Da li neko može da bude depresivan, a da to ne zna?

[Vrba]

OK, znam da verovatno postoji zilion tema o depresiji i ako vam predstavlja problem ova možete je prebaciti tamo... negde... ali imam potrebu da jutros napišem ovo ovde.....

Nemate odgovarajući podforum, možda je tako i bolje. Postoji li neki razlog za to? Nemam ni vremena ni volje da pretumbavam ovo mesto.

Ove godine (a ni prethodne nisu bile mnogo bolje) sve mi se srušilo, čitav se moj svet promenio, i sve je bilo loše. Neko je umro, nekoga sam izgubila, sa pola njih sam se posvađala, sa drugaricom koju znam ceo život, neko se razboleo, neko je možda ozbiljno bolestan..... nisam se baš proslavila na faksu, društvo se raspalo, finansijski nikad gore, mada sam zbog toga sama počela da se snalazim i to je kao pozitivno u svemu..... moje zdravstveno stanje je takođe pod znakom pitanja, još sam počela aktivno da pušim..... dečka niti imam niti imam želju da ga imam, a oni koji mene startuju su mi užasno dosadni i ne osećam ništa prema njima, imala sam i mnoštvo krajnje neprijatnih situacija sa ljudima do kojih mi je stalo..... tek nedavno shvatih da ostali imaju to neko viđenje mog života kao nešto - pu pu daleko bilo..... verujem da mogu ovakve stvari da napišem na ovom mestu bez bojazni od nekih zajedljivih komentara...
Uglavnom, jedna grozna godina, kad sumiram sve.

Ono što želim da kažem je da se osećam dobro.
Možda ne ovog trena, ali u poslednjih mesec-dva ne osećam ništa i dobro mi je

Međutim, sinoć me je na trenutak opržilo to staro, dobro poznato osećanje sa kojim sam provela, rekla bih, ceo život..... i tu negde shvatih da sam ga u hodu izgubila, terajući sebe da se aktiviram i preopterećujući se obavezama - - za promenu - - . Stvari koje se postepeno dešavaju obično ne možemo jasno ni da uočimo, zar ne?

Ono kako sam ranije živela sa sobom zvala sam depresijom, ali sam duboko u sebi verovala da to jeste život i da se svako oseća tako. To je naslov teme. Sada sedim u ovoj sobi i razmišljam kako to, dođavola, možda nije istina. Kako postoji vrsta... apatije..... koja je samo privremena i koja je namenjena da se pregura dan, koju sam imala uprkos svim sranyima koja sam prošla u kratkom roku.

Nemojte mi savetovati da potražim stručnu pomoć. Želim sama da se pozabavim ovim jer verujem da mogu.

Ali ovog trena se plašim da su poslednja dva meseca bila namenjena da shvatim da sam u depresiji pola svog života i da je vreme da se nekako izvučem iz nje. Samo me zanima to unutrašnje osećanje, kako se borite sa njim? Dobro je opisano u pesmi DM "Black celebration"
Jednostavno sam ostala bez teksta. I nemam više ništa nikome da kažem.

Da li ima neko nešto pametno da mi poruči, bilo stručno lice, bilo neko ko se pronalazi u svemu?

Hvala na pažnji.

Pozdrav

[Garfield]

Cao (tuzna?) Vrbo.

Eh, odmah si mi zatvorila usta rekavsi da ti ne kazem da trazis strucnu pomoc (a ja bas krenuh... ).
Sta d ati kazem onda, sa ljudskog a i strucnog stanovista?
Ajde prvo sa ljudskog: da, bila je grozna godina (znam osecanje). I da, bile su grozne godine iza tebe (i to mi je poznato). Nasi zivoti ukljesteni izmedju politickih zadevica, razmirica i trgovine - ljudskim dusama za sitne pare, ali dovoljne da za nas smrtnike ostanu tek mrvice. Zivis u uzasno vreme - ne zna se sta je tuznije, godine iza nas ili godine u kojima smo sad. Ni jedna mladost ne bi trebalo da zivi u ovakvom svinjarluku od drzave. Ali - tako je. I kad jednom krenu gubitci, covek uspe da skrpi poneku pukotionu u sebi po tipu 'prva pomoc', pa je gurne sa strane da ceka bolje dane dok u medjuvremenu trazi nacin da prezivi (plati racune, prezivi bahatost oko sebe, prezivi po neko mbombardovanjce, vanredno stanje i tako te sitnicice). No onda se desi neko veliko i vazno umiranje (necije), neko veliko i vazno ostavljanje, neciji veliki i vazan odlazak - koji naprave pukotinu koja je toliko duboka da ne moze da se zakrpi. I koja povuce sva ranije naprsla i skrpljena mesta da se otvore i rasiju kao lose rukom uhvacen sav. I patnja postane toliko nepodnosljiva da je najlakse - ne osecati nista. Ne osecas NISTA i dobro ti je. Ili bolje - OSECAS nista i dobro ti je; jer ne vidis, ne cujes, ne prepoznajes, nemas dodira sa svim onim sto se valja u tom velikom NISTA. Tako je lako, zar ne? Tako je dobro.

Zacudo, to sto se valja kao lava u tom velikom NISTA koje svest napravi da bi se covek sacuvao od velikog bola, ne stisava se i ne nestaje. Vremenom probija brane tog 'nista' i oseti se, makar i samo kao vatra koja oprzi na sat, dva, na dan. NA zalost nema pomoci i nema bega: ta lava se nikada ne gasi, i nikada se ne okameni, i uvek je ziva i trazi svoje....

I najzad, sa strucnog aspekta: da, moguce je da covek bude u depresiji i d ato i ne primecuje. To nije klinicka depresija koja ga odvodi u bolnicu, on jede, spava, ustaje, ide na posao (fakultet), radi, placa racune, gleda TV. Ali jednostavno - nije srecan. I nije prisutan ni u cemu sto radi sem iz teranja, i moranja i obaveze i funkcionisanja na automatskom pilotu.

Takva se depresija desava kada hronicni stres, koji dugo traje i cini coveka anksioznim (napetim, u psihickom, a bogami i fizickom grcu) iscrpi sve energetske potencijale i neurotransmitere na nivou mozga koji su zaduzeni za 'srecna osecanja'. To ti je kao kad bi zgrcila trbusne misice i drzala ih zgrcene dokle god mozes (probaj). Zamisli d ati neko kaze da ti zivot zavisi od toga da ne opustis trbusne misice! I ti drzis, i drzais, i drzis...ali jednog trenutka, bez tvoje volje, zbog iscrpljenja, tvoj ce se trbusni zid jednostavno opustiti: misici su ostali bez kapaciteta da iznesu kontarkciju. Onda ce se jednostavno - opustiti. I prepustiti. Makar i d ati zivot od toga zavisi! Isto je i sa psihickim aparatom: u jednom trenutku grc stresa ne moze vise d ase podnese, transmiteri se potrose, i jednostavno dodje do ravnodusnosti. Do prepustanja. Do onoga da ne osecamo nista. Zivimo - a ne zivimo. Eto, to je to stanje.

I sta onda? Sad doalzi onaj deo koji si mi zabranila da pominjem (potraziti pomoc). Pa necu da ga pominjem. I necu d ati kazem. Ali mozda si i sama uspela da shvatis iz ove price sta onda. I mozda ja i ne moram d ati kazem. Znaces vec i sama.

Pozdrav i srecno

[Kajalena]

Možda ne ovog trena, ali u poslednjih mesec-dva ne osećam ništa i dobro mi je

Ihihi... Nadam se da nemas preko 30... Jer, sto reko jedan moj drug - ko se posle tridesete probudi ujutru i nista ga ne boli, to znaci da je mrtav

Salim se ja malo... Problem ti je vrlo cest, nisi usamljena... Ima i ljudi koji su skloni takvim raspolozenjima, nezavisno od okolnosti (spadam u takve)... Strucna pomoc mi ne pada na pamet zasad - vadim se kako umem... Npr, malim trikovima, koji ce da oboje i razvesele dan. Kad mi se strasno gleda Evrovizija (posto me taj cirkus zesce uveseljava, svake godine), ja izadjem malo na youtube i blejim u nastupe. Pre neki dan dobih neodoljivu zelju da momentalno napravim bajaderu, kako i bi - i od takve sitnice mi bi super... Napravim jednodnevni izlet negde... I sve tako... Od sustinskih resenja sam odustala (nakon visegodisnjih pokusaja) - sad mislim da je fora koncentrisati se na kraci period i njega sredjivati...

E, jedino ovo za pusenje mi se ICH ne svidja - pa da li luda si?? Sve sto jedemo i disemo je TOLIKO otrovno, samo nam jos nikotincina fali, direktno u pluca?? Nemoj da zezas - tog otrova da se resis pod hitno... Da ne pominjem koliko su mi gadni ljudi koji desmr na duvan, POGOTOVU zene... Eto ti sustinskog zadatka, da se zanimas

[Merylin]

"S Tugom jednostavno treba umeti...
Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moraš praviti da je ne primećuješ pa će se kad tad okrenuti i otići, iako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola...
I pazi...
Pokloniš li joj samo mrvicu pažnje, neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu...
I onda si gotov...
Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih mušterija...
I nikad te vise neće zaobići..."

[Vrba]

Jao sjajni ste, stvarno. Nisam mislila da ću dobiti tako lepe odgovore, nisam mislila da ću ih dobiti uopšte.

Moram da primetim da su prva dva potpuno oprečna. I ja pronalazim deo u jednom i u drugom, posebno mogu reći da je

To nije klinicka depresija koja ga odvodi u bolnicu, on jede, spava, ustaje, ide na posao (fakultet), radi, placa racune, gleda TV. Ali jednostavno - nije srecan. I nije prisutan ni u cemu sto radi sem iz teranja, i moranja i obaveze i funkcionisanja na automatskom pilotu.

Dobar opis onoga što jeste i što je bilo mnogo godina iza. Kao što možda primećujete, sasvim lepo funkcionišem sa ljudima. Samo se gadim sama sebi. Sama sam sebi dosadna i ne dopada mi se šta sam postala ili u šta se pretvaram.

Stručnu pomoć ne znam gde bih potražila, možda u studentskoj, tamo su fini, ako uopšte postoji neko..... nisam sposobna da otvaram dušu nekome ko će me preterano kritikovati, nadam se da razumete. Ali radi se o tome da mi se ništa od ovoga ne čini dovoljno bitnim da bih "uznemiravala ljude", verujem da shvatate šta želim da kažem. Kajalena verovatno čuva iste razloge. To je moj način života, to je ono što jesam ja, ne znam i ne mogu tvrditi da se to može promeniti.

Zabrinjava me ideja da je moja "blažena apatija" samo privremeno stanje pred pucanje. Sestra mi je pričala o nekoj "krizi kasnog sazrevanja" koja nastupa negde oko 24. godine, za devojke. Ne znam ima li kakve istine u tome. Nakon svih ovih godina zaista mi ne treba dodatni teret.

Bila sam dosta u društvu neveselih ljudi, neki su bili i skloni samoubilačkim ispadima, neki su jednostavno ispoljavali svoje neraspoloženje na najbolji način koji su našli. A možda su stvarno neki ljudi jednostavno takvi.

Čini mi se pomalo surovo prema ljudskom rodu da se lečimo ignorisanjem, ali ne mogu reći da to nije i meni palo na pamet, da mi se ne čini kao jedino rešenje. Nekada sam bila duhovita i jaka, puna problema ali i neke energije, patetično je što se branim "osećajem", ali ja stvarno ne vidim smisao ni u čemu više.

Ali, kao što rekoh, dobro mi je. Zadnjih par meseci. To nije sjajno i nisam srećna, ali sam bar sposobna da nešto započnem. Da pravim kolač završim elaborate, uzmem knjigu, radujem se izlasku, to je više nego što bih mogla očekivati pre godinu dana... nadam se, zaista se nadam da nisam ovakva po sebi. Ali podsvesno znam da jesam.

Da nisam nekad bila dete i da se ne sećam kako je divno bilo ustajati ujutru i radovati se proleću, ne bih ni znala koliko je loše ovo..... sada... ne bih znala da ima bolje i ne bi smetalo.
Ustvari, mogu reći da je moja agonija (uzročno ili posledično) rasla paralelno sa mržnjom prema novom danu. Te sam ustajala sve kasnije i kasnije, samo kada bi me nešto konkretno isteralo iz kreveta. Jedno vreme me je čak mrzelo i da ustanem kad sam morala, pa sam izbegavala školu i, kasnije, faks... OK, probudim se ja i više mi se ne spava uopšte... samo mi se nikako ne ustaje, jer nemam čemu. Pa onda i ne ustanem, nego se na silu uspavam.
Recimo da sve ovo ima triger negde davno zakopan u prošlosti... imala sam strah u to vreme da izađem na ulicu. Nisam se "lečila" nikada jer jesam izlazila, ali sam mrzela to i radije bih ostajala u sobi. Osećanje je postalo toliko intenzivno da sam se ipak u jednom momentu zapitala dokle će ovo da ide zašto prezirem da izađem iz autobusa, zašto mrzim kada neko prođe pored mene, dno bi bilo ako bi bacio pogled u mom pravcu :? zašto na statičnim javnim mestima gledam u jednu tačku, najbolje ako ima prozor... i sve vreme imam to užasno osećanje..... hm, stida? Prepoznala sam vremenom to kao "socijalnu fobiju" na Internetu. Ali prestalo je. Ta sestra, nije rođena, izvukla me je u to vreme, možda i nesvesno. Dakle, ne znam da li zna šta je uradila za mene. Studirala je neku vrstu psihologije. Zahvaljujući tom iskustvu umem da prepoznam sotne fobije i da se izborim sa njima na vreme, lako ih prepoznam i kod drugih ljudi, sve lakše vremenom... iako se te stvari vrlo snažno kriju, jer često i počivaju na sramu.

Svejedno...
..... kako bih volela da se bar jednom probudim kao da mi je ponovo 7 godina i kao da su svi oni tu, svi se volimo u toj mržnji, igramo se i uživamo u zvukovima dvorišta, oni nas mame napolje kako bih volela da jednom ustanem jer želim to.

Drago mi je da nisam sama, iako nikome ne bih poželela da na ovakav način izlazi na kraj sa sobom. Donekle je sreća što sam sve to prošla.
Citat Andrića:
"Čovjek može podnijeti nevjerovatno i nemoguće, napori duha mogu biti neočekivano veliki i daleko iznad snage. Čovjek može da udivljen stane nad veličinom svoga djela i odricanja; mnogo može duh, ali ne bez posljedica."

Izvinjavam se na dužini.

Pozdrav

[gorant]

Vrbo, rekao bih da imate kapaciteta za prevazilaženje tog stanja. Lepo je što razmišljate na takav način o svom problemu, što analizirate svoju prošlost, što imate dobar uvid u problem i svesni ste ga.

E sad, samo treba taj kapacitet i da iskoristite.

[Nino]

Vrbo, sada cu reci nesto nesto ili mnogo pametno ili mnogo glupo. ali evo: LJUBAV JE RESENJE SVEGA! Nadjite nekog koga cete da volite, i sve te misli koje nas ubijaju svakodnevno ce jednostavno nestati. Ustvari one su i dalje tu, ali kada je ljubav prisutna onda tek shvatate koliko su nebitne. Naravno ne mozete nekog voleti na silu. Po vama se vidi da vam ne treba strucna pomoc, svega ste svesni i sagledavate stvari realno. Ali ste nesrecni. Razne druge stvari mogu da premoste to stanje, sitna zadovoljstva, poneki hobi, druzenje sa pozitivnim ljudima...ali ljubav je nezamenjiva. Tada sve ostale stvari postaju nevazne, verujte mi ljubav je cudo

[Vrba]

Nije glupo, istina je, Nino, i ja to znam. O, zaboga, kako znam.....
Ali zaista ne mogu da pronađem ništa privlačno u ljudima. Odavno je tako. Ne mrzim ih, naprotiv, količina empatije koju osetim ponekad me i samu zblane, kada svi pljuju po nekome uvek sam tu da budem drveni advokat

Ali svi su mi dosadni i, u nedostatku boljeg poređenja, isti kao ja. Sama sam sebi jako dosadna. Zbog toga ne mogu da se pokrenem, a moja statičnost uzrokuje da vidim ljude kao drveće pored puta... jedno je drugome uzrok i posledica.

Mislim da treba da otputujem negde daleko i da ostavim sve iza sebe, što i želim da uradim, kad (ako) završim fakultet. Dakle da počnem od nule, jer me uvek nešto koči. Inače, vratilo se moje standardno stanje kao što sam i pretpostavila da hoće, vi ne možete zamisliti koliko je to izdefinisano, kao prekidač, neverovatno nešto.....
Pomislila sam da je moguće, da stvarno nisam mogla da stabilizujem raspoloženje zbog nečega, izgleda da to stvarno jeste deo mene i da nikada neću pobeći.
Mislim da je baš ovih dana počelo da me sastavlja sve što se izdešavalo. Da mi je neka čarobna pilula, popijem i ne mislim ni o čemu

Hvala vam na lepim rečima, jasno mi je da smo svi u istim $%%&/. Ustvari, jedino što nas može smiriti čini mi se da je priznavanje svega što je u nama, uvek iznova shvatimo da je sa svima tako i osetimo se kao da ipak nismo... vanzemaljci.

[Mrs_Parker]

Takva se depresija desava kada hronicni stres, koji dugo traje i cini coveka anksioznim (napetim, u psihickom, a bogami i fizickom grcu) iscrpi sve energetske potencijale i neurotransmitere na nivou mozga koji su zaduzeni za 'srecna osecanja'.

Nadam se da mi necete zameriti ali pitala bih nesto povodom ove recenice. Da li hronicni stres moze biti izazvan nezadovoljstvom nacinom zivota, okruzenjem...? Stres se uvek nekako vezuje za akcije, pritiske, zurbe, premore. Ja sam se davno od toga sklonila ali stres je ostao.

[Mary Poppins]

Mrs Parker, stres leži u reakciji, a ne u akciji. Dovoljno je da se vi osećate nezadovoljno, da razmišljate o tome kako vam se vaš život ne dopada, pa da ste pod konstantnim stresom.
Budite oprezni jer takva vrsta stresa, posto je trajna i retko jenjava, ume da dovede do depresije. Ako već ne možete da promenite stvari kojima ste nezadovoljni, onda bar uvedite u život nešto čime ćete biti zadovolji i što će dovesti do oslobađanja od stresa bar povremeno. Najjednostavnije je uvesti neku fizičku aktivnost što bi trebalo da doprinese da se bolje osećate. (izvinite što ovako nagađam bez dovoljno podataka).

[gorant]

Dakle da počnem od nule, jer me uvek nešto koči.

Ne možete početi od nule jer nosite u sebi to što nosite. Prvo to mora da se "sredi", pa tek onda može da se krene ispočetka.

[Silan]

Nadji neki hobi

[Vrba]

Vratih se ovoj temi kao utočištu..... više nije mnogo bitno ni da mi neko da odgovor ili da me posavetuje, bitno mi je izgleda da gluposti izbacim iz sebe, a kucanje mi sad ide bolje nego pisanje olovkom

Pročitala sam ponovo sve i ono što je Kajalena napisala, i shvatih da sam pre nekoliko sati pravila palačinke da bih prestala da razmišljam, krenula na aerobik da izbacim neki bes, a sad me hvata bedak i umesto da se dobro osećam posle skakanja osećam se kao da me je neko sažvakao i ispljunuo..... ushićenje od trenutne radnje me prođe još dok je završavam, a nema teoretske šanse da, na primer, krenem da učim..... onda mi propadaju rokovi i to me baca u još veću bedu.

Uporno imam utisak da nešto propuštam, da nešto čeka da ga uradim, a ja sedim i čitam novine. Ne znam da li još neko ima ovakav osećaj...
Neka ogromna rupa je u meni i kao da nešto užasno važno propuštam da kažem, jer ne mogu da se setim tačno šta. Puna sam nečega što ne mogu da ispoljim. Kao da sam zaljubljena u nekoga koga savršeno zabole pedu za mene. A nisam. Bar ne znam ko bi mogao da bude u pitanju.....
Rečju, ne znam koji mi je qr...
Užasno sam uznemirena već nekoliko dana. Ono pre toga je, vidim, opisano do detalja u samoj temi..... muka mi je od suočavanja sa svojim mračnim raspoloženjima, plakanje ne pomaže već me samo još više proguta, brbljanje na forumu mi pomogne čitavih pola sata i onda kao da doslovno osetim kako hemija mog organizma negativno utiče na rad mozga..... da se izrazim stručno, heh..... promenim 10 raspoloženja tokom dana, ali ova uznemirenost je dominantna.

Ah... sad mi je lakše

Šalim se. Volim da pišem, to me opušta. Izvinjavam se ako uzurpiram virtuelna prostranstva zbog svoje neispoljenosti (što bi rekao jedan "forumski kolega"), jer to jeste slučaj, i fali mi ljudska pažnja u RL pa se ovako napaćena obraćam vama za mrvice..... no u većini slučajeva ne usledi odgovor, pa mom egu sutradan to i prija jer se obično ubrzo pokajem kad ustvari pošaljem ovakve gluposti.

Ipak, srećni vam praznici (tako li se kaže?) ako farbate jaja, i neka vam prođu u miru i ljubavi sa ljudima koje volite i koji vas vole. Kakva žvaka, a tako lepa i potpuna.
Pomislite na umrle i pronađite lepotu u priči o njihovom vaskrsnuću, iako možda ne verujete iskreno u to, lepota ljudskog zadovoljstva možda se krije baš u nadi. Stvoreni smo da se nadamo, živimo kroz nadu i umiremo nadajući se.

[sophie87]

Ne bi ti bilo lose da pocnes pisati nekakva knjizevna djela ako olaksanje pronalazis u pisanju... Iskoristi potencijal koji posjedujes...

[Garfield]

Ako to vec nisam ranbije rekla - razmisli ozbiljno o psihoterapiji. To je sasvim dobar nacin da se razmislja "naglas' u prisustvu nekog ko moze da shvati i procita izmedju redova ono sto ti ne shvatas i ne vidis.....