, a ima neki u staklenoj boci on je oko 4000din.Noni je za jacanje imuniteta.

Pozdrav

[sanči]

ZabrinutA kćerka,


hvala ti na javljanju, pokušaću da nabavim taj flavin, ovdje u Crnoj Gori ga zasada nisam uspjela pronaći. Sreća je što ti otac podnosi tu terapiju. Meni je onkolog rekla da je mislila i mome ocu dati agresivnu terapiju ali kada je vidjela nalaze skenera rekla je da nema svrhe. Tako da je ostao na xelodi koja mu ne pomaže pa smo i odustali od nje. A kada je bio bolji i jači onda su rekli da prvo probaju sa blažom terapijom pa će kasnije da uključe jaču. Mislim da je to bilo itekako pogrešno al sada je kasno za sve.. Eto ostaje još ta alternativna medicina i nada u Boga.. Puno te pozdravljam!

[zabrinuta cerka]

Sanci,
ja sam flavin nabavljala iz Subotice,ima jedna apoteka,oni salju i post-expresom,neznam dali to funkcionise sa C.G. raspitaj se pa ti mogu dati br da ih kontaktiras, a probajte sa nonijem i on ti je za imunitet mnogo dobar,moj otac ga pije od 2004god mnogo je pitkiji od flavina i povoljniji

Pozdrav i drzite se

[sanči]

Zabrinuta kćerka,

Hvala ti na savjetima, uspjela sam nabaviti broj iz Subotice za Flavin i nadam se da ću ga nekako dobaviti, a noni moj otac pije u kapsulama. On je šećeraš pa i tu moramo paziti šta mu dajemo. Pozdrav i puno zdravlja!

[bobans1983]

Svaki dan po navici "otvaram" ovaj forum i molim Boga da nema novih registrovanih korisnika.Nazalost stalno ih ima.
Bog nam nesto porucuje.Sta?

[Nacko]

Bobo

da, ima nas puno novih. I ja sam jedna od njih, citam forum vec duze vreme ali sam od skoro pocela da se javljam.

Znam da je mozda kasno ali nikada ti ovo nisam rekla a osecam uzasnu potrebu da to uradim. Jako mi je zao zbog tvog muza, ali zaista, najiskrenije... Primi moje saucesce.

Budi hrabra kao i do sada. Gde god da je sigurna sam da je srecan sto te je imao i da je jako ponosan na tebe. Drzi se.

[raspevana patofna]

Evo i ja malo da se ukljuchim. Ovo je jedino vreme kad i mogu, u toku dana sam potpuno u drugoj dimenziji. Po prvi put chitam ovu temu i dopada mi se. Jbte, prosto sam zapanjen nekim obolelim ljudima, kako samo imaju jak i zdrav stav, mogu samo da kazem svaka chast. Tata mi je veoma veoma loshe i pokushavamo da ostanemo trezveni sve vreme. Shali se, jede, pricha i prosto mislim da ga taj zdrav duh josh i odrzava u zivotu. Iskreno, ne znam koliko je spreman da pricha otvoreno o svemu i da ja pricham otvoreno sa njim. Prosto sam za humaniju (po meni) varijantu, da umre u neznanju. Ne znam ustvari ni koliko bolesnici znaju, a koliko se prave da je sve ok.

[evelina]

Kada se je svekar razboleo, njegova zena nije dopustila da mu se kaze od cega boluje. Objasnjenje joj je bilo da je eto on emotivan i mnogo ce se potresti. On je, na pocetku, prisluskivao sta mi pricamo nebi li saznao nesto vise. S vremenom, kako mu je stanje bilo sve losije, moja svekrva ga je ubedjivala da ce mu biti bolje, a on je i dalje prisluskivao. Kada vise nije mogao da govori, kada nije mogao da pita, u njegovim ocima, sem patnje nisam mogla nista da vidim. Mozda bi bilo drugacije da mu je recena istina. Neznam! Jedino sto mislim da je ispravno to je da je bolje reci istinu na samom pocetku nego kada bolest vec uzme maha.

Ja sam od samog pocetka mogla da kazem "Imam rak" i moja mama prosto nije mogla da slusa kako ja to izgovaram. Pokusala sam da joj objasnim da je to moj nacin prihvatanja bolesti i to sto mogu tako da izgovorim ne znaci da sam sebe otpisala.
Medjutim, nakon sto se je tata razboleo, rec "kancer ili rak" nije izgovarana. Naravno, oboje znaju sta je, ali se jednostavno ta rec ne izgovara. Ne izgovaram je ni ja. Ako im je tako lakse - ja cu se prilagoditi njima.

Nadam se da sam ti barem malo pomogla u razresavanju tvoje nedoumice.

p.s. dobro je sto si nasao "prijatelje". Ja najcesce ne upucujem ljude jer nekako mislim da ljudi samoinicijativno baze pogled i vide o cemu je rec.

[Kirka]

Ja sam imala druga koji je ziveo u ulici u kojoj sam nekad zivela. Jedan dan, kada sam isla kod mame, videla sam ga preko puta i mahnula mu. Dok je prilazio da me pozdravi, primetila sam da je nesto cudan u licu. Kada mi se skroz priblizio, toliko sam se sokirala, da sam skoro pala u nesvest. Bio je bukvalno zelen u licu, kao da ga je neko ofarbao temperama. Potpuno uzasnuta, pitala sam ga sta mu se dogodilo, a on mi je nasmejan rekao da je imao neku "intervenciju", jer mu je "pukla neka cevcica" koja ide ne-znam-gde iz jetre i da mu se "malo izlila zuc". Rekao je da nije nista strasno, da su mu to zasili i da ce biti sve u redu. I ja sam to prihvatila, sve dok mi nas zajednicki drug nije rekao, bukvalno kada je ovaj okrenuo ledja, da je gotov... da umire... da su ga lekari otvorili i zatvorili...daju mu najvise godinu dana...da mu to niposto ne kazem, jer on to ne zna...lekari su smatrali da je bolje da mu se ne kaze. Secam se da sam gutala knedle i pokusavala da se kontrolisem, da ne bi primetio u kakvom sam soku. Bio je sportista, hokejas, vozio je auto trke, bio uzasno jak, veseo, pozitivan... I ja sam dve godine (da, poziveo je dve godine, jer je imao jako srce) gledala coveka, za koga sam znala da umire (i svi su to znali, porodica, prijatelji, komsije, svi sem njega) kako zivi punim plucima, pravi planove, sredjuje auto za "dogodine", sve dok nije poceo sve cesce da odlazi na "intervencije". Lekari su ga nekolko puta "krpili", a on nije nista sumnjao, mozda na samom kraju... I ja sam se tada, i jos uvek se pitam, da li je trebalo da mu kazem, da pokusa nesto, neke alternativne metode lecenja, cuda se dogadjaju, bio je uzasno jak... Imao je prava da zna, radilo se o njegovom zivotu, on je trebalo da odluci da li ce da se bori ili prepusti i odzivi to malo sto mu je ostalo. A bilo mi je uzasno tesko, strasno, da gledam kako ga sazaljivo ili radoznalo zagledaju, gurkaju se kada prolazi i pricaju iza njegovih ledja kako je jadan, otpisan. To je tako ponizavajuce za coveka...

Ne znam ni sama, cini mi se da bih vise volela da mi kazu, da znam, sta god da je u pitanju... A mozda covek, zapravo, u dubini duse uvek zna, ali negira, odbija, ne moze to da prihvati...

[bobans1983]

@nacko
hvala ti puno, bas mi drago sto neko cita moje postove kao
i u njima nalazi snagu nebih volela da neko citajuci ih izgubi nadu.
Da opet moram da prodjem kroz sve ovo opet bih isto uradila.
Jedino sto mi je ostalo to je vera da sam sve pokusala.


A pitanje reci ili ne?

Nauka je rekla svoje a nauka bolje zna nego mi laici.

"I najgora istina je bolja od najlepse lazi"

Imate pravo da sami odlucujute o svom zivotu.Mozda je taj neko kome se cuti, hteo nesto da vam kaze,mozda imao neku zelju a nije znao da mu je kraj blizu,zar vas to nece progoniti kad umre?!

[sanči]

Čitam ove vaše misli na temu treba li znati istinu ili ne, i sve me nešto guši. Ja mome ocu nisam rekla...i mislila sam da sam u pravu a sada kada se približio kraj stalno se pitam jesam li pogriješila.

Ali kako sam mu mogla reći? kako kad je prije odlaska na kolonoskopiju rekao zašto ga tjeram na pregled jer ako sazna nešto loše neće s tim živjeti..

Krila sam dijagnozu, sakrivala nalaze i on je ipak 4 godine proživio relativno pristojno. Bez opterećenja uz puno naše pažnje i ljubavi. A mi smo svo vrijeme bdjeli i strahovali nad njim. A onda smo se vremenom opustili.. i nismo primijetili neke signale koji su ukazivali da se bolest vraća. E to je ono što me guši, da smo mu rekli možda bi on više obratio pažnju.. možda bi ranije odreagovali sa terapijom.. možda bi još malo poživio.. možda.. hiljadu možda..

Sutra mu je rodjendan, 73-ći. Uvijek smo ih proslavljali, obično bi nas vodio na večeru.. A sad duša moja kaže:" ajte djeco vi negdje izadjite u čast mog rodjendana a ja ću s vama kad mi bude bolje". A znam da mu bolje biti neće.

Užasno mi je teško. Nek nam je Bog upomoć!

[majja]

Sutra mu je rodjendan, 73-ći. Uvijek smo ih proslavljali, obično bi nas vodio na večeru.. A sad duša moja kaže:" ajte djeco vi negdje izadjite u čast mog rodjendana a ja ću s vama kad mi bude bolje". A znam da mu bolje biti neće.

Sanči potpuno te razumem

I moja mama često kaže: "Jedva čekam da stanem na noge!", a ja se raspadam od tuge, ali joj potvrdim, kažem: "Jao, jedva čekam taj dan!!" -sa osmehom na licu.
Jedino se plašim da me ne provali, jer je ona moj najveći detektor.

Ni ja mami nisam rekla, njoj je sve lošije, ali mislim da je i sama svesna da stvari ne idu na dobro.

Mislim da sam uradila ispravnu stvar, jer sam sigurna da bi se predala, naročito jer bi morala da zna da joj leka nema. Mislim da je užasno pomiriti se sa tom činjenicom i zato sam sigurna da radim ispravnu stvar.

[sanči]

Majja,


ja sam tako razmisljala kao i ti a sada sam se nešto pokolebala. Ma ko će znati pravi odgovor, svaki je čovjek individua. Treba istrajati u borbi i sačuvati zdravlje i živce koliko je to moguće u ovakvim situacijama. Želim tebi i tvojoj mami sve najbolje i da što duže poživi. Pozdrav.

[majja]

Majja,


ja sam tako razmisljala kao i ti a sada sam se nešto pokolebala. Ma ko će znati pravi odgovor, svaki je čovjek individua. Treba istrajati u borbi i sačuvati zdravlje i živce koliko je to moguće u ovakvim situacijama. Želim tebi i tvojoj mami sve najbolje i da što duže poživi. Pozdrav.

Hvala ti sanči puno. Baš si me rastužila sa prethodnim postom i pade mi na pamet ideja da bi mogli da naručite klopu i da budete svi na okupu.

Želim tvom tati srećan rodjendan i da se što manje muči, a tebi snagu i hrabrost da sve to izdržiš, jer znam koliko je sve ovo emotivno teško.