Diskusije o malignim oboljenjima ljudskog organizma. Pitanja i odgovori, saveti i mnoštvo iskustava osoba sa tumorskim promenama želudca, jetre, pankreasa, mozga, koštanog sistema, disajnih organa i dr.
Jedini nacin da se oduprete svemu tome je da ne budete korisnici/zavisnici zdravstvenog sistema. To podrazumeva promenu nacina zivota i ishrane, ne uzimanja nikakvih lekova, fizicka aktivnost, odmor i razonoda, meditacija itd, kao i konstantno obrazovanje u ovim gore navedenim oblastima.
ovo je smesno i infantilno
Da zovemo policiju, ministarstvo zdravlja,
da! i dodao bih lekarsku komoru! upravo to! videli ste u medijima da MOZE da se dodje do sudskog epiloga u korist ostecenih pacijenata!
Dragi moji,
Danas smo slavili godisnjicu braka i ispred restorana u koji smo krenuli ,moj muz se okliznuo i pao. Sva sreca dobro je prosao.
Eto u trenutku sta moze da se desi.Moj muz kaze to ti je brak,padovi i usponi..... i otisli smo u drugi restoran i bilo je super.
Nadam se da ste dobro.
Eveli uz tebe smo i da prodje sve lakse i bolje nego prvi put.
Bob,kao i uvek si u pravu i ja sam htela to da napisem,ali sam presla na epizodu iz naseg zivota.
Pozz.svima,danas sam vesela
jps uvek se ne snalazim dobro sa forumima i pisanjem poruka ali ovo je ono sto mi bar priblizno treba.moj sin je u novembru 2007.dobio dijagnozu akutna limfoblastna leukemija.ima 19,5 god.posle samo mesec ipo dana bolnice lekari na klinickom su digli ruke od njega i rekli nam da jedino mogu da mu daju terapiju spasa koja bi mu produzila zivot za par meseci.na hemoterapiju nije odgovorio izostala je remisija i po zakonima srbije nema prava da se leci u inosranstvu ako nije u remisiji.prvo smo pomoc potrazili u italiji zato sto je srbija sa italijanima imala sporazum o slanju pacijenata na transplatacije ili su nas italijani odbili jer nismo imali saglasnost konzilijuma.posaljem papire u nemacku u lajpcig i dobijemo poziv da dodjemo.krenula je panicno potera za novcem,pozajmimo jedan veliki deo,a ostalo rodbina,prijatelji znani i neznani sakupe za vreme naseg boravka.sama sam bili sa sinom 5 dugih meseci i tada mi je suprug dosao na 2 meseca pre povratka.u tudjem svetu,neznam jezik nikad nisam ucila engleski(ja sam generacijski ucila ruski)po ceo dan sam provodila u bolnici!e sad vi meni recite o kome ,cemu i kako pricati sa detetom koje je punih 7 mes.provelo u postelji.dane smo provodili tako sto me je ucio da govorim engleski,igrali igrice no kom.i iz recnika pokusavali da naucimo nesto nemackog.jedina svetla tacka u svemu tome bila je a i ostala pr,Basara koja se starala o njemu lecila ga uvela u remisiju i transpantirala.u to vreme 8 lekara kl.centra potpisuje resenje o NEMOGUCNOSTI lecenja njegove bolesti i odbijaju da potpisu resenje o lecenju u inostranstvu.ali....to je vec tema...u isto vreme sam bdela pored postelje,brinula o deci i porodci koja je ostala ovde,resavala probleme sa vizom tamo,a najteze je padalo kad dodje vece i noc dolazi bez sna...tamo u tom malom sobicku gde sam stanovala tamo sam naucila da suze nelece datuga nepomaze samo gluvu gore i napred..sada smo tu vec 5 meseci krv je ok. al,bubrezi prave problem.ja jos uvek nisam nasla sebi pomoc i bojim se kako i da li cu jos koliko biti sposobna da se staram o sinu.ako sam oduzila oprostite,mogla bih roman....
Zelim da te pozdravim jer i ja sam novi clan na ovoj temi.Bilo bi lepo da smo se nasli na nekom drugom podforumu ali...
Nemogu ni da zamislim kolika je snaga potrebna da se covek suoci i uhvati u kostac sa bolescu svog deteta,s obzirom da je mene pokosila i dotukla tatina bolest.Neznam sta bih ti rekla sem da ti zelim tj.tvom sinu potpuno ozdravljenje.Iz meni blize okoline znam hvala Bogu troje ljudi koji su izleceni (u remisiji duze vreme) od leukemije pa se nadam da ce to biti slucaj i kod tvog sina.
Slazem se,topla rec jako puno znaci kad je covek izgubljen i oseca se usamljeno.Zato se i divim ovim ljudima koji su ostali na ovoj temi a njihovim najmilijima nije bilo pomoci.Ostali su tu da nas koji smo na pocetku borbe bodre,ohrabruju i posavetuju.
Nek mi oproste lekari, sto se svuda petljam, ali koliko ja znam
leukemija vise nije neizleciva bolest!!!!
Pozdrav duploj baki i puno uspeha u borbi.
"Ko bude imao vere, koliko zrno gorcice (slacice) spasice se".
nazalost od leukemije se i dalje umire samo sto ima razlike u tome ko i kako se bori sa njom.ima ih vise vrsta i najvaznije je usavrsiti tehniku kojom bi se tacno i sto ranije dijagnostikovala.,,tamo,,preko,,tacno znaju kako to treba.ovo vam govorim iz licnog iskustva jer mi u nemackoj nismi bili jedini pacijenti.srela sam one koji su dosli pre nas i i one posle nas poznajem.najvise je onih koji su kao moj sin ispraceni od nasih lekara kao izgubljeni slucajevi unapred.doslovce mi je receno,,ako imate para vi se setajte po evropi njemu vise niko nemoze da pomogne,,.nazalost istina je da postoje slucajevi koji bi hitno trebali biti transplantirani ili za njih nema davaoca na svetskoj listi.jos ako nemaju podudarnog u familiji..pa tu je onda jedan vazan period od godine dok ne povrate imunitet,pa druga godina nosi rizik uostalom treba da prodje 5 god.da bi se reklo da je bolest ..otisla,,.nazalost opasnost od recidiva je prisutna sve vreme,ybog jakih zracenja,citostatika lekova stradaju drugi organi,koje sada treba spasavati.borba sa leukemijom je borba za opstanak,stalno na oprezu i vazno je imati pouzdanu osobu uz sebe tj.doktora.nazalost kod nas nerade te transplatacije pa je zato nama ta osoba u nemackoj.stalno smo u kontaktu sa prof.kod nas je smrtnost sigurno mnogo veca nego u svetu bas zbog nemogucnosti tacne i pouzdane dijagnostike i nedovoljne obucenosti lekara,,,
Duplabako,glupo je da kažem‚‚dobrodošla‚‚na ovu temu.Ali,kad se već desi ,dobro je znati da možeš podijeliti svoju brigu i tugu,i sve ostalo što nam je na duši.Iskreno se nadam da će tvom sinu biti mnogo bolje,kao i svim našim prijateljima sa foruma.
Suze su tu,samo se ne vide...Negdje sam pročitala. I znam, moje suze su tu negdje,rijeke neisplakanih suza,ali,nikako da krenu.
Nemojte zadržavati suze.Kažu da plač pomaže.Zaboravila sam kako to izgleda.Samo zato što nisam htjela nikoga od mojih najbližih opteretiti mojom bolešću,što sam ,onda kad je trebalo plakati,sva nasmijana čekala da svi odu iz moje sobe,pa da dopustim da me savlada bol,i fizički i duševni.Sada me ‚‚stiglo‚‚.Izvinite,dragi moji prijatelji,večeras nisam nešto,ali sutra ću biti bolja,obećavam.Samo,nisam mogla da se ne javim.Svi imamo svoje teške dane,nadam se da ćete me razumjeti.
Eto ,da imamo psihića,sad bih davila čovjeka,a ne vas.Zato nam je potrebna psihološka podrška,da na vrijeme isplačemo i odbolujemo u duši,sve ono što nam se dešava.Kod nas te podrške nema,a ako žele i mogu ,ljekari sa foruma bi ,možda napisali nešto na tu temu.Dragi moji prijatelji,sorry ako sam vas bacila u crnjak,ali ,možda bi pomoglo da neko napiše nešto iz vlastitog iskustva.
Kat,srećna godišnjica,da ti i tvoj suprug proslavite još mnoge,u zdravlju i slozi.
Ljubac svima.
oper.obje dojke,maternicu i jajnike,sumnjaju da je nesto na desnom rebru...molim za razgovor.
Hvala moje drage,na cestitkama.
Svi imamo svoje dobre i lose dane.Veceras mi se ,,mota,,jedna ljubavna pesma,prozeta patnjom ,doba romanticara,a moze i da bude kviz pitanje ko je napisao?
O sreco moja,nestalna i slepa,
ljubavi puna opojnoga jada,
ukloni jednom ta secanja lepa
i te drage oci koje vidim sada.
I kada nam je najteze,treba se truditi da budemo smireni.Uvek moze da bude i gore.Nisam izmislila,nego su mi drugi rekli,a ja sam samo shvatila.
Bob,danas sam mislila na tebe.Kuvala sam caj od sipuraka ,koje sam jesenas brala na jezeru.
Laku noc ,sutra je novi dan
Voli vas Kat
