prijatelji

[gile52]

Нажалост, један нам је живот дат и морамо га проживети како знамо и умемо, нема се куд. Али је претешко. 13. јануара је мој муж свратио у један кафић да се види с неким песницима и мало исприча с њима, кад је одједном грунула музика и из другог дела кафића је играјући и певајући изашла група деце. Мој муж се инстинктивно окренуо да их погледа, а оно - Немањино друштво, његови другови и другарице! Почео је да плаче и изашао. Плачући је дошао кући и када нам је коначно успео рећи зашто плаче, почеле смо да плачемо и кћерка и ја. Загрлили смо се и дуго плакали. Превише је болно. Знам да њима живот тече даље и да је нормално да се веселе, али све те прославе увек је спремао наш син, било је нормално да буде и он тамо са њима, да се весели, да пева, игра. Уместо тога ми пуштамо његов клип на you tube, гледамо његове фотографије и слушамо музику коју је имао на мобилном телефону као звоно, да бисмо га бар мало, бар на тај начин имали крај себе, осим у нашим мислима и у нашим срцима, а не знам шта то радимо, јер пустимо то и гледамо га на компјутеру да бисмо се бар мало утешили, а заправо још више боли и плачемо још више. Откад је умро, не рачунајући оних задњих 10 дана његовог живота које сам провела уз њега у болници, саму сахрану и оне прве дане иза смрти, ови дани од Српске Н.Г. су ми били најтежи. 13. јануара смо плакали због његовог друштва које весело слави Н. Г., а 14. јануара у 1,15 ч ноћу смо крај његове фотографије и кандила очитали молитву за упокојене, јер је у то време умро, тада се навршило 3 месеца од његове смрти. Покушавам да функционишем због кћерке, али ме пречесто у току дана безброј ситница подсети на Немању и увек поново растужи, увек поново заболи, јер није тек умрло дете, умрло је умиљато, срећно, весело, добро дете, пуно живота и планова за будућност, пуно љубави, пуно вере у лекаре који су га лечили, у терапију која се примењивала, у божју помоћ, у нашу љубав и наше наде и страх, у своју снагу, храброст, у своју веру...
Никако није смело да се деси оваквом детету, али ипак се десило. Данас је тек или већ три месеца како је умро, ко зна колико је још живота испред нас, а има дана када се заиста не може издржати, кад превише боли, нема смиришта нигде, пожелиш да умреш, а не може се, јер какав год бол био, нажалост - нема тога што срце људско издржати не може...
Поздрав свима, хвала онима који осећају делић бола и разумеју

[verica70]

Veceras u dnevniku slusam da svaki drugi covek zivi pod stresom...da smo nacija takva i da prosto nesmemo da idemo kod psihijatra...ima tu istine i to puno ,ali ja sam prvi put otisla kada sam izgubila seku mladju od mene tri godine nocima nisam mogla da spavam uzas stvarno uzas!Desilo mi se da sam otisla kod psihijatra i dok sam jos sedela kod njega zakljucila da je on veca budala od mene,za terapiju mi je dao bromazepan od 3mg. po potrebi.Danas ponovo imam zelju da odem negde da nadjem coveka ko ce da me saslusa da mi stvarno da terapiju koja ce da mi pomogne jer dodju dani kada se strah toliki uvuce da neznam kako dalje.Sladjo znam odgovor na ove moje reci i tako mi je strasno sto pisem ovo jer ja stvarno mislim pozitivno i znam da mora biti bolje ali neznam kako da ovaj strah prevazidjem !U cetvrtak smo trebali da dobijemo otpust i onda je doktor rekao da nesme dati otpust bez magnetne ,uradili smo je juce a u ponedeljak idemo za nalaz i od magnetne zavisi otpust!Pitali sam doktora da i nju odradimo u Aj Hovenu a on ni da cuje i to zbog krvarenja koje je imao.U oktombru je imao zadnju manetnu sve je bilo cisto ja i sada mislim da mora bito cisto samo neznam kako da izdrzim do ponedeljka...I tako mi je zao sto pisem kada sam u ovakvom stanju i kako da ja kazem budite jaki napred se mora i Sladji i Mili Bilji i svima ostalim kada dusa boli toliko i samo se pitam odakle ovolika snaga ...neznam...Slavko tvoje postove sam citala i mogu ti reci da si ti naj veci genijalac na ovom forumu samo napred i hrabro pozitivno kao do sada i mora biti bolje.U nekim momentima dok sam citala tvoje postove pomislila sam da se moj sin krije iza tvog imena toliko slicnosti imate da je to neverovatno on je samo godinu starij od tebe 91g.P.S Sladjo sada sam bila sa onom devojcicom i mamom sa Zlatibora ista dijagnoza i recidiv nakon cetiri godine terapiju je istu imala kao Laki i u ponedeljak prosli zavrsila sve sada bez terapije eto jedna lepa lepa vest,dosli su samo po otpusnu listu...A druga da dok sam pisala ovo i ja sam se malo smirilla ...Sve vas puno puno pozdravljam i ljubim i zelim da svko sutra bude bude bolje od danas...

bice bolje...mora...

[gile52]

Можда би нам свима помогло оно што постоји на западу - нека врста удружења људи који су изгубили своје најдраже, могућност да се повремено састају и испричају своје тужне приче и можда избаце макар делић бола из себе. У том би дружењу понеко можда и пронашао неки свој мир, или би макар научио да прихвати смрт и да покуша да осмисли свој даљи живот. Немамо сви могућност да као Американци оснивамо фондације у част наших најмилијих које ће се бавити истраживањем болести или нечим сличним, да би у то корисно усмерили нашу тугу, али ево и овај форум има неку сличну функцију. А неки добар терапеут би многима од нас добро дошао. Али, обично имамо на располагању неуропсихијатре старе школе који све проблеме решавају бенседином, бромазепамом итд., као да онесвешћивање тим лековима може да реши наше проблеме, да премости ову празнину, тугу и бол. Јер, шта кад лек престане да делује? Не можемо се стално комирати лековима да би побегли од стварности која је препуна туге. Чим престане дејство лека чека нас иста она празнина, болно недостајање и свест о томе колико је година туге испред нас. Зато их никада у животу нисам користила, чак ни на дан сахране. У чему лек може да помогне?
Мене је јуче позвала познаница из Београда да види како је прошла трансплантација, да ли је све у реду са мојим сином. Тренутак шока, а онда јој - трудећи се да не заплачем пре него што стигнем да изговорим ту једну кратку реченицу - кажем да је тачно три месеца како је он умро. Жена се извињава и изјављује саучешће наизменично неколико пута. Како ми је било можете само замислити. Већ не могу да се искобељам из ове празничне туге, нарочито од Српске Н.Г. када је мој муж видео цело његово друштво у кафани како пева и игра, а онда један овакав добронамеран позив ме поново баца у бол. Ту не помажу лекови. Никакви...
Надам се да нисам превише себична што помало избацујем свој бол на овј форум, јер вероватно и растужим друге људе који још бију неке битке и уносим зебњу у њихова срца, пошто је прича мога сина била сасвим оптимистична све време, а ипак се завршила овако трагично, немојте да вас ово плаши, свако има неку своју судбину, а и болест се код сваког манифестује другачије па ће другачије и завршити.
Још једном Верици и сину срећан пут, све најбоље

[sanči]

Ja se baš dugo dugo nisam javljala... Čak jedno vrijeme nisam čitala postove, bila sam u nekoj većoj gužvi, trčala oko nekog novog posla... pa onda imala neke problemčiće, zdravstvene, pa sam se uplašila, ali hvala Bogu dobro je prošlo. Žao mi je što su neki od Vas izgubili svoje najdraže.. Ja sam u nekoj čudnoj fazi , ne trpim da čujem kako neko priča o mom ocu, ono u stilu " e da je sad tu naš Peki.. on bi sigurno to tako uradio... fali nam.." Prosto sada, nakon više od godinu dana ne prihvatam da ga nema. Sve mi se čini da je negdje pošao na put i da će doći. Imam averziju od odlaska na groblje, od gledanja njegovih sllika, od prostog spominjanja njega i svega onoga što ga je činilo takvim kakav je bio, drag, tih, mio.. Ponekad pomislim da sam pukla.. Al jednostavno, pomisao na to da ga nema sada mi je još više bolna nego ranije, previše bolna da ne mogu to da podnesem.. i onda se štitim tako kako se štitim.. rijetko ga spominjem.. uspomene sam pospremila negdje u zadnji dio mozga.. tamo ih čuvam i ne dozvoljavam da me neko i nehotice podsjeća na neke trenutke.. A onda kad nadjem trenutak da sam sama.. uzmem neke njegove stvari, stisnem ih i plačem, dok se ne isplačem... I tako guram pomalo...
Svima želim puno zdravlja i što manje bola i tuge. Pozdrav!!!

[Biljaa]

Draga Sanči jako mi je drago sto si se javila i najdraze mi je od svega sto si tako slikovito opisala osecanja u vezi oca jer i ja slicno postupam i nemogu ni da kazem a ni da cujem onu rec "pokojni" i kada pricam o njemu najcesce gpvorim kao da je on tu a kad neko uradi suprotno obicno se okrenem i odem ili prosto prebacim na drugu temu.Odmah posle smrti sam uzela tatinu jaknu i nemam snage jos uvek da je operem vec sam je stavila na ofinger i zakacila na orman u spavacoj sobi i cesto kad nema nikoga uzmem je stisnem i isplacem se a jakna imam osecaj jos uvek mirisi na njega.Eto ti nevolis da ides na groblje a ja ako neodem dva dana, treci me uhvati takva nervoza da nepostoji nijedan razlog da neodem i ispricam se sita sa njim i naravno isplacem.Ovi praznici su me doslovce ubili jer je upravo tada vreme kad sam najvise vremena provodila sa roditeljima.Bila sam jako uplasena i za mamu jer je dobila tromb,al Bogu hvala sad je mnogo bolje.
Ovih dana sam zauzeta pa retko i dolazim jer mi je sin u bolnici (Hvala Bogu nije nista strasno),i mozda izlazi vec sutra a ako ne do kraja nedelje ce.
Verice,budi nam hrabra i obavezno javi nalaze magnetne a ja cu se sigurno moliti Bogu i dalje za Lakija, a tebi draga Mila zelim da sto pre nadjes nacin kako da se opustis i profunkcionises jer tvoj Nemanja bi to najvise zeleo.Neverujem da ce neko pomisliti da si sebicna sto dolazis ovde i pokazujes svoja osecanja jer temu prijatelji nemora da cita onaj kome takve stvari smetaju.

Za sve veeeeeeeliki pozdrav i javljajte se sa novostima ma kakve one bile.

[bobans1983]

Pozdrav svima!

Sanci drago mi je da si se javila.
Apsolutno razumem sve sto si napisala.
Vec ce u maju dve godine kako je moj muz umro a ja sam jos ovde.
Nekako sam se vezala za sve vas.Nazalost dolazili su novi...stalno.
Pisu mi i na PP ali meni je najlakse kad svoju muku ovde stavim.
Mila, ova tema je jedino na sta sam naisla a da pomaze ljudima na
ovaj nacin.Sve smo ovde pisali.
Procitaj samo neki od mojih postova,sve sam pisala u tancine.
Sve kroz sta sam prolazila.Od prvih muka sa bolescu pa do prvog odlaska
na groblje.Sve je to zivot.Setim se cesto mira moje bake,jako pobozne
koja je umrla dan pre mog muza,kaze,ne mozemo mi tu nista,sve je to bozija volja.
I tako uvek.
I sve bog dao bog uzeo.
Kad neko ima problem ona kaze,kako bog kaze tako ce da bude.
Kad krece na put,bog neka ga cuva.
Nekako mi se ta njena smirenost i prepustanje svega, bozijoj volji jako
dopadala i pomagala kad mi je bilo najteze u zivotu.
Posto nije bila tu da me tesi kad mi je muz umro, uvek mi je to bilo na pameti
mi tu nista ne mozemo,bozija volja.

Kat (koja je otvorila ovu temu) me je priblizila veri i celoj filozofiji religije.
Cesto citam oca Tadeja i Nikolaja Velimirovica.To me nekako smiruje i govori
da za sve u zivotu postoji razlog,samo ga mi ne znamo.Da postoje neka pravila
koja mi ne razumemo i moramo s njima samo da se mirimo.
Palim svece,idem u crkvu.Ove godine sam se "o sramote" prvi put
u zivotu pricestila.Jeste li se vi pricestili ikada?
Onda se covek nekako utesi, smiri.

Uvek ima i gore.
Kod mene u gradu je jednog leta nestala cela porodica.
Trazili su ih danima.Krenuli s mora ali nestali... gde?!?!
Dvoje dece,otac i majka.
Nasli su ih posle, ne znam ni ja koliko dana, u nekom jezeru u Crnoj Gori.
Sta li su prepatile njihove porodice, dok su ih trazili,pa dok su ih vadili.
Cetiri kovcega iz jedne kuce.

[verica70]

Dragi moji evo da se javim kako sam i obecala danas smo dobili otpusnu listu i nalaz magnetne otpusten u remisiji bolesti i sve dobro osim;Retrovezikalno, na mestu ranijeg Tu,manja vretenasta zona intenziteta signala masnog tkiva';...Ma ipak je ovo jedino mesto gde mogu da kazem ono sto mislim...a kako sada masno tkivo u karlici na mestu Tu. a nije ga bilo do sada nesvidja mi se ni to valda sto sam baksuz toliki ,neznam.Evo sada konacno idem da se pakujem red bi bio da se sutra odmorimo svi.Lap-Top nosimo tako da cu sa vama biti u kontaktu jer niko nas nemoze da razume drugi i gde mozemo dusu da otvorimo tako kao ovde tako dragi moji ja vas sve od srca ljubim zelim bolesnima da ozdrave nesrecnima da nadju put do boljeg sutra a draga bica koja su nas ostavila da nadju mir i da ih andjeli cuvaju a srca nasa dok kucaju oni su tu sa nama i zaborava nema!!! Bice mi mnogo drago kada otvori forum i vidim da smo tu da se cujemo samo jos ovo moram da kazem da neznam kako cu bez cerkice mazice moje mile ona ima samo 5,5 god i tesko joj je sto idem mada joj non stop govorim da mi sada idemo da necemo vise da idemo stalno u Beograd !Inace i u vrticu kad leze da spava ona peva ocenas i moli milog bogu da joj bato ozdravi i da neidemo u Beograd .Zao mi je i srednjeg sina 14g. a za ovih godinu ipo je sazreo toliko da je postao pravi mali covek.Nisam znala da ce me ovoliko boleti ovaj rastanak ,tolki bol u grudima da nekad imam osecaj da mi puca sve A tako to valda ide tako mora jer znam ...osecam..i zato uporno ponavljam

B I C E B O LJ E...M O R A...SBOZIJOM POMOCI...VELIKI POZDRAV SVIMAAAA....

[Mrs_Parker]

Verice samo hrabro. Drzim vam palceve

[verica70]

Hvala veliko ,evo nocas mi se nesto i nespava pa ako nista drugo da vam svima pozelim dobro jutro i jos jednom da se zahvalim svima na podrsci i da nam bog mili svima pomogne da ostanemo skupa u dobru i zlu jer tako se prijatelji pravi i nalaze i zato smo mi i ako slabi veoma veoma jaki ...ko to moze nas da razume bolje i ko moze bolje da nam pomogne nego mi sami ovako udruzeni i jaki veoma jaki...pa i kada tonemo i padamo bog mili nam pokaze put kojim moramo ici ali napred samo napred...jer znam i osecam da...

B I C E B O LJ E...M O R A ... E DRAGA MOJA SLADJO OVO SI ME BAS TI NAUCILA DA SAMO MI AKO VERUJEMO DA CE BITI BOLJE DA TAKO MORA BITI I TO PONAVLJAM SEBI SVAKI DAN I MOLIM BOGA DA TI PODARI JOS VISE SNAGE I VOLJE I HVALA TI ZA PORUKU NA FEJSU DACE BOG DA SE VIDIMO I TO USKORO...

[Biljaa]

Verice draga,nadam se da je sve OK.
Stalno dolazim i proveravam dal si se javila.
Pozdrav uz nadu da ce sve biti dobro jer tako mora biti.

[bobans1983]

Samo nikad ne treba gubiti veru ili sumnjati NIKAD!!!

[verica70]

Veliki pozdrav za sve bas sve na forumu u velikoj smo trenutno trci za sada odradjene analize krvi i urina nije bas sjajno ali bice bolje krvi opet ima u urinu danas smo sve predali profesoru i sada zaseda konzilijum a mi u petak opet idemo i tada cemo znati sta je odluceno i sta ce raditi za sada mogu reci da su svi ljubazni i puni razumevanja njihoe glavne reci da su oni tu da pomognu i da ce pomoci za sada toliko puno mi nedostaju moja deca i vi verujte mi da sam jedva cekala da se javim sve vas puno pozdravljam ljubim i zelim svu srecu ovog sveta

bice bolje...mora...

[Biljaa]

Presrecna sam sto si se javila i sto se oseca pozitivnost i optimizam iz tvojih recenica.Mogu samo da zamislim kako ti nedostaju deca ali izdrzaces i ti i oni i imacete vremena svi zajedno uzivati kad se Laki izleci.

Puno te pozdravljam i ja tebi zelim svu srecu ovog sveta i da nam se javljas sa sve boljim i boljim vestima.

[bobans1983]

Verice zdrzi,ljubi dete svi smo uz tebe.
Hvala sto si se javila.Mislim da svi mislimo na tebe.

Nego nema eveline da se javi daaavno?!

[gile52]

И ја се придружујем лепим жељама, у нади да ће све добро завршити. Истрајте, шта друго да се каже.
Пуно поздрава,
Мила