Nisi drugaciji od drugih,ljudima svasta naleti u zivotu i svako ima tezak period.Sta bi da si ne daj boze stvarno bolestan?Prevazici ces ovo budi siguran.I sam sam prolazio/prolazim kroz istu situaciju.Drugo,veruj mi da nisi svestan koliko ljudi je imalo ili ima stalne/povremene napade panike.Ja sam se jedno vreme zatvorio u kucu i nisam izlazio jer me je bilo sramota da pricam sa ortacima o tome.Jedan dan mi je puko film pa sam objasnio lepo ortaku sta mi se desava i onda cuo od njega da je prosao kroz istu situaciju.Decko je nosio holter 5 puta u srednjoj skoli zbog gusenja i lupanja srca.Kako je vreme odmicalo shvatio sam da medju mojim drugarima i poznanicima ima 20 ljudi koji su imali ili povremene ili stalne napade panike.Dakle,jednostavno desava se!Preko 30 puta za par meseci sam isao u hitnu pomoc jer sam mislio da umirem.Odem na faks pa otrcim u hitnu sa faksa.Apsolutno te razumem ali to se da resiti.Ja sam to resio tako da verujem da mozes i ti,a zakljuci kakve sam napade imao i u kakvom sam stanju bio ako sam non stop trcao u hitnu.Dakle samo polako,pozitivno razisljanje!Radovann napisao:Ali izjeda me ta misao da se razlikujem od drugih, jednostavno mi je krivo. Gledam druge ljude normalni, uživaju u životu dok se ja bojim i u školu da odem. Ali neću dozvoliti da se zatvorim u kuć
Nije tesko opisivo.To je sasvim normalna pojava kod ljudi sa anskioznim poremecajem i napadima panike.Uz to se javlja i depresija jer si nezadovoljan i zabrinut zbog stanja u kojem se nalazis."To stanje nerealnog" je "normalno" za ovakva stanja.Ovo sto pricas kad vidis dobru ribu je isto normalna stvar.Kod napada panike se luci velika kolicina adrenalina.Posto je kod tebe sad napravljen disbalans,i mala kolicina adrenalina koja se luci u situacijama kao sto su malo uzbudjenje oko banalne stvari ti prave paniku.Prolazio sam kroz isto to,kada sam imao redovne napade panike nisam mogao da spavam sa devojkom.Jednostavno malo se uzbudim i krece panika.Polako vremenom kada se oslobodis toga pocinjes na stvari da reagujes isto kao i ranije.Nemoj da mislis da te ohrabrujem tek tako i pricam neke bajke.Jednostavno uz pozitivan pristup ja sam siguran da ces prevazici to.Obavezno pricaj o svemu sto ti prolazi kroz glavu sa roditeljima,bratom,sestrom koga vec imas nije ni bitno.Bitno je da ljudi oko tebe budu upuceni stalno u to kako se osecas i sta ti je na umu,I jako je bitno da svaki svoj osecaj,svako razmisljanje podelis sa psihologom/psihijatrom.Imas ceo zivot pred sobom i nista te ne sprecava da uzivas u zivotu,ne brini nista ceka te jos mnogo zajebavanja i uzivanja u zivotuRadovann napisao:Ali svaki dan imam neki osećaj kao da se ne nalazim ovde, tjst nije kao derealizacija nego neki čudan osećaj, teško opisivo. I još kad pogledam neku dobru žensku onda idu oni leptirići u stomaku, i onaj osećaj uzbuđenja je toliko jak da mislim da ču u nesvest da padnem.
)
