Kada se gorčina, nemoć i tuga, pa i radost, dovoljno nacede za očni ispišak, poteku suze! Suze inače služe da vlaže oko, a vremenom su postale simbol tuge jer se pojačano luče u trenucima ekstremnog psiho-fizičkog bola.
Ako pričamo o odraslima, muškarci definitivno plaču iskreno i retko! Kao i većina žena, naravno. Suze su intima, pa se ne plače pred svima... Ja ne podnosim časopis filozofiju gde se ženama forsira "isplači se"pred svakom svojom kafa poznanicom... umesto zamisli se... i to za svaku sitnicu jer je to zdravo, jer se prazniš pa ti je život wellness. (Wellness is generally used to mean a healthy balance of the mind-body and spirit that results in an overall feeling of well-being) Dakle plakanje je ženi predstavljeno u 21. veku kao antistres i antidepresiv, od kojih navodno nastaju sve bolesti i jadi... odnosno forsira se pozitivno razmišljanje, te se ljudi u negativnim situacijama ponašaju kao budale ignorišući stvarnost.
Tuga je da se tuguje, a suze su manifest, a ne ventil koji reguliše tugu u organizmu. Muškarcu je nametana jedna pozitivna stvar, a to je da tuguje kada za to ima mesta, a kada situacija ne dozvoljava on je koncentrisan na radnju te odlaže i potiskuje tugu. Žene su videle u toj "čvrstini" sigurnost... a tako je i bilo... jer zamislite neki daleko istoriski napad plemena na pleme gde muškarci napadnutog plemena plaču Nešto slično, postoji i danas. Žena je sklonija plakanju jer je život popustljivije posmatrao njene suze.
Iz ovoga se može zaključiti da ženske suze nemaju veću težinu, kao ni dečije, ali je neko ko ne razmišlja, a refleksno se postavlja zaštitnički umislio gradaciju koja se odnosi na krhkost organizma... inače žene se same zalažu protiv ove nejednakosti... jer ni same ne podnose žene koje cmizdre, a ni muškarce koji su njima hipnotisani.
Ljudi se takođe mogu svrstatii u one koji su željni zagrljaja, utehe, pa i sažaljenja i one koji to baš ne žele...
Suze se mogu izvati prisecanjem... ili bilo kakvim razmišljanjem o bolu kojega ima toliko na ovom svetu...
Neki roditelji su preslabi na dečiji plač pa stvore popišulju koja posle sama zna da odvrne slavinu kad 'oće nešto.
Čvrstina je potreba oba pola, pa i suze. Tako da su ženske suze ok! Ali suze, a ne sline.
U osnovi, postoje dve vrste straha. Strah koji izaziva neka spoljna opasnost i onaj čiji je izvor u nama samima. Prvi se čini po sebi razumljivim, mada ne mora to uvek biti. Ponekad spoljnom opasnošću prikrivamo unutrašnju pretnju. Na primer, osoba koja se boji groma u osnovi strahuje od svoje potrebe da zgromi samu sebe. Strah koji sami stvaramo je zagonetniji, mučniji, suroviji.
Spoljašnji strah ima jasan, određen povod i doživljava se neposredno. Iznutra proizveden strah kao da dolazi niotkuda. Često se javlja bez jasnog povoda. Doživljava se prigušeno, kao neka mučna, tinjajuća uznemirenost, koja ponekad narasta do panike a da se za to ne vidi pravi razlog.
Mnogi ljudi pokušavaju da, naporom volje, iskorene unutrašnje strahove koje smatraju ponižavajućom slabošću. Oni, jednostavno, sebi zabranjuju da se plaše jer je strah dokaz da nisu božanski nedodirljiva i nepovrediva bića, kakvim sebe vole da zamišljaju, već obična i ranjiva ljudska stvorenja.
Drugi, pak, pokušavaju da se oslobode unutrašnjih strahova kljukajući se sredstvima za smirenje.
Treći bi da se reše uznemirenosti kroz aktivnosti koje bi trebalo da ih otupe ili omame.
Ni jedan od ovih načina ne daje prave rezultate jer se svi bave posledicama, zaobilazeći uzrok.
Šta proizvodi strah čiji je izvor u nama samima?
Tu je na delu snažna unutrašnja pretnja čiji je najvažniji uzrok - prezir prema sebi.
Ljudi stvaraju složen sistem unutrašnjih zapovesti i zabrana, često međusobno protivrečnih i neoistvarivih. Sistem onoga što moraju i onoga što ni u kom slučaju ne smeju činiti, a koga su u najboljem slučaju tek delimično i na krajnje maglovit način svesni. Kada prekrše svoje unutrašnje zapovesti ili zabrane, obrušavaju se na sebe silovitim samoprezirom, praćenim potrebom da sebe kazne ili čak unište.
Unutrašnji strah je u osnovi strah od samoprezira i siline samouništvajuće pretnje koju samoprezir sobom nosi.
Povod unutrašnjih strahova najčešće ostaje zamagljen jer je zamagljen čitav sistem unutrašnjih zapovesti i zabrana pa je, bez dodatnog raščlanjivanja, nejasno koja je od zapovesti ili zabrana povređena i na koji način.
Što su zapovesti brojnije i neumoljvije, zabrane kruće i sveobuhvatnije, strahovi su snažniji i stalniji. Događa se da sistem zabrana i zapovesti postane do te mere zahtevan da je prosto nesprovodiv u stvarnom životu. Tada povremene strahove zamenjuje jedna stalno prisutna i, naizgled, zagonetna, ničim izazvana zebnja koja zatim svoje opravdanje pokušava da nađe u spoljašnjim okolnostima.
Šta činiti sa unutrašnjim strahovima?
Besmisleno ih je i uzaludno prigušivati ili pokušavati da se na silu iskorene.
Naprotiv, korisno ih je doživeti u svoj njihovoj snazi a zatim potražiti koja ih je to neispunjena zapovest ili prekršena zabrana izazvala.
Ma koliko mučni bili, unutrašnji strahovi su jedan od važnih putokaza u spoznaji vlastitog bića. Prateći ih, spuštamo se u sopstvene dubine. I tako ih se postepeno oslobađamo. Što smo bliže sebi, to se manje plašimo jer sebe manje preziremo.
Kada ste u tim godinama da vas pubertet prati na svakom koraku, do 12h mrzite sebe, a od 12h ceo svet. Akne vam zauzimaju veliku površinu lica, hormoni u vašem telu rade ubrzano, dobijate višak kilograma… Upravo tada, kada vam je dosta svega, duboko udahnete i poželite da što pre odrastete i zaboravite na sve muke koje su vas snašle u mladosti.
Svima je poznata priča o izgubljenim dečacima i nihovom vođi, Petru Panu, koji nikada nisu želeli da odrastu. Danas, takođe postoje takve osobe, tačnije osobe koje imaju strah od odrastanja.
Kao što pisac bajke kaže: "Od svih ostrva Nedođija je bila najlepša vec samim tim što su u njoj pustolovine bile najuzbudljivije i najbrojnije." Upravo te pustolovine čine mladost lepom, međutim preteran strah koji se javlja kod nekih može da šteti njihovom psihičkom razvoju.
Strah od odrastanja predstavlja veliki problem kod mladih. U prošlosti nije bio toliko poznat, a sada je sve češći. Za razliku od mladih koji jedva čekaju da postanu poslovni i porodični ljudi, spremni za sve prepreke, kod osoba sa ovim strahom sama pomisao na to da ih za nekoliko godina čeka samostalnost, napuštanje roditelja, svakodnevni odlazak na radno mesto, u njima stvara napad panike. Najsigurnije se osećaju dok imaju obezbeđen krov nad glavom, roditelje koji će im ispuniti sve želje, i kojima su oni centar sveta. Svi smo svesni da je život jedna velika borba, ali njima se ona čini prevelikom.
Devojka, jedna od mnogih koji pate od ovog poremećaja, želela je da ostane anonimna, ali ipak se otvorila i sa nama podelila svoja osećanja: "Imam sedamnaest godina i tek sada polako shvatam koliko je život lep. Škola… Ko jos voli školu? Mislim da školu vole oni koji su iz nje izasli davno i počeli se boriti sa problemima koje život donosi. Verujem da su se u đackim klupama osećali sigurnije nego što to sada jesu… Noćni izlasci… Ja živim za subotu da bih mogla da istrošim svu negativnu energiju, da bih videla drage osobe i možda upoznala neke nove koje bi mi mogle postati drage.
Ponekad zastanem u svoj toj masi i zamislim se… Život je predivan i ne želim da mi ni jedan dan prođe, a da ne nabrojim barem tri stvari koje su me zabavile tog dana.”
Istina je, mladost pruža više mogucnosti za zabavu. Lude noći provedene u diskotekama i parkovima dok ne svane jutro, večita sloboda... Ali, osobe kod kojih je jače izražen strah od odrastanja, mogu završiti na krivom putu. Tadašnja lepota života moze dovesti do sve cešćeg konzumiranja alkohola, mozda i nekih vrsta droge. Ponekad se kod devojaka javlja i želja za divljim noćima, pa se svaki vikend u njihovoj sobi može naći drugi dečko. Osim što dobijaju status lakedevojke, koji sa sobom nosi osude i neprijatnosti, velika je mogućnost da dobiju i neku polno prenosivu bolest.
Naša sagovornica sa početka priče dodaje: “Hoću da ta mladost večno traje, hoću da zauvek uživam u toj gužvi, večitom gurkanju, trčanju u prvi red kako bih videla neke pijane momke koji se tuku iz nekog razloga koji verovatno ni njima nije poznat. Ne želim da prođe taj osećaj koji mi govori da sam mlada… Kao što neki ljudi kažu: ”U starosti se ne živi, vec prezivljava”. Najlepši osećaj je kada igraš u diskoteci, prepuštaš se masi, procenat alkohola u tvojoj krvi nije velik, ali dovoljan da intezivira tvoje osećaje… Nije mi jasno zašto mladi ne mogu da dočekaju svoje punoletstvo? Znam mnoge koji su se skoro osamostalili... Često zaplaču i prisećaju se dana iz srednje škole..."
Ova devojka veoma pati zbog svojih godina, ima ih tek sedamnaest i ubeđena je da je stara i da će se njena mladost prekinuti onoga dana kada izađe iz srednje škole. Prošle godine, nekoliko sati pre ponoći, pre njenog šesnaestog rođendana, toliko je plakala da joj je mama morala dati sredstvo za smirenje. Teško im je da dočekaju svaku Novu godinu, jer su svesni da se neki lepi momenti nikada neće vratiti.
Zašto je to tako, koji su uzroci straha od odrastanja, upitali smo psihoškinju, Aleksandru Šafranj.
"Rasti znači odreći se određenih zadovoljstava i privilegija da bi se došlo do drugih, koje pripadaju svetu odraslih. Strah od odrastanja ima vise uzroka. Jedan od nih jeste ličnost roditelja, odnosno nedostatak autoriteta i loš pristup roditelja prema detetu, tačnije vaspitni stil. Ono što pozitivno utiče na formiranje pozitivnih osobina kod deteta, pa tako i detetove sigurnosti, kao ključne osobine za normalno prihvatanje odrastanja, jeste autoritet roditelja koji se ispoljava u odnosu roditelja prema životu, okolini i drugim ljudima. Strah od odrastanja kod svoje dece roditelji često izazivaju vlastitim strahovima, tako što preterano štite dete, sprečavaju ga da doživi izvesna lepa iskustva koja su bitna za normalan razvoj. Isto tako, ograničavajuci stav roditelja može da kod deteta da izazove stidljivost, bojažljivost, nisko samopouzdanje i nespretnost.”
Ono što je adolescentima najmanje potrebno jeste upravo stidljivost, nespretnost i manjak samopouzdanja, jer se oni u tim godinama bore za tron, za mesto i poštovanje u društvu.
Psihološkinja dodaje: “Ukoliko se na loš način primenjuje suočavanje sa stresom, naročito kada su stresna iskustva učestala, povećavaju se nesigurnost i bojažljivost. Tada postoji velika verovatnoća da se javi povlacenje u sebe, povecana opreznost u odnosu na sredinu i druge ljude, otpor prema promeni koja ih ocekuje, strah od nepoznatog... Budućnost se doživljava kao potencijalana opasnost, pretnja odnosno kod dece se tada javlja strah da nisu spremni i sposobni da se suoče sa teškocama koje život donosi."
Na pitanje da li taj strah vremenom može da dovede do depresije ili ipak postoji mogućnost da se taj strah vremenom izgubi Aleksandra je odgovorila:
"Postoji mogućnost da se kao posledica straha od odrastanja javi depresija, gde je posebno naglašen osećaj krivice, osećaj bespomoćnosti, kao negativno doživljavanje sebe, okoline i budućnosti. Potrebno je delovati preventivno na taj način što će se podržati i ojačati faktori ličnosti koji deluju zaštitno. To su pre svega pravilni načini suočavanja sa stresom, normalna i stvarna uverenja o sebi, životnim okolnostima i drugim ljudima, samopoštovanje pre svega, pozitivna slika o sebi, aktivnost, unutrašnja kontrola emocija, razvoj vlastitih talenata i socijalnih veština."
Devojka koja je ispričala deo svojih osećanja vezanih za strah od odrastanja, kaže da još uvek nije spremna da poseti psihologa iako se psihički priprema za to. Ipak, priznala je sama sebi da nesto nije u redu sa njom, jer kako kaže: ”Kada priznaš da imaš neki problem delimično si izlečen, ostaje samo da se suočiš sa njim.”
Nju čeka jedan težak period u životu i suočavanje sa njim takvim kakav je, a ostatak mladih čeka normalno odrastanje koje će ako su psihički zreli, provesti na ludo zabavan ali i zdrav način, sa merama opreznosti
Čest seks održava zdravlje srca i dobre forme, tera stres i loše raspoloženje, uklanja bolove i prolepšava
Seks je pravi eliksir mladosti i lepote a, što je najbolje, ne možete da preterate u doziranju. U istraživanju sprovedenom na škotskom Univerzitetu Rojal Edinburg, ispitanici su morali da procene starost drugih ljudi.
Oni koji su izgledali sedam ili čak 12 godina mlađe nego što zaista jesu imali su jednu zajedničku naviku - često su vodili ljubav, u proseku četiri puta nedeljno. Naravno, moguće je da su se tako dobro zabavljali baš zbog svog izgleda, ali naučnici ističu da seks zaista prolepšava. Na primer, kod žena podiže nivo hormona estrogena koji čini kosu sjajnom, a kožu mekom i nežnom.
Prepuštanje strastima takođe može da vam pomogne da lakše prebrodite sezonu gripa i prehlada. Istraživanje američkog Univerziteta Vilkes pokazalo je da vođenje ljubavi barem jednom nedeljno povišava nivo antitela imunoglobina A za 30 odsto, što značajno poboljšava odbranu organizma od svih virusa i bakterija. Za žene bi migrena mogla da bude razlog da se prepuste ljubavnim užicima, a ne da ih izbegavaju. Porast nivoa hormona endorfina i kortikosteroida tokom seksualnog uzbuđenja i orgazma deluje kao odlično sredstvo protiv bolova. Osim migrena i glavobolja, seks može da olakša i druge hronične bolove, poput onih koji prate artritis, a odličan je i za oslobađanje od napetosti i stresa.
Kada pomislimo da bi trebalo da uradimo nesto dobro za sebe, uglavnom pozurimo u teretanu ili na aerobik. Ali, verovali ili ne, isti efekat mozete postici i ako pozurite - u spavacu sobu. Naucna istrazivanja potvrdila su da dobar seks u stabilnoj, monogamnoj vezi pozitivno deluje na mentalno i fizicko zdravlje ljudi.
Dakle, zaboravite na dijete i iscrpljujuce treninge. Pola sata vodjenja ljubavi "istopice" 200 kalorija, a svakako je zabavnije od znojenja na traci za trcanje! Seks je dobar i za gipkost i tonus misica, a morate priznati i da je lepo utonuti u san pored svog "licnog instruktora".
Seks je i prirodan lek protiv bolova. Dakle, umesto da posegnete za tabletom protiv glavobolje, opustite se i uzivajte sa partnerom, a bol ce nestati "kao rukom odnesen". Ukoliko ste pod stresom - eto razloga vise da se prepustite uzivanju u krevetu. Seks podstice oslobadjanje hormona srece i doprinosi osecanju bliskosti. Posle gadnog dana na poslu nista vam nece tako brzo popraviti raspolozenje kao dobar orgazam.
U prolece hara kijavica. Ako vam je dosadilo da se kljukate vitaminom C, nemojte raditi prekovremeno. Pozurite kuci - seks, izmedju ostalog, podize i imunitet. Ako tome dodamo pozitivan uticaj na srce i cinjenicu da nema sladjeg sna od onog koji sledi posle vodjenja ljubavi, ne preostaje vam nista drugo nego da se prepustite uzivanju.
I, jos nesto: redovni seksualni odnosi ucinice da delujete mladje. Naucno je dokazano da kvalitetan seksualni zivot doprinosi blistavom tenu i sjajnoj kosi, a ako ste zadovoljni - i okice ce vam sijati kao da ponovo imate sesnaest godina.
