molim pomoc-sta mi se desava

[lovely mouse]

Da ne davim mnogo vidim da dosta osoba ima problema slicnih mojim,ali i ja se moram nekom otvoriti.Odakle da pocnem.....imam uzasne napade panike(valjda se to tako tako zove).Ukratko lupa mi srce,imam osjecaj da mi jezik otekne i da ce me ugusiti i sto je najgore od svega toga uzasne vrtoglavice.lupam se lijekovima raznoraznim ali mi bas i ne pomazu.Radila sam sve nalaze cak i CT MOZGA i naravno sve je ok.jos mi je kao prijedlog dato da odem otorincu i kardiologu da uradim protok krvi naprijed na vratnim zilama.To nisam uradila jel mislim da nemam potrbe i da je to sve u mojoj glavi.Sve u svemu ne mogu normalno da funkcionisem ni kod kuce a kamo li na poslu.Ne smijem da izvedem djecu napolje niti da odem do prodavnice.A o kaficima,diskotekama,utakmicama o tome ni da ne pricam.Da ne davim vise ako mi iko ikako moze pomoci neka to ucini pa barem i razgovorom.Posto se jako bojim bolesti i smrti i lijepa rijec ce me utjesiti.
ZAUVJEK ZAHVALNA.PUSA

[Majda23]

Nista se nemoj brinuti!Ja se osecam potpuno isto kao i ti,imam strah da izadjem napolje,da putujem(a moram zbog faxa),strahove od zagusljivih i punih ljudi prostorija jer imam utisak da ce me srce izdati,pocne da lupa ubrzano,da mi se vrti u glavi,da me gusi,ruke utrne,cudan nemir osecam.Veuj mi,najbolje je da sto pre ubedis sebe da nisi bolesna,stvar je u psihi.Ja u takvim trenucima kazem sebi da mi ne fali nista,da sam se opet istripovala,trudim se da mislim na neke druge stvari(obicno uzmem bas tad da ucim) i da vidis cuda,potpuno prestane kad zaboravis na njega.
Sve u svemu,nista se ne brini,nije ti nista!!!Pozdrav i nadam se da sam ti bar malo olaksala.

[tika]

Panika, kao i depresija su BOLESTI, i kao i svaka druga bolest zahtevaju adekvatno lecenje, a NECE proci same od sebe !!!

Nije ti nista, kaze Majda23 ?!? Naravo da ti JESTE nesto, jer da je sve u redu, ne bi dosla u situaciju da "ne mozes normalno da funkcionises na poslu i u kuci".

Sto pre se javi nekom psihologu ili psihijatru i ispricaj svoj problem, napadi panike se lece medikamentima, u kombinaciji sa psihoterapijom.

Pozdrav[/b]

[majja]

JA SAM RADILA I KOLOR DOPLER KRVNIH SUDOVA VRATA I GLAVE (UZ SVE ANALIZE KOJE SI NAVELA I TI!!!0 I TO JE BILO OK!!!!! A meni su se tegobe nastavile. Ni pilulice ni psihic mi nije pomagao..kada se "napad' nameraci da me spopadne, on me spopadne, bez obzira na lekove, od kojih sam bila kao zombi!!!


Moj ti je savet da pre nego sto krenes da pijes pilule za lilule koje ce ti prepisati psihijatar, pokusas da promenis nacin ishrane (potrazi na nutricionizmu sta sam pisala pod temom "Zdrava hrana BINGO!!) i mislim da ces biti ok. Lekovi dodatno opterecuju jetru i bubrega, a samim tim se i povecavaju tvoje tegobe (zvuci neverovatno, ali je istinito), trudi se da ne pijes hladne i gazirane napitke i izbegavaj promaju!!!!!


Ako probas, javi kako napredujes!!!

[Majda23]

Da,Tiko,znam iz iskustva da joj NIJE NISTA.Moja agonija traje vec godinama,borila sam se s njom na sve moguce nacine i APSOLUTNO nista nije pomoglo dok nisam shvatila da umisljam mnoge stvari.Svi su rezultati bili u redu,bila sam zdrava a ipak bolesna.Okrenula sam se lepim stvarima i osecam se mnogo bolje.Bilo bi dobro otici na razgovor kod psihologa,ali meni ni to nije pomoglo dok nisam sama sebi pomogla.
Volela bih da nam kazes kako si se ti resio ovakvih problema ako si ih ikada imao????

[lovely mouse]

HVALA VAM NA UTJESNIM I LIJEPIM RIJECIMA.DIVNO JE ZNATI DA TE IPAK NEKO RAZUMIJE.HILJADU PUTA SAM SE PITALA ZASTO SE TO BAS MENI DESAVA I NIKADA NISAM PRONASLA ODGOVOR.ZIVOT KAO ZIVOT,DANAS,JE JAKO TEZAK,ALI JA IMAM DIVNOG MUZA KOJI ME RAZUMIJE,DVOJE DJECE,RADIMO OBOJE.U SUSTINI NE RAZUMIJEM SVOJ STRAH I TE NAPADE.JA STIM IMAM PROBLEMA VEC 6 GODINA I NEKADA PRODE PA SE OPET VRATI I SVE TAKO U NEDOGLED.KAD KAZEM NEKOM DA SAM BOLESNA ISMIJAVAJU ME JER VJEROVATNO TO NE MOZE SHVATITI ONAJ KO NIJE PROSAO KROZ TO.KAD POGLEDAM LJUDE SA "STVARNIM" PROBLEMIMA MRZIM SAMU SEBE JER ZNAM DA JA TO SAMA SEBI RADIM I DA NISAM DOVOLJNO JAKA DA KRENEM DALJE.NADAM SE DA CE I MOJ ZIVOT NEKADA TECI NORMALNO I DA CU BITI ONA STARA OSOBA PUNA ZIVOTA.HVALA SVIMA KOJI ME PODRZAVAJU I KOJI SU AKO NISTA PROCITALI MOJU PORUKU.
PUSA SVIMA

[tika]

pokusaj da pronadjes pravi odgovor putem ovog linka:

http://www.depresija.org/forum/index.php



@majda23, ja ne patim od fobije ili nekog srodnog poremecaja, niti sam ikada imala slicnih problema; samo sam dobro informisana

pozdrav

[vasa]

verujem da lepa rec i ljubav pomazu pa se pitam otkud ljudima koji imaju i jedno i drugo da se desavaju takve stvari-bio sam kod neuropsihijatra i bez obzira sto sam mislio da mi nije pomogao i nisam nesto posebno doboio tim pregledom kasnije sam shvatio da je vredelo-suvise se baviti sobom je veliki problem (kad zivis sam to je i razumljivo-nekako) al kad imas porodicu koja te obuzima svojom svakodnevnicom otkud problem da mislis o sebi i strahujes za svoje zdravlje-procitao sam-(problem trazite u onom sto ste precutali na razgovoru kod psihijatra-ologa)-verujem da ima istine.
Takodje verujem da treba misliti o nekom poslu koji ne dozvoljava razmisljanje-tj u kojem moras da si uvek skoncentrisan na to.
(da ti misli ne lutaju)
Po meni je rad u prirodi-napolju-najbolji lek.

[neprilagodjena]

moja dobra prijateljica je zapala u slican problem nakon rodjenja drugog deteta ....jednostavno neslaganje u porodici sa suprugom .....previse obaveza .....nezadovoljstvo svojim sopstvenim zivotom ...(a kada bi je covek pogledao rekalo bi se da neverovatno pozitivno zraci)...elem ...zena nije mesecima smela da izadje iz kuce da proseta dete .....non stop strah od smrti ..od toga da ce se nesto strasno desiti...itd .....ali jednoga dana (ovo je kao pocetak neke bajke) posto joj se sve smucilo pocinje da vezba jogu......krenula je na raznorazne sportove (sauna ...bazen....)obratila je paznju na sebe ...e sad nisam sigurna da li je pila neke lekove mada znam da ih sada ne pije .....doduse ostavila je muza ,,,zaposlila se polozila vozacki ispit i vozi auto ...a do skoro nije smela ni da udje u njega.....sta da kazem izgleda da smo konstantno okupiraniraznoraznim problemima ;;;ili smo sa pogresnim ljudima okruzeni .....i njihovi problemi nas guse .......malo se vracamo sebi ....i onda smo bolesni......
zeli ti da izadjes iz tog zacaranog kruga ...jer tebi nista fizicki ne fali a sve sto si stvorila u svojoj glavi ...sve probleme ...sama ces i da ih se resis .......i da posetis nekog dobrog psihologa opet ces morati sama da se izboris ......naravno uz pomoc tvoje dece kojima si najpotrebnija

[lovely mouse]

Hvala vasi i neprilagodenoj sto su tu samnom.Jel da zvuci nevjerovatno ali istinito.I ja ponekad pomislim,ma svasta pomislim,ali.....
Joj sta da vam kazem ponekad se bojim da ce me i dragi ljudi odbaciti od sebe jer ja ne mogu da smirim svoju psihu koja isto kao na mene utice i na njih.Opet u svemu sam optimista pa cu to biti i u ovo slucaju i zivjeti u nadi da cu i ja nastaviti normalan zivot.Velika podrska mog muza mi je najvaznija u ovim trenutcima i samo pored njega se osjecam sigurno,a moja djecica su jos mala i oni to ne razumiju i drago mi je zbog toga da barem oni ne moraju prozivljavati ovo zajedno sa nama.
HVALA VAM LIJEPO SVIMA I PISITE MI.
ZAUVIJEK ZAHVALNA

[Proma]

Ja sam u jednom trenutku pomislila: ako je ovo zivot, ne treba mi. Imala sam panicne napade nekoliko puta dnevno, u obicnim, svakidasnjim situacijama, ni iz cega, niodakle.
Promenu na sebi sam osetila kada sam prviput ostala u drugom stanju, pre sedam godina. Prvi signal kojem nisam pridavala paznju bese netolarancija na brzu voznju, iako sam do tada sama vozila 200 km/h. Najdenom, počela sam da osećam da pri brzini vecoj od 80 (ukoliko sam suzovač), pocinjem da osecam organsku netolaranciju, znojenje dlanova, lupanje srca, prevrtanje u stomaku... Mislila sam da je to "dodatna briznost" zbog povecanog osećaja odgovornosti.
Onda sam rodila zdravo dete i nakon dve godine ostala ponovo u drugom stanju. KOmplikacije na porodjaju, jedva ostanem ziva, izgubim drugu bebu, oporavim se, prezivim to stoički i s optimizmom.
Godinu dana nakon te situacije dobila sam prvi panicni napad. Naravno da nisam znala sta je to, mislila sam da umirem. Trajalo je vise od tri sata. muz me je vodio prvo na ginekologiju da mi zaustave menstrualno krvarenje (koje je bilo na neki nacin okidač), to me nije umirilo, insistirala sam da umirem, da je to predinfarktno stanje, da me vodi na urgentnu i stalno sam ponavljala da "odlazim". Tako je to izgledalo.
Pili smo veče pre toga, bio mi je rođendan. MOguće da je i mamurluk bio okidač. Moj suprug je bio brižan ali i pribran, odlučio je da me ne vodi na urgentnu već da me odvede na kaloričan doručak. Postepeno je lupanje srca, vrtoglavica od koje sam mislila da "odlazim" i gušenje, jenjavalo i ja sam samo bila užasno iscrpljena. Boleli su me svi mišići, bila sam iznurena kao da sam kopala.
sledeći napad se dogodio nakon pet dana. Tada sam postala svesna da je to panični napad, i to je dve godine trajalo svaki dan, po nekoliko puta dnevno.
spolja sam delovala normalno, živela sam, radila, družila se, šetala, vodila dete na razne aktivnosti... i trpela naglu vrtoglavicu niodakle, koju odmah zatim prati i snažno lupanje srca.
Onda sam tek potražila pomoć. Jednom nedeljno odlazila sam kod psihologa. Dugo mi nije bilo jasno da li sam ja hipohondar pa da zbog toga dobijam panične napade, ili sam paničar te stoga postadoh hopohondar. Kako bilo, kod mene su svi, ali svi signali iz tela koje normalni ljudi ni ne primećuju, dovodili do paničnog napada.
Štrecne me u kolenu, napad.
Žigne me u glavi - napad.
Zaboli me stomak - napad.
Kad nije bilo paničnih napada, u međuvremenu sam se "zabavljala" svim mogućim smrtonosnim bolestima koje nosim i koje neću preživeti. Počela sam da starim, naglo, emotivno. To se odrazilo i na mom licu i telu. Plakala sam noću zato što "neću doživeti da moj sin krene u školu".
Terapija u početku nije delovala. Razgovarali smo puno o tome kako se osećam i kako se ponašam kada nastupi panični napad. Nisam pila nikakve lekove.
Definisala sam u sebi panični napad kao neprijatelja protiv kojeg moram da angažujem sve svoje snage da ga savladam. U stvarnosti, što sam više nastojala da svog neprijatelja savladam, da se sa njim izborim, to sam imala izraženije organske smetnje koje prate napad: jaču vrtoglavicu, jače lupanje srca i veću slabost nakon toga. to je bio moj neprijatelj od kojeg sam u svakoj bici gubila. Sve je bilo izgubljeno, moj život je bio izgubljen.
Šta će se dogoditi kada počne da ti lupa srce? Čega se bojiš?, pitao me je moj psiholog.
Umreću, odgovarala sam.
Pa šta ako umreš? Mi se i tako mimoiđemo sa smrću i nikada je ne sretnemo. Govorio je.
Plašim se bola svog sina, ako ostane bez majke, govorila sam.
Mnoga deca rastu bez majke, to je tužno, ali to se događa. Rekao bi.
I tako dalje, i tako dalje, sve dok nisam, na racionalnom nivou, primila i razumela jednu važnu poruku: nemoj da se boriš protiv paničnog napada. Prepusti mu se i uverićeš se da možeš da živiš sa tim.
I jedno jutro, spremamo se na posao, ja dobijam napad, pojurim prema mužu i odvučem ga u spavaću sobu da me ne vidi dete, kažem "evo ga" kao što sam uvek govorila kada krene, a onda kažem sebi "hajde, hajde da vidimo curo, dokle to može da ide". I nekako sam stala i prepustila se. Nisam se borila, nego sam se prepustila. Uronila.
I, ništa. Ništa se nije dogodilo. Vroglavica je nestala, srce se vratilo u normalan ritam i gotovo.
Ja živim, ja normalno živim od tada. Dogodi mi se ponekad da mi srce zalupa iz nevezuše, ja se prezrivo nasmešim i nastavim svojim poslom.
Ne možeš mi više ništa. Prezirem te toliko, da neću protiv tebe ni da se borim.
Život je postao..., ma život je toliko lep!

Želim vam svima hrabrost i optimizam.

P.S. Ali sam i dalje hipohondar. DA vam ne pričam od čega trenutno sve bolujem

[Proma]

Šta sam još htela da kažem:
Lovely mouse, nemoj da se plašiš da će te drugi odbaciti. Razgovaraj otvoreno o svom problemu.
Ja sam uvek, tamo gde mi je stalo, govorila o tome. Niko me nije odbacio. Naprotiv, dobila sam značajnu podršku.
Drugo, srećna okolnost je da imaš muža. Oni mogu da budu od velike koristi . Ja sam svom mužu tačno rekla šta očekujem od njega da uradi kada su napadi kretali. Tek kada sam tako postupila, dobila sam još jednu, užasno važnu i potrebitu podršku, a on je prestao da zbunjeno i nasumično odabira sredstva kojima bi učestvovao u tom problemu, a uglavnom su bila pogrešna i verujem da su i njega opterećivala: birao je da me ignoriše, da se ljuti na mene, da mi uvaljuje bensedin ili da prezrivo odmahuje rukom.
Meni je bilo potrebno da bude nežan, da me prigrli i da bude uz mene dok to traje, uprkos tome što je znao "da je to jedan običan paničan napad".
Treće, zaista ne znam da li je neophodno uzimati lekove, ali sam sigurna da je neophodno pronaći dobrog psihologa, psihijatra ili terapetua, koji će ti, osim što vlada tim područjem, i odgovarati.
Četvrto, nije loše da za početak oprostiš sebi što boluješ od toga. Ja sam puno vremena izgubila noseći u sebi sramotu i grižu savesti. Sada se zaista osećam slobodnom.

[lovely mouse]

Evo nakon dugo vremena da se i ja javim.Napravila sam jedan korak u zivotu i posjetila psihologa pa po njenoj preporuci i psihijatra.Moja dijagnoza nakon posjeta je MIJESANI ANKSIOZNO DEPRESIVNI POREMECAJ a prethodili su mu rodenje djeteta.Pijem lijekove(SEROXAT I XANAX) i hvala BOGU ide nabolje.Na bolovanju sam vec 15 dana i upravo danas sam bila na kontroli i produzeno mi je bolovanje.Na pocetku,mislim kad sam posla piti tablete bilo je grozno.Krize za neizdrzat,ma bila sam ko biljka ali vec se polako navikavam.Na psiholosko savjetovanje idem redovno i nekako se osjecam lakse.Hvala svima na podrsci i cujemo se naravno.PUSA SVIMA

[dakon]

Zdravo maus. Obradovalo me je to što mi se neko javio, jer nama koji patimo od ovog vrlo je važno da imamo neki način da stupimo u kontakt jedni sa drugima koji imaju slične probleme. Ako ti je jedan od simptoma vrtoglavica ja sam to riješi kapima na biljnoj osnovi za tri mjeseca. I danas ih imam povremeno ali su samo blijeda kopija onih vrtoglavica što sam ih imao svaki dan,sat minut sekund.......Sada imam nekakvo udaranje u sredini tijela, nije želudac iako kažu svi,pritisak u grudima,užas jedan..Dali i ti nemaš našto slično, bogu hvala ako nemaš jer je osjećaj gadan. Doktori kod kojih idem odmah kažu da je to na psihi, drugi koji neznaju da sam bio pod terapijom psihijatra da je to želudac,tj stomačna kila. Kome vjerovati

[laradi]

Zaista je lepo naići na nekoga sa sličnim problemom! A tek sada vidim koliko je zapravo i razlika u svoj toj sličnosti! Ja sam hipohondar i to mi je jasno odavno, iako imam i hroničnu bolest koja je stvarna a to je hepatitis C ! Celoga života sam bila pod velikim stresom, život me ni najmanje nije mazio, bio je težak i mukotrpan, jedina radost su mi bila moja deca. Tegobe sa lupanjem srca i gušenjem počele su pre tačno devet godina, pre nego što sam saznala da bolujem od hepatitisa! Srce bi počelo snažno da mi lupa, a onda sam se gušila i to u samom početku je dovodilo do takve panike da je čudo kako sam preživela. Da je sve u glavi, shvatila sam kada su se ti napadi ponavljali uvek na istom mestu, kao i što su prestajali ako promenim sredinu, zapravo ako se napad desi na otvorenom, dovoljno je bilo da uđem unutra i on bi prestao ili obrnuto! U početku su bili retki, a kada sam saznala da bolujem od hepatitisa, pripisala sam ih njemu i najednom su učestali. Valjda ne moram da naglašavam koliko se bojim smrti da me po neki put uhvati panika razmišljajući o tome da mi se čini da ću istog trena umreti!? Jedno vreme su se proredili, a onda nakon velikih stresova, vratili se još većom žestinom. Ovoga puta sam počela da ih "kontrolišem" time što bih opustila sve mišiće na telu, pa i one koji drže bešiku, te bih se umokrila, a napad je prestajao. Sada sam imala jedan problem više, jer me je naravno sramota da se umokrim na javnom mestu, te sam počela da se plašim ljudi, sada je već dovoljno da priđem mestu gde može biti skupina ljudi i gušenje već počinje,a više ne mogu svesno da kontrolišem ni to da li ću se umokriti već samo od sebe počinje! U poslednjih nekoliko meseci, još jedan problem na sve već postojeće: kao što napisa "dakon" imam bolove u predelu želuca, sa desne strane, mislila sam naravno, da je jetra u pitanju, nekoliko puta radila analize, ali je sa jetrom apsolutno sve u redu! Njegov post me je i potaknuo da sve ovo napišem! Mislim da sada ipak nije baš sve "iz glave" jer najednom osetim neki pritisak oko želuca, nije pravi bol, već zaista čudan osećaj, a onda do večeri mi stomak i natekne, a onda slede napadi gušenja koji traju sve dok ne izbacim poslednju kap vode iz sebe.
Čini mi se da je moj problem najveći na svetu! Imam mladog muža, pa i ja sam još uvek mlada a bračne obaveze ne izvršavam već duže vreme, na sreću me razume, ali dokle?! Najteže mi je zbog dece, tj. najmlađe ćerke koja ide u prvi razred i mama je nikada nije odvela u školu. Znam da joj je teško zbog toga, ali ne smem da se usudim da uđem u školu gde su prozori zatvoreni, niti da se popnem na treći sprat!Zdravstvena knjižica mi nije overena, jer se ne usuđujem otići u Biro, a da ne govorim o traženju uputa za specijalističke preglede kada je ambulanta u kojoj imam karton, takođe na trećem spratu. Nisam u nekoj sjajnoj materijalnoj situaciji, te mi plaćanje privatnih lekara nije ni malo prijatno, ali je to jedini način da uopšte dođem do doktora ili noću na hitno u neku bolnicu gde uvek dobijem odgovor da se javim sa uputom!
Imate li vi neki predlog, ideju za mene?