Ne znam sta je u pitanju!

[*Mica*]

Meni je to trajalo oko 4 meseca cini mi se. Par puta mi se desavalo da mi se ucini da prestanem da disem i ja se odsecem. Obicno tada uzmem da citam nesto, jer bi me jedino to smirilo. Svi su mi pricali da ce da prodje samo od sebe, ali i nije bas da sam verovala u to. Kad se tako osecate, imate osecaj da nikada nece da prodje. Nego, tako je stvarno i bilo. Naidju vaznije stvari u zivotu, jednostavno posle nekog vremena sve manje razmisljate o tome, dok posle nekog vremena primetite da je vec par meseci sve ok. Tako da je, posle svega i proslo samo od sebe

[leptiric021]

Meni je na zalost trajalo dve pune godine,borbe sa samom sobom i kosturima iz proslosti....javilo mi se posle jakog epi napada ali nikada nisam uzimala lekove za panicne jer sam vec bila na lekovima za epi i nisam zelela da se krkam lekovima za opustanje i slicno jer su moji i ovako jaki.
Bila sam uporna,puno puno suza,straha ali nisam se zatvarala u kucu,non stop sam isla na mesta gde mi se desio predhodni panicni kako bi prevazisla taj strah.u pocetku je bilo tesko cak sam galeriju prodala radi toga....a onda sam se zainatila da necu robovati sebi i biti zatvorena u kuci radi tamo nekih panicnih napada...isla sam na akupunkturu,refleksiologiju,dugeeee setnje u prirodi,citanje,manje tv-a i kompjutera,fizicka aktivnost,strikanje,ma bilo sta samo da odvratim sebi paznju i da ne mislim o tome.
Ja verujem da ne postoji lek za panicne napade,problem je u psihi i sami moramo naci resenje,a terapeut moze da nas uputi samo,lek samo da nas smiri ali ne i da resi dilemu.
sretno svima

[dragan1985]

dobro je znati da IMA leka...

[Kirka]

Meni su se panicni napadi javljali u vreme kada sam imala vrlo frustrirajucu situaciju u zivotu, koju sam dugo trpela jer nisam znala (htela) da je resim. Pravila sam se luda, trpala probleme "pod tepih", sve dok nisam pocela da dobijam napade panike kad ostanem sama, ili izadjem na ulicu. To je bilo zaista uzasno, secam se da su mi u dnevnoj bolnici dali da resavam neki test, gde je bilo pitanje "koliko metara mozete da predjete bez pratnje?". Secam se da sam odgovorila 5m. Toliko je bilo od ulaza moje zgrade do prodavnice. Dalje odatle nisam smela da mrdnem. Kao invalid!!! Svi oko mene su bili u stanju pripravnosti da uskacu kad muz nije mogao da bude sa mnom, u pola dana i noci. I to je trajalo sve dok nisam pocela da se suocavam sa problemom koji me je mucio, i kada sam ga resila, i napadi su poceli polako da nestaju. I vise sebi ne dozvoljavm "zabijanje glave u pesak" i dobro mi je.

Inace, imam drugaricu koja je tada (ima vise od 10 god.) odlazila sa mnom u dnevnu bolnicu. Njen zivot je i tada bio, a i jos uvek je, u totalnom haosu. Ona stalno trpi nezadovoljstvo i stres i nije se izlecila i dalje ima panicne napade, ne moze da ostane sama, ogranicen joj je radijus kretanja i sl. Pouku izvucite sami