Pre godinu dana mi se desilo da u klubu mi je pripalo teško, mlaksalost, kao da ću da se onesvestim, lupanje srca, mučnina od svih tih ljudi... Pošto sam baš bio loše, odvezao me drugar do hitne, tamo izmerili pritisak (140-75), šećer (5,1), EKG (oko 90 otkucaja u minuti, bez znakova ispadanja iz ritma). Gde mi je doktor rekao da je sve to ok i moguće da me je stigao umor, jer sam naporno radio 2 dana pre toga, a to veče posle posla, produžio u provod.
Međutim nakon toga, trebao sam ići da uradim osnovne analize. Tada kada su mi izvadili krv probili su me neki trnci kroz noge i šake, imao sam osećaj kao da ću da se onesvestim (a već sam 4x dao dobrovoljno krv), nisam se onesvestio ali me je taj osećaj proganjao dok nisam izašao vani. Kao da nisam ja (razmišljam šta mi je koji đavo).
U međuvremenu drugar se iskasapio tokom rada, lično sam ga previjao, kaplje krv na sve strane i ništa, nije mi se zgadilo. Opet nakon mesec dana sam morao do lekara neka upala me dohvatila, i ponovo vađenje krvi, i opet isto, nisam smeo da gledam, opet me prodrmala ona jeza...
A od tada mi se dešava da imam ponekad strah i od visine, recimo pogledam sa krova zgrade, kao da mi se manta malo i znoje se dlanovi (ali ponekad, ne uvek).
A volim visinu, penjao sam se po raznim liticama, planinama, leteo helikopterom, uživao u popularnom Bečkom Prater zabavnom parku na roller coaster-ima, uživam u tome...
I od jednom, kao da nisam ja, stvarno ne znam šta mi je?
Danas sam i zmiju video, prošao sam pored nje i obuzela me ta jeza i mantanje u glavi, ali na tome se završilo... A to me si desi i kada sam u nekim gužvama gde ima mnogo ljudi.
Ne znam da li da se obratim za pomoć, ili da iskuliram taj osećaj malo i da se pravim da se nije desilo ništa?
Имаш поштанских служби које ти долазе на адресу да покупе пошиљке.