Postoji psihološki trik koji se zove-izvesti dete iz situacije, što bi značilo da detetu treba skrenuti pažnju na neku drugu zanimljivu stvar i u krajnjem slučaju fizički ga udaljiti od predmeta pažnje koji nije za njega. Podrazumeva se da ćete izazvati pobunu, vrisku, ciku ali strpljivim i mirnim tonom mu recite-ne i odvedite ga u drugu prostoriju. Klinci ispituju granice i ta igranka traje do neke treće-četvrte godine. Posle su kudikamo razumniji i poslušniji.

brizna-mama pa nek vrišti i plače ako mu nešto nije po volji. To je u redu, on je mali čovek koji ima osećanja i u redu je da bude ljut. Budite tu za njega, nek se ljuti, buni, ne popuštajte i trudite se da ostanete mirni koliko možete. Poštujte njegova osećanja. Ja uvek kažem: to ne može (i objasnim razloge) a kad se ljute, ja kažem: ok, imaš pravo da budeš ljuta...
Tako će naučiti da ima stvari koje mu nisu dozvoljene (ne očekujte od njega da unapred zna da je šerpa opasna ili da može da se prospe), da poštuje vašu granicu ali i da vi poštujete njegova osećanja.
Kad malo poraste shvatiće i zbog čega ne sme neke stvari. Objašnjavajte, objašnjavajte, ja pričam dok mi se usta ne osuše, ponavljam, objašnjavam, pa posle nekoliko meseci/godina valjda će im ući u glave.
A da biste izbegli nepotrebne drame, trudite se da mu većina opasnih stvari bude nedostupna. Meni muž kaže kako sam sve u kući digla na plafon, ali meni je tako lakše nego da stalno trčim za njima i vičem ne.
Ja sam sa decom uvek iskrena i pričam bez uvijanja. Kad mi deca nešto traže uvek im strpljivo (dobro ne baš uvek, ali se trudim ) objasnim šta se može a šta ne i zbog čega. Isto tako se ne libim da kažem da mi se nešto ne da, da me mrzi, svi imamo pravo na loš dan.

Viseslava, da nije tog nesrecnog dojenja dece do predskolskog uzrasta, u potpunosti biste pisali onako kako ja osecam. Sa svim ostalim se slazem s vama,u potpunosti. Ali dojenje ne mogu da zaboravim...

isidora
Ma to je samo do okruženja, da ste odrasli u okruženju gde ima dosta dugo dojene dece ili da su vaše prijateljice dugodojilice (bože, kako glupa reč) ne bi bilo toliko neobično. A mogu da se kladim da u gomili dece ni po čemu ne bi moglo da se prepozna dete dojeno do 4 godine i ono koje uopšte nije sisalo.
U biti se ovakav pristup deci gde se ona tretiraju sa poštovanjem i dostojanstvom zove instinktivno roditeljstvo. Pa eto vaš instinkt je bio protiv dugog dojenja a moj nije, hehehe

I tako se ja ubih od objašnjavanja da nije lepo udarati, štipati, grebati, šutirati i ostalo drugu decu, i doživim da moje dete neće da uđe u sobicu u vrtiću, jer je na vratima njena nekada najbolja drugarica, koja ju je cele nedelje tukla i ujedala. Ali ne šalim se, TUKLA, znači lutkom, kockom, čimegod u glavu, šnalom po licu, zubima po ruci, jednom čak i obrazu.
Vaspitačice su mi skrenule pažnju da ona svaki put vrišti kad joj to neko radi, ali da neće da vrati, zato što to nije lepo.
Pokušala sam da razgovaram sa majkom od te devojčice, ali ona je tvrdila da je to samo faza i da će proći, da ona moju devojčicu voli i stalno je traži.
Prošle nedelje smo bili kod njih u gostima, misleći da ćemo ih malo socijalizovati, ali šta god bi moja devojčica uzela da vidi ili da se poigra, ova druga ju je opet napadala, a čak 2 puta je plakala i natezala se toliko da se ispovraćala.
Ja sam rekla da više kod njih kući nećemo otići, bar neko vreme, ali posle dve nedelje bolovanja, moja ćerka je jutros otišla u vrtić i priča se nastavlja.
Ne želim da je učim da se tuče. ali kako da joj kažem da treba da se brani?
Kad pomislim kako izgleda scena kad je ova mala lupa lutkom ili telefonom u glavu, dođe mi da se ubijem.

Ok, moj sin i kćer su bili isto tako jako plašljivi i povučeni, zatvoreni... Sin i ne toliko koliko malena... dala je svima da je gaze... i tako je otišla u vrtić i neka je djevojčica namlatila jer joj nije dala igračku... Ali stvar je u tome što ona uopće nije nejaka... da vidite kako mene lupi nogom kad joj nešto ne dam... samo se ne želi tuć s drugima... i sad... kad je krenula u prvi osnovne upisao sam i nju i sina još prije na karate...vijdeli su šta se radi i svijdelo im se i ostali su... u početku prvih godinu dvije tri, uopće nema borbe među klincima, vježbaju, jačaju se, uče neke poteze i tu i tamo se hrvaju, tj. dvoje se uhvate za ramena i pokušavaju jedan drugog izgurat iz nekog kruga, bezopasna igrica koja ima za cilj usmjeravat dijete da se nauči branit... to je pomoglo njima oboje, jer su sad puno otvoreniji, kažu ti što misle u lice, ne dopuštaju nikom da ih gazi da ne napominjem da su puno poslušniji, discipliniraniji, uredniji... Jako sam zadovoljan programom koji tamo imaju, i osjećam se ponosno svaki put kad polože za novi pojas... naravno, malo me strah kod tuče i borbe da se ne ozlijede, ali sad već nakon pet godina mislim da nema nikakvih problema, i da su to dvoje izuzetno snažnih i razvijenih karaktera, koji su se zbližili još više kao brat i sestra.... i jako sam zadovoljan....

PRVI OSNOVNE?
Moja ćerka nema ni 2.5 godine

Vanjina mama - po mom mišljenju to mora da reši vaspitačica. MORA!!! Pa kako može vaspitačica da vidi da neko to radi i da ne reaguje, nego vas obaveštava da vaše dete neće da vrati??? Iskreno ovo me baš šokiralo.
Oni su premali da bi znali da reše konflikte. Zato ih i ne ostavljamo same u grupi dece već je tu neko odrasli uvek. Vaspitačica u tom slučaju MORA da reaguje, a ako ne može da obuzda nasilno dete treba da razgovara sa njegovim roditeljima a ne sa vama.
Ma baš me ovo sad iznerviralo!!!

Ako želimo svet bez nasilja, bolje okruženje za našu decu, moramo svi da preuzmemo odgovornost. Vrtić je vaspitna ustanova a ne samo čuvanje dece. Te žene bi (trebalo) da znaju kako se deca podstiču na nenasilno rešavanje konflikata, to je njihov posao i obaveza.

Vanjina mamo,

Wiseslawa je sve rekla, ja sAM sad procitala ovo sa tvojom malenom , i ja sAM stvarno blago sokirana takodje.Pa, sta su one radilE i gde su bile dok je drugo dete tuklo tvoje????????????I, jos se usudjuje da ti kaze da ju je toliko tukla, a sve se zbilo u ustanovi gde je ona VASPITAC?????????????????????????????

Ja bih razgovarala i sa uciteljicom i sa tom mamom, i rekla bih da ako se ponovi situacija, da cu to dete izmlatiti?!

Je l' treba da sacekamo da joj iskopa oko? Da je ozbiljno povredi? da joj rasece glavu pa na usivanje?

Ja sam sokirana da vaspitacice tako lose reaguju?!

Kad sam ja bila prvi osnovne, bila sam vrlo povucena i stidljiva. Nosila sam naocari i flaster na oku, ceo prvi razred. U odeljenju smo imali nasilno dete koje me je redovno maltretiralo. I drzugu decu, ali mene izgleda najvise. Dolazila sam kuci placuci i sa povredama. Taj decak je ziveo samo sa majkom, i verovatno je bio jako nesrecan.

Posle nekog vremena je prestao da me maltretira, i postao mi je cak dobar drug.

Ono sto ja tad nisam znala, a sto sam saznala mnogo godina kasnije, je da je moj tata jedno poslepodne, posle skole sacekao tog decka i rekao da ce , ako me jos jednom pipne, prvo da ga izmlati vrlo ozbiljno, a da ce onda da ode da se preda u policiju. Vrlo je bio ubedljibv, i taj decak je to shvatio vrlo ozbiljno. Nikad vise me nije ni pipnuo. A ja nisam znala da je uopste razgovarao sa njim.

Iskreno, da znam da neko maltretira moje dete, ne bih to trpela. Za..bi pristojnu komunikaciju, mom detetu ako je potrebna moja zastita, dobice je. A ucicu je da nasilje nije resenje!

Vanjina mama - celo veče razmišljam šta bih ja radila u vašoj situaciji...
Evo napisaću, pa ako nađete nešto korisno u mojim razmišljanjima - super. Prvo to dete koje je nasilnik sigurno nije krivo. Ko zna kako se prema njemu ponašaju kod kuće. A možda je i kod kuće sve OK ali je strašno frustrirano zbog nečega. No, sve i da je tako, ni jedno drugo dete zbog toga ne sme da ispašta.
Roditelji tog drugog deteta ne mogu puno da urade, jer kao i vi nisu prisutni kad se to dešava.
Vaspitačica je jedina odgovorna.
Ja bih razgovarala sa vaspitačicom, možda da zatražite sastanak unapred, da naglasite da je ozbiljno. Dala bih neki rok (par dana) da se to reši. Ako se ne reši kod direktora vrtića, psihologa, nekoga.... Ako niko ne pokaže dobru volju, ja bih pisala neku prijavu, zvala inspekciju. Ne razumem se baš u taj sistem rada predškolskih ustanova, ali ima sigurno neko kome možete da se žalite na vaspitačicu koja ne radi svoj posao.
Možda možete pismeno da tražite premeštenje deteta u drugu grupu/vrtić i kao razlog navedete vaspitačicu. Ali to bi bila krajnja mera jer tu bi i vaše dete ispaštalo (promena grupe, okruženja, drugara, nova adaptacija...).
Eto, šta god da odlučite, mislim da se vredi boriti. Sutra će ta ista vaspitačica da gleda kako neko nekog bije motkom, gađa cipelama ili ruši ormarić na neko dete... Ona mora biti opomenuta.

Uh, kako me takve stvari ljute!



Znala sam da imamo nešto zajedničko! Koleginice štreberke
Izvini, morala sam malo da se našalim.

Moras da zastitis dete. To ti je obaveza. Razmisli kako se tvoje dete osecalo kad si ga odvela u kucu nasilnice: em je maltretira u obadnistu, em mora da ide i u njenu kucu. Svaki sekund vise koji provede u strahu je sekund vise njene nesrece. Zasto je silis da bude u drustvu devojcice koje je maltretira? Mislis li da joj time dajes poruku da mora da "trpi" nasilje? Kako ce se to odraziti na njen kasniji razvoj i razmisljanje?
Idi u obdaniste, izgalami se na vaspitacice, idi kod direktora. Uputi svoju devojcicu da ignorise nasilnicu. Upozori njene roditelje da tebe ne zanima koliko ce faza nasilja trajati kod njenog deteta, ali da tvoje dete nije i nece biti zrtva necijih faza.
Tvom detetu je potrebna sigurnost i zastita, a tvoja obaveza je da ucinis sve kako bi se ona osecala sigurno i bezbedno.
Znam da zvucim grubo, ali ne razumem sta jos cekas? I koliko to neko treba da ti tuce dete da bi ti reagovala? Aman, pa ko ce u zivotu da je stiti, ako ti ne mozes?

Odgovorno tvrdim da sam zeznula svog starijeg sina balaveći da bude pažljiv i fin, da se dobra deca ne biju, da izbegava nasilnike, da se za sve i svašta obrati vaspitačici koja treba da smiri napasnika.....i šta sam dobila?!?
Dobila sam klinca koji se prve godine u vrtiću nadobijao ćuški, gurkanja, pljuvanja, koji se obraćao vaspitačici za pomoć i dobio etiketu tužibabe, koji nije umeo da se postavi, odbrani, zauzme stav...U međuvremenu, samopouzdanje mu se srozalo a moja priča da izbegava kretene iz grupe nije pila vodu jer su se ti klinci nametnuli kao lideri a ostali mučenici su po prirodi stvari pokušavali i želeli da se sa istima identifikuju.
Prelomni trenutak u mojoj glavi se desio kada je sin sav srećan došao kući i uzviknuo-mama, mama, Nemanja je rekao da će mi od sada biti najbolji drug i da će samo od mene uzimati stikere!!!
Jbt-e, pop... na samu sebe, na svoje vaspitne metode, na to što sam bila na dobrom putu da ga psihofizički uštrojim...i napravila sam zaokret.
O.K sine, aj'mo ispočetka...
1. Postoje dobra i loša deca. Lošu decu ne možeš popraviti svojim drugarstvom, mogu samo oni tebe da povuku na dole. Primer-u zdeli sa voćem imala sam tri zdrave i jednu buđavu jabuku-pratili smo šta se dešava-da li će buđava da se izleči i postane lepa i dobra ili će se zdrave jabuke pokvariti od buđave. Neverovatno, imao je tri godine i još uvek se seća tog eksperimenta.
2. Nemoj prvi započinjati sukob, nauči da se dogovoriš, ako te neko udari, obrati se vaspitačici, ako se ponovi odalami ga iz sve snage i idi kod vaspitačice i izvini se što si morao da ga udariš jer te gnjavi i maltretira.
3. Shvatila sam da ću moći donekle da ga štitim, ali odnekle će morati da nauči da se izbori sam za sebe.

Šta sam htela da kažem..
Svi smo mi protivnici nasilja ali ne možemo da ignorišemo da živimo u nasilnom okruženju i da za isto moramo pripremiti našu decu. Učim dete da izbegava nasilnike, učim ga da konflikte rešava mirnim putem ali i da postoje situacije u kojima mora da se brani da ne bi ispao žrtva.
Šta će se desiti ako ga sledeće godine sačeka stariji mangup i istrese mu pare iz džepa za užinu ili ga ponizi ćuškama ispred drugara. Podrazumeva se da ću obrnuti i nebo i zemlju da ga zaštitim ali...doći će trenutak kada će on jednostavno morati malom napasniku da pokaže zube, zbog sebe i svog samopoštovanja.
Zato sam ga u petoj godini upisala na aikido i trudim se da ga kombinujem sa decom sličnog karaktera i vaspitanja i to je, mislim, za sada sasvim dovoljno.

Isidora, razgalio me tvoj post ma koliko kontradiktoran bio i mislim da je suština u tome.
Možemo mi tupiti o blagoglagoljivom i blagougodnom ponašanju naše dece i kako se gnušamo agresije, što i jeste tačno, ali mame, naučite svoju decu da ne napadaju prvi ali i da se brane, da vrate, da drže do sebe i da izbegavaju male agresivce. To je osnova samopouzdanja i kako ih naučite tako će se i probijati kroz život.
Vanjina mamo, nikada ali nikada nemoj više davati legitimno pravo maloj bezobraznici da mlati tvoju ćerku samo zato što si ti lepo vaspitana pa si htela da ih socijalizuješ. Razmisli koju poruku si prenela svom detetu-moja mama me tera da se igram sa devojčicom koja me bije?
A, zašto mi to radi? Zbunjena sam.