--------------------------------------------------------------------------------

Diarrhea


Digestivni trakt čoveka
ICD-10: A09., K59.1
ICD-9: 787.91
Dijareja ili proliv predstavlja abnormalno brzo kretanje fekalnih materija kroz debelo crevo,[1] što ima za posledicu povećanje sadržaja tečnosti ili volumena crevnog sadržaja[2] i učestalo vršenje nužde sa vodenastim stolicama različitog stepena viskoziteta.[3] Izbačeni crevni sadržaj ponekad može sadržavati primese krvi, gnoja i drugih materija. Pre samog nastupa ovog stanja dolazi do izražene peristaltike (crevnih pokreta), što neretko prate i bolni grčevi.

Dijareja može biti akutna (kada nastupi iznenada, kratko traje i prolazi bez posledica) ili hronična (kada traje po nekoliko nedelja ili meseci).[3] Kod slučajeva ozbiljne neuhranjenosti ovo stanje može izazvati smrtan ishod, što se naročito često dešava u nerazvijenim zemljama.

Sadržaj [prikaži]
1 Etiologija i klinička slika
1.1 Osmotska dijareja
1.2 Sekretorna dijareja
1.3 Upalna dijareja
1.4 Smanjeno vreme apsorpcije
1.5 Malapsorpcija
1.6 Motorna dijareja
1.7 Psihogena dijareja
1.8 Paradoksalna dijareja
2 Komplikacije
3 Dijagnoza
4 Lečenje
5 Reference



Etiologija i klinička slika [uredi]
Dijareju izazivaju različiti etiološki faktori, među kojima se posebno izdvajaju virusne infekcije, paraziti i bakterijski toksini.[4] Osim toga, među česte uzročnike se ubrajaju: upala creva, kolera, dizenterija, trbušni tifus, Grejvsova bolest, ulcerativni kolitis, Kronova bolest, botulizam, poremećaji lučenja hormona štitne žlezde, preveliko konzumiranje alkohola, trovanje hranom, kontraindikacije kod uzimanja lekova, stomačni grip, strah, emotivno uzbuđenje itd.[3] Svi ovi faktori izazivaju dijareju putem četiri različita mehanizma:

povećanje osmotskog pritiska,
povećanje sekrecije,
inflamatorni procesi i
smanjenje vremena apsorpcije.[2]

Osmotska dijareja [uredi]
Osmotska dijareja nastaje usled zadržavanja osmotski aktivnih supstanci (hidrosolubilnih sastojaka) u crevima, koji za sebe vezuju vodu. Javlja se kod intolerancije na šećere (posebno na laktozu - mlečni šećer), kod upotrebe slaboapsorbujućih soli u vidu laksativa i antacida (kao npr. magnezijum-sulfat i natrijum-fosfat), unošenja određenih organskih kiselina (vinska, jabučna, limunska), korišćenja veštačkih zaslađivača (manitol, sorbitol) i slično.

Zbog akumulacije hidrosolubilnih sastojaka raste osmotski gradijent prema lumenu creva, pa voda iz ekstracelularnih prostora prelazi u lumen i dolazi do rastezanja crevnih zidova. Ovo ubrzava peristaltiku i skraćuje vreme zadržavanja fekalnih materija unutar creva.[2] [5]


Sekretorna dijareja [uredi]
Sekretorna dijareja nastaje kao posledica povećanja aktivnog ili pasivnog lučenja elektrolita i drugih materija u tankom i debelom crevu Stimulatori sekrecije mogu biti: enterotoksini bakterija (Vibrio cholerae, Shigela, Escherichia coli), enteropatogeni virusi, žučne soli, neapsorbovane masti iz hrane, neke vrste lekova, gastrointestinalni hormoni (gastrin, vazointestinalni peptid, kalcitonin, serotonin), oštećenje crevnog zida itd.

Ovaj tip dijareje se javlja deset puta češće kod žena nego kod muškaraca, i to posebno kod osoba starijih od 60 godina. Obično prolazi bez drugih simptoma, ali se mogu javiti nauzea, povraćanje, abdominalni bol, nadutost trbuha i gubitak težine. [2] [5]


Upalna dijareja [uredi]
Eksudativna ili upalna dijareja se javlja u slučaju oboljenja crevne sluznice (regionalni enteritis, ulcerativni kolitis, pseudomembranozni kolitis, tuberkuloza, limfom, tumori itd), koja dovode do inflamacije sluzokože i pojave ulceracija ili tumefakcija (otoka).

Posledica ovih patoloških zbivanja je pojava krvne plazme, serumskih proteina, krvi, sluzi i drugih materija u crevnom sadržaju, što značajno povećava količinu tečnosti u stolici. Pojava patoloških procesa na sluznici rektuma (završnog dela digestivnog trakta) izaziva učestalu defekaciju, jer je promenjena rektalna sluznica osetljivija na rastezanje crevnog lumena. [2] [5]


Smanjeno vreme apsorpcije [uredi]
Smanjenje vremena apsorpcije nastaje kada fekalne materije nisu dovoljno vremena u kontaktu sa odgovarajućom apsorptivnom površinom digestivnog trakta. Ovo ima za posledicu povećanje količine tečnosti u crevnom sadržaju.

Faktori koji uzrokuju ovo stanje su: resekcija želuca, tankog ili debelog creva, piloroplastika, vagotomija, upotreba određenih medikamenata (antacidi i laksativi koji sadrže soli magnezijuma), humoralni agensi koji ubrzavaju prolaz fekalnih materija stimulacijom glatkih mišića u zidu creva. [2]


Malapsorpcija [uredi]
Malapsorpcija (loša apsorpcija) izaziva dijareju osmotskim i sekretornim mehanizmima. U prvom slučaju, ona nastaje kao posledica unošenja hrane bogate neapsorbujućim hidrosolubilnim sastojcima male molekulske težine, dok pojedini lipidi deluju kao stimulatori sekrecije i izazivaju sekretornu dijareju. Dijareja vezana za malapsorpciju može se razviti i kada je transport crevnog sadržaja produžen i dolazi do razmnožavanja bakterija u tankom crevu.

Najčešći faktori koji izazivaju ovakav vid dijareje su: celijačna bolest (intolerancija na gluten iz brašna), malapsorpcija fruktoze (voćnog šećera), perniciozna anemija, smanjena sekrecija pankreasa (u slučaju cistične fibroze ili pankreatitisa), radijalna fibroza, hemoterapija itd. [2]


Motorna dijareja [uredi]
Motorna ili motalitetna dijareja nastaje zbog ubrzanja peristaltike (motorne aktivnosti) tankog i debelog creva. Najčešće se javlja usled lučenja aktivnih supstanci poput vazointestinalnog peptida, serotonina i kalcitonina ili kao posledica poremećaja u aktivnosti autonomnog nervnog sistema (posebno parasimpatikusa). [2] [5]


Psihogena dijareja [uredi]
Psihogena ili emocionalna dijareja nastaje u trenucima povećane nervne napetosti, kada snažna stimulacija parasimpatičkog nervnog sistema izaziva povećanje i motiliteta i sekrecije u završnom delu debelog creva.[1]


Paradoksalna dijareja [uredi]
Paradoksalna dijareja nastaje oko stvrdnutih fekalnih masa kod dece i mentalno retardiranih bolesnika. [2]


Komplikacije [uredi]
Tokom dijareje može doći do gubitka tečnosti i pojave dehidratacije, elektrolitnog disbalansa i vaskularnog kolapsa. Kolaps se naročito brzo može razviti kod dece, starijih i mentalno retardiranih osoba, kao i kod pacijenata sa teškim oblicima dijareje kakva se sreće kod kolere. Gubitak bikarbonata može izazvati metaboličku acidozu, a hipomagnezemija pojavu mišićne tetanije. [2]


Dijagnoza [uredi]
Tačna dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze, kliničkog pregleda, laboratorijske analize elektrolita, mikro- i makroskopskog pregleda stolice i dodatnih dijagnostičkih postupaka: rektoskopije, sigmoidoskopije, biopsije rektalne sluznice (radi patohistološkog pregleda), rendgenografije i eventualno funkcionalnog pregleda pankreasa (određivanje pankreasnih enzima i pankreatografija). [2]


Lečenje [uredi]
Terapija dijareje je uglavnom simptomatska. Blaži oblici se leče uzimanjem bizmutovog subsalicilata (pepto-bizmola), dok se kod ozbiljnijih slučajeva preporučuje mirovanje, nadoknada izgubljene tečnosti i elektrolita. Kod teških i dugotrajnih dijareja sa poznatim uzročnikom, vrši se terapija antibioticima. [2]

DIJAREJA – SIMPTOM RAZLIČITIH BOLESTI




Dijareja označava povećanje učestalosti pražnjenja creva kao i povećanje sadržaja tečnosti ili volumena crevnog sadržaja.
Smatra se da je prosečna težina stolice odraslog čoveka, koji se hrani na uobičajen način – mešovitom ishranom, oko 100 – 300 g/24h, u zavisnosti od količine neresorbujućih sastojaka hrane (uglavnom ugljenih hidrata). Može se reći da je dijareja prisutna kada je težina stolice >300 g / dnevno. Kod osoba koje unose hranu bogatu vlaknima celuloze (obično iz povrća) moguća je i veća dnevna težina stolice koja je normalna i nije tečna. Dijareja nastaje uglavnom kod povećanja količine vode u stolici (npr. kada je 60-90% težine stolice voda).
ETIOPATOGENEZA –
Dijareja može biti izazvana različitim etiološkim faktorima: infekcijom, lekovima, psihološkim uzrocima, inflamacijom i može biti postoperativna. Ovi različiti uzroci mogu izazvati dijareju preko 4 različita mehanizma:
1. povećanje osmotskog pritiska
2. povećanje sekrecije
3. inflamacija
4. smanjenje vremena apsorpcije.
→ Osmotska dijareja – nastaje kada se u crevima zadržavaju hidrosolubilni sastojci koji su neapsorbujući i tako za sebe vezuju vodu. Osmotska dijareja nastaje kod intolerancije na šećer, uključujući intoleranciju na laktozu, koju izaziva deficit laktaze, kao i kod upotrebe soli koji se slabo apsorbuju (npr. Mg-sulfat, Na-fosfat) kao laksansi ili antacidi.
Unošenje većih količina heksitola (npr. sorbitol, manitol) koji se koriste kao veštački zaslađivači, izaziva osmotsku dijareju kao rezultat njihove spore apsorpcije i stimulacije bržeg motiliteta tankog creva (poznata kao dijareja “dijetetske hrane” ili “žvakaćih guma”). Osmotsku dijareju može izazvati i unošenje nekih vrsta voća.
→ Sekretorna dijareja – nastaje kada tanko i debelo crevo sekretuje više elektrolita i vode nego što može da apsorbuje. Stimulatori sekrecije mogu biti: bakterijski toksini (npr. kod kolere), enteropatogeni virusi, žučne soli (npr. posle resekcije ileuma), neapsorbovana mast iz hrane (steatoreja), neki lekovi (npr. prostalgandini, kastor ulje) i peptidni hormoni (npr. vazoaktivni intestinalni peptid koji stvaraju tumori pankreasa). Mikroskopski kolitis (kolageni ili limfocitni kolitis) izaziva 5% sekretornih dijareja. Javlja se 10 puta češće kod žena, obično kod osoba ≥ 60 godina. Nauzeja, povraćanje, abdominalni bol, nadutost trbuha, kao i gubitak težine se mogu javiti, iako je dijareja obično prisutna bez drugih simptoma. Simptomi su često prolongirani. Loperamid se može koristiti za kontrolu simptoma, a histološke promene se mogu povući primenom prednizona ili sulfasalazina.
→ Eksudativna dijareja – nastaje kod nekoliko bolesti sluznice (npr. regionalni enteritis, ulcerativni kolitis, tuberkuloze, limfoma, maligniteta) koje dovode do inflamacije sluznice, pojave ulceracija ili tumefakcija. Rezultat ovih patoloških zbivanja je pojava plazme, serumskih proteina, krvi i sluzi u crevnom sadržaju i značajno povećanje količine tečnosti u stolici. Zahvaćenost rektalne sluznice patološkim procesom izaziva povećanje učestalosti stolica jer je promenjena rektalna sluznica osetljivija na distenziju crevnog lumena.
→ Smanjenje vremena apsorpcije – nastaje kada crevni sadržaj nije u kontaktu sa adekvatnom apsorptivnom površinom digestivnog trakta dovoljno vremena tako da isuviše vode ostaje u crevnom sadržaju. Faktori koji smanjuju vreme kontakta obuhvataju resekcije tankog ili debelog creva, resekcije želuca, piloroplastiku, vagotomiju, hirurški baj-pas intestinalnih segmenata i neke lekove (antacidi i laksansi koji sadrže soli Mg) ili humoralni agensi (npr. prostaglandini, serotonin) koji ubrzavaju prolaz crevnog sadržaja stimulacijom glatke muskulature u zidu creva.
→ Malapsorpcija – izaziva dijareju osmotskim i sekretornim mehanizmom. Mehanizam je osmotski kada je hrana bogata neapsorbujućim hidrosolubilnim sastojcima male molekulske težine. Lipidi nisu osmotski aktivni ali neki (masne kiseline, žučne soli) se ponašaju kao stimulatori sekrecije i izazivaju sekretornu dijareju. Kod generalizovane malapsorpcije (npr. netropski spru) malapsorpcija masti izaziva povećanje sekrecije u kolonu, a malapsoprcija ugljenih-hidrata izaziva osmotsku dijareju.
Dijareja vezana za malapsorpciju može se razviti kada je transport crevnog sadržaja produžen i dolazi do razmnožavanja crevnih bakterija u tankom crevu. Faktori koji povećavaju vreme transporta crevnog sadržaja i omogućavaju razvoj bakterija su strikture segmenata creva, zatim promene na crevima kod sklerodermije kao i postoperativne promene na crevima.
→ Paradoksalna dijareja – nastaje oko stvrdnutih fekalnih masa kod dece i mentalno retardiranih bolesnika.
KOMPLIKACIJE –
Tokom dijareje može doći do gubitka tečnosti sa pojavom dehidratacije, elektrolitnog disbalansa, čak i vaskularnog kolapsa. Kolaps se može naglo razviti kod dece ili starih, zatim kod mentalno retardiranih ili onih sa vrlo teškom dijarejom kakva je npr. kod kolere. Gubitak bikarbonata može izazvati metaboličku acidozu. Serumske koncentracije Na variraju zavisno od sastava dijarealne tečnosti koji je vezan za sastav plazme. Hipokalemija se može javiti kod teške ili hronične dijareje ili ako se u stolici nalazi veća količina sluzi. Hipomagnezemija posle produžene dijareje može uzrokovati pojavu tetanije.
DIJAGNOZA –
Uzimanje anamnestičkih podataka treba da obuhvati okolnosti pojave i početka dijareje, uključujući i informacije o nedavnim putovanjima, unetoj hrani, poreklu vode za piće, kao i korišćenim lekovima; potrebni su i podaci o trajanju i težini dijareje, postojanju abdominalnog bola i povraćanja, pojavi krvi u stolici kao i promeni boje, učestalosti crevnih grčeva i pokreta, konzistenciji stolice, pojavi steatoreje (masna ili uljana stolica sa neprijatnim mirisom), postojanje promene telesne mase i apetita, kao i pojava lažnih napona i poziva na stolicu.
U pregledu bolesnika je važno odrediti laboratorijske vrednosti elektrolita. Kompletan klinički pregled je neophodan sa posebnim osvrtom na pregled abdomena i rektalni tuše. Kod bolesnika sa prolongiranom ili teškom dijarejom potrebno je uraditi i rektoskopiju, a eventualno i sigmoidoskopiju sa biopsijom rektalne sluznice radi patohistološkog pregleda i utvrđivanja kolitisa (infektivnog, ulcerativnog ili kolagenog).
Mikro- i makroskopski pregled stolice može biti koristan. Potrebno je odrediti konzistenciju stolice, zapreminu, prisustvo krvi u stolici (očigledno ili okultno), prisustvo sluzi, masti ili gnoja. Mikroskopski pregled treba da obuhvati ispitivanje prisustva leukocita (ukazuje na ulceracije ili bakterijsku infekciju), neapsorbovane masti, vlakna mesa, prisustvo parazita (npr. amebijaza, đardijaza). pH stolice je normalno > 6.0 i smanjen je zbog bakterijske fermentacije neapsorbovanih ugljenih hidrata i proteina u kolonu. Alkalizacija stolice može nastati zbog upotrebe laksativa. Kod vrlo voluminozne stolice mogu se meriti elektroliti kako bi se odredilo da li je dijareja osmotska ili sekretorna.
Generalno posmatrano, kod bolesti tankog creva stolice su voluminozne i vodenaste ili masne. Kod bolesti kolona stolice su učestale, nekada malog volumena sa mogućom pojavom krvi, mukusa i abdominalnim bolovima. Kod bolesti rektalne sluznice rektum je osetljiviji na distenziju zida pa su stolice češće i manje količine.
Akutna dijareja koja je posledica poremećaja varenja hrane ili akutne infekcije, povlači se spontano; međutim ako su prisutni simptomi poremećaja opšteg stanja (groznica, abdominalni bol) poželjno je uraditi koprokulturu pre započinjanja antibiotske terapije. Kod hronične dijareje koprokultura i mikroskopski pregled stolice će pokazati da li je potrebna specifična terapija a sigmoidoskopija i biopsija će ukazati na inflamatorne uzroke. Kada se sumnja na malapsorpciju treba meriti ekskreciju masti stolicom, rendgenski pregled će ukazati na strukturne bolesti tankog creva a biopsija na stanje sluznice. Ako se ovim metodama etiološki ne razjasni stanje, potrebno je obuhvatiti i funkcionalno ispitivanje pankreasa – određivanje pankreasnih enzima i pankreatografiju.
TERAPIJA -
Dijareja je simptom i kao takva zahteva simptomatsko lečenje ali u nekim slučajevima je neophodno i etiološko raščišćavanje stanja. Vreme prolaska crevnog sadržaja se može povećati primenom određenih lekova kao što je difenoksilat 2.5 do 5 mg (tablete ili tečnost) 3-4 puta dnevno, kodein fosfat 15 do 30 mg 2-3 puta dnevno ili loperamid hidrohlorid 2 do 4 mg 3-4 puta dnevno. Antiholinergici (npr. tinktura beladone, atropin, propantelin) mogu da smanje peristaltiku. Kaolin i pektin se mogu davati da smanje količinu tečnosti u stolici.
Kod teške akutne dijareje može doći do razvoja dehidratacije pa je potrebna nadoknada tečnosti i elektrolita primenom infuzionih rastvora soli natrijuma, kalijuma ili glukoze, osobito ako je uz dijareju prisutno i povraćanje.
Ako nauzeja i povraćanje nisu izraženi moguća je i oralna nadoknada tečnosti primenom rastvora glukoze i elektrolita.


AKUTNA INFEKTIVNA NEONATALNA DIJAREJA

To je klinički sindrom koji obično izazivaju bakterije ili virusi, a karakteriše ga učestalo crevno pražnjenje sa neformiranim stolicama i često udruženo sa povraćanjem.
ETIOLOGIJA I EPIDEMIOLOGIJA -
Neonatalna dijareja i povraćanje ima mnogo neinfektivnih uzroka (npr. anatomski, metabolički i enzimski, inflamatorni) ali je ipak infekcija najčešći uzrok ovog sindroma.
Novorođenčad obično imaju bolje higijenske uslove od odojčadi i starije dece. Dojenje tome doprinosi. Međutim, kod sredina sa lošim higijenskim uslovima života kao i u siromašnim i brojnim porodicama, dijareja je češća. Takođe su moguće i nozokomijalne infekcije u pretrpanim ustanovama za negu dece. Prenos je isključivo fekalno-oralni. Novorođenčad se obično zarazi tokom porođaja kroz inficirani porođajni kanal ili preko prljavih ruku osoba koje neguju ili su u okolini novorođenčeta. Ređi uzrok je kontaminirana hrana. Najčešći uzrok su izvesne bakterije (npr. Escherichia coli, Salmonella sp, Campylobacter jejuni) i virusi, posebno rotavirusi (iako se rotavirusi često nalaze i kod asimptomatske novorođenčadi). Ređe su u pitanju drugi bakterijski prouzrokovači (npr. Shigella sp, Yersinia enterocolitica, Aeromonas hydrophila) i virusi (npr. enterički adeno-, entero-, i coronavirusi). Uloga Norwalk-sličnih virusa i astro- i calicivirusa u nastajanju neonatalne dijareje nije jasna. Iako Clostridium difficile sa svojim toksinom može često biti izolovan kod novorođenčadi tokom prvih nedelja života, ovaj mikroorganizam je retko udružen sa postantibiotskom dijarejom (pseudomembranous enterocolitis). Paraziti (npr. Giardia lamblia, Entamoeba histolytica) su retki uzrokovači.
KLINIČKA SLIKA -
Gastrointestinalna infekcija se klinički prezentuje dijarejom, često praćenom povraćanjem, i može dovesti do rapidnog i progresivnog teškog oboljenja novorođenčeta.
Makroskopski izgled stolice ukazuje na uzročni agens. Krvava i sluzava stolica se javlja kod kolitisa koji obično izaziva enteroinvazivna E.coli (EIEC), zatim Salmonella sp, Shigella sp, ili C. jejuni. Nasuprot tome, vodenaste i voluminozne stolice ukazuju na sekretornu dijareju koju izaziva enterotoksigena bakterija (npr. enterotoksigena E. coli [ETEC]) ili virusi (npr. rotavirus).


KOMPLIKACIJE -
1. Dehidratacija – može biti blaga (<= 5% slučajeva), i manifestuje se samo suvom sluznicom usne duplje. Umerena dehidratacija (7 to 10% slučajeva) se može manifestovati smanjenjem turgora kože kao i uvučenim očnim jabučicama i udubljnim fontanelama. Teška dehidratacija (> 10% slučajeva) je obično praćena hipovolemijskim šokom. Pošto su mehanizmi renalne koncentracije kod novorođenčadi nezreli, oligurija se ne javlja sve do pozne dehidratacije.
2. Elektrolitni disbalans i metabolička acidoza – mogu dovesti do promena u ponašanju (npr. letargija ili uznemirenost) ili do drugih ređih komplikacija (aritmija, intrakranijalna hemoragija, renalna venska thromboza).
3. Bakterijemija – nastaje sekundarno u odnosu na gastroenteritis uzrokovan enteričkim patogenima (npr. Salmonella sp, Shigella sp, Campylobacter) ili normalni enterički stanovnici mogu uzrokovati septikemiju ili fokalnu infekciju. Simptomi septikemije su nespecifični.
4. Nekrotizujući enterokolitis – može nastati kao komplikacija bakterijskog ili virusnog gastroenteritisa.
DIJAGNOZA -
Za mikroskopski pregled uzorka sveže stolice potrebno je uzeti uzorak svežeg mukusa iz stolice i pomešati ga sa rastvorom soli i metilen-plavim. Fekalni leukociti se stvaraju kao odgovor na bakterije koje su prisutne u mukozi kolona (npr. Shigella, Salmonella, EIEC, Campylobacter, Y. enterocolitica); G. lamblia ciste ili trofozoiti se takođe mogu sresti.
Koprokulturu treba uraditi pacijentu, zatim medicinskom osoblju i drugim osobama iz kontakta, uključujući i roditelje. Specijalne kulture su potrebne za izolaciju Y. enterocolitica, Vibrio cholerae, C. difficile, Aeromonas i dr.
Kod teško bolesne novorođenčadi potrebno je uraditi i urinokulturu i hemokulturu kako bi se evaluirala sistemska infekcija.
Određivanje pH stolice treba obaviti kod sveže vodenaste stolice; pH < 6 može pomoći u dijagnozi malapsorpcije šećera zbog oštećenja sluznice ili, vrlo retko, kod primarne deficijencije laktaze. Međutim, dojenje i antibiotska terapija mogu takođe dovesti do pada pH stolice.
Broj leukocita i diferencijalna slika mogu ukazati na invazivni proces ali ne mogu razlikovati enteričke patogene. Vrednosti serumskih elektrolita, ureje i kreatinina su važni u izvođenju infuzione terapije.
Paralelno sa navedenim, potrebno je ispitati i postojanje primarnih ili sekundarnih uzroka prolongirane dijareje (npr. cistična fibroza, alergijska enteropatija, proteinska intolerancija).
Drugi testovi uključuju imunoeseje (npr. ELISA, lateks aglutinacija) koji mogu da ukažu na rotavirus ili druge viruse i enterotoksine. Serotipizacija E.coli može pomoći u diferenciranju ETEC, EIEC, enteropatogene E. coli (EPEC), enterohemoragijske E. coli (EHEC), a ćelijska kultura citotoksičnosti za toksin C. difficile. Proktosigmoidoskopija može pomoći u dijagnozi pseudomembranoznog enterokolitisa.
TERAPIJA-
Saniranje poremećaja vode i elektrolita je prvi i najvažniji korak. Moraju se hospitalizovati novorođenčad koja imaju profuzne dijareje i perzistirajuće povraćanje, odbijaju da unose tečnost, imaju nepouzdane roditelje ili one koji o njima brinu, kao i ona koja imaju još neko osnovno oboljenje. Potrebna je parenteralna rehidratacija glikoznim i elektrolitnim rastvorima. Prema preporukama WHO nadoknada treba da se približno bazira na odnosu 90 mEq/L Na, 20 mEq/L K, i 2% rastvoru glukoze. Sa dojenjem se može nastaviti. Kontrola vrednosti serumskih elektrolita je potrebna na svakih 24h. Ponovno unošenje hrane je neophodno kako bi se sprečila pothranjenost. Kod onih koji ne doje može se davati mlečna formula bez laktoze. Ako dijareja traje duže od 2 nedelje potrebno je koristiti formule sa kazein-hidrolizatom i dodatno intravenski rehidrirati odojče.
Obično nije potrebno uključiti antibiotike jer je akutni bakterijski gastroenteritis samo-ograničenog trajanja. Međutim, treba voditi računa o prevenciji sistemskog širenja enteričkih patogena i sekundarnoj invaziji normalne enteričke bakterijske flore. Osetljivost bakterija na lekove varira u zavisnosti od lokacije i protokom vremena.
Kod neonatalnog gastroenteritisa je kontraindikovana primena antiperistaltičkih i antidijarealnih agenasa. Poremećaj crevnog motiliteta ne samo da potencira perzistentnu kolonizaciju domaćina enteropatogenima, već takođe dozvoljava signifikantnu sekvestraciju tečnosti u crevu, maskirajući ozbiljnost dehidratacije smanjenjem broja stolica i prevencijom tačnog praćenja telesne mase.
Neophodno je preduzeti mere opreza u smislu higijene osoba koje su u kontaktu sa bolesnikom kao i ograničavanja broja osoba u kontaktu. Ove mere opreza treba pažljivo slediti i kod slučajeva sa negativnom koprokulturom pošto mnogi patogeni ovako ostaju neotkriveni rutinskim pregledima.
Ako se izoluju patogene bakterije terapijski postupak je sledeći:
1. Infekcija šigelom kod novorođenčeta treba da se leči parenteralnim ampicilinom 50 do 100 mg/kg/dnevno tokom 5 do 7 dana. Ako se izoluje ampicilin-rezistentan soj koriste se cefalospirini III generacije koji se kod težih slučajeva obavezno daju intravenski.
2. Salmonela gastroenteritis se ne može zaustaviti antibioticima ali se oni ipak daju jer je salmonela invazivna po svojoj prirodi i ima tendenciju širenja u organizmu – obično se daju cefalosporini III generacije. Ako se radi samo o gastroenteritisu to traje 3-5 dana a ako je sistemska infekcija 10-14 dana. Mnoga novorođenčad postaju asimptomatski nosioci posle lečenja.
3. Campylobacter gastroenteritis dobro reaguje na oralni eritromicin 30 do 40 mg/kg/dnevno u 3 podeljene doze tokom 5 dana ako se da u ranoj fazi bolesti. Ako je suspektna bakterijemija daje se parenteralni gentamicin 5 do 7.5 mg/kg/dnevno. Nema podataka o efikasnosti antibiotika kod infekcije drugim invazivnim bakterijama (npr. Yersinia) kod novorođenčadi. Međutim, ove bakterije su obično osetljive na aminoglikozide i cefalosporine III generacije i treba ih primeniti.
4. Dijareja izazvana neinvazivnim bakterijama kao što su sojevi E.coli (EPEC ili ETEC) može se treirati oralnim kolistin sulfatom 10 do 15 mg/kg/dnevno u 3 podeljene doze ili oralnim gentamicinom 5 do 7.5 mg/kg/dnevno u 3 podeljene doze (5 mg/kg/dnevno u 2 podeljene doze odojčad < 7 dana starosti). U celom ovom postupku uvek treba proceniti odnos koristi i rizika od potencijalnih neželjenih efekata.


AKUTNI INFEKTIVNI GASTROENTERITIS

To je sindrom povraćanja i dijareje uzrokovan patogenim mikroorganizmima koji može dovesti do dehidratacije i elektrolitnog disbalansa.
Smatra se da se godišnje širom sveta javi oko 1 bilion epizoda ovog oboljenja, obično u zemljama u razvoju, kod dece mlađe od 5 godina. Smrtni ishod, koji je posledica dehidratacije, se javlja kod oko 5 miliona slučajeva. Većina ovih slučajeva bi se mogla sprečiti hitnom rehidratacijom. U mnogim zemljama u razvoju, ako se kod dece mlađe od 2 godine javi 6-10 epizoda godišnje dijareje i povraćanja koje se ne leče, dolazi do razvoja pothranjenosti. Akutni gastroenteritis mogu izazvati mnoge bakterije, virusi i paraziti koji se u 60-80% slučajeva mogu dijagnostikovati adekvatnim laboratorijskim testovima.
KLINIČKA SLIKA I DIJAGNOZA –
Epidemiologija, trajanje, karakter i učestalost povraćanja i dijareje u odnosu na godine deteta, mogu ukazati na uzrok i težinu bolesti. Obično je bar jedan član porodice ili osoba iz bliskog kontakta nedavno imala simptome gastroenteritisa ili respiratorne infekcije. Odojčad mlađa od 6 meseci mogu razviti dehidrataciju i elektrolitni disbalans čak i samo 24h od početka. Međutim, kod bolesnika bilo kojih godina u toku 24h od početka bolesti može se razviti dehidratacija ako je uporno i neprestano povraćanje, dijareja eksplozivna i česta, a unošenje tečnosti blokirano. Klinički pregled treba da isključi bilo koji ekstraintestinalni uzrok i odredi stanje hidriranosti bolesnika. Letargija, oligurija, kao i gubitak u težini su znaci dehidratacije. Kod starije odojčadi, ugojene male dece i bolesnika sa hipernatremijom neki znaci se ne moraju razviti dok dehidratacija ne postane teška. Kod bolesnika sa hipernatremijskom dehidratacijom iritabilnost i groznica mogu biti prisutni.
Suva koža sa malim turgorom se ne mora jasno manifestovati. Uobičajeni znaci dehidratacije obuhvataju upale očne jabučice, upalu prednju fontanelu, smanjeno suzenje, suvu oralnu sluznicu i letargiju. Vrednosti hematokrita i serumskih elektrolita mogu odražavati dehidrataciju. Potrebno je izvršiti pregled urina kako bi se isključilo urinarno boljenje koje može ličiti na gastrointestinalnu infekciju.
Koprokultura je korisna za diferenciranje bakterijske etiologije, a različite tehnike bojenja mogu tome doprineti.
TERAPIJA -
Osnova terapije dijareje i povraćanja je obezbeđivanje adekvatnih količina tečnosti bez obzira na uzrok. Pre započinjanja lečenja potrebno je klinički procentiti stepen dehidratacije a to će dalje odrediti terapiju kojom će se početi i održati postignuto stanje rehidratacije. Ona obuhavata:
1. rehidrataciju – deca sa dijarejom i povraćanjem koja nemaju znake dehidratacije ne zahtevaju rehidrataciju, ali njima je potrebno dati tečnost na način koji se daje za održavanje pacijenata sa izraženom dehidratacijom. Oni treba oralnim putem da unose tečnost – supe, pirinač cerealije, vodu kao i oralni rehidratacioni rastvor – preporučen od WHO i koristi se širom sveta više od 20 godina. Ovaj rastvor sadrži u mmol/l : Na 90, K 20, Cl 80, bikarbonate 30 i glukozu 111; pravi se tako što se jednom litru vode doda 3,5g NaCl, 2,5g NaHCO3, 1,5g KCl i 20g glukoze. Ovaj rastvor je efikasan kod pacijenata sa akutnom dijarejom bez obzira na uzrok, godine ili tip elektrolitnog disbalansa – hiponatremija, hipernatremija ili izonatremija. Posle rehidratacije ovaj rastvor treba zameniti vodom ili tečnošću sa malo Na. Ako oralni rastvor za rehidrataciju nije dostupan, može se dati slatko-slani rastvor koji je sličnog sastava- 1 litar vode se pomeša sa 15ml – 1 supena kašika – šećera i 2ml – jedna polovina kafene kašičice - soli. I ovaj rastvor je efikasan u lečenju dijareje. Kod dece koja ne mogu oralno da unose tečnost daje se infuzija Ringerovog rastvora. Na kraju rehidratacionog perioda (oko 4h) ponovo treba pogledati bolesnika. Ako i dalje postoje znaci dehidratacije potrebno je sve ponoviti.
2. terapiju održavanja – kod bolesnika sa stalnim dijarejama količina koja se gubi treba da se nadoknadi oralnom rehidratacijom u odnosu 1:1. Ako je nepoznat gubitak stolicom, treba dati 10ml/kg oralnog rastvora za rehidrataciju za svaku dijarealnu stolicu. Uz sve navedeno potreban je i dijetetski režim – kod dece sa dijarejom bez dehidratacije potrebna je dijeta koja odgovara uzrastu. Deca sa dehidratacijom treba da dobiju ovu dijetu čim se rehidratacija uspostavi. Odojčad treba da nastave dojenje.
3. davanje antibiotika – potrebno je kod specifičnih indikacija. Antibiotici ne utiču na tok salmoneloznog gastroenteritisa; kada se koriste fekalna ekskrecija bakterije je prolongirana i povećana je opasnost od stvaranja rezistentnih sojeva. Ako se Salmonela nađe u ekstraintestinalnim lokalizacijama ili dospe u krv, potrebno je uključiti ampicilin, ceftriakson ili cefotaksim; intravensko davanje hloramfenikola rezervisano je samo za slučajeve kada je to lek izbora po antibiogramu osobito kod odojčadi mlađe od 6 meseci, zatim kod dece sa imunosupresijom, uključujući one sa bolešću srpastih ćelija. Yersinia gastroenteritis obično prolazi bez antibiotika. Vibrio cholerae gastroenteritis treba lečiti tetraciklinima ili trimetoprim-sulfametoksazolom. Campylobacter jejuni enterokolitis koji je težak i zahteva hospitalizaciju treba lečiti eritromicin. Trimetoprim-sulfametoksazol se daje kod ampicilin-rezistentne šigeloze.

DEKUBITUS

Uzrok nastanka
U etiologiji dekubitusa ono što je bitno spomenuti to je imobilizacija, pritisak na podležuću kost, a bitan faktor u tome je hipestezija odnosno anestezija, smanjena osetljivost ili neosetljivost tog dela tela.
Rizični faktori, kao što su godine starosti bolesnika i dugotrajna nepokretnost (vezanost bolesnika za krevet ili invalidska kolica) mogu ubrzati razvoj dekubitusa. Na rizik za razvoj dekubitusa mogu uticati različiti spoljašnji i unutrašnji faktori. Od spoljašnjih najvažniji su: neudoban krevet, nečista i vlažna koža, sredstva za imobilizaciju, nabori na posteljini i ličnom rublju, mesto pritiska proteze, trahealne kanile ili trajnog katetera.
Unutrašnji faktori su poremećaji metabolizma i ishrane (pothranjenost i gojaznost), cirkulatorni poremećaji, hronične i terminalne bolesti, ortopedski problemi, gubitak senzibiliteta kože. Uzimanje nekih lekova iz grupe sedativa, analgetika ili antihipertenziva, koji usporavaju protok krvi, takođe se svrstavaju među ozbiljne rizične faktore, pa je potreban dodatni oprez.





Klinička slika
Najčešće se stvara na regijama tela koje su izložene pritisku na tvrdu, mokru i/ili neravnu podlogu, tj. na područjima izbočenja koje stvara slabinski deo kičme, sedalna kost, zglob kuka, članak, kolena ili laktovi, kao i na područjima na kojima je slabije razvijeno masno tkivo. Zbog pritiska dolazi do slabljenja cirkulacije i posledično slabijeg dotoka kiseonika i hranjivih materija, pa koža postaje prvo izrazito bleda ili ljubičasto-plava, zatim smeđa, tvrda i bezbolna (nekrotična), a na kraju se razvija i ulkus. Prekid cirkulacije stvara povoljno okruženje za razmnožavanje bakterija. Najčešće su Staphylococcus aureus, Pseudomonas aeruginosa, Actinobacter i Proteus. Iako rana na koži može biti mala, ispod kože može biti razvijen opsežan proces.
Razlikujemo četiri stepena dekubitusa:
I stepen - pojavljuje se crvenilo kože koje traje duže od sat vremena nakon prestanka pritiska
II stepen- zahvaćena je koža, delimično i potkožno tkivo, praćeno stvaranjem mehura
III stepen - koža je smeđe boje, tkivo nekrotično, vidljiv je mišić; uvek je prisutna infekcija
IV stepen - stvara se duboki ulkus, mišić je potpuno razoren i vidljiva je kost; uvek je prisutna infekcija.




Lečenje
Lečenje dekubitusa podrazumeva multidisciplinaran pristup, koji obuhvata ceo tim lekara različitih specijalnosti: dermatologa, hirurga, interniste (kardiologa, endokrinologa), urologa, neurologa, fizijatra i medicinsku sestru. Posebno važnu ulogu ima medicinska sestra, koja uz to što bolesnika neguje, sprovodi i mere prevencije. Zbog svega toga lečenje dekubitusa spada među najskuplja lečenja u medicini, a uz to je vrlo zahtevno i dugotrajno.
Lečenje može biti konzervativno i hirurško, a uključuje lokalnu terapiju, lečenje infekcije i borbu s predisponirajućim faktorima.
Konzervativno lečenje - svakako treba spomenuti preraspodelu pritiska na kritičnim područjima podmetanjem jastučića, primenu zavoja na ugroženim mestima, upotrebu specijalnih antidekubitalnih ležajeva i promenu položaja bolesnika svaka dva sata. Ovaj vid lečenja podrazumeva i svakodnevnu higijenu tela, redovno menjanje posteljine i brigu o naborima na posteljini i ličnom rublju.
Važna je i pravilna ishrana, uz unos dovoljne količine belančevina, vitamina (posebno vitamina A i C), elemenata koji učestvuju u transportu kiseonika (cink, gvožđe, bakar).
Kontrola infekcije obuhvata redovnu dezinfekciju rane antiseptikom, kao i opšte mere (uzimanje antibiotika prema antibiogramu).
U terapiju dekubitalnih ulceracija svakako spada i primena različitih obloga i lokalnih lekova, elektromagnetna terapija, UZV terapija, V.A.C. terapija (lečenje negativnim pritiskom).
Hirurško lečenje - sastoji se od radikalnog izrezivanja odumrlog tkiva, ostektomije, tj. uklanjanja upalno promenjenih delova kosti i zatvaranja defekta lokalnim kožnim ili mišićnim režnjevima.

Kako sprečiti dekubitus?



U mnogim situacijama dekubitualni ulkusi se formiraju na mestima na kojima njihov nastanak može da se prevenira, a njihovo odsustvo predstavlja znak dobre nege. Najčešće se za dekubituse koristi i termin ulceracije koje nastaju na mestu pritiska. Njihov izgled varira od svetlo ružičaste boje koja nestaje nekoliko sati posle uklanjanja pritiska sa kože, do formiranja veoma dubokog ulkusa, koji nekada ide čak i do kosti ili unutrašnjih organa. Ovi ulkusi se klasifikuju prema težini, obično u četiri stadijuma.


Klasifikacija
Stadijum I označava pojavu površnog eritema kože, koji je sličan površnoj opekotini, a spontano nestaje sa prestankom pritiska.
Stadijum II karakteriše pojava plika koji spontano puca, a ulcerozna promena nije više površna.
Stadijum III karakteriše ulceracija svih slojeva kože i predstavlja primarno mesto za nastanak infekcije.
Stadijumu IV ulceracija zahvata i duboke strukture kože mišiće, tetive i kost.
Promer ulceracije nije značajan koliko njena dubina, ali je hirurško uklanjanje nekrotičnih masa – debridman neophodan, a nekada i radikalna hirurška intervencija.

Mehanizam nastanka
Mehanizam nastanka dekubitalnih ulkusa je posledica dejstva sile pritiska na površinu kože, mada mogu nastati i kao posledica trenja kože sa grubom površinom postelje, površine gipsane udlage ili kao posledica prolongirane hladnoće. Površina kože koja je blizu koštanih struktura ima veću sklonost nastanku dekubitusa, a posebno su to zone kičmenog stuba, lopatica, kukova, zglobova lakta i kolena. Kompresijom krvnih sudova i niže ležećih struktura kože onemogućena je ishrana kože i time otvoren put nastanku ulkusa. Stanja koja omogućavaju lakše nastajanje dekubitalnih ulkusa su stanja loše ishranjenosti kože, dijabetes, pothranjenost, manjak serumskih proteina, loša higijena, dehidracija, imobilizacija i naravno loša nega obolele osobe. Dijabetes nije uzrok nastanka dekubitusa, ali omogućava brzu eskalaciju procesa ulcerisanja. Iz tog razloga dijabetičarima je neophodna bolja nega i veća pažnja posebno imobilisanih osoba u pavcu preveniranja nastanka ulkusa.

Preventiva
Preventivne mere se odnose na čestu promenu položaja obolele osobe u postelji na dva sata i češće. Dvosatna promena položaja ja maksimalni dozvoljeni interval pri kome tkivo toleriše pritisak bez propratnog oštećenja. Prevencija podrazumeva i maksimalan trud oko izostajanja trenja, abrazije kože i naravno kontrolu malnutricije, dobru hidrataciju i higijenu.

Tretman
Kada se ulceracija razvije onda je tretman usmeren na sprečavanje daljeg razvoja ulkusa, razvoja infekcije, ubrzanje cirkulacije na mestu ulceracije, debridman nekrotičnih masa i stimulaciju stvaranja granulacija unutar ulkusa. Sprečavanje širenja ulceracija se sprovodi primenom sunđerastih prstena koji vrše izolaciju i rasterećuju pritisak na okolne strukture, silikonskih i gumenih jastučiča i naravno vrlo specijalizovanih plutajućih kreveta.

Prilikom obrade dekubitalnih ulkusa i uklanjanja nekrotičnih masa, po svim uzusima asepse se lokalno primenjuje prah borne kiseline koji se prekriva enplasterima po tretmanu Gilje, koji vrlo brzo usled hemijskog dejstva uklanja lokalnu infekciju i snažno stimuliše stvaranje novih granulacija koje popunjavaju tkivo ulkusa. Lokalna i sistemska primena antibiotika se kombinuje sa primenom odgovarajućih hidrokoloidnih dresinga. Zajedno sa sprovođenjem procedura dezinfekcije i čiššćenja ulceracija, uklanjanja nekrotičnih masa i ubrzanja cirkulacije oboleli zahtevaju pojačanu, prilagođenu ishranu koja će omogućiti brzo i dobro zarastanje.

Svi dekubitalni ulkusi se mogu prevenirati, što je bazični tretman, a u skoro svim situacijama pojava masivnih ulkusa označava grešku procedure standardne nege obolelih osoba.

ĐUMBIR

Opis biljke: Djumbir je tropska zacinska biljka koja veoma podseca na trsku. Biljka naraste do jedan metar visine, njeno korenje je mesnato kao prst debelo do 20 cantimetara duzine i veoma aromaticno. Aroma korenja je prijatna sa mirisom na limun, a ukus je slatkasto pikantan i veoma svez. Djumbir je veoma ukusan kao zacin pa se koristi u razne svrhe , kao dodatak jelima za kolace, za pivo i likere.. ,

Stanište: Pradomovina djumbira je jugozapadna Azija , a glavni proizvodjac je Indija a posebno dobar ukus ima djumbir iz Jamajke..

Lekoviti deo biljke: za lek se koristi koren.

Lekovito delovanje: Ima antisepticko dejstvo i smiruje kasalj zbog cega se koristi kao dodatak toplim napitcima tokom zime.
Ðumbir (Zingiber officinalis) stimulise perifernu i uopsteno cirkulaciju, zagrejava, otklanja grceve i spazme, stimulise funkciju jetre, snažan antioksidans. Koristan kod uklanjanja edema, napada vrucine, raznih mucnina.
U kombinaciji sa drugim biljkama pojacava njihovo dejstvo

Kod izostale menstruacije - 1 cajnu kasikicu djumbira u prahu razmutiti u pola litre vrele vode, uzimati
po 1 soljicu toplog caja (polagano srkutati) 3-4 puta dnevno. Kod upale jajnika - po 1 cajnu kasikicu,
djumbirovog korena, srdacice i kamilice, uz malo narezanog korena persina, kuvati mjesavinu u 1
litri vode 15 minuta u poklopljenoj posudi, kada se ohladi procediti, uzimati po pola cajne kasikice
svaka 2 sata, kada se oseti olaksanje, dozu smanjiti na 3 puta dnevno, tretman traje dok se
menstruacija ne normalizuje, obicno 3-4 mjeseca.

Djumbir sa medom je najpoznatiji kucni lek u Americi za lecenje kaslja kod dece.
Sok od svezeg djumbira, pomesan sa sokom od svezeg belog luka i meda se koristi kao lek za astmu

Zacin aromaticnog ljutog ukusa daje toplu energiju (ubrzava cirkulaciju) i otklanja probavne probleme. Dodajemo kod prehlade u caj i lekovite napitke. Oblozima otklanja reumatske bolove (rastvara otrovne naslage)

Svez djumbir i susen djumbir su savim raliciti po svojstvima, kao da su u pitanju dve razlicite biljke
U kineskoj medicini susen djumbir je poznat kao Gan-Jiang a svez koren kao Sheng-Jiang.
Svez koren se koristi za pojacanje znojenja i izbacivanje toksicnih materija iz organizma.
Susen koren, koristi se za stomacne bolesti, dijareju, reumatizam, kasalj itd.
I susen i svez djumbir je oficijelna biljka Kineske farmakopeje i kao ekstrakt i kao tinktura.
U Kini se djumbir koristi u polovini recepata i biljnih preparata jer ubrzava reakciju biljaka
sa kojima je pomesan.
Prema novoj studiji, ako patite od bolesti kretanja vaš najbolji prijatelj bi mogao postati đumbir. 36 ispitanika je dobilo ili 2 kapsule đumbira u prahu ili lekova protiv mučnine ili placebo te su nakon 20 minuta stavljeni u motorizovanu stolicu koja se rotirala 6 minuta. Najbolje je rezultate pokazao đumbir koji je odgodio nastup mučnine za čak dvostruko u uporedbi sa lekovima za mučninu. Preko polovine ispitanika koja su dobivala đumbir uspelo je da završi 6-minutnu ˝vožnju˝, , dok to nije pošlo za rukom ni jednom od ispitanika na lekovima za mučninu ili placebu. Mehanizam kojim đumbir deluje još nije jasan

ĐAVOLJA KANDŽA

PRIRODNA POMOĆ KOD REUMATSKIH BOLESTI
Ako znamo da su od svih hroničnih bolesti reumatske među najučestalijima i da zahtevaju dugotrajnu terapiju, tada je od osnovnog značaja bezbednost preparata koji se upotrebljavaju.

Naš koštano mišićni sistem izgrađen je tako da nam omogućava lako kretanje bez obzira da li se radi o obavljanju svakodnevnih aktivnosti ili o nekom vidu intenzivnijeg fizičkog angažovanja. Zdrav čovek o pokretima ne razmišlja, ali kada sistem za kretanje oboli tada svaka promena položaja pojedinih delova tela može da predstavlja veliki napor. Skup različitih tegoba organa za kretanje – kostiju, zglobova i mišića nazivamo reumatskim bolestima, a za sve njih je karakteristično da postoji bol i da je ograničena pokretljivost. Upalni procesi, infekcije, genetske predispozicije, povrede i neadekvatna ishrana samo su neki od razloga za njihovu pojavu. Gotovo da nema starije osobe koja se bar nekada nije požalila na “reumu”. Iako češće pogađa stariju populaciju, sve je više mladih ljudi podložnih reumatskim bolestima, što ovu vrstu tegoba svrstava u jedan od najčešćih razloga za posetu lekaru, a više nego ijedna druga bolest smanjuje radnu sposobnost.

Zbog svega navedenog razumljivo je zbog čega su antireumatici tako često propisivani lekovi. Hronična priroda bolesti zahteva dugotrajno lečenje i to upućuje na potrebu da preparati koji se koriste budu što bezbedniji za upotrebu.


PROVERENO BEZBEDNO

U Nemačkoj i Francuskoj je već dugo biljka pod nazivom đavolja kandža ( Harpagophytum procumbens) najpopularniji biljni antireumatik. Razlog za to su dokazana efikasnost harpagozida koji je aktivna supstanca biljke i njegova bezbednost tokom dugotrajne upotrebe, što je dokazano mnogim istraživanjima. Jedno od njih govori da je kod 62% ispitanika ispoljena veća efikasnost, a kod čak 80% bolja podnošljivost nego kod primene konvencionale terapije. U ovom ispitivanju se navodi da je nakon 8 nedelja korišćenja došlo do značajnog poboljšanja kvaliteta života ljudi koji su koristili preparat sa harpagozidom. Takođe je potvrđeno da se način delovanja ostvaruje blokiranjem enzima odgovornih za zapaljensku reakciju, kao i podsticanjem prirodnog mehanizma organizma da se zapaljenje suzbije.

Kod nas je ova dragocena biljka dostupna u obliku “Rheumatol” kapsula koje se preporučuju kao pomoć kod bolnih stanja u zglobovima i mišićima bez obzira da li su nastali kao posledica reumatskih stanja ili povreda. Posebno dobre rezultate “Rheumatol” pokazuje kod bola u donjem delu leđa, kukovima, kolenima, laktovima, kao i kod bolova u mišićima. Iako se efekat brzo ispoljava, ipak se kod hroničnih bolnih stanja preporučuje upotreba u toku 2 do 3 meseca kako bi se dejstvo ispoljilo u potpunosti. Za preparat je karakteristična dobra podnošljivost jer ne izaziva stomačne tegobe, a o tome da je preparat bezbedan govori podatak da nema zabeleženih slučajeva oštećenja jetre i bubrega.

Kao dodatna pomoć kapsulama “Rheumatol” krem lokalnim delovanjem doprinosi smanjenju intenziteta bola i stvara prijatan osećaj hlađenja. Osim kod problema sa reumom može se koristiti i kod sportskih povreda, istegnuća, nagnječenja, iščašenja i uganuća, kao i kod povreda koje nisu praćene oštećenjem kože.

Obzirom da su reumatske tegobe dugotrajne i da je bol njihov redovan pratilac, pomoć iz prirode je vrlo značajna jer na bezbedan način pruža olakšanje i doprinosi boljem kvalitetu života. Ukoliko se uz “Rheumatol” uključi ishrana sa dosta povrća (pre svega svih vrsta kupusa) i mahunarki, a smanji unos crvenog mesa, organizam će se lakše izboriti sa svim teškoćama koje reumatske bolesti donose.

Đuskanje na steperu

Trening stimuliše rad srca i pluća tokom određenog perioda, koji je dovoljno dug da bi proizveo korisne promene u telu
Konačno ste odlučili da pokrenete svoje telo i da poradite na svojoj figuri, ali imate dilemu koji bi to trening mogao da vas na neki način „zarazi“ i nagna na kontinuirano vežbanje. Ako volite dobar ritam, muziku koja će uzburkati adrenalin u vašem telu, i korake sa koreografijom, odličan izbor svakako je step aerobik. Temelj ovakvog vida rekreacije uopšteno predstavljaju sistem aerobik vežbi koji prati odgovarajuća muzika. Uživaćete u koreografskim koracima i ritmičkim vežbama zajedno sa ostalim članovima ekipe jer se step aerobik vežba u grupi, a trening će vremenom povoljno uticati na razvoj vaših motoričkih, funkcionalnih i psiholoških sposobnosti. Jedina razlika između klasičnog aerobika i step aerobika je u tome što se tokom treninga koristi stepenik, odnosno platforma poznata kao steper. Vežbači se za vreme treninga penju i silaze, izvodeći koreografske korake.

Mnoge vežbe step aerobika stimulišu rad srca i pluća tokom određenog perioda, koji je dovoljno dug da bi proizveo korisne promene u telu. Trening se sastoji od uvodnog dela, koji podrazumeva zagrevanje, odnosno strečing, glavnog dela, po kome se i razlikuju aerobik treninzi po tipu, i zaključni deo - istezanje mišića. Zagrevanje se izvodi u dva dela. Spoljašnje zagrevanje uključuje ritmično kretanje pri čemu se zagrevaju velike mišićne grupe i podiže temperatura tela, specijalno zagrevanje podrazumeva zagrevanje mišićnih grupa koje će najviše učestvovati u glavnom delu treninga.

Aerobni deo treninga pospešiće razvoj disajnih i kardiovaskularnih sposobnosti. Vežbanje treba da bude intenzivno i po pravilu neprekidno, u ritmu muzike i uz koreografiju koju možete ponavljati nekoliko puta. Jako je važno koliko pravilno držite telo prilikom vežbanja zbog ispravnog izvođenja kretanja, kao i radi preventive od povređivanja. Jedan od vrlo bitnih elemenata za usvajanje same koreografije u svim vrstama aerobika svakako je muzika. Od ritma muzike koja se koristi tokom treninga zavisi i sam tempo vežbanja. Glavni korak se sastoji u penjanju i silaženju na steper i sa stepera dok je osnovno kretanje pri step aerobiku koračanje. Istezanje na treningu možete raditi kao i na svakom drugom terminu aerobika, a možete koristiti i steper. Akcenat na istezanje se stavlja na velike mišićne grupe koje su bile jako aktivne u aerobnom delu treninga. Ukoliko se odlučite za ovaj vid rekreativnog sporta, sigurno vam neće biti dosadno jer ćete vežbati u grupi, pa će i motivacija biti veća. Muzika će vam dati energiju za vežbanje, i vremenom ćete i teže napore savlađivati lakše.



http://www.youtube.com/watch?v=U9E0kTT_ ... re=related

EHINACEA

Ehinacea je jedna od najpopularnijih lekovitih biljaka na svetu, dokazano sadrži aktivne sastojke za koje se smatra da su efikasni u borbi protiv prehlade, gripa i drugih infekcija. Postoji devet vrsta ove biljke ali samo tri imaju lekovito dejstvo Echinacea angustifolia, E. pallida, and E. purpurea. Postoji veliki broj komercijalnih preparata ehinacee i na našem tržištu, ali u zavisnosti od vrste i dela biljke (cvet, listovi, stabljika ili koren) korišcenog za prepatat koristi se za stimulisanje imunog sistema i borbu protiv bakterija, virusa i drugih mikroba koji prouzrokuju bolesti.

Bezbedna i mocna, ehinacea stimuliše razlicite celije imunog sistema koje su glavno oružje protiv infekcija. Biljka takode potstice celijsku proizvodnju odbrambenih supstanci protiv virusa nazvane interferon.

Ehinacea može pomoci:

-Smanjuje osetljivost i podložnost na prehlade, grip i zapaljenje grla. Najefikasnija je kada pocnete da je uzimate na prvi znak prhlade, gripa ili grlobolje. Ukoliko su se ove bolesti vec razvile, ehinacea pomaže da simptomi budu manje intenzivni i da brže dode do ozdravljenja.

- Protiv ponovnih respiratornih infekcija kao što su bronhitis, sinuzitis, grlobolje izazvane streptokokama, i zapaljenja uha. Pošto biljka potstice imuni sistem, pomaže u borbi protiv hronicnih bolesti gornjih respiratornih organa.

- Pomaže protiv gljivicnih vaginalnih oboljenja i gljivicnih infekcija urogenitalnog trakta. Što se tice gljivicnih oboljenja ehinacea stimuliše proizvodnju belih krvnih zrnaca koje uništavaju gljivice. Kod urinarnih infekcija preporucuje se i veci unos tecnosti.

- Potpomaže zaceljivanju rana i protiv kožnih infekcija, ukljucujuci kožne cireve, opekotine, posekotine i ogrebotine. Kao prirodni antibiotik i borac protiv infekcija, ehinacea ubrzava zaceljivanje svih vrsta iritacije kože ukljucujuci ekceme i herpes infekcije. Može se nanositi kao melem na kožu kombinujuci sa uzimanjem preparata ehinace-e koja ujedno jaca imuni sistem.

- Izgraduje imunitet tokom tretmana protiv raka kao što ima i moguce zaštitno dejsto u prevenciji nekih formi raka. Kombinujuci ehinaceu sa nekim medicinskim pecurkama pomaže da se generalno ojaca imuni sistem.

Na tržištu se ehinacea može naci u obliku tinkture, tableta, gela, pastila, osušenog caja. Ukoliko je nabavite u obliku pilula, pokušajte da pilula sadrži 3,5% ehinoida koji cini njen aktivni satav. Ehinaceu treba koristiti ne duže od 9 nedelja, posle cega je potrebna jedna nedelja pauze.

Eliksir mladosti
Apiterapija - med i dugovečnost

Med

Za tajnom dugovečnosti čovek traga od pamtiveka, ali kroz milenijume nije odmakao mnogo dalje od predaka koji su verovali u moć meda! I kao da se u pčelinjoj košnici zaista krije čudnovati eliksir mladosti. Nastavljajući tradiciju proučavanja meda ljudi su uvek iznova dodavali poneki biser.
Slavnim imenima i danas se pridružuju ljudi koji neumorno tragaju za tajnama meda. Među njima je i beogradski apiterapeut Žarko Stepanović, koji se duže od dve decenije bavi izučavanjem lekovitih svojstava meda i pčelinjih proizvoda. On veruje da je na sasvim određenim primerima pokazao i dokazao da se biološki časovnik može, ako ne zaustaviti, ono bar delimično usporiti. I tako obezbediti duži i zdraviji život!

- Dokazao sam da pčelinji proizvodi u svojoj strukturi sadrže gotovo sve bitne supstance za produženje mladosti, odnosno za usporenje procesa starenja - kaže Stepanović. - Ne ulazeći dublje u sam proces starenja, navešću samo bitne činjenice da se shvati značaj apiterapije u ovom procesu. Važne supstance za produženje mladosti su: visokokvalitetne belančevine (protein gamaglobulin); nukleinske kiseline (DNK i RNK); razne masne kiseline (decenska i druge); enzim superoksid dismutaza (SOD); koenzim Q10; DHEA - dehidroepiandrosteron (vrsta hormona); pregnonolon (vrsta hormona); kompleks vitamina (A, B5, C, E, F); kopleks minerala i oligoelemenata (cink, selen, kalcijum, magnezijum). Spominje se i ekstrakt grožđanog semena, čija su suštinska komponenta - bioflavonoidi.

A šta zapravo uzrokuje starenje?! Osnovni krivac je svakako oštećenje DNK ćelija izazvano procesom oksidacije, što dovodi do razvoja degenerativnih bolesti. Uticaj slobodnih radikala u 80-90% slučajeva, uzrok je svih oboljenja. Proces sagorevanja kiseonika koji omogućava život, odvija se putem slobodnih radikala kiseonika. To su obični molekuli bez elektrona, koji mogu da se kreću po organizmu bez ikakve kontrole. Nastojeći da nedostajuće elektrone oduzmu nekom drugom molekulu. Slobodni radikali mogu da se neutrališu pomoću antioksidanata - jedinjenja koja im daju jedan svoj elektron, a pri tom se ne pretvaraju u slobodne radikale.

- Zbog neprekidnih napada slobodnih radikala oko 50. godine života, trećina belančevina koje se nalaze u ćelijama organizma, pretvara se u otpadni materijal. Taj otpad i toksini različite vrste, tokom strenja oštećuju DNK čoveka, ometaju biološku kontrolu, slabe odbrambenu snagu i potpomažu razvoju bolesti. DNK je mikromolekul koji određuje tajnu života, umnožava se, prenoseći genetsku informaciju iz jedne u drugu ćeliju i iz generacije u generaciju.
U ljudskom telu identifikovano je oko 200 tipova različitih ćelija. Ti procesi organskih kiselina (DNK) uključujući i proces RNK (ribonukleinske kiseline - drugi bitni mikro molekul), koji određuju tajnu i razvitak živih bića, neverovatno su osteljivi i opasni. Jer postoji mnogo mesta na njihovom putu u organizmu, na kojima stvari mogu da krenu naopako.

Zato oštećenje DNK može da ima velike posledice na organizam, koje se prenose i na potomke. Od 75 triliona ćelija u ljudskom telu, 50 hiljada umire i zamenjuje se za nekoliko sekundi. Sposobnost tela da se regeneriše je neverovatna, ali mu treba i malo pomoći.
Svim mehanizmima umnožavanja, regeneracije, prenosa i prevođenja genetskih kodova DNK i RNK, upravlja specijalna vrsta proteina koji se nazivaju enzimi. Veruje se da ljudi koji dožive sto i više godina, prirodno imaju više enzima u organizmu. Pčelinji proizvodi i preparati, kada se izrade na odgovarjući tehnološki način, značajni su antioksidanti - zaštitnici od slobodnih radikala, jer u svojoj strukturi sadrže sve najvažnije antioksidante:

* fitohemikalije (prirodne hemijske supstance iz medonosnog bilja) koje formijraju imunološki sistem biljaka, a kao moćni antioksidansi kod ljudi imaju zaštitno delovanje protiv mnogih bolesti (srčane, plućne, maligne)

* biljne pigmente - prirodne hemijske supstance iz medonosnog bilja koje pčele prerađuju i dorađuju u sastavu pčelinjih proizvoda. Da spomenem samo dva od nekoliko stotina: betakarotin (provitamin A) koji se pretvara u vitamin A kada je organizmu potreban, a ostatak deluje kao antioksidans u prevenciji kancera, jača imunološki sistem i smanjuje rizik od arterioskleroze, srčanog napada i moždanog udara (samo u polenu ima ga 20 puta više nego u šargarepi), i drugo flavonoidi - koji imaju i do 50 puta veću antioksidativnu moć od vitamina C i E (ima ih samo u propolisu oko 50%)

* ugljeni hidrati (glukoza i fruktoza) - aminokiseline, visokokvalitetne belančevine (protein gamaglobulin), nukleinske kiseline (DNK i RNK), neorganske i razne masne kiseline

* biljne hormone

* vitamine , a posebno vitamin A, B, C i E (ima ih dovoljno pre svega u matičnom mleču i polenu), a po sadržaju vitamina E polen je bogatiji i od voća

* oligoelemente (antioksidantni minerali) i minerale

* fermente, enzime koji oslobađaju iz hrane sve potrebne hranljive sastojke: aminokiseline, masne kiseline, šećere, vitamine i minerale, u obliku koji je iskoristiv za organizam

- Postoje mnogi dokazi da je dugovečnost povezana sa korišćenjem pčelinjih proizvoda. Tako drevni Indijci u poznatim manu zakonima govore o produženju života čak do 500 i više godina, pomoću lekovitih napitaka meda i mleka. Ruska akademija nauka anketiranjem 130 100-godišnjaka ustanovila je da je među njima više od 80% bilo pčelara. U Institutu za dugovečnost u Moskvi, duboka starost i dugovečnost kod stogodišnjaka nastala je zahvaljujući tome što su se celog života hranili pčelinjim (cvetnim) prahom iz pčelinje zajednice.
Suptancama za usporavanje procesa starenja obezbeđuje se kvalitetna i neprekidna zamena ćelija koje umiru, a samim tim se stvaraju i povoljni uslovi za suzbijanje i lečenje nekih bolesti, uspostavljanjem imunog sistema.
Uz pomoć tajni zarobljenih u medu ljudi će moći da žive i do 120 godina. A preko toga živeće se tek kada nauka identifikuje gene koji upravljaju procesom starenja i nađu način da ih kontrolišu. U jurnjavi za 100-tom naš zadatak je za sada da odmah počnemo sa korišćenjem meda i njegovih proizvoda!


RECEPTI

PROPOLIS
- 25 g usitljenog propolisa
- 100 ml 70% alkohola
U tamnoj staklenoj flaši potopiti propolis u alkoholu i ostaviti 10-tak dana na sobnoj temperaturi uz povremeno mućkanje. Procediti kroz dvostruku gazu i tokom 3 meseca uzimati 3 puta na dan, po 20-30 kapi rastvorenih u 1/2 dl tople vode.

POLEN
- 750 g kristalizovanog livadskog meda
- 250 g polena (cvetnog praha)
Pomešati sastojke u emajliranoj posudi, poklopiti i čuvati na sobnoj temperaturi 10-tak dana, uz mešanje drvenom kašikom više puta na dan. Posle toga sipati u staklenu teglu i uzimati tokom 3 meseca, 3 puta dnevno po 1 kašičicu rastvorenu u 1/2 dl mineralne vode.

MATIČNI MLEČ
- 1 kg kristalizovanog lipovog meda
- 15 g matičng mleča
Pomešati sastojke u tamnoj staklenoj posudi, pa uzimati 2 puta dnevno (a preventino samo ujutru), na tašte i oko 18 sati, po 1 kašičicu, sa što dužim zadržavanjem u ustima, bez rastvara u bilo kakvom napitku. Tokom ove terapije potrebno je kontrolisati krvni pritisak i broj leukocita.

PČELINJI VOSAK
Svakodnevno pre doručka žvakati parče pčelinjeg voska u vidu mednog saća, sasvim lagano da se što bolje rastopi, pa progutati sav sadržaj.

NAPOMENA
Ako se matični mleč koristi zasebno, bez drugih pčelinjih proizvoda, potrebno je posle ove doze napraviti 15 dana pauze, pa spremiti novu količinu i nastaviti sa uzimanje u toku 3 meseca.

SUPER KOMBINACIJA
Pčele stvaraju med od slatkih biljnih sokova nektara i medne rose, dodajući mu vlastite materije. Ali nektarni med može da bude sastavljen i od više različitih biljaka, što određuje i njegova lekovita svojstva.
Uglavnom je reč o mešavini ugljikohidrata (šećera) i vode, sadrži organske kiseline, enzime, minerale, antioksidanse i druge materije.
Narodni lekari su pravili raznovrsne lekove s medom i lekovitim travama i tako lečili mnoga obolenja. Neka od tih tradicionalnih iskustava koriste se i danas, jer je i savremena nauka dokazala da se spajanjem sastojaka pčelinjih proizvoda i biološki aktivnim sastojcima iz lekovitog bilja, povećava.

Епилепсија
Епилепсија (или падавица) је назив за неуролошко обољење, које се манифестује повременим моторним, сензорним, неуропсихичким и доживљајним поремећајима, уз губитак свести. Готово код трећине оболелих од епилепсије претпоставља се генетски узрок који није тренутно могуће утврдити постојећим дијагностичким методама, а код осталих се захваљујући примени магнетне резонанце могу регистровати извесне абнормалности које су одговорне за патолошко функционисање нервних ћелија. Најпоузданији и најобјективнији физиолошки индикатор епилепсија је ЕЕГ који бележи карактеристичне патолошке промене можданих таласа. ЕЕГ показује изненадно, брзо, локално прекомерно пражњење у сивој можданој маси.

Лечење
Епилепсија је обољење у чијем се лечењу користе различити терапијски приступи. Најзначајнији вид лечења је лечење адекватним лековима (антиепилептицима) које је ефикасно у 60% оболелих применом једног лека, 70% применом комбинације два лека против епилепсије, а применом још једног антиепилептика у комбинацији ефикасност се незнатно повећава (за свега 1 %). Хируршки третман оболелих код епилепсије сматра се оправданим код оне групе болесника који не реагују на примену антиепилептика, а код којих је преоперативном припремом означен део у можданој структури, чијим одстрањивањем се очекује престанак епилептичних напада. Овакав вид лечења епилепсије успешан је код 65% болесника. Примена стимулатора вагусног живца и кетогене дијете припадају ређе коришћеним и мање ефикасним методама.

E vitamin

Vitamin E (alfa tokoferol) igra važnu ulogu u metabolizmu proteina, ugljenih hidrata i masti, kao i u prometu tečnosti. Od velike je pomoći u trenucima malaksalosti, koji slede posle preležanih bolesti, odnosno u fazi oporavka, jer regeneriše ćelije i skraćuje period oslabljenosti organizma.
Vitamin E štiti vitamin A od neželjenih oksidativnih promena u kojima učestvuju brojne nazasićene masne kiseline, pa se na takav način vrši prevencija ateroskleroze. Pod uticajem vitamina E poboljšava se i iskorišćavanje vitamina A. Važno je napomenuti da je organizam sposoban da znatno duže čuva rezerve prirodnog u odnosu na sintetički E vitamini.
Vitamin E blagotvrono utiče na nervni sistem, seksualnu potenciju i podmlađuje strukture kože i kosu čini zdravijom. Odličan je i kao sredstvo za poboljšanje cirkulacije krvi, jer širi krvne sudove, sprečava povećanu sklonost ka međusobnom slepljivanju krvnih pločica, štiti od visokog krvnog pritiska i ubrzava eliminaciju tečnosti. Sprečava nastanak grubih ožiljaka.
Posebno je potrebno istaći ulogu vitamina E kao antioksidanta u zaštiti od delovanja slobodnih radikala. Jedan molekul E-vitamina može da zaštiti 200 molekula nezasićenih masnih kiselina od oštećenja izazvanih delovanjem slobodnih radikala. Ispitivanja sprovedena od strane kardiologa pokazuju da vitamin E, dat tokom, ili neposredno nakon angioznih bolova, može da zaštiti srčani mišić od daljeg oštećenja. Vitamin E, takođe, ubrzava oporavak posle operacija na srcu. Redovno uzimanje ovog vitamina ojačava imuni sistem starijih ljudi, što se odražava na poboljšanje odbrane organizma od infekcija. Koristan je i kod plućnih oboljenja, a može pomoći i kod degenerativnih oboljenja nervnog sistema, jer ublažava neprijatne prateće simptome, kao što su mišićni trzaji. Vitamin E je bitna aktivna komponenta u prevenciji pobačaja.
Obzirom da je vitamin E neophodan za izgradnju mišićne mase, bodi bilderi treba da povećaju unos ovog vitamina, kako bi mogli da postignu adkvatno povećanje mišićne mase. Poboljšava efikasnost rada mišića i usporava nastupanje mišićnog zamora, pa je stoga veoma koristan za sportiste.

Pažnja!
Kod osoba sa povišenim krvnim pritiskom potrebno je dozu vitamina E postepeno povećavati.
Neorganske soli gvožđa modu u potpunosti da smanje dejstvo vitamina E i neorganiskih preparata gvožđa, pa vremenski period između unošenja neorganiskih preparata gvožđa treba da iznosi najmanje 8 sati. Helatno gvožđe može da se uzima zajedno sa E-vitaminom.
Osobe koje piju dosta hlorisane vode imaju veće potrebe za unosom vitamina E.

Eliksir mladosti

Za eliksirom mladosti traga se od davnina, ali dr Nikolas Perikone tvrdi kako je starenje bolest, te da se može lečiti bez skalpela i injekcija. Lekar kojeg, među ostalima, posećuju Džulija Roberts, Uma Turman i Kejt Blanšet, predlaže novu tehniku podmlađivanja. Dok se dermatolozi bave sanacijom tragova starenja, Perikone je radikalan. On, naime, tvrdi da se starenje može zaustaviti.

- Koliko god to zvučalo kontroverzno, ja istinski verujem da je starenje progresivna upalna bolest - rekao je Perikone. On tvrdi da se ishranom s mnogo lososa i različitih bobica može postići mlađi izgled već kroz tri dana.

Takva dijeta bogata proteinima, antioksidansima i esencijalnim kiselinama samo je jedan od ključnih elemenata Perikonijevog pristupa. Uz to, on preporučuje dodatke hrani, snažne antioksidanse i tematsku negu kože. Nakon osam objavljenih knjiga i brojnih istraživanja, Perikone je nastavio da istražuje proces starenja i tajne mladolikog izgleda.
- Starački izgled dolazi s gubitkom konveksnosti u licu. Kada gledate mlado lice, vidite obline i zapreminu - čelo je izbočeno, usta ispupčena, obrazi i obrve imaju volumen. S godinama gubimo mišićnu masu i potkožne masnoće zbog čega obline nestaju i lice postupno postaje upalo. Shvatili smo da starenje nije toliko stvar bora, koliko gubitak tkiva.

Slične ideje prihvatili su brojni lekari koji gubitak tkiva nastoje zameniti različitim „punjenjima“ i injekcijama botoksa. Međutim, Perikone ističe da takve metode samo pojačavaju upalne procese. Stoga najavljuje da će do kraja 2009. predstaviti svoj veliki plan - neinvazivni pristup u četiri koraka koji će dati rezultate bolje od injekcija i skalpela. Reč je o programu dijete koja uključuje visoko kvalitetne proteine (iz lososa, piletine, školjki i tofua), stimulaciju mišića, lasersku terapiju i pravilnu negu kože. Proces traje samo osam do 12 nedelja, a obećava deset godina mlađi izgled.

Emancipacija


Emancipacija je oslobađanje od položaja zavisnosti i sticanje slobode i samostalnosti pojedinca, društvene grupe ili institucije. Često se povezuje sa sticanjem statusne i akcione nezavisnosti etničke, rasne, verske ili polne grupe u savremenom društvu. U širem kontekstu koristi se i kao sinonim za napredak u ideološkim, političkim, socijalnim i drugim područjima ljudskog života. U psihologiji i socijalnom radu često znači postizanje nezavisnosti u odnosu na porodicu i društvenu sredinu