CEREBRALNA PARALIZA


Što je cerebralna paraliza?

Cerebralna paraliza može se definirati kao grupa poremećaja pokreta i položaja uzrokovana defektom ili oštećenjem nezrelog mozga. Pojam "cerebralna" odnosi se na mozak, a "paraliza" na poremećaj pokreta i položaja. Definicija i dijagnoza cerebralne paralize još su uvijek predmet mnogih diskusija. Predlaže se i novi naziv za cerebralnu paralizu, "centralni motorni deficit", vjerujući da je to bolje razumljiv termin.


Uzroci cerebralne paralize i čimbenici koji povećavaju vjerojatnost da će dijete imati cerebralnu paralizu

Uzroci cerebralne paralize i čimbenici koji povećavaju vjerojatnost da će dijete imati cerebralnu paralizu dijele se na:
1. prenatalne (od začeća do poroda)
2. perinatalne (kratko vrijeme iza poroda i jedan tjedan poslije poroda)
3. postnatalne (poslije prvog tjedna iza poroda).

1. Prenatalni uzroci:
- familijarne forme cerebralne paralize
- definirani prenatalni sindromi
- kromosomske abnormalnosti
- dokazane kongenitalne infekcije (toksoplazmoza, rubeola, citomegalovirus, herpes)
- cerebralne anomalije (uključujući neodređenu primarnu mikrocefaliju i fetalni hidrocefalus)
- manjak kisika
- alkohol ili lijekovi upotrebljavani za vrijeme trudnoće
2. Perinatalni uzroci:
- moždano krvarenje u unutarnje prostore mozga i/ili u moždano tkivo
- periventrikularna encefalomalacija - oštećenje moždanog tkiva lokaliziranog oko ventrikula (prostor s likvorskom tekućinom) uzrokovana manjkom kisika ili problemima s protokom krvi
- potvrđeni edem mozga ili evidentnost neonatalnog šoka, npr. potreba za oživljavanjem
- niski Apgar ili niski pH, mehanička ventilacija više od sedam dana ili komplicirana pneumotoraksom
- neonatalni meningitis
- neonatalne konvulzije
- teška žutica, vrlo niski nivo glukoze ili drugi metabolički poremećaji
3. Postnatalni uzroci:
- trauma mozga
- infekcije
- vaskularni problemi
- neoplazme
- manjak kisika

Znakovi koji pobuđuju sumnju na cerebralnu paralizu

Kada dijete ima oštećenje mozga, onda će različiti simptomi i znakovi voditi roditelje da posumnjaju da nešto nije i redu. Neki od tih simptoma i znakova su:
- slaba kontrola glave poslije dobi od tri mjeseca
- prekomjerna napetost ili mlohavost mišića
- nesposobnost sjedenja bez potpore od 8 mjeseca
- upotreba samo jedne strane tijela
- poteškoće hranjenja
- jaka iritabilnost
- odsutnost osmjeha.

Dijagnoza

Konačnu dijagnozu cerebralne paralize postavlja neuropedijatar i/ili fizijatar.

Tretman

Budući da nema dva ista djeteta s cerebralnom paralizom potreban je individualni program tretmana. Fizikalni terapeut, radni terapeut i govorni terapeut nastojat će poboljšati djetetov posturalni tonus, pokrete i govor. Učinkovitost fizikalnog tretmana ovisi o težini oštećenja mozga i o postojanju drugih oštećenja, kao što su malformacije i defekti osjetila, epilepsija i drugo, te o samom tretmanu, tj. vrijeme kadje započet, koliko je ciljan i kakvim se intenzitetom provodi.

Druga stanja povezana s cerebralnom paralizom

Osim oštećenja pokreta i položaja, dijete sa cerebralnom paralizom može imati i druga stanja koja ometaju rast i učenje.
To su mentalna retardacija, konvulzije, problemi vida, oštećenja sluha, govorni poremećaji, problemi učenja, poremećaj pažnje i hiperaktivnost.

Djetetova okolina

Roditelji moraju prihvatiti svoje dijete kao osobu kojoj se dogodilo da ima cerebralnu paralizu, a ne kao cerebralno paralizirano dijete. Najvažniji terapeuti u tretmanu djeteta su roditelji. S rastom djeteta individualna terapija postaje nedovoljna. Dijete je potrebno uključiti u vrtić, a kasnije u školu, a nastojati uključiti i u posao

Cevotok / cevomil

Sredstvo za otpusenje odvodnih ili kanalizacionih sistema!

Ovo je vec previse!!!

Cema

Milorad Ulemek (poznat i kao Lukovic, Legija, Cema, Šareni), rodjen je 1965.godine u Beogradu. Trenutno je u pritvoru Posebnog odelenja Okružnog suda za organizovani kriminal kao prvooptuženi za ubistvo premijera Srbije Zorana DJindjica i bivšeg predsednika Predsedništva SR Srbije Ivana Stambolica i pokušaj ubistva Vuka Draškovica. Predao se vlastima 9. maja 2004. u Beogradu, nakon 14 meseci skrivanja.

Ulemek je rodjen i odrastao u Beogradu, gde živi do 1986...

...kada posle ucešca u pljacki prodavnice "Elan" beži u Francusku i prikljucuje se Legiji stranaca 10. aprila. U Legiji stranaca ostaje do marta 1992, što znaci da je potpisao i drugi petogodišnji ugovor, da bi tada, po izjavi otpravnika poslova francuske ambasade u Beogradu Kristijana Timonijea, dezertirao. Ubrzo se prikljucuje Srpskoj dobrovoljackoj gardi Željka Ražnatovica Arkana, paravojnoj formaciji pod komandom Državne bezbednosti MUP Srbije i u njenom sastavu ucestvuje u operacijama oko Zvornika, aprila 1992. i kasnije, sve do raspuštanja SDG pocetkom 1996. i prelaska veceg dela sastava u novoformiranu Jedinicu za specijalne operacije RDB MUP Srbije. Ulemek je takodje prešao u JSO, poznatiju kao "Crvene beretke" i tamo ubrzo postao zamenik komandanta Franka Simatovica Frenkija, trenutno u pritvoru Haškog tribunala za ratne zlocine na teritoriji bivše Jugoslavije u Sheveningenu.


Kada je Franko Simatovic prevremeno penzionisan 1998, Ulemek preuzima komandu nad JSO i na tom mestu ostaje do juna 2001, kada odlazi u penziju posle niza skandala koje je izazvao.

U te skandale spadaju: paljevina diskoteke "Tvrdjava" u Kuli, Vojvodina, niz prekršaja javnog reda i mira i napada na službena lica u Beogradu, što je kulminiralo pucnjavom u klubu "Stupica", kada je Ulemek bio i uhapšen i penzionisan. Uprkos tome, on ostaje fakticki komandant JSO, preko svojih ljudi Dušana Maricica Gumara, komandanta, i Milorada Bracanovica, oficira za bezbednost i obaveštajne poslove. U to vreme Ulemek je vec u poslovnim vezama sa Dušanom Spasojevicem Ducom, vodjom Zemunskog kriminalnog klana i glavnim organizatorom trgovine drogom, otmica, reketa i ubistava u Beogradu. Po dosadašnjim nalazima istrage, Spasojevic i Ulemek delili su dobit od otmica i drugih krivicnih dela, a Spasojevic se javlja kao jedan od glavnih sponzora Jedinice za specijalne operacije, u okviru njihove politike "samofinansiranja" (kupovao im je stanove, automobile, oružje, padobrane, opermu).

Pocetkom novembra 2001, Ulemek, u panici zbog napretka istrage o cetvorostrukom ubistvu na Ibarskoj magistrali (3. oktobar 1999), gde se njegovo ime javlja sve cešce, organizuje oružanu pobunu Jedinice za specijalne operacije, koja se prvo zatvara u svoj centar u Kuli, da bi 12. oktobra (na dan saslušanja Ulemeka kao svedoka u slucaju Ibarske magistrale) izašla na ulice Beograda sa implicitnom pretnjom državnim udarom u slucaju da Ulemek bude uhapšen. Vlada Srbije podlegla je toj uceni i na zahtev JSO smenila nacelnika Državne bezbednosti Gorana Petrovica i njegovog zamenika Zorana Mijatovica, a na njihova mesta postavila Ulemekove kandidate Andriju Savica i Milorada Bracanovica.



U leto 2002. Ulemek i njegov vojnik iz JSO Sretko Kalinic Beli pokušavaju da ubiju Ljubišu Buhu Cumeta, koji je u policijskoj Beloj knjizi oznacen kao vodja surcinskog klana.

Tada su ga promašili, ali su ubili njegovog telohranitelja Ivicu Nikolica.

Cume tada beži u inostranstvo i odatle stupa u kontakt sa srbijanskom policijom, nudeci podatke o Ulemeku, Spasojevicu i njihovim saucesnicima u organizovanom kriminalu. Ulemek krajem 2002. organizuje dizanje u vazduh Buhinih mašina za asfaltiranje puteva (šteta od petneastak miliona evra), kao opomenu i Cumetu i državi Srbiji šta je sve u stanju JSO da uradi. Pocetkom 2003. policija je vec prikupila dovoljno obaveštajnih podataka za akciju "Svedok", to jest za postupak protiv Spasojevica, Zemunskog klana i Jedinice za specijalne operacije. Tada su smenjeni Savic i Bracanovic sa cela novoformirane Bezbednosno informativne agencije Vlade Srbije (BIA), a novo rukovodstvo prikljucuje se akciji "Svedok" i stavlja policiji na raspolaganje ljudske i tehnicke resurse Agencije. Ulemek u panici objavljuje svoje pismo srpskoj javnosti 28. januara 2003, konfuzan i tup dokument iz koga je jasno samo da njega ne poštuju dovoljno, uprkos njegovim "patriotskim zaslugama".

Pošto im je jasno da vreme istice veoma brzo, Ulemek i Spasojevic odlucuju se da ubiju premijera DJindjica, ali i još neke funkcionere vladajuce koalicije DOS i tako sprece dalji tok akcije "Svedok". Tokom februara izvidjaju i prate kretanje Zorana DJindjica po Kopaoniku; pokušavaju sa atentatom, ali ne dolaze u priliku. Zahvaljujuci špijunu infiltriranom u Operativni centar DJindjicevog obezbedjenja doznali su za planirani put u Banja Luku 21. februara 2003. i pokušali atentat. Dejan Milenkovic Bagzi (po Bugsy Siegelu, njujorškom gangsteru iz dvadesetih godina) pokušao je da kamionom zaustavi DJindjicevu kolonu na putu za aerodrom, ali je DJindjicev vozac izbegao zasedu. Milenkovic biva uhapšen, ali je ubrzo pušten iz pritvora pod nejasnim okolnostima. Vlada i policija vec imaju plan da 15. marta u istovremenoj iznenadnoj akciji pohapse Zemunski klan i pripadnike JSO za koje imaju dokaze da su se bavili organizovanim kriminalom.

Dvanaestog marta 2003. Zorana DJindjica ubio je iz snajperske puške potpukovnik i pomocnik komandanta Jedinice za specijalne operacije Zvezdan Jovanovic. Iste veceri proglašeno je vanredno stanje i pocela su hapšenja po vec planiranim listama. Milorad Ulemek nestaje u nepoznatom pravcu; vecina pripadnika Zemunskog klana i deo JSO bivaju pohapšeni, a 25. marta Jedinica je zvanicno raspuštena. Dušan Spasojevic i njegova desna ruka Mile Lukovic ginu 27. marta u sukobu s policijom.

Milorad Ulemek Legija predao se 9. maja 2004. policiji, tvrdeci da je svih 14. meseci proveo u svojoj kuci, gde se skrivao "po uputstvu dva visoka oficira policije" koje nije imenovao...

HA!!!!
sve mi je jasno sad.....

al što na Oljinoj temi...

Mislim da sam jednom objasnjavao da su teme nase, tj. da nisu licna svojina onoga koji ih je otvorio, vec vlasnistvo svih onih, koji u njima ucestvuju!

Ciroza


Ciroza je hronično zapaljenje jetre. Ona je jedno od najtežih oboljenja uopšte. Uz povremeno popuštanje i mogućnost mnogobrojnih komplikacija, ciroza traje nekoliko godina.

Za pojavu ciroze postoje mnogi uzroci, najčešće nekoliko njih zajedno i istovremeno, i delujući kroz duže vreme. Akutno zapaljenje jetre, utoliko pre ako je praćeno žuticom, veoma je čest uzrok cirozi. U 50% slučajeva ciroze, bolesnik je predhodno bolovao od žutice. Stalno i dugotrajno unošenje alkoholnih pića u organizam, naročito žestokih (rakija, konjak, rum, mastika), makar i u količinama koje na prvi pogled ne izgledaju velike, dovodi do sigurnog oštećenja jetrinih ćelija.

Tuberkuloza, sifilis, malarija, poremećaji u izmeni materija i unutrašnjem lučenju (šećerna bolest, gojaznost itd.), srčana i druga oboljenja sa dužim trajanjem mogu takođe biti uzrok pojavi ciroze.

Masna hrana a nedvoljno belančevina i vitamina B u hrani utiču u znatnoj meri na pojavu ciroze.

U zavisnosti od uzroka, ciroza jetre može imati različite oblike (atrofična, hipertrofična itd.).

Prvi znaci ciroze jetre pojavljuju se u vezi sa varenjem. Gubitak apetita, muka u stomaku, podrigivanje, poneki put i povraćanje, označavaju obično, početak oboljenja. Zajedno sa stomačno-crevnim, pojavljuju se i nervne tegobe. Cirotičari su nervozni, ili kako to narod kaže „žučni“ ljudi. Kada je cirotični proces već poodmakao, krv više ne može lako da prolazi kroz jetru, i zbog toga u stomačno–cervnom krvotoku nastaje zastoj sa pojavom otoka. Prvo na organima za varenje, a zatim na nogama i, najzad, u vidu slobodne tečnosti. U trbuhu se na taj način može ponekad da nakupi i do 30 litara tečnosti. Istovremeno sa tim, dolazi do proširenja vena na trbušnom zidu, do pojave hemoroida (šuljeva), do proširenja jednjaka itd. Proširene vene poneki put prsnu, usled čega dolazi do većih ili manjih krvarenja.

Više ili manje izražena žutica uvek prati cirozu. Slezina je uvećana. Cirotični bolesnik postepeno sve više slabi. Sa opštim slabljenjem, slabi i srce. Iscrpljen organizam, cirotičara lako napadaju zarazne bolesti, često tuberkuloza. Cirotično promenjena jetra predstavlja pogodan teren za pojavu raka. Bolesnik završava u besvesnom stanju, koje inače može trajati nekoliko dana. Od tri umrla cirotičara, dvojica su obično umrla u besvesnom stanju (koma), a jedan od povraćanja krvi (krvarenja).

Mere za sprečavanje ciroze sastoje se u odstranjivanju uzroka koji dovode do njene pojave. Pre svega, treba dosledno, strpljivo i sistematski sprovoditi lečenje svih bolesti koje utiču nepovoljno na jetrine ćelije i koje na taj način stvaraju pogodno tlo za pojavu ciroze (sve vrste akutnog zapaljenja jetre, naročito praćeno žuticom, sifilisom, tuberkulozom i drugim zaraznim bolestima.). Neophodno je u takvim slučajevima izbegavati masnu hranu i, naročito, alkoholna pića. Za ishranu treba uzimati dosta belančevina i vitamina B kao i druge vitamine.

Za lečenje obolelih od ciroze najvažnije je strogo mirovanje, u početku sa trajanjem od 6 do 12 nedelja, kod težih slučajeva i do 6 meseci, a kasnije prema potrebi.

Ishrana mora biti obilna (3500 do 4000 kalorija dnevno). Hrana mora biti bogata belančevinama (oko 150 grama dnevno). Sir i mleko su dobra hrana za cirotičare, jer sadrže dosta belančevina i drugih materija koje štite jetru od raznih štetnih uticaja. Bolesnik ne sme uzimati svinjsku niti drugu životinjsku mast, a može uzimati do 40 grama maslaca i zejtina dnevno. Dijeta mora biti neslana. Upotreba alkoholnih pića u ma kom vidu najstrožije je zabranjena.

Na cirotičnu jetru izvanredno povoljno deluje vitamin B dat kao lek ili u hrani.

Ali je lose besprizorno reklamiranje!

Celijakija - Šta je to?

Celijakiju – kao bolest prvi put je uočio Areteus iz Kapadokije pre gotovo 2000 godina, a detaljno opisao engleski lekar Samuel Gee 1888 godine. Tek 1950. godine holandski lekar William Dicke dokazao je da se u osnovi radi o nepodnošljivosti pšeničnog brašna.

Termin celijakija podrazumeva trajni poremećaj podnošenja glutena, tj. belančevina prisutnih u brašnu od pšenice, raži i ječma. Pitanje podnošenja belančevina ovsa, za sada, nije do kraja rasčišćeno. Otuda, jedini mogući lek koji ovim osobama omogućava puno zdravlje i normalan život je striktna i doživotna dijeta bez glutena. Ukoliko se ona ne poštuje dolazi do oštećenja sluznice tankog creva, kao i do brojnih poremećaja koji proizilaze iz poremećaja varenja i upijanja hrane.

Nekada se smatralo da je celijakija, dečija bolest koja se prerasta u pubertetu. Utvrđeno je da se ona ispoljava, ne samo kod dece, nego i kod odraslih. U većini slučajeva ona dugo može ostati prikrivena (nemanifestna) i da se ispolji tek u dobi odraslog ili u poznim godinama. Klinički prepoznatljive (manifestne) forme bolesti u prvim godinama života karakteriše hronični proliv, gubitak apetita, apatija, anemija, stagnacija i pad telesne težine i gubitak mišićne i koštane mase, a kasnije zaostajanje u rastu i sazrevanju, anemija i druge promene.

Gluten je prisutan u gotovo svim industrijskim proizvodima, pa i tamo gde ga ne očekujemo: u lekovima, pastama za zube, kozmetičkim proizvodima, začinima, pićima, kafi, čokoladi, bombonama itd…

Kod osoba koje imaju nedijagnostikovan poremećaj ili je on dijagnostikovan a ne poštuju dijetu bez glutena mogu , ranije ili kasnije, dobiti ozbiljne komplikacije kao što su:

Nizak rast
Malokrvnost
Oštećenje trajnih zuba
Promene u strukturi ličnosti
Sterilitet
Mišićna slabost
Osteoporoza
Limfom tankog creva i dr.
Naslednost bolesti nije u potpunosti razjašnjena, postoji definitivna genetska predispozicija i činjenice koje ukazuju na familijarnu tendenciju, ka celijačnoj bolesti (drugi članovi porodice mogu imati celijakiju)

Bolest se javlja podjednako kod oba pola.
Bolest se često manifestuje od druge godine života, odmah nakon uvođenja glutena u ishranu.
Kod nekih osoba se može javiti kasnije, tokom života u vrlo starom dobu.
Ponekad bolest prate nespecifični simptomi pa je veoma teško dijagnostikovati. Neke zemlje poput Italije sprovele su testiranje rizičnih grupa i došle do broja obolelih u razmeri 1:100-300. Pretpostavlja se da u Srbiji ima od 35 000 do 70 000 obolelih od celijakije.

Ok, zelim da savetujete ban adminici ili ti adminki, ('bem li g a pobrkah ovako nepismen juznoslovenske jezike)!

Ja se svakako povlacim!

Bilo mi je lepo..., pa za kraj:

http://www.youtube.com/watch?v=RgrzJGUs-OE&NR=1

Hah, mislio sam Djokicu i Odlazi cirkus, al mi je **** ova mala od srpskog madjara!

nisam u toku...
u svakom slučaju laku noć...ako misliš na to povlačenje...

CELIJAKIJA


Odgovori na najčešća pitanja


Celijakija je trajni, doživotni poremećaj podnošenja glutena, belančevine koja je prisutna u žitaricama: pšenici, raži, ječmu i ovsu. Jedini mogući lek koji osobama sa celijakijom može omogućiti zdravlje i ispunjen, normalan život je stroga bezglutenska dijeta: osobe koje boluju od celijakije treba da u potpunosti isključe ove četiri žitarice iz svoje ishrane, kao i sve proizvode ovih žitarica.

Bio špajz već dugi niz godina nudi raznovrsne proizvode za decu i odrasle koji pate od celijakije.

Bio špajz već dugi niz godina nudi raznovrsne proizvode za decu i odrasle koji pate od celijakije. Iz kategorije proizvoda ,Celijakija’ preporučujemo vam izbor žitarica, pirinča i mahunarki iz biološkog uzgoja i paletu visokokvalitetnih proizvoda firme Šer: testenina, keksi, biskviti, tostevi.

Ukoliko je Vama ili osobi Vama bliskoj upravo dijagnostikovana celijakija ova kratka lista najčešće postavljanih pitanja biće Vam od velike koristi.


Kako živeti sa celijakijom?

Ova dijagnoza može biti uznemirujuća. Mnogi ljudi zabrinuti su zbog ograničenja u ishrani. Ipak, zaista nema razloga da budete nesrećni ili očajni: iako postoje određena ograničenja, ukoliko se pravilno hranite možete imati normalan i zdrav život. Celijakija ne mora biti nešto što vam stoji na putu ka radosti i ispunjenom životu.


Šta je celijakija?

Celijakija je trajno, doživotno stanje nepodnošenja glutena u ishrani.


Šta je gluten?

Gluten je belančevina koja je prisutna u pšenici, ječmu, raži i ovsu. Kod pojedinaca, koji su za to već genetski predodređeni, unošenje čak i najmanje količine glutena u organizam pokreće odbrambeni mehanizam i dovodi do zapaljenja. Ukoliko se nastavi sa unošenjem namirnica koje sadrže gluten vremenom dolazi do ozbiljnog oštećenja i uništenja crevnih resica. Ovaj proces prati čitav niz simptoma, koji se razlikuju od osobe do osobe.


U Evropi, Severnoj i Južnoj Americi i Australiji prosečno jedna osoba od 100 ne može da vari gluten. Predpostavlja se da u Srbiji između 35000 i 70000 ljudi boluje od celijakije.


Gluten je prisutan u gotovo svim industrijskim proizvodima, pa i tamo gde ga ne očekujemo: u lekovima, pastama za zube, kozmetičkim proizvodima, začinima, pićima, kafi, čokoladi, bombonama itd.


Koja je uloga crevnih resica u varenju?

Crevne resice, kod zdravog pojedinca, prekrivaju crevne zidove i značajno povećavaju površinu kojom creva mogu upijati hranljive sastojke. Kod obolelih od celijakije crevne resice i sluzokoža creva ozbiljno su oštećeni. Zbog ovog smanjenja i oštećenja površine za apsorpciju hranljivih materija organizam nije sposoban da varanjem dolazi do dovoljne količine belančevina, masti, ugljenih hidrata, vitamina i minerala iz unesene hrane.

Šta se dešava ukoliko osoba koja pati od celijakije ipak unosi namirnice koje sadrže gluten?

Ukoliko se bezglutenska dijeta ne poštuje dolazi do oštećenja sluznice tankog creva, kao i do brojnih poremećaja koji proizilaze iz poremećaja varenja i upijanja hrane.

Da li sa celijakijom rađa ili se ona dobija?

Na izvestan način i jedno i drugo je tačno.

Genetski faktori

Činjenica je da postoji genetska predodređenost jer je čest slučaj da u jednoj porodici više članova pati od celijakije. Kod pojedinca koji ima genetsku predodređenost celijakija je ipak ne manifestuje sve dok ne dođe do izlaganja organizma glutenu. Osoba koja ima genetsku predodređenost za celijakiju neće nikada razviti niti jedan od simptoma ukoliko ne unese u organizam gluten.

Faktori sredine

Onog trenutka kada pojedinac koji je genteski predodređen za celijakiju unese iz spoljašnje sredne u svoj sistem za varenje čak i najmanju količinu glutena počinje da razvija simptome celijakije.


Kako se celijakija manifestuje?

Kada osoba genetski predodređena za celijakiju prvi put unese neku od mairnica koje u sebi sadrže gluten celijakije se počinje manifestovati. U pitanju je čitav niz simptoma, koji se razlikuju od osobe do osobe.

Najčešći simptomi su: dijareja, gubitak težine, slabljenje organizma, bol u stomaku, nadimanje stomaka, povraćanje i, kod dece, usporavanje rasta i razvoja.


Da li moguće izlečiti celijakiju?

Ne. Nekada se smatralo da je celijakija, dečija bolest koja se u pubertetu preraste. To nije tačno. Celijakija je trajno, doživotno stanje, ALI ispravna ishrana omogućuje zdrav i sasvim normalan život.


Kako se celijakija dijagnostikuje?

Kada se simptomi koji se mogu povezati sa celijakijom manifestuju početna dijagnoza može se napraviti i samo putem analiza krvi. Definitivna dijagnoza može se doneti ipak tek nakon biopsije: komadić tkiva uzetog iz creva podleže histološkoj analizi, koja, u slučaju da je osoba obolela od celijakije, otkriva da su crevne resice ozbiljno oštećene.

U našoj zemlji otkrivanje celijakije kod deteta ili odrasle osobe često je veoma dug proces. Potrebno je uložiti u obrazovanje kako stručnog kadra, tako i javnosti. Ukoliko je Vama ili Vama bliskoj osobi celijakija dijagnostikovana prebrinuli ste jednu od najvećih briga: sada je potrebno da prilagodite ishranu i krenete sigurno put oporavka.


Kakvu terapiju primeniti ukoliko patite od celijakije?

Strogo bezgluteinska ishrana je jedina delotvorna terapija.

Bezgluteinska ishrana je jedina trenutno poznata terapija za ljude koji pate od celijakije i ona obezbeđuje: postepeni nestanak svih kliničkih simptoma, uspostavljanje zdravog rada celokupnog sistema za varenje, uspostavljenje uravnoteženog stanja crevne sluzokože.

Važno je upamtiti da čak i najmanje količine glutena momentalno nanose štetu sistemu za varenje, a male količine glutena nalaze se u mnogim proizvodima na tržištu (a često uopšte nisu navedene u listi sastojaka). Gluten je prisutan u gotovo svim industrijskim proizvodima, pa i tamo gde ga ne očekujemo: u lekovima, pastama za zube, kozmetičkim proizvodima, začinima, pićima, kafi, čokoladi, bombonama itd.



Koje vrste hrane su dozvoljene? Kako naučiti da raspoznajete vrste namirnica koje vam neće naškoditi?

U Evropskoj uniji na snazi je zakon po kojem su proizvođači obavezni da na pakovanju označe čak i najmanje količine glutena ukoliko je on jedan od sastojaka odgovarajućeg proizvoda. U Srbiji takav zakon još uvek ne postoji, ali ipak ne morate razviti neku vrstu fobije od glutena da biste se hranili neškodljivim namirnicama. Tri

Sigurna hrana, hrana bez glutena[/b

Brojne su prirodne namirnice do kojih se lako dolazi a koje u sebi ne sadrže gluten. Njih možete konzumirati bez ograničenja i sa zadovoljstvom, znajući da jedete hranu koje se sigurna i blagotvorna po Vaše zdravlje. U ovo grupu spadaju: različite vrste pirinča, kukuruz, krompir, tapioka, kesten, mleko i mlečni proizvodi, meso, riba, jaja, biljna ulja, povrće, voće.

Uz to, postoji i obilje proizvoda koji su napravljeni sa posebnom pažnjom za ljude koji pate od celijakije a koj u sebi ne sadrže gluten: hlebovi, testenine, biskviti i keksi. Na ovim je proizvodima posebno označeno da su oni bez glutena.

[b]Rizična hrana

Neke namirnice dozvoljeno je konzumirati tek ukoliko ste se uverili da u sebi ne sadrže gluten. Međutim, one mogu biti kontaminirane glutenom slučajno, negde u procesu proizvodnje i tada vam takođe mogu naškoditi, čak i ako u listi sastojaka gluten nije naveden. To su: instant supe, kobasice, soja sosevi, začinske mešavine, bombone i poslastice, sladoledi, gustini, maltodekstrin, glukozni sirupi i slad...


Zabranjena hrana

Sva hrana koja u sebi sadrži žito, ječam, raž ili iz njih zvedene proizvode. I ovas spada u ovu grupu jer je često kontaminiran glutenom negde u procesu proizvodnje.


Kako izbalansirati ishranu?

Iako ste na bezgluteinskoj dijeti veoma je važno da se dobro, zdravo i raznovrsno hranite. Unosite što više raznovrsnih vrsta namirnica, unosite dovoljno tečnosti i nemojte hranu preterano soliti.



Koje mere predostrožnosti treba da preduzmete u kuhinji?

Birajte namirnice za koje pouzdano znate da su bez glutena.

Svo posuđe koje koristite, a koje je bilo ili moglo biti u kontaktu sa namirnicama koje u sebi sadrže gluten, dobro operite. Takođe dobro operite radne površine na kojima se takođe mogu nalaziti tragovi proizvoda koji u sebi sadrže gluten.

Nemojte koristiti ulja koja ste već jednom koristili za prženje namirnica koje u sebi sadrže gluten.

Nemojte koristiti baš nijedan sastojak, posuđe ili alat koji je možda kontaminiran glutenom.



Da li je bezgluteinska dijeta na bilo koji način štetna po zdravlje?

Bezgluteinska dijeta pogodna je i za decu i za trudnice i za dijabetičare. Jedino na šta je neophodno da obratite pažnju jeste da, s obzirom da ne smete unositi pšenicu, ječam, raž i ovas, morate nadomestiti unos biljnih vlakana. Potrudite se zato da jedete dovoljno voća i povrća svaki dan. Treba da obratite pažnju i na to da unesete dovoljno kalcijuma i vitamina, naročito kompleksa B vitamina.



Istorijat?

Celijakiju kao bolest prvi put je uočio Areteus iz Kapadokije pre gotovo 2000 godina, a detaljno opisao engleski lekar Semjuel Dži (Samuel Gee) 1888 godine. Tek 1950 godine holandski lekar Vilijam Dik (William Dicke) dokazao je da se u osnovi radi o nepodnošenju, nesvarljivosti brašna različitih žitarica.


Gluten je belančevina koja ima vrlo malu hranljivu vrednost. Glavna funkcija ovog proteina je vezivna: upravo gluten je taj koji brašnu daje kohezivne osobine i omogućava pečenje hleba

[color=orange]CRVENE BERETKE[/color]

О Јединици
Вероватно већини од ових десетина хиљада посетилаца нашег сајта није било јасно зашто је страница о Јединици толико стајала ненаписана. Зар је могуће да ми, који смо били њени припадници, не знамо ништа о њој, ни толико да напишемо једну страну...

Они иоле упућенији знају да није тако. Знају да се о јединици може и биће написано књига и књига... Неке испуњене мржњом, а неке дижући нас у небеса, али чињеница је да ће ретко ко остати према Јединици за Специјалне Операције равнодушан и без мишљења. Не може се о Јединици писати све оно што знамо, све оно што би ми, бивши припадници расформиране ЈСО хтели да напишемо, када знамо да Хашки трибунал, као и стране обавештајне службе, једва чекају да дођу до података о Јединици које само ми знамо.

Али... Како је све то почело...

Јединица за Специјалне Операције основана је 1996. године. Била је саставни део Ресора Државне Безбедности МУП-a Републике Србије. За седиште Јединице изабрана је Кула. У опцији је била и Липовица, али је на крају преовладало мишљење да је тадашњи центар Територијалне одбране у Кули много погоднији за јединицу таквог типа. Приступило се реновирању постојећег и изградњи нових објеката, центра који је у то време имао само основну инфраструктуру. Центар је добио име по Радославу Костићу – Колету, официру Службе Државне Безбедности који је, вршећи своју дужност, јуначки погинуо 1994. у Босни.

За команданта Јединице постављен је Милорад Улемек Легија, прекаљени ратник, бивши припадник француске Легије Странаца и официр Српске Добровољачке Гарде.

И то је све мање више познато... Постоје службени документи о томе... Држава је стајала иза свега... Али... Откуда идеја о формирању једне такве јединице која би била део РДБ-а... Откуда ти људи који су ушли у састав Јединице и на крају крајева, откуда Милорад Улемек на челу Јединице? Зар није постојао ни један способнији професионални полицајац који би тај посао обављао? Одговор на ово питање је врло једноставан: НИЈЕ!

Ову јединицу и ове људе, њене припаднике, није створила Србија, иако су скоро сви били Срби. Њих је створио рат на овим просторима. Њих су створили жеља да се одбрани и помогне Србски народ у Републици Српској Крајини и Републици Српској. Да се не понови геноцид који је учињен од стране усташа и балија претходних ратова.

Иако је ЈСО основана 1996. године, људи који су ушли у састав Јединице, њено тврдо језгро, срели су се први пут 4. маја 1991. године у обучном центру „Алфа“, Драгана Васиљковића – Капетана Драгана, у Голубићу код Книна. Тај центар је основан да би се Срби, одбранили и сачували голе животе, егзистенцијално угрожени од стране нове Хрватске државе, на чије чело је дошла Хрватска демократска заједница доневши са собом симболе усташтва: шаховницу, стројнице, редарствену постају, повике „за дом спремни“ и сличне. Исте оне које су одвеле у смрт стотине хиљада Срба у Другом Светском Рату!

Срби нису били спремни за рат. Нису били наоружани, нису били обучени, нису били опремљени... Једино што су знали је да неће ићи као овце на клање.

Вођен изричито патриотизмом, из Аустралије у Србију долази Драган Васиљковић - Капетан Драган, бивши припадник аустралијске војске. Професионални војник. Успоставља контакте са Србским властима и преноси им своју намеру да у Републици Српској Крајини обучава Србске војнике. На иницијативу тадашњег начелника РДБ-а Јовице Станишића, донета је одлука да се у РСК формира специјална јединица Србске полиције коју би обучио Капетан Драган. Зато се Јовица Станишић и сматра оцем Јединице. Задатак да то спроведе у дело добио је мало познати оперативац РДБ-а Франко Симатовић. Он заједно са Капетаном Драганом одлази у Книн и у сарадњи са тамошњим властима организује камп за обуку специјалне јединице полиције РСК који ће водити Капетан Драган.

Својом гвозденом дисциплином и обученошћу оставио је јак утисак на тамошње Србе и добровољце који су дошли да помогну одбрану Крајине. Одабрао је групу Србских војника, обучио их и устројио на један сасвим другачији начин. Сви су били ошишани, обријани, обучени и строго дисциплиновани тако да неки који су алкохол и браде, шубаре и кокарде, иконографију Булајићевих филмова, сматрали за каракеристику Србског војника, отерани су из Книна.

Тако су створене Книнџе. Прва Србска специјална јединица у овом рату. Капетан Драган је на тај начин постао и први инструктор на овим просторима, први инструктор припадника Јединице. Тако је почела легенда...

Карактеристично за овај рат је да је имао заиста пуно специјалних јединица. Довољно је било да нека јединица има иоле различиту униформу, другачију ознаку и нешто другачију обуку и већ би се звали специјалцима. У команди Србских снага се дошло до закључка да је то начин на који се може појачати самопоуздање Србских војника. А то што нису и заиста били специјалци па су ношени претераном самоувереношћу гинули у великом броју, то их већ није толико бринуло.

Већ у првим акцијама под руководством Капетана Драгана, Книнџе су показале да су заиста обучена специјална јединица, способна да изврши било који задатак. У борбама за Глину, Шкабрњу, Обровац, Бенковац... Показали су колико вреде. Легенда је расла... Као и страх усташа, а у страху су велике очи.

Због сукоба између тадашњег премијера и председника РСК, Милана Мартића и Милана Бабића око власти, из Србије, преко чијих канала је Капетан Драган и послат у Голубић, стиже налог да се искусни и прекаљени борци из кампа Капетана Драгана пребаце у камп на Пајзошу, код Илока, односно у камп Лежимир, на Фрушкој Гори, а да се камп у Книну расформира. Неки су прихватили позив и прешли, а неки су остали у Крајини одлучивши да не буду више део Јединице. Тада су бивше Книнџе сада већ прекаљени борци, добиле НАТО униформе, ознаке вука на рукаву и црвене беретке са Србском тробојком на њој. Капетан Драган се повлачи из Јединице, а команду преузима Франко Симатовић Френки, оперативац РДБ-а.

Ти људи који су били у кампу Капетана Драгана и прошли обуку код њега, постављени су за инструкторе у камповима Пајзош и Лежимир. Кроз те кампове је прошло небројено добровољаца који су се касније борили на свим ратиштима РСК и РС. Неки од њих су касније и сами били инструктори.

Бивше Книнџе добијају име Вукови, по амблему са рукава. Неки остају у обучним центрима, а остали се упућују на ратиште где обучавају и воде локалне специјалне јединице и јединице Територијалне одбране. Френки никада није водио јединице на терену, није учествовао у акцијама. Јединицу су водили ратни команданти.

Бивши припадници кампа за обуку Капетана Драгана - Книнџе, садашњи Вукови, су имали статус активних припадника и имали су службене легитимације полиције РСК. Поред активних припадника Вукови су имали и резервне припаднике. То су били сви они који су прошли обуку у неком од кампова Јединице.

У мају 1994. године државни органи Републике Србије формирају Јединицу за Антитерористичка Дејства РДБ МУП РС. На тај начин је држава добила изузетно обучену јединицу састављену од ратних ветерана, а поврх свега добила је контролу над тим истим ветеранима, јер на жалост, наша држава воли ратнике само када су преко, када ратују. Не и када су кући. Онда су потенцијални терористи и претња за систем и постојећи режим. Тужно, али истинито... ЈАТД је имао две организационе целине. Лаку мобилну артиљерију и пешадију.

У ту јединицу су ушли активни и резервни припадници Вукова који су прошли безбедносне провере. А њих је било заиста мало. Педесетак људи... Ознаке на црвеној беретки су биле мач са осцилима, а на униформи делимично измењени амблем вука. Униформа је била маскирна плава. И даље је била задржана НАТО униформа, али не и у јавној употреби. Користила се интерно, по камповима и слично.

Првих пута Јединица, овог пута као ЈАТД добија јавну промоцију када су у Републици Српској у јуну 1995. године ослобођени заробљени припадници мировних снага. Тада је посредник био тадашњи начелник РДБ-а Јовица Станишић, а у његовој пратњи су били припадници Јединице са својим црвеним береткама. ЈАТД је крајем те године и расформиран, а Јовица Станишић је у јесен 1998. године смењен са дужности начелника РДБ-а.

И то је био почетак краја РДБ-а...

По завршетку рата, државни органи Републике Србије су донели одлуку да се формира Јединица за Специјалне Операције (ЈСО). Јединица која би по својој специфичној мобилности, обучености и искуству могла да одговори сложеним задацима које је рат 90-их поставио на овим просторима. Нешто до тада непостојеће у Србији. То је и учињено. Основана је ЈСО.

За команданта Јединице постављен је Милорад Улемек. Човек који је напустивши Француску Легију странаца по избијању рата на просторима бивше Југославије, прикључио се као обичан припадник у Српској Добровољачкој Гарди где је догурао до чина пуковника. Истакао се, показао и доказао у многим борбама широм РСК и РС. Показавши изузетан таленат борца и организаторске способности официра привукао је пажњу РДБ-а, која му је поверила такав један осетљив и одговоран задатак као што је било формирање ЈСО.

У састав ЈСО су ушли део бивших припадника Книнџи, Вукова и ЈАТД и део из цивилства који никада није имао додира са Јединицом. Сви они су прошли ригорозне безбедносне провере, здравствене и психофизичке прегледе.

Упућени су на дрил који је трајао 45 дана. Тај дрил, као својеврсна селекција, постао је једна од основних карактеристика Јединице. Извођен је на једној од локација за обуку: Тара, Петрово Село, Гоч, Добре Воде... За тих 45 дана свако од тих људи је научен да познаје у детаље десетак врста оружја, минскоесплозивних средстава, тактике, топографије... Сваки дан дрила је био другачији. Гомила градива која се требала савладати је била додатно отежана напорним маршевима, физичким тренинзима, неспавањима и слично. Постојала су периодична тестирања знања припадника у виду писаних тестова који су попуњавани после дугог, напорног марша, или непроспаване ноћи. Обука је извођена бојевом муницијом тако да су инструктори који пуцају поред ногу, тела припадника, били редовна појава.

Врхунац обуке је била паклена недеља. За време трајања паклене недеље маршеви су били свакодневни, а спавање је сведено на минимум. Пар сати дневно. Последњег дана недеље, 45-ог дана обуке, раном зором, кретало се на Марш за беретку који је износио 51 километар са комплетном опремом, пушком и ранцем који је тежио око 40 кг. С обзиром да су сви који нису могли да поднесу психофизички притисак на дрилу, већ отпали током тих 44 дана, они који би отишли на марш, издржали би га без проблема! Ритуал који је био по стизању у камп са марша, је био нешто што се памти целог живота. На команду „Беретку скини!“ скидала се црна беретка која се носила током дрила, а на команду „Беретку стави!“ стављала би се црвена беретка. Поносно! Сузе би заискриле у очима многих...

Након дрила је тек следила обука. Дисциплина никада није попуштана. Сваки и најмањи прекршај се ригорозно кажњавао у виду везивања за стуб по дан, или два, или батинања и слично... Командант никада није новчано казнио припадника. Као бивши Легионар знао је у душу војника и да радимо за ту плату. Такође није кажњавао ни узимањем слободних дана, јер су припадници боравком у Кули ионако били скоро стално ван својих домова.

Захваљујући таквој обуци, духу који је владао у Јединици и l

CITRUSI

Citrus je zajedničko ime za rod biljaka (Citrus), iz porodice Rutaceae, koje potiču iz tropski i subtropskih delova jugoistočne Azije. U rodu postoje tri vrste i veći broj prirodnih i kultivisanih hibrida.

Limun

Limun (Citrus x limon) je drvo iz roda Citrus (porodica Rutaceae) i njegov plod. Rezultat je davnog ukrštanja po svoj prilici pomela i citrone, ali već vijekovima uspijeva kao samostalno drvo koje se razmnožava reznicama ili kalemljenjem.

Limun se širom svijeta uzgaja u nebrojenim varijacijama koje, navodno, više niti botaničari ne registruju. Razlike između novih varijacija su samo u spoljašnjem izgledu, dok njihova prehrambena svojstva i privredni značaj ostaju nepromijenjeni. Naime, limun se vrlo rijetko koristi kao svježe voće, tako da manje promjene ukusa nisu previše važne. Za industrijsku upotrebu je dobra bilo koja varijacija osim, možda, onih koje nisu dovoljno trajne, pa ih se mora vrlo brzo nakon branja iskoristiti. Takve su, na primjer, gotovo nepoznate varijacije crvenih i slatkih limuna čiji su plodovi doduše kiseli, ali su istovremeno i slatki, pa ih uzgajivači koriste kao svježe voće. Njihov plod, kad se ubere, mora se potrošiti u dva-tri dana, pa je zbog toga gotovo nepoznat.

Limune uglavnom dijelimo na žute i zelene, no to je samo komercijalna podjela, jer rastu na istom drvetu. Zeleni limun se razvija iz proljetnog cvijeta drveta veštački izazvanom sušom koja mora trajati četrdeset dana između juna i jula. Tako dobijen proljetni plod ima tanku, zelenu koru i vrlo sočno „meso". Takav plod podnosi duga putovanja i skladištenje pa je moguć izvoz po cijelom svijetu. Uobičajeni na tržištu žuti plodovi, rastu na istom drvetu, samo što sazrijevaju zimi. Ovaj način korišćenja drveta značajno skraćuje njegov životni vijek, ali kako je vrlo isplativ, vrlo često se koristi

Plod limuna sadrži od 40 do 50% soka. Boja soka je žuta do blijedo zelena, a ukus kiseo. Sadrži do 8% limunske kiseline, manje količine drugih organskih kiselina, oko 3% šećera i puno vitamina, prije svega C-vitamin. Prije upotrebe ga se pasterizuje ili koncentriše. Pasterizovani sok koji je i bez konzervansa trajan najmanje jednu godinu, koristi se kao dodatak jelima i pićima. Koncentrisani sok se obično koristi za dalju industrijsku preradu za gotova jela i pića.

Limunsko eterično ulje je žuta tekućina s izrazitim mirisom na limun, i potpuno je topivo u alkoholu. Sastoji se pretežno (oko 90%) od limunina. Industrijski ga deterpeniraju vakuumskom destilacijom ili uz pomoć otapala. Tako pročišćeno ulje koristi se prije svega u prehrambenoj industriji (likeri, kolači) i za izradu parfema. Industrija sredstava za čišćenje i deterdženata koristi ulje prije deterpenacije i čak ga razrjeđuje s jeftinijim proizvodima, kao npr. s parafinskim uljem.





[uredi] Medicina

CvjetoviJoš puno prije moderne faramakologije se limun koristio kao lijek. Kad se još nije znalo za vitamine i koliko su korisni za zdravlje, limun je korišten kao lijek. Prije svega, smatralo ga se učinkovitim sredstvom protiv krvarenja otvorenih rana i za čišćenje zagnojenih rana. Limun je nezamjenjiv kod liječenja skorbuta što su znali još antički pomorci koji su na svako daleko putovanje uzimali sa sobom velike zalihe limuna.

Na Siciliji, koja je imala velike probleme sa snadbevanjem pitkom vodom, oduvijek se u sve zalihe pitke vode stavljalo svježe polovine limuna. Ljudi su iz iskustva znali da limun dezinfikuje vodu, a moderna nauka je to potvrdila. Možda iz tog prastarog običaja proizlazi današnja navika da poslužujemo vodu s režnjem limuna.

Crni slez
- Malva sylvestris
Malvaceae
High mallow - Mauve

Crni slez je dvogodišnja ili višegodišnje zeljasta biljka, visoka 25-150 cm. Stabljika je uspravna ili se izdiže, razgranata, ovalna, pri osnovi odrvenela, dlakava. Listovi su na dugačkim drškama, dlakavi, vrlo različite veličine, kružni ili bubrežastog oblika, prstasto deljeni u 3-7 režnjeva, koji su po obodu grubo nazubljeni. Cvetovi su obično ružičasto-ljubičasti, a sušenjem pomodre. Ispod čašice nalaze se tri rašljasta, čekinjava, šiljasta, uzduž prugasta listića spoljašnje čašice. Čašica je na petoro razdeljena, rašljasta, obrasla većim račvastim i manjim zvezdastim dlakama. Pet krupnih listića, klinasti, obratno jajasti, na obodu urezani, na dnu suženi u kratak klin, gde su beličasto dlakavi i srasli s prašnicima.


Crni slez je najobičnija biljka, rasprostranjena od Sibira do Kapa, po naseljima, utrinama i poljanama. Po ulicama naših ravničarskih sela ne vidi se skoro nikakva druga trava do crni slez, slezovača ili guščija trava. U Belgiji, Nemačkoj i drugde gaji se jedna odlika velikog sleza. Malva silvestris var. glabra zbog lepih, krupnih, kao vino crvenih cvetova, koji sušenjem poplave. Cveće crnog sleza se bere kad je potpuno rascvetano, po suvom vremenu i brzo suši u sušnici. Osušen cvet crnog sleza mora se čuvati od svetlosti i vlage, inače će iz bledeti i poplesniviti. Cveta od juna do septembra. razmnožava se semenom i vegetativno.
Sastav: Cvet crnog sleza sadrži sluzi i antocijana m a l v i n a, zbog čega je infuz (čaj) sluzast i malo plavkasto-zelenkast. List sadrži sluzi i malo tanina.
Upotreba: Osnovno lekovito svojstvo crnog sleza je kao i belog da razmekšava, rastvara sluz i da pomaže njegovo izlučivanje. Čaj od cvetova crnog sleza leči kašalj, zapaljenje bronhija, pluća i ždrela. Uspešan je u lečenju glasnih žica i pogodan za ispiranje usta i ždrela. Čaj od listova se znatno manje upotrebljava. Topli čaj od listova crnog sleza koristi se kao klistir kod zapaljenja creva. Koristi se još za ispiranje usta, kod bolesti očiju, zubnih otoka i bolova u prsima. List i cvet crnog sleza ne srne se kuvati, već samo potopiti u vodu.
Narodna imena: Velika slezovača, veliki sljez, veliki šljez, gušćernjak, divlja škura, divlji papel, divlji slez, divlji slezenovc, klobicovje, planinski sliz, slijez, sljež, srčni klobuk, ćureća trava, ćurčija trava itd.