Vmilka, ja sam imala trudnocu sa devojcicom sa Down sy., sto sam saznala pomocu duble, triple testa i amniocenteze. Na UZ nije bilo nikakvih markera koji bi ukazivali na Down sy., ukljucujuci i NT.
Prekid trudnoce je bio u 20-oj nedelji trudnoce.
Procitala sam u nekom od tvojih prethodnih postova rec eutanazija. Da, moglo bi se reci da jeste. I ja nemam problema sa tim. I, daleko bilo, da se tako nesto ponovi, ponovo bih isto uradila.

OK dobro je da se na ovom mestu nadje i ovakvo misljenje.
Mozda nekoj mamici sa istim problemom olaksa da donese presudu..
Nismo svi jednaki jer da jesmo ne bi bilo svih ovih rasprava na forumima.

Pozdrav i srecno!

Milka

Imam drugaricu koja je sve vreme trudnoce pricala da su to gluposti itd, i dobila je Dauna. Uzas!
A te price da se beba traumira prilikom amniocenteze su zaista gluposti. Pa beba se traumira i tokom samog porodjaja!!!
Najvise me nerviraju ljudi kojima su "lekari glupi, bezobrazni itd".
I vidim neko na forumu prica o svojoj babi?? Tada su zene po selima radjale po 10, 15-oro dece, mnoga deca su umirala koja bi sada, u ovo vreme verovatno bila izlecena. Moja svekrva ima taj princip, zasto se "zracis" ultrazvukom, ne idi na preglede da te "ne cackaju jer to ne valja", ja sam otisla prvi put tek na porodjaj jer sam JA smatrala da je sve u redu......... Meni je to STRASAN primitivizam.
Ja sam isla 1 mesecno na ultrazvuk, uradila 2 puta screening, testirala se na toksoplazmozu, vadila krv, secer itd. Na amniocentezu nisam isla jer nije bilo potrebe ali da je trebalo svakako bih isla. Imala sam manje od 30 kad sam dobila dete. Moja sestra je isla i nista ne fali ni njoj ni detetu.
A detetu moje drugarice i njoj itekako fali.

Dobro, nisam za preterivanje i radjenje nepotrebnih testova, recimo UZ jednom mesecno je preterano ako je sve u redu u trudnoci.
A za osobe koje i neophodne testove tretiraju kao nepotrebne jednostavno nemam reci.
Takodje, postujem svacije pravo na sopstveno misljenje i stav o necemu, ali ne ukoliko se to svodi na 'dr nemaju pojma'.


@Strelica - da li bi mogla da napises kako se tvoja drugarica snalazi sa detetom koje ima Down sy.?
Ja sam se pre svoje definitivne odluke o prekidu odmakle trudnoce sa devojcicom sa Down sy. dobro raspitala o svemu, izmedju ostalog - razgovarala sam sa zenom koja radi u Centru za ometene u razvoju u Beogradu. Sve ono sto sam cula i videla je definitivno ucvrstilo moju odluku da tu trudnocu prekinem.
Za dusebriznike - potrazila sam i naucno zasnovane cinjenice o fetalnom bolu, zakljucak je bio da do 20. nedelje gestacije fetus ima nerve koji sprovode bolne nadrazaje centripetalno i ima i centre u mozgu koji mogu da registruju bol, ali ti nervi nisu povezani sa centrima, dakle fetus ne oseca bol prilikom instilacije 20% NaCl, na koji nacin se ubija fetus.

Samo bih dodala jos jednu stvar - mozda sam vec pomenula da je na UZ sve bilo u redu sa mojom bebom, i NT, i anatomija, i nosne kosti... Medjutim, kad sam se porodila, devojcica je imala jasnu morfologiju Down sy. i nerazvijene prste na sakama.
Zivot takvog deteta ne bi bio ni malo jednostavan i lak nigde u svetu, narocito ne u Srbiji gde je briga o ometenima u razvoju na jako losem nivou, prakticno se granici sa neorganizovanosti.

Izvinjavam se na duzini posta, ali, kao sto je neko vec rekao - dobro je da neko ko je trenutno u slicnoj dilemi vidi razlicite stavove.

Da se nadovezem na ovih prethodnih par mailova. Gledam tu moju komsinicu sa tim jadnim decakom sa Daunom. Nekada je bila vesela i razdragana zena, a sad vene. Prestala je da radi, da bi mogla o njemu da se brine. Niti lepo njoj, niti to jadno dete ima nesto narocito od zivota. Sigurna sam da moze da se vrati unazad da bi uradila sve preglede koji bi joj pomogli da otkrije kakvo dete nosi. Sada, kako kaze sama ima strah da zatrudni ponovo.
Moram da priznam da su mi lekari rekli da nesto nije u redu sa mojom bebicom ne bih imala ni trunku grize savesti. Mozda ce neki reci da nije nase da odredjujemo ko ce da zivi a ko ce da umre, ali mislim da svako od nas ipak treba da izabere moze li o nekom takvom da se brine ili ne. Mozda je surovo sto cu reci ali radije bih zivela bez dece nego da nekog a time i samu sebe unesrecim takvim zivotom. Verovatno se ni ovde mnogi nece sloziti, ali mislim da svako ima pravo na svoje misljenje.
Bila sam juce na tom velikom ultrazvuku na kome se bebi gledaju organi, kosti, da li raste kako treba. Hvala bogu sve je uredu. Mislim da taj ultrazvuk koji se radi na regularnim kontrolama (cini mi se jednom mesecno, nisam sigurna, posto ga moja lekarka radi kad god odem na kontrolu) ima smisla. Ona tako proverava da li beba raste i razvija se kako treba. Ne znam da li se to u Srbiji placa, ovde je besplatno. Posto osiguravajuca drustva stede i radi se samo ono sto je zaista neophodno pretpostavljam da taj pregled ima nekog smisla.

Odluku o prekidu trudnoce posle nalaza da fetus ima hromozomske i/ili kongenitalne anomalije svaka majka, po mom misljenju, ima pravo da sama donese.
Ja sam imala 26 godina kada sam prvu bebu rodila. Bilo je to pre osam godina, ali se dobro secam nekih vaznih razgovora sa lekarima koje sam izabrala da prate trudnocu. Tada su mi postavljali pitanja da li ti zelis triple test, screen na viruse, test na HIV, ultrazvuk u 14-stoj nedelji itd. Ja sam sve to zelela i uradila, svaki put dajuci do znanja doktorima da ako nesto (veliko) nije u redu sa fetusom ja sam spremna da prekinem trudnocu. Imam lepo misljenje o klinici koju sam izabrala. Pre toga smo obisli nekoliko klinika i ordinacija u okruzenju, razgovarali sa vise specijalista, sakupili brosure – raspitivali se o svemu i svacemu, pa na kraju izabrali onu koja nam najvise odgovara. Istina je da oni prate veliki broj trudnoca, ali sam uvek imala vremena da dobijem odgovore na sva moja pitanja, priliku da zakazujem preglede u vreme koje meni odgovara, doktori i osoblje uvek veoma ljubazni, cekanje na pregled nikad vise od deset minuta…
Kada sam ostala trudna sa drugom bebom, samo dve godine kasnije, ultrazvuk vise nije bio na listi testova za mene. To me je jako zbunilo, a kao odgovor sam u ruke dobila rad Effect of Prenatal Ultrasound Screening on Perinatal Outcome, New England Jurnal of Medicine, vol. 329:821-827, gde je zakljucak “Screening ultrasonography did not improve perinatal outcome as compared with the selective use of ultrasonography on the basis of clinician judgment.”, za sta su se oni (ili osiguranja razna) uhvatili ko pijan plota. Ne valja preterivati sa testovima sa jedne strane, ali takva besomucna stednja na malim stvarima kao sto je jedan pregled ultrazvukom ili neki drugi koristan test, meni stvarno ne ide u glavu. Ali, nisu oni jedini tako radili.
Ovde je veoma snazan antiabortion pokret, to se oseca na svakom koraku, pa tako da ne znam koliko efekta je imalo moje ponavljanje da ja ne zelim dete sa kongenitalnim problemima i hocu da se uradi sve sto je u moci medicine da se to izbegne. Nasa nesreca je bila sto triple screen nije pokazao nikakvu indikaciju, verovatno ne bi ni ultrazvuk u 14-toj nedelji. Ali, strucnost lekara Ob/Gyn se, opet po mom misljenju, moze meriti i time koliko su spremni da trudnicu upute specijalisti za rizicne trudnoce, kada nesto krene naopako. Mene je razocaralo sto strucnjaci – lekari Ob/Gyn nisu obracali paznju na pokretljivost fetusa – sto nije zanemarljiva stvar, ako majka oseca da je beba nekako letargicna. Ili indikacija intrauterine growth retardation? Zar to nisu dovoljne komplikacije? Nisam ja jedina koja je tako prosla tih godina. Ovde imam koleginice, poznanike, prijatelje koji su na svet doneli bebe sa deformitetima kakvi se na strucno uradjenom ultrazvuku veoma lako primete – kao sto je prolaps creva kroz dijafragmu i srce na desnoj strani na primer, a da nisu imali pojma da takvo dete nose. To moze da govori o nedovoljnoj obucenosti radiologa ili velikoj nepaznji lekara ili mozda o necem sasvim drugom?

Gajiti dete sa specijalnim potrebama je po mom misljenju velika muka. Postoji jedan tekst koji to opisuje kao svi mi zelimo da odemo na dug i lep put u Italiju – sto mnogi (vecina) i urade, ali se nekim roditeljima eto desi da avion greskom sleti u Holandiju pa oni tamo moraju da ostanu. U pocetku su jako razocarani, a onda nauce da zive u Holandiji i bla, bla, bla. Moje iskustvo je da to drugo mesto nije Holandija nego nesto vise kao Ruanda ili mozda pustinja Sahara – malo je onih koji bas zele da zive tamo.
Ovde su zakoni koji stite decu i osobe sa specijalnim potrebama veoma snazni. Postoje programi koji takvoj deci obezbedjuju veoma ranu intervenciju u smislu terapija, medicinske nege, predskolskog i skolskog obrazovanja. Drustvo je uopste veoma tolerantno prema nepokretnima, mentalno zaostalim osobama, osobama sa autizmom i da ne nabrajam. Mi se trudimo da zivimo sto normalnije; ooboje radimo puno radno vreme, odlazimo cesto u restorane, bioskope, putujemo kao porodica. Oba deteta su ukljucena u razne vanskolske aktivnosti. I nema restrikcije za nase bolesno dete – niko nam jos nije rekao da ono ne moze na bazen ili na igraliste sa drugom decom, nisu nas jos izbacili iz restorana, sa priredbe za decu ili avionaJ. Poneki cudan pogled prolaznika i poneko prevrtanje ocima – to je sve za sada. Samo sam u Beogradu dozivela – i to od mladjih osoba (bake i deke su vecinom zlatni), da budem zamoljena da napustim predstavu u pozoristu za decu u kojoj je moj mali toliko uzivao, ali posto on ne zna da vice ni Srpski ni Engleski nego vice na nekom svom jeziku – to je ostalima smetalo. Ili, da kada sednem sama sa njim u bastu restorana u Knezu – svi me cudno gledaju, a kelner ne prilazi. Mogu samo da zamislim kako je roditeljima koji decu sa specijalnim potrebama odgajaju u Srbiji. Ovde, sto se sistema tice, on funkcionise – ima tu i tamo zackoljica sa administracijom, birokratijom – teskocama da se pronadju dobri terapeuti, obdanista, dadilje i sl., ali se covek moze izboriti sa tim. Ono sto meni tesko pada je sama cinjenica da je dete tesko bolesno, da ta bolest ne moze da se leci i da je od samog rodjenja osudjeno da bude drugacije nego njegova okolina, pa mnogo pati i ono i mi sa njim. Posto ne moze da govori, a ima teskoca da komunicira sa okolinom na druge nacine, on se samopovredjuje, ne zeli da slusa i bude dobar. Svaka cast osoblju u skoli u koju moja deca idu. Skola nije specijalna, nego samo ima nekoliko odeljenja za decu za specijalnim potrebama i preko osamsto druge dece. Kako samo imaju strpljenja sa njim i slicnom decom. Ali opet, tuga jedna kad ih vidis. Ne ukalpaju se sa drugom decom, mada se u skoli insistira na integraciji i toleranciji. Pate mala deca, svako na svoj nacin, cesto placu. Sta ce dalje sa zivotom uveliko zavisi od inteligencije i sposobnosti svakog od njih. Neki nauce da po malo citaju i pisu, nauce kako da se ponasaju na ulici, u prodavnici, neki dobiju posao – nesto jednostavno i lako (placeno ispod minimuma). Drugi cesto svoj zivot provedu u domovima ili nekakvim kucama gde po nekoliko njih imaju nadzor odrasle osobe. Mnogi su briga roditelja dokle god su oni zivi, a posle o njima brinu braca i sestre ili neka ustanova.

Macence, budi srecna sto zivis u takvoj zemlji u kojoj si (USA?)
Srbija je dark side sto se toga tice.

Bez komentara...

Zasto glupost? Zato sto nisu naucno dokazane?
Sta sve nije dokazano, pa ipak postoji..

Narocito uz epiduralnu!

O svojoj baki - Bog da joj dusu prosti, bih mogla da ispricam puno lepih stvari, a neke postove koje sam procitala na ovom forumu prosto ne mogu da verujem da su napisane od strane ljudskog bica...

Sta je problematicno sa terminom ubijanje fetusa?
Vmilka, kad dodje do terminacije trudnoce, instilacijom ili kiretazom, verovali ili ne, mi ne zamolimo pismenim putem embrion ili fetus da izadje iz materice, nego ga ubijemo. Postoji li drugi nacin? Ne bih rekla.

Btw, ako je neko resio da ne rodi dete koje ima neku anomaliju, ne vidim poentu u zgrazavanju nad tom cinjenicom.

Takodje ne vidim poentu u unosenju nepotrebnog nemira iznosenjem nedokazanih stvari poput 'traumiranja bebe amniocentezom', 'traumiranja bebe tokom porodjaja uz epiduralnu' i sl. To sto je necija beba imala promenu frekvence srcanog rada tokom postupka amniocenteze nije dokaz da je to pravilo, moze se desiti slucajno preklapanje dva dogadjaja, koja ne moraju biti u korelaciji.

Da li ikada pomislite na nekoga ko je u velikoj dilemi i cita bas u ovom momentu ono sto mi pisemo? Nekako mi se cini da nenaucna perspektiva nekoga ko uziva u odrastanju svog zdravog potomstva nije merodavna za savetovanje nekoga ko u stomaku ima dete sa nekom anomalijom i ne zna sta dalje.
Da se razumemo jos jednu stvar, medju protivnicima abortusa iz nemedicinskih razloga - ja sam prva. Isto tako, medju onima koji su za terminaciju trudnoca iz medicinskih indikacija - opet prva.

Da li bi vi zeleli da imate jedno dete sa nekom anomalijom? Ako ne, zasto to zelite drugima? Neradjenjem neophodnih testova bas do toga moze da dodje. Zasto bi, kad ne mora?

Da li sam dodro shvatila KK je ginekolog?
Onda me ne cudi ovakva terminologija.
Gospodjo draga, osecanja nas laika nisu otupela kao vasa dok ste secirali NN leseve na vezbama iz anatomeije ili nekog drugog predmera.
Reci poput ovih u citiranim pasusima, meni licno zaustavljaju dah, izazivaju vrtoglavicu i mucninu, a instalaciju NaCl sam dozivela kao zalivanje sone kiseline meni za vrat. Uzasno!!!
Volela bih da ovo nikada nisam saznala..
Jednom davno u osnovnoj skoli sam, spremajuci se za takmicenje iz biologije uradila jedan eksperiment koji nikada necu zaboraviti.
Makazama sam jednoj maloj zelenoj zabici odsekla gornji deo glave (vilicu zajedno sa mozgom), a onda je za donju vilicu okacila na jedan stalak, pa na ledja stavila papiric umocen u kiselinu. Poenta je bila u tome da se dokaze da zaba iako nema mozak (dakle nije svesna-bola) refleksno reaguje na pecenje kiseline i pokusava da se spase. Tako obezglavljena sirota se batrgala da bi najzad uspela da skine papitric.
Nikada necu zaboraviti kako me grebala nozicama po saci dok sam joj odsecala glavu i taj zvuk lomljenja koscica glave..
Mozda ce vam ova prica pomoci da shvatite moj prethodni post u kome se nisam zgrazavala kako vi kazete

vec zaista ostala bez daha, sa bolnim grcem u utrobi..


Ali ja sam to tako dozivela i ne vidim u cemu je problem da to i kazem.
Kakav li ste nemir uneli vi sa ovom instalacijom NaCl niste ni svesni toga.


Dodala bih: To sto je necija beba preminula dan posle amniocenteze nije dokaz da je to pravilo, desava se u 1:200-300 - po vama zanemarljivo malo
Bas me zanima sta kazete majci koja izgubi dete nakon amniocenteze.


Bas zato i pisem sa zeljom da nekom otvorim oci i kazem da od "belih mantila" ne prihvataju uvek sve zdravo za gotovo.
Nisu bas toliki dusebriznici kako se predstavljaju , cast IZUZETCIMA !
Postoji i druga strana medalje, treba otvoriti cetvore oci i dobro razmisliti o pozadini svega.



Evo sta sam ja iz "nenaucne perspektive" rekla u svom prvom postu o potrebi za amniocentezom:

I dalje stojim iza ovoga, jednostavno moj instinkt mi kaze da je tako.
To sto naucno nije dokazano da amniocenteza moze da ostavi posledice na njihovu psihu ne znaci da zaista ne moze.
Uostalom mozda ce neko jednog dana i to dokazati, kao i masu stvari do sad u koje se nauka klela, pa su posle pale u vodu.
Nisam savetovala nekoga ko u stomaku ima dete sa anomalijom sta da uradi, nisam ni vas osudila sto ste uradili to sto jeste, vec sam se zblanula nad nacinom na koji ste nam to saopstili. Ubuduce vodite racuna o tome da vase postove citaju laici koji mogu imati nocne more zbog vase strucne terminologije.



Nadam se da ostali citaoci nisu stekli ovakav utisak o meni kao vi, tj. da sam zlonamerna i pakosna osoba.
Za razliku od vas u zivotu me vode pre svega osecanja, a tek onda razum.

Pozdrav i svako dobro!

osecanja nas laika nisu otupela kao vasa dok ste secirali NN leseve na vezbama iz anatomeije ili nekog drugog predmera.




Ucenje anatomije ima razne ciljeve, otupljivanje osecanja nije na listi.

instalaciju NaCl sam dozivela kao zalivanje sone kiseline meni za vrat. Uzasno!!!






Instilacija NaCl? Da li ste upoznati sa terminom embriotomija? To je alternativa... Ako vas sve to plasi, zasto se bavite tim temama?



dokaze da zaba iako nema mozak (dakle nije svesna-bola) refleksno reaguje na pecenje kiseline


'Refleksno' je ovde kljucna rec. Mislim da razumete, nema potrebe da objasnjavam.





Mozda ce vam ova prica pomoci da shvatite moj prethodni post u kome se nisam zgrazavala kako vi kazete

vec zaista ostala bez daha, sa bolnim grcem u utrobi..





Pa, ne mislite valjda da su zene koje su se odlucile na taj korak to uradile praveci party povodom toga...







Ali ja sam to tako dozivela i ne vidim u cemu je problem da to i kazem.
Kakav li ste nemir uneli vi sa ovom instalacijom NaCl niste ni svesni toga.




Vas subjektivni dozivljaj objektivne realnosti je bas to - subjektivan. Opis medicinske procedure (instilacija) je objektivan i ma koliko se vama ne dopadala terminologija - rezultira uginucem fetusa.





Dodala bih: To sto je necija beba preminula dan posle amniocenteze nije dokaz da je to pravilo, desava se u 1:200-300 - po vama zanemarljivo malo
Bas me zanima sta kazete majci koja izgubi dete nakon amniocenteze.






1:300 nije malo, nego malo U ODNOSU NA KORIST od amniocenteze.
I ovo ne bih dalje objasnjavala, mislim da razumete.
Sve trudnice koje se podvrgavaju postupku amniocenteze su unapred upoznate sa rizicicima. Potpisuje se saglasnost za izvodjenje procedure. Amniocenteza moze da se odbije, zar ne? Dakle, svako ko je radi radi je zato sto je shvatio benefit.







Bas zato i pisem sa zeljom da nekom otvorim oci i kazem da od "belih mantila" ne prihvataju uvek sve zdravo za gotovo.
Nisu bas toliki dusebriznici kako se predstavljaju , cast IZUZETCIMA !
Postoji i druga strana medalje, treba otvoriti cetvore oci i dobro razmisliti o pozadini svega.





Ukoliko se ovda misli na nepotrebne procedure koje se rade da bi se uzele pare, ili slicne 'domisljatosti' dr u Srbiji, slazem se.







To sto naucno nije dokazano da amniocenteza moze da ostavi posledice na njihovu psihu ne znaci da zaista ne moze.
Uostalom mozda ce neko jednog dana i to dokazati, kao i masu stvari do sad u koje se nauka klela, pa su posle pale u vodu.




Nauka iznosi cinjenice koje su potvrdjene. Da se nauka 'kune' u bilo sta, ja se ne bih bavila njom.



Nisam savetovala nekoga ko u stomaku ima dete sa anomalijom sta da uradi, nisam ni vas osudila sto ste uradili to sto jeste, vec sam se zblanula nad nacinom na koji ste nam to saopstili. Ubuduce vodite racuna o tome da vase postove citaju laici koji mogu imati nocne more zbog vase strucne terminologije.



Vec sam napomenula da onaj ko ne moze da podnese strucne termine ne mora da cita tekstove koji mu unose nemir. Sigurna sam da postoje mnogi lepi sajtovi na netu, ako vam se od rizika invazivnih dijagnostickih procedura i opisa terminacija graviditeta posle prvog trimestra okrece stomak - ko vas tera da to bez preke potrebe citate?






Nadam se da ostali citaoci nisu stekli ovakav utisak o meni kao vi, tj. da sam zlonamerna i pakosna osoba.
Za razliku od vas u zivotu me vode pre svega osecanja, a tek onda razum.





Moram da priznam da je meni veoma drago sto je kod mene razum na prvom mestu.
Deo mog posta koji ste citirali znaci: Pustite one koji idu na amniocentezu da to urade, ne radi to niko iz dosade, vec da utvrdi da li dete ima ili ne neku od hromozomskih anomalija koja se amniocentezom moze utvrditi.
Svako nagovaranje na neradjenje minimalne dijagnostike bih mogla da svrstam u domen nedobronamernih tendencija.








Pozdrav i svako dobro![/quote]


Hm, nekako mi je ovaj poslednji emoticon koji ste stavili malo kontradiktoran sa tekstom pre njega...

Nije mi uspelo citiranje u prethodnom postu, ali mislim da je jasna poenta - benefit invazivnih dijagnostickih procedura koji je veci od rizika je razlog zasto se te procedure rade.
Takodje, rade se u slucajevima sa jasnim indikacijama bas iz istog razloga - da postoji jasan benefit veci od rizika.

Uticaj prolaska igle za amniocentezu kroz plodove ovojke na psihu fetusa je domen naucne fantastike, a ne nauke.

Ova rasprava moze ocigledno da ide unedogled a nista korisno ne moze da se sazna. A zaista ne smatram korisnim da citam o ubijanju fetusa i sl. pogotovu sto treba da se porodim za koji mesec. Pa zato imajte bar malo obzira prema trudnicama koje veruju da je sa njihovim bebama sve u redu. Ko je imao neprijatna iskustva treba ga saslusati i saznati nesto o tome ali ko nije ne znaci da ce sigurno imati ako ne odradi tu amniocintezu.
Medjutim, ja nisam stekla utisak da je neko uopste protiv amniocinteze i da je ne treba raditi i kad treba medjutim, citajuci postove rekla bih da bi meni neko zamerio i da bih bila nedgovorna sto to nisam radila i pored toga sto je rezultat mog tripl testa dobar. Ja mislim da je ovde u tome problem. Oni koji su za amniocintezu su da se ona obavezno uvek radi bez obzira na druge rezultate jer, koliko sam uspela da procitam u nekom odgovoru da je bilo sve u redu u trudnoci ali je beba ipak rodjena sa anomalijom.
Mene niko ne tera da citam odgovore ali volim da znam o cemu se radi jer mozda saznam i nesto novo medjutim ovo sto sam dosad procitala uglavnom mi stvara nervozu ( a cini mi se totalno nepotrebno ) i to verujem ne samo meni ( koja sam sada u 26.nedelji ) mada, priznajem samo sam se ja javila. Ali, posto se do sada dosta raspravljalo na ovu temu i nista novo nije receno nadam se da ce neko da stavi tacku na sve ovo jer ipak po mom misljenju stvarno se ne treba toliko opterecivati : uradite sve potrebne testove koje vam strucnjaci predlazu i ako je sve u redu uzivajte u trudnoci!
O ovm smo dosta citali i od strucnih i nestrucnih. I nemojte da se optuzujete i prozivate.I nije mi jasno zbog cega sve mora da se zavrsi svadjom? Jer tako niko nikom nece pomoci... a valjda je to svrha svega ovoga. I ja zaista vec gubim volju da ucestvujem na forumima jer su ovde izgleda mnogi ( i strucni i nestrucni ) spremni pre na svadju nego na lepu rec i korisne informacije. Valjda ce oni koji su uporni u svojoj nameri da se ovde isprazne to jednom shvatiti.
Jos jednom svima iskreni prijateljski pozdrav!