COPY/PASTE SVAŠTARA

[jesy]

auuu,kako bre greshka,nemoguce

[jesy]

srecna nova

[Dj.Olivera]

Šok


U poslednje vreme stanje šoka postalo je češća pojava zbog raznih saobraćajnih nesreća, ali postoje i drugi uzroci koji mogu dovesti do njega. Smatra se da do šoka dolazi usled nedovoljnog rada leve srčane komore, koja više nije u stanju da u telo došalje dovoljne količine krvi. Količina krvi koju istiskuje srce toliko se smanjuje da dovodi u pitanje ishranu svih tkiva, a isto tako i do nagomilavanja materija koje nastaju besprekidnim radom ćelija. Naročito se ističe nedostatak krvi u sitnim krvnim sudovima i veoma izrazit pad krvnog pritiska.

Osnovni i najveći uzroci šoka su sledeći:
- Smanjivanje količine krvi u telu zbog jakog unutrašnjeg ili spoljnjeg krvarenja, usled čega dolazi do smanjivanja količine krvne plazme, vode i mineralnih soli.

- Nedovoljnost srčanog rada (insuficijencije) do koje dolazi u toku infarkta, ili u toku nekog drugog teškog oboljenja miokarda, zatim u toku perikarditisa i poremećaja srčanog ritma.

- Plućna embolija i arterio-venski anverizam.

- Anafilaktične pojave.

- Intoksikacije bakterijskim toksinima ili raznim otrovima.

- Neurovegetativni poremećaji.

Bolesnik koji se nalazi u stanju šoka je polu svestan, ili nesvestan, beld, orošen hladnim znojem. Krvni pritisak je jako nizak, što se prepoznaje po jedva primetnom ili čak i neprimetnom kucanju bila koje je ubrzano, sitno.

Bolesnik koji se nalazi u šoku mora biti hitno prenet u najbližu bolnicu. Pri tome se mora pažljivo postupati, i to ne samo u odnosu na borbu protiv krvarenja, već i u pogledu smanjivanja bola. Svako naglo pokretanje bolesnika može da dovede do pogoršanja, pa čak i do smrti.

Klinička slika

U kliničkoj slici šoka konstatuju se:

Snižen krvni pritisak (hipotenzija).
Ubrzan rad srca (tahikardija), rijetko bradikardija.
Poremećaji svijesti (pospanost, sopor, koma).
Smanjena diureza (oligurija, anurija).
Blijedilo, hladna znojava koža, rijetko topla i crvena kao kod septičkog šoka.

Dijagnoza

Dijagnoza se postavlja na osnovu simptoma i znakova šoka, laboratorijskih nalaza, gdje se konstatuje acidoza, negativni bazni eksces (“nedostaju baze“), laktatna acidoza, hipoksija (izvršiti analize gasova u krvi).

Na osnovu toga kako se šok hemodinamski ispoljava dijeli se na:

Kompenzovani šok, uz nepotpuno prisustvo simptoma i znakova šoka, kod koga nema hipotenzije. Arterijski krvni pritisak iznosi 90 mmHg ili više, sa ograničenom perfuzijom tkiva i organa.
Dekompenzovani šok, kod koga su svi simptomi i znaci šoka u potpunosti ispoljeni, a arterijski pritisak krvi je ispod 90 mmHg.

Terapija

Terapija šoka ako je to moguće se sastoji u otklanjanju uzroka koji su doveli do šoka. Kao prva mjera je hemodinamska stabilizacija bolesnika postizanjem zadovoljavajućih vrijednosti pritiska krvi, odgovarajuća perfuzija tkiva, eliminacija hipoksije primjenom kisika.

Položaj bolesnika u distributivnom i hipovolemijskom šoku je tzv. šok položaj sa uzdignutim nogama, zatim položaj na ravnoj površini kod dekompenzovanog kardiogenog i distributivnog šoka i položaj sa uzdignutim gornjim dijelom tijela kod kompenzovanog kardiogenog šoka.

Od lijekova za otklanjanje hipotenzije primjenjuje se npr. dopamin i/ili dobutamin u dozi od 2-10 µg/kg/min., kod hipovolemije nadoknađuju se tečnosti, npr. Sol. Ringer laktat 500-1500 ml i više uz poseban oprez kod kardiogenog šoka zbog dodatnog opterećenja srca unetim tečnostima. Kod utvrđene acidoze aplicira se rastvor natrijum-bikarbonata, ali prethodno dobro odvagati njegovu primjenu, jer postoji opasnost od eventuelnih sporednih efekata promjenjenog acidobaznog statusa.

[Dj.Olivera]

Škripanje zubima - BRUKSIZAM


Bruksizam je stručni izraz za prekomerno, forsirano stiskanje i škripanje zubima koje nije povezano sa žvakanjem hrane, a pogotovo se javlja noću. Pri tome nastaje neobično dugo i nefiziološki jako opterećenje zuba i njihovih potpornih struktura. Ta navika je često u vezi sa emocionalnim stresovima, napetošću, strahom ili zamorom pri čemu je nesvesno stiskanje zuba povezano sa snažnim pokretima donje vilice levo-desno i napred-nazad zbog čega dolazi do škripanja i trošenja zuba brušenjem zub o zub.

Bruksizam je veoma česta pojava, pogotovo kod osoba starijih od 25 godina bez obzira na pol. Međutim i deca mogu da imaju ovaj problem iako je to kod njih uglavnom povezano sa postojanjem nelagodnosti zbog prehlade, infekcije uha ili alergija i u najvećem broju slučajeva prolazi spontano ne ostavljajući nikakve posledice.

Zašto je bruksizam ozbiljan problem?

Kada žvaćemo hranu, razvijamo silu od oko 175 p po cm2 površine zuba. Kada noću škripimo zubima nema hrane da ublaži ovaj pritisak tako da je jačina sile sada oko 300 p ili više. To je dovoljno da prouzrokuje trajno oštećenje zuba, uključujući i pucanje zubne gleđi, prelome zuba, povlačenje desni sa vratova zuba, oštećenje potpornog aparata zuba koje dovodi do gubitka zuba, oštećenje donjoviličnog zgloba... Vremenom dolazi do pojave izuzetno jake osetljivosti zuba i bolova u zglobovima, ušima i glavi, što stvara veliku napetost i nervozu kod pacijenata.

Kako otkriti bruksizam?

Obzirom da se uglavnom javlja noću, većina pacijenata nije ni svesna da ima problem dok ga partner ne upozori na to ili dok ne primeti neki od simptoma.

Treba obratiti pažnju na:

1. bol u zglobovima, ušima ili glavi koji se javlja odmah po buđenju i traje tokom dana;
2. povećanu osetljivost zuba na hladno, pritisak ili druge nadražaje;
3. pojava zaravnjenosti griznih površina zuba kao i smanjenje visine prednjih zuba.

Kako se leci bruksizam?

Ukoliko posumnjate da škripite zubima obavezno se javite svom stomatologu da bi sanirali postojeća i sprečili dalja oštećenja.

U stomatološkoj ordinaciji će vam na osnovu vašeg otiska zuba biti izrađen silikonski štitnik za zube tzv. night-guard tray koji ćete nositi u toku noći na zubima i tako sprečiti dalje trošenje zuba i bolove u zglobovima.

[Dj.Olivera]

Škripite zubima u snu? Umorni ste i napeti

Bruksizam - prekomerno, forsirano stiskanje i škripanje zubima koje nije povezano sa žvakanjem hrane, javlja se uglavnom noću i veoma je česta pojava kod osoba starijih od 25 godina, bez obzira na pol.

Medjutim, i deca mogu da imaju ovaj problem iako je to kod njih uglavnom povezano sa postojanjem nelagodnosti zbog prehlade, infekcije uha, alergija i u najvećem broju slučajeva prolazi spontano ne ostavljajući bilo kakve posledice.

Stomatolozi ukazuju da pritom nastaje neobično dugo i nefiziološki jako opterećenje zuba i njihovih potpornih struktura, dodajući da je ta navika često povezana sa emocionalnim stresovima, napetošću, strahom ili zamorom.

Nesvesno stiskanje zuba u vezi je sa snažnim pokretima donje vilice levo-desno i napred-nazad zbog čega dolazi do škripanja i "trošenja" zuba brušenjem zub o zub.

S obzirom da se uglavnom javlja noću, većina pacijenata nije ni svesna da ima problem dok ga neko drugi ne upozori na to ili dok ne primeti neki od simptoma. Zato treba obratiti pažnju na bol u zglobovima, ušima ili glavi koji se javlja odmah po budjenju i traje tokom dana, povećanu osetljivost zuba na hladno, pritisak ili druge nadražaje, pojavu zaravnjenosti griznih površina zuba kao i smanjenje visine prednjih zuba.

Stručnjaci preporučuju da ukoliko osoba posumnja da škripi zubima obavezno treba da se javi svom stomatologu da bi sanirala postojeća i sprečila dalja oštećenja.

Prema rečima protetičarke Marine Biljman, u ovakvoj situaciji je preporučljivo otkriti uzrok bruksizma, a u medjuvremenu se pacijentu može pomoći tako što će mu se, na osnovu otiska zuba, izraditi silikonski štitnik za zube, takozvani "night guard tray" (zaštitni zagrižajni šablon) koji treba da nosi tokom noći čime će se sprečiti dalje "trošenje" zuba i bolovi u zglobovima.

U nekim zemljama pacijenti koji pate od bruksizma mogu u apotekama da kupe već gotove štitnike, čija je cena oko 15 evra.

[Dj.Olivera]

Šetanje oka sprečite na vreme



Medicina -

Da li ste znali da smetnje sa vidom mogu da se otkriju već kod šestomesečne bebe? Poražavajuća statistika kaže da svaka četvrta beba već u desetom mesecu ima neki poremaćaj vida, a u drugoj godini života skoro svako drugo dete.

Zato bi bilo dobro da na prvi oftalmološki pregled odvedete dete kada napuni godinu, a da ga zatim ponovite kada napuni tri godine. Do sada je bila praksa da se oftalmološki pregled obavlja sa sedam godina, međutim praksa je pokazala da je to prekasno da se kod deteta uoči nepravilnost. Pa tako neretko nastaje strabizam, koji je najčešći poremećaj vida....

Šta je strabizam?

Strabizam (škiljenje, bežanje oka, razrokost) jeste greška položaja očiju koje su normalno paralelne. Paralelni položaj očiju je veoma značajan za kvalitetan razvoj vida u detinjstvu, a tokom života omogućava vidnu funkciju bez tegoba.

Dijagnoza

Dijagnozu je potrebno postaviti što ranije kako bi se što ranije započelo lečenje i sprečila pojava slabovidosti. Treba da znate da pregled može da se obavi već kada dete ima godinu dana. Tom prilikom pri dijagnozi je potrebno učiniti sledeće:

uzeti dobru anamnezu (ispitati da li postoji strabizam u porodici, nosi li neko naočare, da li je strabizam stalan ili povremen, beži li jedno oko ili oba), uraditi test pokrivanja i pokretljivosti, odrediti dioptriju pomoću, mesto fiksacije strabirajućeg oka budući da se tako dobija prvi indirektni uvid u stanje vida, ispitati oštrinu vida, izmeriti ugao škiljenja i sposobnosti saradnje očiju.

Kako se leči strabizam?

Strabizam se leči čim se otkrije. Cilj kompletnog lečenja strabizma jeste očuvanje vida na oba oka.

Prvi korak u lečenju je određivanje naočara. Dete može da ih nosi čim napuni dve godine. One će omogućiti jasnu sliku, i na taj način podstaknuti razvoj vida i smanjiti ugao škiljenja. Važno je da dete uvek gleda kroz sredinu dioptrijskog sočiva, da mu naočare ne klize niz nosić, da ga ne žuljaju iza uha, da ne stoje labavo i ne ispadaju pri igri i živahnijim pokretima.

Lečenje okluzijom ili naizmeničnim zatvaranjem oka od neprocenjive je važnosti za popravljanje vida. Tako zatvaranjem boljeg oka prisiljavamo slabije oko da nauči da gleda. Time će vid malog deteta ubrzo da počne da se popravlja. Bitno je da se kod terapije okluzijom držite saveta lekara jer u suprotnom terapija nema rezultata. Kod male dece do 24 meseca, kod koje još uvek nije moguća terapija okluzijom, potrebno je da bebi stavljate kapi za širenje zenice prema uputstvu lekara.

Kada je dete malo, jedino ove metode održavaju dobar vid obostrano, u jednom broju slučajeva smanje otklon, a kod drugih pripremaju teren za dalje metode lečenja. Ove metode ne isključuju potrebu operativnog zahvata.

Nakon sprovedene terapije, kad dete bude zrelo za vežbe, izuzetno je značajno dosledno vežbanje koje prepisuje lekar. Lečenje strabizma je dugotrajan proces koji zahteva maksimalno angažovanje roditelja, a kasnije i deteta. Najbolji rezultati se postižu do šeste godine života kada se smatra da je završen razvoj svih kvaliteta vida.

[Dj.Olivera]

ŠARGAREPA


Korisna i lekovita šargarepa


Brojna su lekovita svojstva mrkve. Narandžastu boju šargarepi daje karotin, kojeg ni u jednom drugom povrcu nema u tolikoj meri. To je susptanca iz koje nastaje veoma važan vitamin A. Vitamin A je odgovoran za zdravu kožu, narocito suvu, kao i lomljive nokte i kosu, vazan je za pravilan rast, zdravu funkciju kože i sluznica, pomaze dobar vid. Povecava imunitet i jaca srce. Blagotvorno deluje na rad jetre. Kaša od kuvane šargarepe izvrsno je sredstvo protiv zatvora.
Karotin je razlicito iskoristiv u zavisnosti od nacina pripreme šargarepe: iz sirove neribane 2%, kuvane 18, a sirove ribane cak 82 %. Šargarepa obiluje i drugim vitaminima. To su pre svega vitamini grupe B (B1, B2, B5, B6) i PP, D, E i H. Zanimljivo je da za razliku od sveg drugog povrca, sadrži vrlo malo vitamina C - svega 6 mg%.

Bogata je mineralnim sastojcima: kalijumom, kalcijumom, jodom, cinkom, kobaltom itd., kao i pektinima (oko 11 mg%) i etericnim uljima, pa se posebno preporucuje deci jer podstice telesni razvoj, jaca kosti i povecava otpornost prema infekcijama, mladima, rekonvalescentima, trudnicama i starijim osobama.

Mnogi autori preporucuju tzv. prolecnu kuru sa sokom od šargarepe, koja ima svrhu da oslobodi organizam od otrova nagomilanih obilnom i jakom zimskom hranom. Tri nedelje uzima se po 100 grama soka dnevno. On je dragocen eliksir za citav organizam: cuva nerve od iscrpljenosti i zato se preporucuje svima koji svoj nervni sistem troše preko mere, kao što su menadžeri, osobe s visokom odgovornošcu, intelektualni radnici ili ljudi sasvim obicnih profesija, zabrinuti za svoj opstanak. Svež sok, takode, normalizuje telesnu težinu i smanjuje zamor srcanog mišica. Rezultati ispitivanja lekovitosti soka od šargarepe dokazali su da je on efikasno sredstvo protiv bolesti izazvanih poremecajem razmene minerala u organizmu, kao što su osteohondroza i poliartritis.


Za podizanje tonusa i jacanje potencije odlican je sok od šargarepe sa pravim, prirodnim pcelinjim medom. Ovaj eliksir se uvek pravi neposredno pred upotrebu, u razmeri 1:1, a uzima se po dve supene kašike cetiri puta na dan.

Veoma je korisno zadržati ovaj sok neko vreme u ustima, jer je njegova moc da ubija bakterije neverovatna. Po sadržaju fitoncida šargarepa se nalazi na trecem mestu medu povrcem, odmah iza crnog i belog luka; žvakanjem šargarepe smanjuje se broj mikroorganizama u usnoj duplji, a narodna medicina preporucuje i ukapavanje soka u nozdrve u pocetnoj fazi kijavice i slicnih infekcija.

Kod anemije, šargarepa u rekordnom vremenu poboljšava krvnu sliku.
Ona pomaze da zaraste cir.
Ako bolujete od žuci, jedite šargarepu, jer smanjuje negativno dejstvo obolele žuci na jetru
Britanski i danski naucnici pronašli su kako komponente u šargarepi smanjuje rizik od razvoja karcinoma za jednu trecinu.

Istraživaci s University of Newcastle upon Tyne u Engleskoj i University of Southern Denmark te Danish Institute of Agricultural Sciences; hranili su 24 pacova koji su razvili prekancerozne tvorevine ili sirovom šargarepom ili s falcarinolom, što je prirodni pesticid pronaden baš u šargarepi.

Obe grupe pacova za jednu trecinu su imali manje šanse za razvoj punog tumora u odnosu na kontrolnu grupu. Naucnici se nadaju kako ce njihova studija omoguciti eventualni razvoj lekova protiv raka.


Italijanska studija pokazala je da uzimanje suplementa karnitina može poboljšati pokretljivost spermijuma kod muškaraca koji pate od astenozoospermije, stanja koje karakteriše slabija pokretljivost spermija.

[Dj.Olivera]

ŠARGAREPA

SOK OD CVEKLE I ŠARGAREPE


3 šargarepe
2 manje cvekle
so i biber

Cveklu operite, oljuštite iseckajte pa je izmiksirajte u multipraktiku, blenderu ili još bolje sokovniku. To isto uradite i sa šargarepom. Sjedinite sokove, posolite i pobiberite po ukusu. Servirajte uz kockicu leda.



SOK OD CELERA I ŠARGAREPE


3 šargarepe
2 celera
sok od pola limuna
malo soli

Šaragarepu očistite, iseckajte i izmiksirajte u multri praktiku ili sokovniku, isto uradite i sa celerom. Sokove sjedinite, sipajte limunov sok, posolite po ukusu i još malo izmiksirajte

[Dj.Olivera]

ŠVEPS


2 grejpfruta
6 pomorandži
1 limun

Svo voće dobro operite, sameljite na mašini za meso. Sipajte u veći lonac, dodajte 12 l vode, i 1,5 kg šećera. Mešajte dok se šećer ne rastopi. Ostavite 24 časa da stoji otklopljeno. Tada ga sipajte u flaše, a flaše držite u frižideru. Ovaj sok ima ukus kao pravi šveps.

[Dj.Olivera]

ŠEĆER


Najveća opasnost po vaše zdravlje i po vašu telesnu težinu jeste šećer. Poznajemo nekoliko njegovih glavnih oblika.

Saharoza, beli ili žuti šećer nalazi se gotovo u svemu što jedemo. A naročito je ima u skrivenom obliku, u brzoj hrani, raznim grickalicicama, mnogobrojnim napicima, voćnim jogurtima, cerealijama….

Postoji i mlečni šećer-laktoza, zatim grožđani šećer-glukoza, alkoholni šećer koji se koristi kao zamena za šećer. Zatim maltoza koja se koristi za proizvodnju alkohola. Izoglukoza koja se obično dobija iz kukuruza i koristi se za slatka pića i kompote.

Šećer se putem krvotoka isporučuje ćelijama kao goriivo. Ali ako ga ima previše to zaista može da bude opasno.

Kada se nivo šećera poveća organizam ga uklanja pomoću insulina, hormona koji proizvodi pankreas. Kako? Tako što ga skladišti kao masnoću.
Prosto da prostije ne može biti. Što više šećera unesete u organizam to će vaš organizam proizvesti više insulina koji će taj višak uskladiti kao masnoću i tako u krug.

Pre samo 200 godina šećer je bio veoma skup proizvod i veoma se retko koristio u masovnoj ishrani. Danas je usled veoma rasprostranjenog gajenja šećerne trske i šećerne repe, rafinirani šećer postao veoma jeftin proizvod, pa se tako koristi veoma neumereno u svakodnevnoj ishrani.

Prilikom procesa proizvodnje iz šećerne repe i šećerne trske šećer prolazi kroz proces rafinisanja što znači da se u melasu izdvajaju sve biljne masnoće, vitamini, minerali i vlakna a ostaje čist kristalni šećer koji se u ovom obliku najčešće naziva praznom kalorijom.

Ako se koristi u neumerenim količinama, dakle više nego što je organizmu potrebno, on štetno utiče na zdravlje.

U stručnim krugovima se smatra da je šećer glavni krivac za pojavu kardiovaskularnih bolesti, povećanju triglecirida, holesterola, povećanju sistolnog krvnog pritiska.

Pre 200 godina se maltene nije znalo za bolesti srca i arterija koje su došle sa savremenim načinom života koje uključuje pored nezdrave ishrane i smanjeno kretanje, kao i stresni način života. Ali da ponovimo, kada je ishrana u pitanju onda je šećer na prvom mestu kao negativni faktor.

Dalje, šećer može da naruši balans minerala u organizmu, deficit hroma i bakra, kao i da smanji absorbciju magnezijuma i kalcijuma.

Pored ovoga pojačava lučenje digestivnoih sokova, može prouzrokovati deljenje ćelija jetre povećavajući jetru, oštećuje bubrege i izaziva retenciju tečnosti.

Danas u prodavnicama hrane umesto čistog rafiniranog i žutog šećera- koji je uzgred velika podvala potrošača, obzirom da se samo malo po boji razlikuje od belog, ali po sastavu gotovo uopšte, može se kupiti smeđi i braon šećer koji se proizvode isključivo od šećerne trske.

Mnogostruko su skuplji od rafiniranog, ali i nešto zdraviji za ishranu od belog. Prilikom proizvodnje ovog šećera u njemu ostaju neki vredni sastojci ponajviše minerali i neki vitamini. Naravno prekomerna upotreba i ovog šećera se ne preporučuje obzirom da sa ovim načinom života koji vodimo nije nam uopšte potreban.

Postoji i voćni šećer fruktoza, koji je slađi gotovo 40 puta više od običnog šećera i za čiju razgradnju nije potreban insulin. Međutim to je jedina prednost što ga možete uzimati mnogo manje a u apsolutnom smislu ne očekujte da je on zdrava vrsta šećera.

I na kraju med. O prednostima nad ostalim vrstama šećera u nekom od narednih članaka. Za sada samo podatak da ako već hoćete da zamenite šećer nekom alternativom, onda je to med.

Nasuprot imenu, šećerna bolest nije direktno uzrokovana upotrebom šećera u ishrani. Ova bolest je izazvana autoimunom reakcijom koja uništava ćelije pankreasa ili genetskom predispozicijom ka insulinskoj rezistenciji koja se može pogoršati prekomernom težinom i manjkom fizičke aktivnosti.

Da zaključimo. Unos šećera u manjim količinama nije nezdrav. Unos u prekomernim količinama bitno narušava zdravstveno stanje na duži rok. Ali možemo ga i izbaciti iz upotrebe i naš organizam će nam biti zahvalan.

[Dj.Olivera]

Štetnost opojnih droga


Već više hiljada godina na pojedinim kontinetima ljudi su neke vrste biljaka sa narkotičkim dejstvima koristili kao lek ili su ih upotrebljavali prilikom religioznih ceremonija.
U novije vreme, razvojem nauke, a posebno hemije, naučnici su uspeli poslednjih decenija da iz tih biljaka naročitih svojstava izdvoje aktivne supstance koje su po svom efektu mnogostruko jače. Istovremeno su psihotropne materije dobijene novim hemijskim metodama postale lakše pa stoga i podobnije za upotrebu i transport.
Zahvaljujući sve savršenijim savremenim sredstvima saobraćaja i komunikacija nestalo je prirodne izolovanosti pojedinih regiona, a stvarne razdaljine između zemalja i kontinenata nisu više nikakva prepreka. Tako su biljke narkotičkih svojstava, nekad karakteristične za pojedine regije, postale „domaće“ u čitavom svetu.
Prvobitno su droge korišćene isključivo u medicinske svrhe i to posebno kao sredstvo za ublažavanje bolova (anestetik). Još od starog Rima poznata je izreka „Dolarum sedare divinum opus est“ (ublažiti bol, božansko je delo).
Razvojem civilizacije, tokom vremena, došlo je do nekontrolisane upotrebe opojnih droga, koje u svom krajnjem ishodu razaraju čovekovu ličnost i duhovno i fizički. Zbog sve većeg širenja i zloupotrebe opojnih droga, opšte je prihvaćeno stanovište da se proizvodnja, promet i upotreba opojnih droga, mora podvrći kontroli za to nadležnih organa i institucija. Kako su posledice upotrebe droga katastrofalne ne samo za čoveka kao pojedinca nego i za čovečanstvo u celini, međunarodna zajednica ih je stavila pod kontrolu ...

Najuopštenije gledano opojne droge su prirodne i sintetičke supstance složenih organskih jedinjenja koje imaju osobinu da na čoveka deluju tako što izazivaju kod njega psihička i fizička stanja.
Osoba koja uzima narkotička sredstva oseća razdraganost, pijanstvo, omamljenost, izuzetnu hrabrost i halucinacije, kao i osećaj pojačane inteligencije i seksualne moći. Jednom uzeta droga stvara neodoljivu potrebu za ponovnom upotrebom i povećanjem doze, što u krajnjem ishodu izaziva psihičku i fizičku zavisnost.
Čovek je od davnih vremena koristio opojne droge da bi pobegao od surove stvarnosti u stanje euforije kao i da bi ublažio bol ili izdržao enormne fizičke napore.
Ljudi su prvobitno koristili snagu dejstva narkotika isključivo u terapijske svrhe, nakon čega su pacijenti psihopatskih sklonosti nastavljali sa konzumiranjem droge i tako postajali zarobljenici bele smrti.
Po poreklu materije i načinu na koji se proizvode, opojne droge mogu biti prirodne, polusintetičke i sintetičke.
Prema farmakološkim svojstvima i dejstvu na čoveka, droge mogu biti halucinogene droge, depresorne i stimulativne droge.

Halucinogene droge

Halucinogene droge dobile su ime po halucinacijama i iluzijama kod onih koji ih uzimaju. Po uzimanju droge osoba stiče potpuno iskrivljene audio i vizuelne predstave o stvarnosti i okolini. Halucinogene droge pojačavaju osetljivost čula, ali istovremeno deformišu njihovu sposobnost da doprinose uočavanju razlike između realnog i iluzije.
Najveći broj halucinogenih droga proizvodi se u ilegalnim laboratorijama širom sveta. Neke od njih farmaceutska industrija proizvodi i u medecinske ili istraživačke svrhe, ali čak i iz tih fabrika ilegalnim iznošenjem drogadospeva na crno tržište. U laboratorijama halucinogene droge se njčešće proizvode u obliku tečnosti, praha, kapsula, tableta ili pomešane sa drugim materijama.
Halucinogene droge deluju na čula tako da onaj ko ih uzima ima utisak da „vidi zvukove i čuje boje“, čime se stvara iskrivljena kaleidoskopska slika, gubi se osećaj za rastojanje, pravac kretanja. Stvara se nerealna predstava o veličini pojedinih predmeta. One deluju na različit način na nervni sistem, koji se može kretati od blagog uzbuđenja do panike i raznih oblika destruktivnog ponašanja. Njihovo dejstvo nikad se ne može predvideti. Zenice narkomana koji uzimaju halucinogene droge su proširene, oni su razdražljivi i osetljivi na spoljašne uticaje (svetlost, zvuk i dodir). Pod uticajem halucinogenih droga su telesna temperatura i krvni pritisak vrlo visoki. Uzimanje halucinogenih droga nosi opasnosti i posle prestanka sa njihovom upotrebom. Čak i posle više godina oni koji su ih nekad uzimali mogu doživeti delimična ponavljanja psihodeličkih efekata, što je u psihijatriji poznato kao povratak (Flashback). Halucinogene droge izazivaju psihičku zavisnost koja varira od vrste droge, doziranja, godina starosti i fizičke konstitucije narkomana. Njihova upotreba bila je od davnina poznata, što se, naravno odnosi na prirodne halucinogene.
Halucinogene droge uzimaju se obično u srazmeri od 1 prema 100 miligrama. Ilegalno se prenose na različite načine. Tako je na primer LSD nalažen na upijaćoj hartiji, u bombonama, nalepnicama, šećeru i drugim predmetima i supstancama.
U halucinogene droge spadaju:opijum, morfin, morfijum, kodein, heroin, marihuana, hašiš, LSD, pejot i mnoge druge.

Depresorne droge

Depresori deluju na centralni nervni sistem usporavajući njegovu aktivnost i mogu biti prirodnog ili veštačkog porekla. Izazivaju različitu vrstu psihičke depresije koja se kreće od blage opuštenosti do duboke hipnoze. Razvrstani su u tri grupe od kojih prvu čine sedativi koji se najčešće koriste za lečenje nesanice, jer izazivaju psihičko i fizičko opuštanje; drugu grupu čine hipnotici koji se koriste za uspavljivanje, a treću grupu trankilizeri koji se koriste za opuštanje muskulature, otklanjajući nemire i razne vrste napetosti.
Prirodni depresori se ekstrahuju iz biljaka i deluju na organizam tako, što usporavaju njegovu psihičku i fizičku aktivnost.
Veštački depresori se proizvode u farmaceutskim laboratorijama na taj način što se spajaju različite hemijske materije i dobijaju supstance koje deluju na centralni nervni sistem. Najčešće se javljaju u obliku tablete ili tečnosti i koriste se intravenozno, podkožno ili oralno.
Najpoznatiji sintetički depresori su preparati koji imaju različita imena, a u osnovi sadrže barbituričnu kiselinu.
Barbiturati su otkriveni polovinom 19. veka u Nemačkoj, kada je hemičar Adolf Fon Bajer (Adolf Von Bayer) iz nemačkog grada Leverkuzena, proizveo barbituričnu kiselinu, koja u stvari predstavlja kombinaciju malonske kiseline i mokraće. Prvi barbiturat je proizveden početkom ovog veka i na tržištu se pojavio pod imenom Veronal.Ubrzo nakon toga je proizveden luminal, koji je u stvari verzija veronala.
Uporedo sa primenom u medicini počela je i zloupotreba barbiturata tako da je svetsko tržište preplavljeno raznim tipovima i vrstama sintetičkih narkotika iz grupe depresora. I pored terapije pod kontrolom lekara može se stvoriti psihička ili fizička zavisnost. Javlja se pšosebno jaka potreba za drogom da bi se moglo zaspati.
Uzimanje depresora izaziva zavisnost u tom smislu što osoba ovu vrstu narkotika oseća kao neophodan uslov za obavljanje svakodnevnih poslova. Ako se uz depresore uizma i alkohol dolazi do oštećenja jetre, bubrega ili disajnih organa, što ponekad dovodi do letalnog ishoda.
Po uzimanju barbiturata kod narkomana dolazi do smetnji u psihomotorici koje se manifestuju nekoordiniranim pokretima, kretanjem koje podseća na hod pijanog čoveka, teškoćama pri govoru i nemogućnost praćenja sopstvenih misli zbog pada koncentracije. U nedostatku ovih droga narkomani su vrlo razdražljivi, osećaju mučninu, deluju destruktivno na sebe i okolinu, tako da su u ovakvim slučajevima česta i samoubistva. Ovo stanje može prerasti u komu pa čak i smrt.
Narkomani koji uzimaju depresorne droge imaju proširene zenice, a po prestanku dejstva droge osećaju težak mamurluk koji podseća na trovanje alkoholom.
Trankilizeri se po svom hemijskom sastavu dele na jače i slabije.
Apstinencijska kriza se obično javlja nekoliko dana po prestanku uzimanja droge, kada organizam postepeno tokom vremena izbaci drogu iz tela preko mokraće i znoja.
Depresori se često koriste u kombinaciji sa alkoholom ili drugim drogama. Za neke od depresora još uvek postoji zabluda da imaju afrodizijačko dejstvo, ili da smanjuju tremu, zbog čega ih koriste mladi.
Dejstvo depresora na organizam zavisi od doze, vrste, načina uzimanja, kao i od starosti i fizičke konstitucije osobe koja uzima drogu. U početku, dok se uzimaju male doze, osoba ima osećaj opuštenosti, koja dovodi do gubitka orijentacije, pamćenja, koordinacije pokreta i slabljenje moći prosuđivanja. Pod dejstvom jakih doza depresora koža postaje hladna, vlažna i neumitno dolazi do komatoznog stanja. Najopasnije je to što se tad javljaju smetnje u disanju, koje ako ne dođe do pravovremene lekarske intervencije vode u smrt. Depresori su često korišćeni i kao sredstva za samoubistva. Narkomani ih uzimaju za psihičko smirenje, posebno u slučaju ako su prethodno uzimali stimulativne droge. Lica koja učestvuju u saobraćaju često pod uticajem depresornih droga izazivaju saobraćajne nesreće.

Tekst je preuzet iz knjige „Opojne droge – Multinacionalna kompanija kriminala“ Marka Nicovića

http://www.scribd.com/doc/7820067/Legalni-narkotici

[Dj.Olivera]

" A "

[Dj.Olivera]

Autizam

Učestalost

Autizam se otkriva obično u prvih 30 meseci starosti, a obavezno do treće godine. Često se otkriva onda kada se roditelji zabrinu da je njihovo dete možda gluvo, zašto još ne govori, odoleva grljenju, i izbegava kontakt s drugima.

Uzrok nastanka

Uzrok autizma još uvek je nepoznat, iako sadašnje teorije ukazuju na problem u funkciji ili strukturi centralnog nervnog sistema. Ono što, medjutim, znamo je da roditelji nisu uzrok autizma.

Klinička slika

Dete pretškolskog uzrasta koje ima “klasični”autizam generalno je povučeno, odsutno, i ne ostvaruje reakciju prema drugim ljudima. Mnoga od dece sa ovim poremećajem neće ostvariti kontakt čak ni očima. Takodje, ona mogu izvoditi čudna ili ritualna ponašanja kao što su “klaćenje”, mahanje rukama, ili opsesivna potreba da se održava red. Mnoga deca sa autizmom uopšte ne govore. Ona koja govore mogu govoriti rimujući, mogu imati eholaliju (ponavljanje nečijih reči kao eho), mogu da govore o sebi u trećem licu (“on” ili “ona”), ili da koriste neobičan jezik.

Ozbiljnost autizma široko varira, od blagog do ozbiljnog. Neka deca su vrlo pametna i dobro im ide u školi, iako imaju problem školskog prilagodjavanja. Oni mogu biti sposobni da samostalno žive kad odrastu. Druga, pak, deca sa autizmom funkcionišu na mnogo nižem nivou. Mentalna zaostalost je često povezana sa autizmom. Ponekad, dete sa autizmom može pokazati poseban talenat u likovnoj umetnosti, muzici ili drugoj specifičnoj oblasti.

Lečenje

Deca sa autizmom zahtevaju iscrpnu dijagnostičku procenu i specijalizovane edukativne programe i programe modifikacije ponašanja. Nekoj deci sa autizmom mogu pomoći i lekovi. Dečji i adolescentni psihijatri su edukovani da dijagnostikuju autizam, i da pomognu porodicama da naprave i realizuju odgovarajući plan lečenja. Oni, takodje, pomažu porodicama da se nose sa stresom koji može biti vezan za odgajanje autističnog deteta. Iako za autizam nema leka, odgovarajući tretman može imati pozitivan uticaj na detetov razvoj i da dovede do celokupnog smanjenja problematičnih ponašanja i simptoma
http://www.youtube.com/watch?v=tRZhjGxJ ... re=related

[Dj.Olivera]

AUTIZAM

Šta je autizam?
Autizam je složeni razvojni poremećaj koji se obično javlja tokom prve tri godine života. Autizam je posledica oštećenja mozga i ispolljava se kroz probleme u čulnom opažanju, govoru, mišljenju i razumevanju socijalnih situacija, zbog čega se ponašanje i odnos sa spoljnim svetom razvija drugačije.

Kako se postavlja dijagnoza?

Dijagnoza autizma se postavlja na osnovu posmatranja ponašanja. Ukoliko su u ponašanju prisutna sledeća tri elementa...

1. problemi u komunikaciji što podrazumeva teškoće u razumevanju i usvajanju svih oblika komunikacije (izraz lica, gest, razvoj govor);

2. problemi u socijalnim odnosima koji podrazumevaju poteškoće u uspostavljanju veza sa drugim ljudima i nemogućnost prilagođavanja zahtevima sredine;

3. ograničeni i ponavljajući oblici ponašanja koji se manifestuju kroz ponavljanje istih pokreta, radnji, reči i interesovanja i kroz težnju ka istovetnosti i otporu prema promenama:

...onda se sa sigurnošću može reći da se radi o autizmu.

Učestalost javljanja?

Prema najnovijim podacima autizam se javlja kod 20-60 dece na 10 000 rođenih. Učestalost autizma je ista u svim sredinama bez obzira na rasnu, nacionalnu ili etničku pripadnost, socijalni ili ekonomski status.

Uzroci autizma?

Mnogi stručnjaci veruju da ovaj složeni problem nije izazvan jednim jedinim uzrokom. Postoje ozbiljni pokazatelji da autizam nastaje kao posledica različitih faktora koji utiču na razvoj mozga, njegovu strukturu i funkcionisnje.

Šta autizam nije?

Danas se sa sigurnošću može reći da:

- autizam nije mentalna bolest

- deca sa autizmom nisu nevaspitana deca sa problemima u ponašanju

- autizam ne nastaje zbog "hladnih" roditelja koji nedovoljno obraćaju pažnju na svoju decu

- autizam ne nastaje zbog emocionalne lišenosti i stresa

Tačno je...

- da su osobe sa autizmom osećajne (emotivne)

- da osobe sa autizmom žele komunikaciju

- da osobe sa autizmom mogu da se obrazuju

- da osobe sa autizmom mogu da rade

Da li postoji lek?

Lek za autizam nije pronađen. Deca sa autizmom odrastaju u odrasle osobe sa autizmom. Mnogima od njih će biti potrebna briga i staranje tokom celog života.

Kako pomoći?

Postoji mnogo programa za pomoć i rad sa osobama sa autizmom ali nijedan nije podjednako dobar i dovoljan za svakoga. Zbog toga u kreiranju individualnih programa moraju da učestvuju svi neposredno zainteresovani: osobe sa autizmom koliko god je to moguće, roditelji, članovi porodice, medicinsko osoblje, terapeuti i angažovani stručnjaci.

Važno je znati...

Rana dijagnostika, tretman i uključivanje u obrazovni proces su ključni za decu sa autizmom. Tako im se može pomoći da razviju svoje socijalne i komunikativne veštine, postanu samostalniji i vode ispunjeniji i produktivniji život.


Karakteristične odlike ponašanja dece sa autističnim spektrom

NEZAINTERESOVANOST

PRILAZE DRUGIMA UZ POMOĆ I PODRŠKU ODRASLIH

KADA IM SE NEKO OBRAĆA, NE REAGUJU

KORISTE RUKU ODRASLOG DA DOĐU DO ONOG ŠTIO ŽELE

SMANJENA MOGUĆNOST ZA IMITATIVNU KREATIVNU IGRU

PREDMETIMA SE BAVE NA STEREOTIPAN NAČIN, OKREĆU IH, REĐAJU...


PONAVLJAJU REČI ONAKO KAKO IH ČUJU

NEMAJU INTERESOVANJE ZA DRUGU DECU

GOVORE TAKO ŠTO ČESTO PONAVLJAJU ISTI SADRŽAJ

PONAŠAJU SE JEDNOLIČNO

NE USPOSTAVLJAJU KONTAKT POGLEDOM

IMAJU NEOBIČNE POKRETE

POVREMENO SE SMEJU BEZ VIDLJIVOG RAZLOGA

MOGU DA RADE NEKE STVARI JAKO DOBRO I BRZO ALI NE I ONE KOJE PODRAZUMEVAJU RAZUMEVANJE SOCIJALNIH ODNOSA

[Dj.Olivera]

Aterom


Ateromi (cystis sebacea, trichilemmal cyst) su epidermalne ciste koje su ispunjene lojem, keratinom i ćelijama spoljašnjeg omotača dlake.

Klinička slika

Ateromi se javljaju obično u drugoj polovini života. Često su multipli, veličine zrna graška do veličine jajeta. Smešteni su kutano ili subkutano. Koža iznad promene je glatka, sjajna, srasla, bez dlaka. Mogu biti boje kože, beličasti ili crvenkasti. Nekada se na površini ateroma vide proširene vene. Ateromi su najčešće lokalizovani u predelu kapilicijuma (kosmati deo glave), na čelu ili na području skrotuma. Ispunjeni su bledom žućkastom masom koja ima neprijatan miris. Često se egzogeno inficiraju.

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu kliničke slike i dermatološkog pregleda. Histološki se u dermisu vidi cista obložna epitelom. Cista sadrži loj i trihilemalni keratin.

Lečenje

Terapija se sastoji u hirurškoj ekstirpaciji cele ciste. Ukoliko se ne odstrani cela promena, mogući su recidivi.


http://www.doktor.rs/forum/viewtopic.php?t=25139