Usled tegoba tipa izrazito neprijatnog osecaja u grudima (nije bol, ali ponekad kao stezanje (koje u stvari cesto krece od ledja, kicme, ili ispod leve dojke), nedovoljni priliv vazduha -ne gusenje, vise kao nesposobnost da dovoljno udahnem, a najvise kao neki narociti zamor, pri kome nekad ne mogu ni da govorim, ni ruke da pomerim, izvrsila sam sve moguce kardioloske i pulmoloske preglede, i sve je bilo o.k. Nakon toga otisla psihijatru. On je rekao da to njemu lici na tipicne panicne napade (jer se u momentu groznog osecaja u grudima javi strah od smrti (sto meni, opet, pak izgleda kao sasvim normalna reakcija svakoga ko se nadje u takvom izuzetno jakom osecanju neprijatnosti) Ipak, prvi put sam pristala da pijek xanax. Ne znam da li je auto sugestija, placebo, ali vec tri dana otkako ga uzimam (2x1 0,5) u celini mi je nekako bolje, stezanja u grudima su redja, nekako se manje zamaram, ali je jedna epizoda s "jezivoscu" sinoc ipak bila, trajala oko pola sata ali u vreme kad je ionako trebalo da uzmem xanax, pa je posle uzimanja (za nekih novih pola sata prestala). Ipak, ja licno prosto ne mogu da verujem da to moze imati neke veze s psihickom osnovom, jer islkreno, u te “psiho-osnove” izrazito neprijatnih fizickih stanja narocito ne verujem, iako mnogi (i lekari, a i obicni ljudi s iskustvima tvrde da je to itekako moguce). Pogotovu da psiho-uzrok moze izazivati kasalj, lomnost kao od gripa i slicno, i da je po nalazu eto, bilo i koksakija, koji je prosle god. izazivao slicne tegobe).
Ne mogu da poverujem u to, jer osecaj koji se javi je iskljucivo uvek NAJPRE FIZICKI, pa tek zatim dolazi strah, kao logicna posledica.
I sto generalno nemam stresova u zivotu, nego potpuno razumevanje u porodici, srecan brak, dobro dete, uopste s prijateljima i ljudima oko sebe, itd.
Taj se osecaj javlja nekad cak i u najvecem miru, ali i posle napora, ali nema u stvari nekih narocitih pravila, jer ni ti napori nisu nista osobito jaki, a u stvari se osecaj bas javi ne u toku samog napora, vec kasnije, cak prodje i pola sata i vise posle njega. Nekad imaju veze sa nekom uzmemirenoscu, (treme, i sl.) ali nekad se jave i usred neceg najprijatnijeg.
Moji kardiolozi (a sticajem oklonosti, zbog tih stanja sam odlazila i hitno, pa nailazila i na razlicite, ( a i neki koje sam posetila vise puta), svi odreda ponavljaju kako to, koliko god jeziv osecaj bio, nema nikakve veze sa srcem, po svim objektivnim nalazima (osim zadebljalog perikarda, priraslica, zadebljalih zalisaka, posledica proslogodisnjeg koksakija, ali neznatnog prolapsa MV, za koje pojave uglavnom kazu da su gotovo beznacajne, ali da u nekih osoba, narocito psihicki osetljivijih, mogu davati izvesne tegobe, ali da sve to skupa nije opasno po zivot. Pa cak ni ta sinusna tahikardija, koju su jedino objektivno konstatovali (oko 110, jednom i 130, a moj normalan puls je oko 80 i pritisak 95/55) koja se javi povremeno, (takodje nevezano da li u miru ili u kretanju da nije organskog porekla, i da uzmem Ľ propranolola ako ucesta. Ali neki cak kategoricki odbijaju da bilo sta od takvih lekova daju, daju, s obrazlozenjem, “srce je zdravo, pa sta ce mu lekovi”. Tako da nista od tog ne uzimam. Ali takvi preporucuju takodje ksanaks, pa sam zato i najzad pocela da ga uzimam.

Moj drugi problem u vezi s ovim je mozda odista vise psihicke prirode, a ne resava mi ga xanax, je sto ja u principu iako vrlo cenim sve te lekare, nekako nisam 100% sigurna ne da li su u pravu na osnoviu nalaza, to sigurno jesu, nego, zasto mi nijedan nije predlozio neko detaljnije ispitivanje srca, narocito u smislu angine pektoris, kad sam ja citala po literaturi, a i slusala od nekih primera iz svoje okoline, da su imali takve slicne, atipicne simptome, (jedna moja prijateljica se samo brzo zamarala) a uradili te dodatne pretrage i tek im tat utvrdili anginu, jer se obicnim pretragama nije moglo ustanoviti. Tako sam radila i test opterecenja na svoj zahtev, nejedan kardiolog nije hteo, s obrazlozenjem da ja “nemam nijedan karakteristicni simptom angine”. I jeste test opterecenja bio negativan, ali sam se ja posle njega tri dana oporavljala od iznemoglosti. Ali ja i dalje nisam uverena da ipak to nije neki oblik angine. Sve mislim, ma to je neki od onih redjih, gde se, po opisima, tegobe javljaju i u potpunom mirovanju. Jedino je ostalo da uradim EKG holter, iako su mi i tu rekli lekari da nema potrebe.
ja znam da sve ovo zvuci kao opsesija, ludilo, ali ne mogu da se te fiksacije oslobodim. Umirim se samo neposredno posle pregleda kod kardiologa. Psihijatar ovo nije smatrao nekim narocitim problemom, (kaze ne pokazuje znake psihoticne reakcije) nego za pocetak dao xanax, dugo razgovarao sa mnom, a posle ce se videti prema potrebi, kako bude teklo stanje.

Inace, laboratorijske pretrage su sve o. k. sem nesto snizenog “dobrog” holesterola. da li je to uzrok neuhranjenost (jedem malo, apetit imam, ali unosim sve, samo voce nesto malo manje, a potpomazem se i vitaminsko-mineralnim preparatima i C-vitaminom)

............

Mnogo hvala na odgovoru. I od njega mi je vec nesto bolje. A i u stvari, odista, kad sam fizicki aktivnija (setnja narocito). Jeste, u pocetku fizicke aktivnosti se zamaram, i jave se neke od navedenih tegoba. Ali u celini, posle se toga dana osecam nekako bolje, zdravije u celini, naprosto, s vise kondicije. Jedini je problem sto mi je posao sedeci, za racunarom, pa nemam ni mnogo vremena za setnje, a i nekad me uhvati onaj strah da ce mi se zbog onih tegoba nesto bas dogoditi na ulici, daleko od kuce. Ipak, kad sve to prebrodim, i nateram se na setnju, kako kazem, odista mi je u celini bolje.
Jos jednom hvala.

Cao,
Sve sto si navela, od reci do reci, i meni se desava, ha, traje vec godinu dana! Svo vreme sam utrosila jureci po lekarima, a kada nisam na pregledima, onda kuci, opterecena svim tim, bez snage za bilo sta vise, predajem se tom osecaju...U pocetku su tu bile i zestoke vrtoglavice, mucnine, povracanje, da izvines i prolivi, pa posle stezanje u grudima, grlu, ne mogu da udahnem, udavicu se, a posledica toga je da se ne usudjujem nigde sama da se uputim, gnjavim 15-godisnjeg sina da bude stalno uz mene ili da samnom napravi krug oko zgrade... Strasno... Da, nisam pomenula da mi se u jednom momentu i ciklus poremetio... Cak mi je ginekolog rekla da sam u klimaksu iako su mi hormonalne analize OK. Fizijatar mi je rekao da sve to hoce i od okostavanja vratnog dela i kicme... Mogu ti reci da mi je tada bilo bolje kad sam isla u privatnu ordinaciju Kicma na sve zivo: magneti, laseri, ultrazvukovi, trakcije vratnog dela i kicme, struje, hiropraktike, ALI sve se vracaloooo. Od analiza, sto ti kazes sve sam odradila: skener glave, centar za ravnotezu, neurolog, dopler vratnog dela, snimila pluca, ekg, eho srca, fizijatar, ginekolog... ne mogu da se setim da li ima jos nesto, ali od svega, imam okostavanje jer, kao i ti, radim kao operater i sedim dugo za racunarom i na poslu, a i kuci radeci privatno, imam priraslice na srcu i kod neuropsihijatra mi je dijagnosa F40 ??? Nesto kao depresija, panika, strah... Doduse, imam puno problema, razvedena sam sa detetom, zivim kod roditelja, mala plata, slabo u zadnje vreme imam odnose (da izvines, neki moji prijatelji su mi preporucivali tu "kuru", jer ce to da mi resi sve probleme), jednostavno sam nezainteresovana i slabo me sta interesuje i lako me je iznervirati... Da skratim, neuropsihijatar mi je prepisala Ksalol 0.25 mg 1/2+1/2+1 i Fluxilan 20 mg 1+0+0... Tako mi se ne ulazi u tu pricu, ali kad mi je frka popila bih sta god oni kazu, samo da se resim svega... Steta sto je leto, smetaju mi ove vrucinstine, pritisak mi je isti kao tvoj, puls ubrzan..., ali kad od septembra krene sve, planiram da upisem jogu... Neko ti preporucio da "dises stomakom" i u pravu je... Ima jos tih reklaksacionih vezbi, ravnoteza duha i tela, to nama treba, povremene dobre masaze, mirisljave, opustajuce kupke od eukaliptusa, borovine...drustvo, zezanje, od svega po malo... I MENE JE SVE OVO IZNENADILO... Nekada sam radila na 3 radna mesta svakodnevno i imala malo dete, bez muza skoro svo vreme, nikada normalnu platu i zezala sam se tada kao nikada, imalo me je svuda, ali mislim da pored svega dobrog sto sam radila, ja sam se puno nervirala, opterecivala, sta bi bilo kad bi bilo .... i ovo je za mene sok. Ne osecam se nenormalno i ne svidja mi se uopste sto na kraju zavrsih kod neuropsihijatra... Osecam da mi nije mesto kod njih... Ne znam sta da ti kazem! Kazu - sve potice iz glave... verujem u to i kad se misli na pozitivne, ali i na negativne stvari... Treba raditi na autogenom treningu.... JA SAM SUPER, JA SAM OK, OVO CE PROCI I NECU UMRETI, BICE SVE OK... NE BEZI OD STVARI KOJIH SE PLASIS, NEGO NAPROTIV, SUOCI SE SA TIM I RADI SVE STO MISLIS DA MOZDA NE BI USPELA SAMA, URADI IPAK. I sama kazes da ti je na kraju krajeva ipak bolje kada prosetas, kada ucinis nesto za sebe... Samo tako nastavi i vremenom bice nam obema i svima sa ovakvim problemom MNOGO BOLJE, odnosno DA CEMO USPETI DA SA POZITIVNIM STAVOM RESIMO OVAJ PROBLEM!
VELIKI POZDRAV IZ ZEMUNA.

Pa naravno da je moguce prilikom napada panike imate fizicke simptome. Nije bez razloga da se toliko ljudi s anaksioznoscu javlja doktorima pa idu na razne pretrage srca, glave i 'ko zna cega jos jer im se cini prosto nemoguce da to nije neki fizicki problem kad deluje toliko FIZICKI! I ja sam jedna od tih. Samo ovde gde ja zivim nije tako jednostavno otici kod nekog privatnog doktora i pregledati sta nam vec padne na pamet. Nema ovde privatnih doktora i na specijalistu se ceka po par meseci. Tako da mi ostaje samo da se plasim i sumnjam da sto raznih stvari. Doduse, isla sam na EKG zbog ubrzanog i neravnomernog lupanja srca i jakog bola u grudima. Isposatvilo se da je fizicki sve u redu. Takodje, skoro svaki dan ja imam vrtoglavice, pa zujanje u usima, to je tako zastrasujuce a meni se evo skoro svaki dan ponavlja. Pa drhtanje i slabost do te mere da sam otisla da kontrolisem secer jer sam pomislila da imam dijabetes. I tu se ispostavilo da je secer sasvim u redu.
Potpuno te razumem, tesko je prihvatiti cinjenicu da svi ti simptomi jednostavno dolaze iz nase glave a mi nismo u stanju da kontrolisemo. Inace, kad kazes da imas normalna zivot bez mnogo stresa ne mora da znaci da si imuna na napade panike. Oni se mogu javiti i zbog stresnih situacija koje si imala u proslosti. Takodje, moze biti u pitanju neki podsvesni konflikt, nesto cega ni sama nisi svesna. Tu moze pomoci terapija jer je psihijatar svojim pitanjima moze navesti na odredjena razmisljanja ili odgovore za koje nisi ni znala da postoje. U svakom slucaju, nemoj se previse oslanjati na te tablete koje uzimas, od njih postajes zavisna. Uzmi samo kad osetis da ti je stvarno jako lose.

Pozdrav svima koji se javljaju na ovu temu iako mi je zao sto cujem da nas ima vise koji osecamo ove stvari. Mislila sam da se to samo meni desava. Mogu misliti Draga kako je to ziveti u manjem mestu sa takvim problemom. Sto se tice lekova, neurophishijatar koja mi je prepisala Ksalol odlicno zna da se na te lekove moze covek navuci, pa mi je tu terapiju odredila samo na neko kratko vreme, a fluxsilan, kao antidepresiv, da bi me izvukla iz "frke" da bih mogla onda poraditi na sebi...., a sto se tice vrtoglavice...nevidjen sam imala problem prosle godine otkad traju ove epizode... Niko nije mogao da mi pomogne, niti mi je ikakve lekove preporucivao od lekara, sve dok nisam otisla na infektivnu kliniku, izmedju ostalog, i prepisala mi BETASERC, koji se moze naci samo u privatnim apotekama, a koji mi je dosta pomogao... On otklanja samo simptome, ali uzork odakle sve to potice nisam ispitivala...Znam samo da od tada nisam imala vrtoglavice, a trajalo je non stop vise od mesec dana...uz mucnine..., a tek kad sklopim oci, jos gore je...nisam mogla do WC-a, da izvinete, sama da odem...
Pozdrav svima,
Srecno!

.............

Sta da ti kazem, Danka, ne znam..., ja cimam sina da me seta malo oko zgrade, nekad uspem da odem i malo dalje, ali njemu se smucilo i da me gleda ovakvu, mada to ne priznaje, ali ja to osecam... Ima 15 god. i normalno je da zeli sa svojim drustvom da izlazi... Koliko ce tvoj partner, da izvines, to dugo moci da izdrzi? Drugo, mozda se toliko naviknes na njegovu pomoc, da kada mozda i budes sposobna da sama funkcionises, ostace mozda velika navika i potreba za starim nacinom zivota..., sto opet mozda nije OK... Bez obzira na sve, super je sto imas pomoc, ipak ti zavidim malo na tome...
Sto se tice Betaserc-a, bacila sam kutiju jer je sve pisalo nesto na grckom... kupila sam je u privatnoj apoteci po preporuci lekara iz infektivne klinike (jedna od mnogih bolnica kojima sam obijala prag), ali moj lekar opste prakse nikad nije cuo za taj lek i rekla mi je da ga pijem ako su mi tako rekli... Kretenka bezobrazna... tako nezainteresovana, nehumana... Kako bih vam opisala, bilo je sve u fazonu da ona nikad nije cula za taj lek i da zato ne bi mogla da ista po tom pitanju posavetuje..., s druge strane, ne zeli da bude odgovorna ni za sta, kao - ako cu to popiti, bice to na moju odgovornost... Meni je posle prvih mesec dana bez ikakvih lekova i saveta, tada taj lek tako olaksao muke, jer svaki sekund dana, noci, bio je nesnosljiv, iscrpljujuci...
Mislim da lekari na ovom podrucju tako malo znaju... ako i znaju, u praksi se to slabo oseca... Da li treba da natrcis na pravog lekara ili da uvek imas neku vezu kod istih ne bi li ti pomogli, stvarno ne znam vise sta da mislim... stalno pominju nekakve kongrese lekara koji se odrzavaju tamo negde, prica se o svemu, ali mi pacenici i dalje smo na istim mukama, ili mozda i gorim...kad se navucemo na nekakve Ksalole, Xanaxe...Apoteke su prepune kojekakvih raznih, NOVIH preparata za sve i svasta, od kojih se jos vise bojim. Da li je stvarno to proslo i odobreno kod nas od strane odredjenih zdravstvenih institucija ili smo mi samo samorcici... Trziste je stvarno preplavljeno i tim inostranim lekovima, vitaminima...Ne znam... postala sam skepticna i najradije ne bih nista od svega...
Izvinite na ovakvoj ogorcenosti, preplavilo me je, jer u ovoj drzavi je sve moguce...svasta se radi..., a sta se moze uciniti da nam bude bolje, nego CUVAJTE SE I PAZITE.
POZDRAV SVIMA I ZIVITE KAO DA VAM JE SVAKI DAN POSLEDNJI!

.............

Drage moje (vidim da na poruku "senice" odgovaraju samo zene)
Ja se sa slicnim problemima borim preko 7 godina. U pocetku je bilo strasno - pogotovo prvi put - uhvatila me panika na sred jezera na Adi Ciganliji - jedva sam doplivala do obale - od onda nisam otplivala vise od 3-4 metra od mesta na kome mogu da dodirnem dno. Ne znam da li je u stvari prvi simptom bio nedostatak vazduha jednog davnog dana (mozda i pre desetak godina) koji me strefio na autobuskoj stanici kod Karađorđevog parka - morala sam na kiosku da potrazim malo vode da bi prodisala - a dobila sam od prodavca nacetu flasu piva (ima tu i smesnih situacija, koje su naravno smesne tek kad prodje panika). Pivo mi je pomoglo, ali tada nisam bila svesna sta mi se i zasto dogodilo. To se desilo par dana posto su mi u kasarni rekli da su mi brata (koji je bio na dosluzenju vojnog roka) odveli u Vukovar. A onda, posle par godina Ada, i zatim sve redom - agorafobija, klaustofobija... Medjutim, od pocetka sam bila svesna da je to na psihickoj osnovi, tim pre sto sam se zabavljala (nekad davno) sa dvojicom mladica koji su imali slicne probleme, a i ja sam kao 15-16-ogodisnjakinja htela da studiram psihologiju, pa sam imala nekog pojma o tim stvarima. Onda nisam znala zasto mi se konkretno to desava, ali posle ovoliko godina mi je mnogo toga jasnije. Prvo nesigurnost u porodici, otac alkoholicar (ne agresivan tip ali tip Dudeka), majka koja je odrasla u domu i moja totalni antitalenat za pronalazak odgovarajuceg muskarca. Kada sam posle 8 godina ostavila coveka koji nije hteo da se zeni i nasla isto tako neadekvatnog i puno starijeg, sa puno problema (izbeglica), pocela sam da se osecam neprijatno i nisam htela sebi da priznam da gresim u izboru. A onda, nedugo posle pocetka anksioznosti i ostalog, on mi je na ulici, predamnom, posle trcanja na autobus, pao i umro (nije bio toliko stariji - imao je oko 45-6 godina). Onda su mi se problemi jos pojacali - nisam mogla da ostanem sama u nasem iznajmljenom stanu na Karaburmi - u sred noci sam zvala taksi da me odveze kuci kod roditelja, gde sam i sada. Naradno jedan od velikih protisaka na moju psihu bile su i ove ratne godine - zbog sekiranja za brata koga su vukli okolo s vojskom i zato sto smo kao ne-srbi preziveli svasta usred Beograda - na radnom mestu, sportskim terenima, na pijaci (kad majci nisu hteli da prodaju robu jer je "splacina") i slicno, a u svim tim situacijama ja koja sam ranije vazila za "drvenog advokata" i borca, morala sam da cutim i gutam uvrede.
Elem, pomogla mi je u to vreme knjiga Emila Kuea "Kako gospodariti sobom" da bar uvece mogu da zaspim s manje lupanja srca, a vremenom sam naucila da se borim - mada nikad nisam izasla iz autobusa u kojima sam redovno dobilaja napade panike i zelju da pobegnem. Sada mi se redje desava da mi se iz cista mira kod kuce javi taj uzasan neprijatan osecaj da cu se ugusiti, a i kada se desi uspem sebe da urazumim za relativno kratko vreme. Najnezgodnije sto mi se to redovno desavalo kada trebe da krenem na put, pa sam se od osobe koja je cesto putovala pretvorila u usedelicu (u oba smisla).
Medjutim, sada sam resila da se malo zesce borim. Planiram da krenem kod psihijatra, radim blozu Palmoticeve pa cu verovatno tu otici. Sa koleginicom sam se upisala u planinarsko drustvo i krecem polako na izlete - prvo jednodnevne, a posle ko zna... Vec sam bila na jednom izletu i bilo je malo frka kada je kretao autobus ali ne duze od 10-ak minuta, i posle povremeno i samo ovlas. Sigurna sam da ce kada krenem cesce da putujem, to postati nesto uobicajeno, a onda nema ni napada panike. Volela bih da mogu da predjem biciklom mostove na Savi, ali valjda cu i to savladati. Bicikl vozim vec godinama (idem do posla i nazad oko 17 km) skoro svakog suncanog dana.
Mislim da bismo jedni drugima mogli vise da pomognemo, a i sami ovi razgovori puno znace. Ako je neko raspolozen da krene samnom u planinarske pohode neka mi se javi. S obzirom da su mi skoro svi prijatelji ozenjeni i udati volela bih da se upoznam sa nekima od vas koji to zele, mnogo bi mi znacilo da poznajem nekoga s kojim mogu da pricam o ovim temama. Inace, niko od mojih prijatelja i rodbine ne zna za ovaj problem.
Pozdrav, LidijaT

............

Danka, nasa forum-majka!
Puno pozdrava tebi, Ljilji i svim ostalim aktivnim ucesnicima i onima koji ovo samo citaju. I meni je lakse kada nekome pomazen, verovatno sam se zato zabavljana sa dva momka koji su imali slicne probleme, jos onda kada nisam slutila da cu se i ja naci u istom kosu (ili mozda jesam?). A sto se inteligencije tice sasvim se slazem sa tobom (a nije mi uteha) - narocito u slucaju OWIM-a, koji vec prelazi u pametnjakovica (lepsi je izraz na engleskom ali ne znam kako se pise), a koji me podseca na mene do pre 10-ak godina (a i sad se otimam). Ne znam da li je jos neko osim mene od malena imao veliku zelju da se razlikuje od ostalih (bojim se da sam to postigla). Ili je to vec bilo zato sto sam se razlikovala. Ili sam se samo precenjivala? U svakom slucaju, inteligenciju cini mnogo faktora, a kod jednog sam totalno zakazala - oduvek sam imala problema sa koncentracijom, secam se da sam jos iz skole cesto na odmoru trcala kuci po nesto sto sam zaboravila (zato sad imam u nogama). Poslednjih je godina to vec postalo hronicno, tako da za sebe kazem da imam samo radnu memoriju, a da mi je hard-disk odavno crkao. Zaboravljam neverovatne stvari - kada se tusiram obrijem se samo ispod jedne miske, a drugu zaboravim - pa da li je moguce da se to jos nekom desi? Zaboravim kljuceve od kancelarije u bravi i odem kuci... Ne znam da li je to uzrok ili posledica ostalih problema?
Eto, ja samo o sebi - ali smatram da je to simptom pocetnika - vi ste prvi sa kojima pricam o tome posle vise od sedam godina.

Ljiljo,
ako si procitala moju prethodnu poruku verovatno si pomislila da sam totalno otkacila kada ti pricam o putovanjima a tebe muci setnja oko zgrade, ali najvaznije je ne predati se - imati cilj. Uveriti sebe da nemoze nista stvarno da ti se desi i krenuti - a kada nesto postane rutina, mnogo je lakse.
Puno Lidija

.........

Danka poslacu ti poruku popodne, kad budem sama na poslu, a dotle, kazi mi molim te koliko godina imas - mozda se uvredis sto sam te nazvala majkom, jer ja imam 40!

Ljiljo javi se kako ti ide!

Pozdrav, Lidija

Cao zene,
Izvinjavam se sto me nije bilo ovih dana, ali bilo mi je OPET strasno lose. Vidim, pominjete me, drugarice moje. Sad cu da vam sve nadoknadim... Volela bih da je razlog mog odsustva bio bar neki fraer, ali morala sam da vas razocaram. Sto se toga tice, LidijaT, ti i ja smo bas baksuzne po tom pitanju, koliko iz tvog teksta mogu da primetim... Zelim i ja da pohvalim tvoju hrabrost, nadmoc nad tim problemima koje si imala i koje imas. Svaka cast na odluci da se, kako ti kazes, zesce boris. Ja pricam o ovim nasim problemima sa puno samouverenosti i optimizma, ali moram da vam priznam da se bas nesto ne osecam tako. Sve mi je jasno to sto vi pricate, ali ja se jos uvek osecam nemocno, nesigurno. Evo, prodje mi opet mesec dana od kako sam opet na bolovanju, a moja jedina "naprezanja" u smislu aktivnosti su bila odlasci na:
- eho srca (priraslice na srcu),
- eho grudi (dysplasio fibrolipomatosa mammae bill.)
- prethodno uzmem upute i zakazem preglede,
- danas na lekarskoj komisiji,
- sutra kod opste prakse lekara sa svom tom "papirologijom"...
Po onolikoj vrucinstini, cimajuci se satima, meni se, kao sto sam vam rekla, jako slosilo. Opet sam mislila da cu se ugusiti, da cu umreti i to u cekaonici bolnica, kakva ironija... Hvala bogu na ovoj kisi... Ksalol za smirenje moram da imam uvek u tasni, jer mislim da bi mi bez njega bilo mnogo losije, da ce me opet probadati u grudima, a to sve mi se vec ne svidja, to da sumanuto zavisim od nekakvih lekova...
... U pravu si, Danka! Muska deca odlaze, a imam bas musko dete. Znas, ja sam -71. godiste i bas mi je frka sto sam u celoj prici, da kazem, sama. Dobro, moji su tu, ali oni osudjuju tu moju panicnosti i depresiju pricom da kad su oni bili s koferom u ruci, bez korva nad glavom, ta su oni trebali da rade i kako su oni trebali da se osecaju...Kad tako sagledavam stvari, cini mi se da su u pravu, ali mozda je ovo moje stanje posledica modernijeg, savremenijeg nacina zivota, za razliku od njihovog. Mozda gresim, ali mislim da su sada ipak drugacija vremena. Danas se bas tesko dolazi do posla, pritisci su veliki, plate male, sigurnost nikakva, nemam nikakve zaostavstine, niti tetku u Americi koja ce da mi doturi neku kintu ili bilo kakvu drugu vrstu pomoci, nisu mi u izgledu nikakve pare da ih nekako dobijem, niti da ih zaradim Ja sam samo jedan daktilograf, a to danas ne znaci nista. I ovako imam dosta problema sa kicmom i vratom i plasim se, ne znam, koliko cu jos moci time da se bavim. Ovo bolovanje ce me finansijski unistititi. Produzili su mi jos mesec dana, a to znaci da cu primiti platu preko socijalnog, za nekih 4-5 meseci... Danka, mnogo danas znaci moci platiti lekarije, taxije itd., ali i kad bih bila sposobna da se mozda kao Lidijat uputim, ne bas na planinarenje , ali bar na nesto malo mirnije. Pusti snovi! Moje "epizode" ne traju bas 10-tak minuta, vec me obore da moram u krevetu odlezati ceo dan ili ko zna koliko vec, uz lekove za smirenje, rashladjianja po ceo dan (nemam klimu). Ucmalim se tako, dan za danom prolazi, ja sama u svojoj sobi uz TV ili muziku, po ceo dan se gubim, jer da imam neku normalnu prijateljicu, mozda bih se i usudila da malo "istrcimo" negde, ali ovako, jos uvek se svodi sve na slobodno vreme i volju moga klinca... Znam Danka da kukanje nicemu ne vodi, da to niko ne zeli i nece da slusa, ali mi je stvarno glupo da sa i ovako izmaltretiranom kevom, koja me voda po bolnicama, na kojoj je sada cela kuca (ima nas 5-oro u stanu), jos i mene voda okolo zgrade. Istovremeno sam sokirana saznanjem da nikog nema oko mene! Kao sto sam ranije pominjala, imalo me je svuda, veliki broj ljudi znam, sa svima sam se odlicno slagala, nije bilo veceri kad ja nisam "odzujala" negde, a sada su svi nestali. Poneko pita za moje zdravlje i to je sve. Vise se interesuje komsiluk za mene, nego moji prijatelji. Svima njima je neshvatljivo ovo moje stanje (i tu si u pravu Danka), toliki protok vremena, a ja imam istu pricu o sebi kako mi nije dobro... Oni bi samnom negde u kafanu, u zivot, na Adu, Lido, bazen i jednostavno im ne dopire do mozga to sve zbog cega sam ja uopste na bolovanju. Da sve to ja mogu, isla bih onda i na posao... Razocarenje i sok su veliki jer shvatam da me uopste ne shvataju ozbiljno, ne postuju, ne nude pomoc, bar da se cujemo, da se interesuju, da svrate u posetu..., od svega ostaje to da ja samo kukam, vise nisam podobna za bancenje (u kafani punoj dima mislim da bih se tek onda ugusila - pogotovo zimi, zar ne?!?) Ne dao Bog jos da trazim neku finansijsku pozajmicu (zbog silnih privatnih pregleda, analiza, koje kao sto znate su jako skupe, a moja plata iznosi oko 11 hiljada din.), aaaaa, to je dno, propast... U agoniji sam jos uvek, jer sam shvatila da stvarno nemam na koga da se oslonim. Roditelji su mi jedino preostali, a odkako mi se sve ovo desava, plasim se i koliko dugo cu moci da racunam na njihovu pomoc. Cale mi je -29., a keva -40. godiste. Ne zelim da prizivam djavola, ali ne znam sta bih jos i bez njih... Nije lako danas naci prijatelja... pravog prijatelja..., a nisam tip koji se zadovoljava bilo cim. Zato sam sve otkacila od sebe. Ok, cujem se nekada sa nekim, ali pretezno klinca traze na telefon, interfon. Na neki nacin, moje vreme je proslo. Sa nostalgijom se secam da su do skora i mene tako cimali... Dobro, ‚ajde, nije smak sveta, nisam umrla, ali bas se bezivotno i razocarano osecam. Strasno je sto sebe ne mogu vise da prepoznam, a jos strasnije sto se i moja okolina "uzrocno-posledicno" isto tako promenila. Strasno je sto sam svoj zivot podredila detetu i poslu, a nisam mislila na sopstvenu sigurnost, da obezbedim sebi utociste. Tada sam se osecala kao da cu jos 200 godina biti mlada i puna snage i da ima jos vremena za smirivanje uz nekog...mada, opet kazem, ima tu i baksuzluka... Dete odlazi, para je uvek nedovoljno bilo, a tu su sad i zdravstveni problemi i mnogi drugi problemi koje nisam na vreme resila... Sto sam starija, sve manje imam nade u bolje sutra, energije da se upustim u nepoznato (jer sam se zacaurila u svom bar "poznatom" bedaku), strpljenja za resavanje carki, problema (vec sasecam u korenu pricu). Zanimljivo je, pritom, dok vam sve ovo iznosim, ja stalno zudim za svim tim sto mi nedostaje, u svemu pokusavam da nadjem dobro, nesvesno u ocima nepoznatih ljudi, u prolazu, pokusavam da prepoznam nesto za cim ceznem citavog zivota. Gde je ON, Danka, stalno se pitam. Plasim se da li cu ga ikad pronaci. Hoce li moja dusa ikada naci mir i spokoj. Veliki sam emotivac, a vidite, emotivno sam veoma nezadovoljna. Eto, kako nastaje depresija. Volela bih kad bih mogla da razlucim srecu u dvoje od srece - uopsteno, generalno. Ja sam to uvek vezivala jedno s drugim, jer u protivnom, osecam kao da ne postojim...

Smorila sam vas, izvinite, ali ja cekam da se nesto u meni prelomi i da kao Ikar iz pepela se uzdignem i poletim... (Ranije mi se isto desavalo da samujem, ali bez psiholoskih i organskih ikakvih problema, pa mi je, doduse, mnogo ranije, umelo "to nesto da se prelomi i ja se vratim"..., pa eto, nadam se i cekam...)

Pozdrav svima!

P.S. Rekla sam da cu da nadoknadim moje neprisustvovanje na forumu