Нека. Немој да се кунеш мноме. Знам да ти нисам баш нешто вредан, или што би се рекло - прирастао срцу.
Ја верујем да је свака болест и свака несрећа и сваки бол нешто што нас доводи у стање кризе. Цело човеково биће упадне, или боље рећи потпадне под кризу, пошто је то грчка реч
κρισις и значи "суд", "процењивање". У ствари, то је стање у коме човек треба да преиспита себе, да (про)суди (о) себи, да да себи оцену да ли живи како треба, или можда негде греши. А пошто нема човека да негде не греши, онда да сагледа у чему то промашује.
Још верујем да телесно здравље није целосно здравље, здравље целокупног човека, пошто човек није само месо и кости. Имају хришћани један појам, стари појам и стари термин, који гласи
исцељење. Они под тим подразумевају обнову свеукупног здравља човека, и телесног и душевног и духовног.
Врло интересантно и поучно...
Ако се тако поставе ствари, онда већ имамо мало дубљу и ширу перспективу у односу на неку болест која нас тишти, схватамо да она и није тако моћна и свеобухватна, пошто обухвата само један део нас - тело. Међутим, ако се сами закопамо само у тело, па нам једина реалност буде тело, онда страдамо и душевно и духовно, јер смо се заробили у нашем случају негде у пределу панкреаса, очију, удова и у одједном неутољивој, невероватној и нерационалној глади за слаткишима, односно страху од истих.
У преводу, сматрам да је та фрка због сладоледа и слаткиша једна обична умишљена илузија. Као што је илузија сваког наркомана или пушача да никад неће моћи без дроге (ја сам бивши пушач). Наравно да се може и без тога, али пре свега треба бити храбар па се одлучно супротставити и ослободити робовања...било чему!
Е, сад, ја не сматрам да човек треба да се одрекне слаткиша јер је дијабетичар - што каже диабета, једем и бројим... (парафразирам), већ да не треба на слаткише да гледа као вук који није јео 6 месеци, а и сада му је из неког разлога забрањено, иако на дохват руке.
Ја, рецимо, имам неке пријатеље који су здрави, рекло би се. Међутим, ти људи су толико острашћени и умишљени (истриповани) да је тешко гледати их како реагују кад у тањиру нема меса! Замислите!
Сваки од њих је у стању да баци тањир буквално, јер како кажу, јело без меса није јело!(?) И ту нема расправе. Тврдоглави су у томе до последње капи крви. Ја не мислим да је то нормално. Зато сам се потрудио да изградим став да ми је потпуно свеједно да ли ми је у тањиру бечка, карађорђева или пар свежих шаргарепа. Важно ми је да имам шта да једем и да сам сит, да имам довољно енергије да се бавим важнијим стварима у животу, и да можда обрадујем нечим новим Микаљу и још по некога, и по могућности сачувам ове моје скупе наочаре пошто удавих
