molim pomoc-sta mi se desava

[Proma]

Ja sam u jednom trenutku pomislila: ako je ovo zivot, ne treba mi. Imala sam panicne napade nekoliko puta dnevno, u obicnim, svakidasnjim situacijama, ni iz cega, niodakle.
Promenu na sebi sam osetila kada sam prviput ostala u drugom stanju, pre sedam godina. Prvi signal kojem nisam pridavala paznju bese netolarancija na brzu voznju, iako sam do tada sama vozila 200 km/h. Najdenom, počela sam da osećam da pri brzini vecoj od 80 (ukoliko sam suzovač), pocinjem da osecam organsku netolaranciju, znojenje dlanova, lupanje srca, prevrtanje u stomaku... Mislila sam da je to "dodatna briznost" zbog povecanog osećaja odgovornosti.
Onda sam rodila zdravo dete i nakon dve godine ostala ponovo u drugom stanju. KOmplikacije na porodjaju, jedva ostanem ziva, izgubim drugu bebu, oporavim se, prezivim to stoički i s optimizmom.
Godinu dana nakon te situacije dobila sam prvi panicni napad. Naravno da nisam znala sta je to, mislila sam da umirem. Trajalo je vise od tri sata. muz me je vodio prvo na ginekologiju da mi zaustave menstrualno krvarenje (koje je bilo na neki nacin okidač), to me nije umirilo, insistirala sam da umirem, da je to predinfarktno stanje, da me vodi na urgentnu i stalno sam ponavljala da "odlazim". Tako je to izgledalo.
Pili smo veče pre toga, bio mi je rođendan. MOguće da je i mamurluk bio okidač. Moj suprug je bio brižan ali i pribran, odlučio je da me ne vodi na urgentnu već da me odvede na kaloričan doručak. Postepeno je lupanje srca, vrtoglavica od koje sam mislila da "odlazim" i gušenje, jenjavalo i ja sam samo bila užasno iscrpljena. Boleli su me svi mišići, bila sam iznurena kao da sam kopala.
sledeći napad se dogodio nakon pet dana. Tada sam postala svesna da je to panični napad, i to je dve godine trajalo svaki dan, po nekoliko puta dnevno.
spolja sam delovala normalno, živela sam, radila, družila se, šetala, vodila dete na razne aktivnosti... i trpela naglu vrtoglavicu niodakle, koju odmah zatim prati i snažno lupanje srca.
Onda sam tek potražila pomoć. Jednom nedeljno odlazila sam kod psihologa. Dugo mi nije bilo jasno da li sam ja hipohondar pa da zbog toga dobijam panične napade, ili sam paničar te stoga postadoh hopohondar. Kako bilo, kod mene su svi, ali svi signali iz tela koje normalni ljudi ni ne primećuju, dovodili do paničnog napada.
Štrecne me u kolenu, napad.
Žigne me u glavi - napad.
Zaboli me stomak - napad.
Kad nije bilo paničnih napada, u međuvremenu sam se "zabavljala" svim mogućim smrtonosnim bolestima koje nosim i koje neću preživeti. Počela sam da starim, naglo, emotivno. To se odrazilo i na mom licu i telu. Plakala sam noću zato što "neću doživeti da moj sin krene u školu".
Terapija u početku nije delovala. Razgovarali smo puno o tome kako se osećam i kako se ponašam kada nastupi panični napad. Nisam pila nikakve lekove.
Definisala sam u sebi panični napad kao neprijatelja protiv kojeg moram da angažujem sve svoje snage da ga savladam. U stvarnosti, što sam više nastojala da svog neprijatelja savladam, da se sa njim izborim, to sam imala izraženije organske smetnje koje prate napad: jaču vrtoglavicu, jače lupanje srca i veću slabost nakon toga. to je bio moj neprijatelj od kojeg sam u svakoj bici gubila. Sve je bilo izgubljeno, moj život je bio izgubljen.
Šta će se dogoditi kada počne da ti lupa srce? Čega se bojiš?, pitao me je moj psiholog.
Umreću, odgovarala sam.
Pa šta ako umreš? Mi se i tako mimoiđemo sa smrću i nikada je ne sretnemo. Govorio je.
Plašim se bola svog sina, ako ostane bez majke, govorila sam.
Mnoga deca rastu bez majke, to je tužno, ali to se događa. Rekao bi.
I tako dalje, i tako dalje, sve dok nisam, na racionalnom nivou, primila i razumela jednu važnu poruku: nemoj da se boriš protiv paničnog napada. Prepusti mu se i uverićeš se da možeš da živiš sa tim.
I jedno jutro, spremamo se na posao, ja dobijam napad, pojurim prema mužu i odvučem ga u spavaću sobu da me ne vidi dete, kažem "evo ga" kao što sam uvek govorila kada krene, a onda kažem sebi "hajde, hajde da vidimo curo, dokle to može da ide". I nekako sam stala i prepustila se. Nisam se borila, nego sam se prepustila. Uronila.
I, ništa. Ništa se nije dogodilo. Vroglavica je nestala, srce se vratilo u normalan ritam i gotovo.
Ja živim, ja normalno živim od tada. Dogodi mi se ponekad da mi srce zalupa iz nevezuše, ja se prezrivo nasmešim i nastavim svojim poslom.
Ne možeš mi više ništa. Prezirem te toliko, da neću protiv tebe ni da se borim.
Život je postao..., ma život je toliko lep!

Želim vam svima hrabrost i optimizam.

P.S. Ali sam i dalje hipohondar. DA vam ne pričam od čega trenutno sve bolujem

[Proma]

Šta sam još htela da kažem:
Lovely mouse, nemoj da se plašiš da će te drugi odbaciti. Razgovaraj otvoreno o svom problemu.
Ja sam uvek, tamo gde mi je stalo, govorila o tome. Niko me nije odbacio. Naprotiv, dobila sam značajnu podršku.
Drugo, srećna okolnost je da imaš muža. Oni mogu da budu od velike koristi . Ja sam svom mužu tačno rekla šta očekujem od njega da uradi kada su napadi kretali. Tek kada sam tako postupila, dobila sam još jednu, užasno važnu i potrebitu podršku, a on je prestao da zbunjeno i nasumično odabira sredstva kojima bi učestvovao u tom problemu, a uglavnom su bila pogrešna i verujem da su i njega opterećivala: birao je da me ignoriše, da se ljuti na mene, da mi uvaljuje bensedin ili da prezrivo odmahuje rukom.
Meni je bilo potrebno da bude nežan, da me prigrli i da bude uz mene dok to traje, uprkos tome što je znao "da je to jedan običan paničan napad".
Treće, zaista ne znam da li je neophodno uzimati lekove, ali sam sigurna da je neophodno pronaći dobrog psihologa, psihijatra ili terapetua, koji će ti, osim što vlada tim područjem, i odgovarati.
Četvrto, nije loše da za početak oprostiš sebi što boluješ od toga. Ja sam puno vremena izgubila noseći u sebi sramotu i grižu savesti. Sada se zaista osećam slobodnom.

[lovely mouse]

Evo nakon dugo vremena da se i ja javim.Napravila sam jedan korak u zivotu i posjetila psihologa pa po njenoj preporuci i psihijatra.Moja dijagnoza nakon posjeta je MIJESANI ANKSIOZNO DEPRESIVNI POREMECAJ a prethodili su mu rodenje djeteta.Pijem lijekove(SEROXAT I XANAX) i hvala BOGU ide nabolje.Na bolovanju sam vec 15 dana i upravo danas sam bila na kontroli i produzeno mi je bolovanje.Na pocetku,mislim kad sam posla piti tablete bilo je grozno.Krize za neizdrzat,ma bila sam ko biljka ali vec se polako navikavam.Na psiholosko savjetovanje idem redovno i nekako se osjecam lakse.Hvala svima na podrsci i cujemo se naravno.PUSA SVIMA

[dakon]

Zdravo maus. Obradovalo me je to što mi se neko javio, jer nama koji patimo od ovog vrlo je važno da imamo neki način da stupimo u kontakt jedni sa drugima koji imaju slične probleme. Ako ti je jedan od simptoma vrtoglavica ja sam to riješi kapima na biljnoj osnovi za tri mjeseca. I danas ih imam povremeno ali su samo blijeda kopija onih vrtoglavica što sam ih imao svaki dan,sat minut sekund.......Sada imam nekakvo udaranje u sredini tijela, nije želudac iako kažu svi,pritisak u grudima,užas jedan..Dali i ti nemaš našto slično, bogu hvala ako nemaš jer je osjećaj gadan. Doktori kod kojih idem odmah kažu da je to na psihi, drugi koji neznaju da sam bio pod terapijom psihijatra da je to želudac,tj stomačna kila. Kome vjerovati

[laradi]

Zaista je lepo naići na nekoga sa sličnim problemom! A tek sada vidim koliko je zapravo i razlika u svoj toj sličnosti! Ja sam hipohondar i to mi je jasno odavno, iako imam i hroničnu bolest koja je stvarna a to je hepatitis C ! Celoga života sam bila pod velikim stresom, život me ni najmanje nije mazio, bio je težak i mukotrpan, jedina radost su mi bila moja deca. Tegobe sa lupanjem srca i gušenjem počele su pre tačno devet godina, pre nego što sam saznala da bolujem od hepatitisa! Srce bi počelo snažno da mi lupa, a onda sam se gušila i to u samom početku je dovodilo do takve panike da je čudo kako sam preživela. Da je sve u glavi, shvatila sam kada su se ti napadi ponavljali uvek na istom mestu, kao i što su prestajali ako promenim sredinu, zapravo ako se napad desi na otvorenom, dovoljno je bilo da uđem unutra i on bi prestao ili obrnuto! U početku su bili retki, a kada sam saznala da bolujem od hepatitisa, pripisala sam ih njemu i najednom su učestali. Valjda ne moram da naglašavam koliko se bojim smrti da me po neki put uhvati panika razmišljajući o tome da mi se čini da ću istog trena umreti!? Jedno vreme su se proredili, a onda nakon velikih stresova, vratili se još većom žestinom. Ovoga puta sam počela da ih "kontrolišem" time što bih opustila sve mišiće na telu, pa i one koji drže bešiku, te bih se umokrila, a napad je prestajao. Sada sam imala jedan problem više, jer me je naravno sramota da se umokrim na javnom mestu, te sam počela da se plašim ljudi, sada je već dovoljno da priđem mestu gde može biti skupina ljudi i gušenje već počinje,a više ne mogu svesno da kontrolišem ni to da li ću se umokriti već samo od sebe počinje! U poslednjih nekoliko meseci, još jedan problem na sve već postojeće: kao što napisa "dakon" imam bolove u predelu želuca, sa desne strane, mislila sam naravno, da je jetra u pitanju, nekoliko puta radila analize, ali je sa jetrom apsolutno sve u redu! Njegov post me je i potaknuo da sve ovo napišem! Mislim da sada ipak nije baš sve "iz glave" jer najednom osetim neki pritisak oko želuca, nije pravi bol, već zaista čudan osećaj, a onda do večeri mi stomak i natekne, a onda slede napadi gušenja koji traju sve dok ne izbacim poslednju kap vode iz sebe.
Čini mi se da je moj problem najveći na svetu! Imam mladog muža, pa i ja sam još uvek mlada a bračne obaveze ne izvršavam već duže vreme, na sreću me razume, ali dokle?! Najteže mi je zbog dece, tj. najmlađe ćerke koja ide u prvi razred i mama je nikada nije odvela u školu. Znam da joj je teško zbog toga, ali ne smem da se usudim da uđem u školu gde su prozori zatvoreni, niti da se popnem na treći sprat!Zdravstvena knjižica mi nije overena, jer se ne usuđujem otići u Biro, a da ne govorim o traženju uputa za specijalističke preglede kada je ambulanta u kojoj imam karton, takođe na trećem spratu. Nisam u nekoj sjajnoj materijalnoj situaciji, te mi plaćanje privatnih lekara nije ni malo prijatno, ali je to jedini način da uopšte dođem do doktora ili noću na hitno u neku bolnicu gde uvek dobijem odgovor da se javim sa uputom!
Imate li vi neki predlog, ideju za mene?

[majja]

A kako odes u bolnicu gde su isto zatvoreni prozori, kao npr. na birou?????????? Jel tada nemas frku?

Mislim, ne vidim razliku izmedju bolnice i skole ili bolnice i doma zdravlja gde ne ides jer ti knjizica nije overena, jer ne smes u biro?

Vidis da ipak jeste iz glave, moras da poradis na sebi. Vezbaj, svaki dan moras po malo, korak po korak, sve dalje i dalje.....ne mozes tako samo sedeti i cekati da problem sam od sebe prodje!!

A koliko vidim negde ti neke stvari ne smetaju, a negde ne, znaci, prvi korak je da se ubedis da nema veze sa prostorom gde si, mozda je stvar sa obavezama problem, mozda si nezadovoljna, mozda si premlada (kako kazes) za sve obaveze koje imas i tako bezis od problema. To nije neki fenomen, desava se da kada covek hoce nesvesno da izbegne nesto, da mu se jednostavno slosi najednom.

Druga stvar, ti ne moras placati privatan pregled, sada u domovima zdravlja moze da se plati pregled i bez knjizice, koji je daleko povoljniji od racuna u privatnoj ordinaciji!

Ne smes dopustiti sebi da ti zivot prodje u strahu, cinjenica je da je tesko saznanje imati taj virus, ali gore je ne raditi nista po tom pitanju. Citala sam da uzimas Liv 52, ok, on je odlican za samu jetru, ali ne ubija virus, on samo pomaze jetri da lakse radi. To je preporucljivo i za osobe koje nemaju virus, lai ti sa virusom treba da uradis nesto. Ne znas ni u kojoj kolicini ga imas i koliko si zarazna, ta analiza je skupa, ali sa knjizicom je besplatna na IK.

Ne trazi razloge za prepustanje tvojoj bolesti, nego skupi snagu i uradi nesto za sebe i svoju porodicu, moras da se boris i mislis na dete koje bi jako volelo da odes i ti do skole.

Pozdrav i srecno!

[dakon]

Ćao maus hvala na podršci. Nevjerovatno je koliko psiha može pomoći a najviše odmoći. Meni kažu da je cilj ozdravljenja kad čovjek skonta da mu je to sve u glavi, ali nije tako uvijek,valjda je to slučaj samo kod mene. Valjda je to toliko nevjerovatno da je za nepovjerovati.

[dakon]

Laradi nisi jedina pogledaj na adresi tegoba nepoznanikus šta sam ja dosad preživio. Usput i meni je to bilo taman kada mi je kći pošla u prvi razrad osnovne škole, tako da se ja uopšte nesjećam tih dana.......užas jedan šta čovjek može podnjeti

[lovely mouse]

Evo dugo me nije bilo jer mi se monitor pokvario.ALI SAD SAM OPET TU.Opet moram naglasiti hvala svima koji se javljaju i jako mi je zao sto prolazite kroz takve stvari.Ja vam nemam mnogo za reci sem toga da ako mislite da je stvarno to sve u vasoj glavi posjetite psihologa i obavezno psihijatra.Ja sam se za mjesec dana preporodila.Jest da sam na lijekovima ali mi pomazu,a mislila sam da nema izlaza iz te situacije.Za par dana pocinjem raditi i jako mi je drago i cak sam ponosna na sebe jer smijem sama da ostanem sa djecom,da ih izvedem napolje i cak da udem u veliki supermarket i da sjednem u kafic da popijem kafu i sve to za samo mjesec terapije a zavlacila sam samu sebe 6 punih godina.POSLUSAJTE MOJ SAVJET I URADITE OVO STO SAM I JA URADILA.
IMAM PONOVO ZELJU DA ZIVIM,DA SE SREDIM,NAPRAVIM FRIZURU I SVE ONO STO SAM ODBACIVALA OD SEBE JER SAM MISLILA DA JE MOJA SITUACIJA TUNEL BEZ IZLAZA.
A BILA SAM U ONOJ SITUACIJI"BOGU DUSU BOG JE NECE"
SRETNO SVIMA I NARAVNO CUJEMO SE