Kako ste pobedili panicni poremecaj?

[Cinnamon]

Pokusacu da budem totalno iskren i da ti ispricam moju pricu oko napada...
Dobro se secam bio je to 29.novembar prosle godine,pamticu ga dobro dok sam ziv.Otisao sam to vece u krevet sa nekom dozom nervoze.Posle prespavanih sat,sat ipo probudio sam se,tacnije trgnuo sam se,kao da mi je falilo vazduha.Ustao sam i otisao do WC i kako sam ustao..lupanje srca,pomislih gotovo je sa mnom majka mi je stavila ruku na grudi i nije mogla da veruje koliko imam brz puls (inace sam bio kosarkas i meni je puls uglavnom 55-65) a tada je islo preko 150.Frka,panika...zovem hitnu pomoc,oni kazu ne mogu da dodju tek za pola sata 40 min,rekoh sebi do tada cu vec biti odavno ohladjen.Posle 20 min lezanja i smirivanja sebe umirio sam se.Ipak otisao sam u Urgentni za svaki slucaj,odmah odradise EKG i konstatovase nema nikakvih problema sa srcem.Pomislih,alo bre ljudi zamalo nisam umro vi mi govorite da mi nije nista,sta oni znaju koriste neke zastarele uredjaje.I onda sam krenuo,vadi krv da nije koksaki,kardiolog,i sve u vezi srca,svi su slagali u jednom (sem nesto povecanog srca) tebi nije nista.Rekoh sebi ja sam onda prolupao,sta li mi je?!Imao sam taj strah na otvorenom prostoru,plasio sam se zvuka da neko ne zasvira jer mislim da bi mi to bilo poslednje.Ipak primetio sam da slabije varim hranu i otisao na VMA kod gastroenterologa i ustanove gastroskopijom kila na zelucu...paf 5 kila je otislo za samo par dana,odmah sam se setio one reklame za nekoliko dana smanjite svoju kilazu,dzaba im bilo.Krenuo sam sa lekovima i smiruje mi se polako pio sam neki hrvatski lek propranolol (sjajna stvar!) i zeludac mi se stabilizovao.Ali napad panike se javlja cesto i u razlicitim oblicima,nekad imam takav pritisak u glavi kao da ce mi glava puci od 1000 misli da necu doziveti sledeci dan.Nekada se tresem kao prut,iako je napolju relativno toplo.

klasicna anksioznost i klasicni panicni poremecaji. propranolol je lijek koji otklanja drhtanje ruku i snizava broj otkucaja srca, daje se ljudima koji imaju problema sa srcem (prebrzo kuca), a daje se i ljudima koji trebaju drzati govor npr. pa da im se smanji trema, da im ne drhte ruke. mislim da on sam po sebi ne moze da otkloni panicni napad - npr. taj osjecaj u glavi koji opisujes, koji NA ZALOST, tako dobro poznajem. kao da mi je neko uzeo kontrolu nad glavom i vise nije moja, ne mogu usredsrediti misli u pravcu u kojem zelim, a istovremeno mi kuca srce, znojim se, tresem se sva i noge mi se oduzmu. sve oko mene kao da je nestvarno, cini mi se nekad ko zna sta ce mi se desiti sad. a nekad znam da je panicni napad i bojim se koliko ce trajati.
poslednji panicni napad sam imala jutros. pretposlednji nocas kad sam legla u krevet. zamislila sam se, razmisljala sam o mom putu za new york u julu mjesecu, i odjednom mi je palo na um da mogu dobiti panicni napad u avionu, kako da pobjegnem odatle i sta da radim. kako cu se kontolisati, hocu li moci disati??? i kao iz vedra neba, na samo to razmisljanje o panicnom napadu, stresao me je uzasan panicni napad. skocila sam naglo i pocela da se borim za vazduh. nisam znala sta cu od sebe. prosao je nakon 10-15 minuta, kao i uvijek, nekako sam zaspala, ali kad sam se jutros probudila i pomislila na taj nocasnji napad, stresao me je jos jedan, mnogo jaci. obukla sam se, strcala na ulicu i taksijem otisla na psihijatrijski odjel hitne pomoci na kojem imaju posebno odjeljenje zvano: klinika anksioznosti. (jedna od prednosti razvijenih zemalja!!!). cim sam usla i rekla o cemu se radi, medicinska sestra je dovela doktoricu, razgovarale smo dugo. smirila sam se naravno. rekla mi je da mogu nastaviiti da u kriticnim situacijama, kad stvarno ocekujem napade, piti lexilium (bromazemap) ili bensedin (diazepam). ako se bojim u situacijama s drugima ljudima da ce mi se tresti ruke (pri izlaganju radova na fakultetu npr ili veceri s drugima), onda da uzmem propranolol. i predlozila mi je da krenem na terapiju koja traje 12 tjedana i sastoji se od:
uvodjenja lijeka
grupne terapije
individualne terapije
ja za seroxat i ostale lijekove koji se piju svaki dan - nisam. pa cu vidjeti dalje kako i sta, kad odem na prvi razgovor.

[gupika]

I ja sam danas imala još jedan atack...Stojim na ulici i čekam muža da izidje iz radnje. I kreće, prvo blaga nesvestica, pa lupanje srca...setim se da nisam jela ništa celi dan i prolazi mi misao kroz glavu da mi je možda pao šećer i da ću se onesvestiti. To je bio okidač straha i početak panike. U tom momentu moj muž izlazi, ja mu objašnjavam da mi nije dobro (o mučenik, mogu misliti koliko se njemu sve smučilo...) i krećemo ka kući . Ja znam da me od kuće deli svega 10 min. hoda, ali panika je uzela maha i stalno mislim na to da ću se onesvestiti pre nego stignem. Posle 5-6 minuta agonije, kažem sebi , i mužu: je*ote, ne mogu više da se plašim, pa šta ako se i onesvestim, neću valjda ostati na ulici, valjda ćeš me odneti do kuće...na ovu moju glupu ali istinitu konstataciju, počinjemo oboje da se smejemo, i ja osećam kako mi se snaga vraća, a napetost popušta...šta da vam kažem posle je sve bilo u redu i neplanirano smo produžili šetnju. Ponekad mi uspe da sve okrenem na šalu, kao danas... smejte se ljudi, to opušta...znam da nije lako, vrlo dobro znam, ali nećemo sebi pomoći ako dodatno brinemo. Veliki pozdrav svima, želim vam sve najbolje

[Cinnamon]

da, kad se smijemo, panic napad ne dolazi. ali ja stvarno ne mogu na silu da se smijem. ti si imala muza pored sebe koji je omogucio obostrani smijeh. ja u takvim situacijama ne mogu da se sjetim ni kad sam rodjena, a da ne govorim o tome kakve taktike mogu da primijenim. samo osjecam potrebu da bjezim. s lica mjesta. iz vlastite koze. iz vlastite glave. tj. ne znam ni da li to, jer u tolikoj sam panici, da sve sto mogu da radim je da panicim.
odlucila sam od danas da redovno trcim svaki drugi dan. i one dane kad ne trcim da pravim duge setnje od sat vremena. zvuci kao klise, ali stvarno vjerujem da su redovne fizicke aktivnosti odlican lijek protiv anksioznosti i panicnih napadaja.
grlim vas sve i zelim da nikad vise ne dozivite ni jednu nelogicnu strijepnju, ni jedan panicni napadaj.

[gupika]

da, kad se smijemo, panic napad ne dolazi. ali ja stvarno ne mogu na silu da se smijem. ti si imala muza pored sebe koji je omogucio obostrani smijeh. ja u takvim situacijama ne mogu da se sjetim ni kad sam rodjena, a da ne govorim o tome kakve taktike mogu da primijenim. samo osjecam potrebu da bjezim. s lica mjesta. iz vlastite koze. iz vlastite glave. tj. ne znam ni da li to, jer u tolikoj sam panici, da sve sto mogu da radim je da panicim.
odlucila sam od danas da redovno trcim svaki drugi dan. i one dane kad ne trcim da pravim duge setnje od sat vremena. zvuci kao klise, ali stvarno vjerujem da su redovne fizicke aktivnosti odlican lijek protiv anksioznosti i panicnih napadaja.
grlim vas sve i zelim da nikad vise ne dozivite ni jednu nelogicnu strijepnju, ni jedan panicni napadaj.

Draga moja Cinnamon, veruj mi da znam o čemu pričaš i potpuno te razumeme, jer i ja često imam takve strašne epizode. Nije svaki put ovako kratkotrajno i jednostavno (relativno) kao što je bilo juče. Nekad mi se desi da sam u tom momentu sama, pa što ti kažeš nemam vremena da se setim ni kako se zovem , a kamoli da nadjem razlog za šalu...ali šta da se radi. Napadi se ne mogu predvideti, bar ja to ne mogu, kao ni njihov intenzitet...ali htela sam da kažem da,kad god je to moguće, treba okrenuti na šalu...to o fizičkoj aktivnosti ti je dobra ideja, to će ti svaki psihijatar reći, iz više razloga. Prvo zdravo je za duh, jača telo, a nama je vrlo važno da ojačamo telo i da eventualne napade proživimo lakše. Dalje, fizička aktivnost pomaže lučenju hormona, koji je odgovoran za dobro raspoloženje...lepše se spava, prazni se negativna energija iz tela itd. I još nešto, za vreme fizičke aktivnosti, broj srčanih otkucaja se povećava, pa (ovo je moje laičko tumačenje stručnog objašnjenja) se navikavamo, da nije svaki ubrzani rad srca, automatski početak paničnog napada. Znači treba navići um, da srce može i brže da zakuca, a da pri tom ne očekujemo da usledi napad panike. Od jednog psihoterapeuta sam čak čula, da ona svojim pacijentima ne preporučuje prestanak pijenja kafe(znači umereno, ako su je i ranije pili...mislim nije ovo propaganda za kafu , ni koka kolu, već samo njeno mišljenje), jer se treba navići na to, pošto kafa povećava broj otkucaja srca, da srce može i treba povremeno i brže da zakuca, da je to prirodno, i da ne treba od toga praviti famu, i očekivati napad panike. Srce je i ''pravljeno''za stalnu smenu bržeg i sporijeg rada, to jača ovaj mišić. Puno te pozdravljam i želim sve najbolje

[jelllena]

Bila sam danas kod psihijatra koji je veoma star ima negde 70godina.Preporuciom mi je kako da se oslobodim straha panike...Kada svako jutro ustanem da prvo u mislima bude kako ce danas da mi bude lep dan,da se vise smejem ,radim poslove sa vise smeha,muzike,jednostavno da ne razmisljam o svojim nazovi bolesti.On kaze da to nije bolest vec stanje koje moze da se prevazidje samo jakom voljom.A svako moze samo treba da se potrudi.Vise smeha kaze on pevaj,kad pocne strah panika a ti nemoj da sklaces vec pevaj i pusti muziku do daske.Lekovi samo odlazu pravo izlecenje,jer kad prestanes sa lekovima opet po starom,nego treba volje i snage da se ovo prevazidje.Tako kaze pr.dr.Bosko Jovicic doktor medicinskih nauka neuropsijatar.Ja cu da pokusam pa cu vam reci da li je uspelo.Puno pozdrava i da pocnemo ponovo normalno da zivimo!

[Cinnamon]

ima pravo taj stari doktor. od smijeha je bolje i u smijehu i plesu panicni napadi ne nastaju. rijesiti se anksioznosti lijekom i bez lijeka - nije isto. i tacno je da anksioznost nije BOLEST, no stanje. veoma nelogicno i neprirodno. ali cesto se da rijesiti. samo proces moze biti duzi, a put do cilja tezak. iziskuje mnogo hrabrosti i volje da se do njega dodje.

[Sims]

Imam problema sa panicnim poremecajem vec nekoliko meseci. Isla sam kod psihijatra ali mi nije bio od neke pomoci. Kada izadjem na ulicu srce pocinje ubrzano da mi lupa i onda se naravno uplasim i bude mi jos gore. Lekari mi govore uvek isto, da je to sve na nervnoj bazi itd. Meni je sve gore i sve se vise zatvaram u kucu sto ranije nije bio slucaj. Uopste ne vidim izlaz. Pijem Xanax od 0,25 mg. Sta da radim?

[gupika]

Imam problema sa panicnim poremecajem vec nekoliko meseci. Isla sam kod psihijatra ali mi nije bio od neke pomoci. Kada izadjem na ulicu srce pocinje ubrzano da mi lupa i onda se naravno uplasim i bude mi jos gore. Lekari mi govore uvek isto, da je to sve na nervnoj bazi itd. Meni je sve gore i sve se vise zatvaram u kucu sto ranije nije bio slucaj. Uopste ne vidim izlaz. Pijem Xanax od 0,25 mg. Sta da radim?

Samo se nemoj zatvarati u kuću molim te. Ništa ti se neće desiti kad izadješ, a ako budeš počela da sebe zatvaraš u kuću i budeš išla linjom manjeg otpora, misleći da ti je lakše kad ne izlaziš, pogrešićeš mnogo. Kasnije će ti biti teže da počneš da izlaziš. Pekini sa tom praksom, dok si još na početku. Kad god ti se ne izlazi, ili imaš strah, ti odi napolje, na silu.Pričam ti iz iskustva. Takvu sam grešku ja svojevremeno napravila i još uvek ne mogu da se vratim normalnom životu zbog toga. Strah sam sebe hrani, i postaje sve veći. Samo hrabro i izlazi često napolje. Šta god odlučiš za dalje...samo hrabro. Pozdrav

[Sims]

Imam problema sa panicnim poremecajem vec nekoliko meseci. Isla sam kod psihijatra ali mi nije bio od neke pomoci. Kada izadjem na ulicu srce pocinje ubrzano da mi lupa i onda se naravno uplasim i bude mi jos gore. Lekari mi govore uvek isto, da je to sve na nervnoj bazi itd. Meni je sve gore i sve se vise zatvaram u kucu sto ranije nije bio slucaj. Uopste ne vidim izlaz. Pijem Xanax od 0,25 mg. Sta da radim?

Samo se nemoj zatvarati u kuću molim te. Ništa ti se neće desiti kad izadješ, a ako budeš počela da sebe zatvaraš u kuću i budeš išla linjom manjeg otpora, misleći da ti je lakše kad ne izlaziš, pogrešićeš mnogo. Kasnije će ti biti teže da počneš da izlaziš. Pekini sa tom praksom, dok si još na početku. Kad god ti se ne izlazi, ili imaš strah, ti odi napolje, na silu.Pričam ti iz iskustva. Takvu sam grešku ja svojevremeno napravila i još uvek ne mogu da se vratim normalnom životu zbog toga. Strah sam sebe hrani, i postaje sve veći. Samo hrabro i izlazi često napolje. Šta god odlučiš za dalje...samo hrabro. Pozdrav

Hvala na savetu!
Meni je sve to jasno, da moram da izlazim napolje,da ne smem da se zatvaram u kucu. Ali, cini mi se, da je strah jaci od mene. Danas sam izasla napolje i opet ista stvar...ubrzano lupanje srca, imam osecaj kao da cu da padnem u nesvest. Kako sam usla u kucu...nista. Opet se sve vratilo u normalu. Vec mi se sve smucilo i ne znam sta da radim. Nisam ni sanjala da ce ovako nesto da mi se desi u zivotu. Svaki dan izlazim ali vrlo tesko.

[baneb]

Hvala na savetu!
Meni je sve to jasno, da moram da izlazim napolje,da ne smem da se zatvaram u kucu. Ali, cini mi se, da je strah jaci od mene. Danas sam izasla napolje i opet ista stvar...ubrzano lupanje srca, imam osecaj kao da cu da padnem u nesvest. Kako sam usla u kucu...nista. Opet se sve vratilo u normalu. Vec mi se sve smucilo i ne znam sta da radim. Nisam ni sanjala da ce ovako nesto da mi se desi u zivotu. Svaki dan izlazim ali vrlo tesko.

Moras da shvatis da je za tvoje ozdravljenje potrebna i mala zrtva sa tvoje strane, a mislim da si spremna da je podneses. Znam da svaki put imas probleme kad izadjes, ali mozes da izadjes za pocetak na samo 5 minuta. I to ce biti dovoljno. Za nedelju dana, kad se vec naviknes na ove izlaske, produzi ih na 10 minuta, za dve nedelje na 15 i tako redom. Na kraju krajeva, ne moras ni sama da izlazis. Povedi nekoga kome verujes.
Lovi svaki trenutak kad ne misis na napade i kad se dobro osecas. Odmah pravi sebi neku akciju. Ako to ne moze da bude napolju, osmisli nesto sto mozes da radis i u kuci i sto ce te okupirati neko duze vreme. Kad si preopkupirana necim, skoro pa da nema sanse da dobijes napad. Primetila si verovatno da prvo krenes da razmisljas o tome pa onda napad pocinje da te polako hvata. Preokupiranost necim (a da to naravno nije panicni napad) odvraca napade.
Zelim ti sve najbolje.
Pozdrav od iskusnog saborca!

[amadman]

Moji su panični napadi sad uzrokovani samo situacijama u kojima se nađem, znači više ne nastaju spontano.
Niko da mi kaže kako se snalazi u gradskom prevozu, to je za mene još uvek zabranjena zona. Inače se svuda krećem i neprijatne mi situacije (neprijatne za nas) sad izazivaju uglavnom zebnju i/ili teskobu, primer: liftovi, redovi, gužve, mostovi, odlazak van grada. imam i previše životnih problema da bih se bavio sobom (jer brinem za druge).
Generalno, slažem se sa savetima na ovom topicu, morate izlaziti napolje, da vam se ne razvije agorafobija u tolikoj meri da ostanete zaglavljeni u kući.
Aktivnost! do pobede...
Svima pozdrav i ohrabrenje.

[Cinnamon]

Niko da mi kaže kako se snalazi u gradskom prevozu, to je za mene još uvek zabranjena zona. Inače se svuda krećem i neprijatne mi situacije (neprijatne za nas) sad izazivaju uglavnom zebnju i/ili teskobu, primer: liftovi, redovi, gužve, mostovi, odlazak van grada. imam i previše životnih problema da bih se bavio sobom (jer brinem za druge).
.

to se zove "zatvorena situacija": kad osjecas da si negdje zaglavljen i ne mozes da izadjes. meni su isto takve situacije najgore, i najgluplje od svega je izbjegavati ih, jer se time strah od istog samo povecava. ti vec sigurno kad ulazis u supermarket mislis kako ce te sad spucati i onda te naravno i spuca.
ja to rjesavam ovako:
u supermarket idem kad znam da ima najmanje ljudi.
u bioskopu sjedim na sjedalu sto dalje od sredine i sto blize izlazu.
lift ne koristim ni kad trebam na 10. sprat: uvijek stepenice.
uvijek uz sebe imam mobilni, da mogu nazvati i pricati.
ulice gdje ima puno ljudi: drzim se po strani, nikad u sredini.
uvijek na ruci nosim jednu tanku gumicu, onu sto se stavlja na tegle kad se pravi zimnica. i kad osjetim da panicni napad nadolazi, jako je kao pracku nategnem i odvalim iz sve snage da malte ne jauknem. na taj nacin se pozornost premjesti sa straha na bol. to je prilicno efektivan trik koji sam onomad naucila na kognitivnoj terapiji i VEOMA CESTO pomaze. ali mora stvarno biti jako, ne stedite se.

to sto kazes da se moras brinuti za druge i nemas vremena za sebe je da izvines cisto sranje koje mnogi ljudi koji pate od anksioznoti koriste kao izgovor da se ne bi pozabavili sobom. to znam i iz vlastitog iskustva i od drugih koji su isli sa mnom na terapiju i bili u mojoj grupi. svi su imali "prece stvari" i "prece od sebe". djecu, roditelje, bolesne sestre, djeda koji umire od raka i sta ti ja znam.
ali ako ne mozes pomoci sebi, kako ces onda biti u stanju da pomazes drugima?!

[amadman]

Niko da mi kaže kako se snalazi u gradskom prevozu, to je za mene još uvek zabranjena zona. Inače se svuda krećem i neprijatne mi situacije (neprijatne za nas) sad izazivaju uglavnom zebnju i/ili teskobu, primer: liftovi, redovi, gužve, mostovi, odlazak van grada. imam i previše životnih problema da bih se bavio sobom (jer brinem za druge).
.

to se zove "zatvorena situacija": kad osjecas da si negdje zaglavljen i ne mozes da izadjes. meni su isto takve situacije najgore, i najgluplje od svega je izbjegavati ih, jer se time strah od istog samo povecava. ti vec sigurno kad ulazis u supermarket mislis kako ce te sad spucati i onda te naravno i spuca.
ja to rjesavam ovako:
u supermarket idem kad znam da ima najmanje ljudi.
u bioskopu sjedim na sjedalu sto dalje od sredine i sto blize izlazu.
lift ne koristim ni kad trebam na 10. sprat: uvijek stepenice.
uvijek uz sebe imam mobilni, da mogu nazvati i pricati.
ulice gdje ima puno ljudi: drzim se po strani, nikad u sredini.
uvijek na ruci nosim jednu tanku gumicu, onu sto se stavlja na tegle kad se pravi zimnica. i kad osjetim da panicni napad nadolazi, jako je kao pracku nategnem i odvalim iz sve snage da malte ne jauknem. na taj nacin se pozornost premjesti sa straha na bol. to je prilicno efektivan trik koji sam onomad naucila na kognitivnoj terapiji i VEOMA CESTO pomaze. ali mora stvarno biti jako, ne stedite se.

to sto kazes da se moras brinuti za druge i nemas vremena za sebe je da izvines cisto sranje koje mnogi ljudi koji pate od anksioznoti koriste kao izgovor da se ne bi pozabavili sobom. to znam i iz vlastitog iskustva i od drugih koji su isli sa mnom na terapiju i bili u mojoj grupi. svi su imali "prece stvari" i "prece od sebe". djecu, roditelje, bolesne sestre, djeda koji umire od raka i sta ti ja znam.
ali ako ne mozes pomoci sebi, kako ces onda biti u stanju da pomazes drugima?!

[amadman]

Niko da mi kaže kako se snalazi u gradskom prevozu, to je za mene još uvek zabranjena zona. Inače se svuda krećem i neprijatne mi situacije (neprijatne za nas) sad izazivaju uglavnom zebnju i/ili teskobu, primer: liftovi, redovi, gužve, mostovi, odlazak van grada. imam i previše životnih problema da bih se bavio sobom (jer brinem za druge).
.

to se zove "zatvorena situacija": kad osjecas da si negdje zaglavljen i ne mozes da izadjes. meni su isto takve situacije najgore, i najgluplje od svega je izbjegavati ih, jer se time strah od istog samo povecava. ti vec sigurno kad ulazis u supermarket mislis kako ce te sad spucati i onda te naravno i spuca.
ja to rjesavam ovako:
u supermarket idem kad znam da ima najmanje ljudi.
u bioskopu sjedim na sjedalu sto dalje od sredine i sto blize izlazu.
lift ne koristim ni kad trebam na 10. sprat: uvijek stepenice.
uvijek uz sebe imam mobilni, da mogu nazvati i pricati.
ulice gdje ima puno ljudi: drzim se po strani, nikad u sredini.
uvijek na ruci nosim jednu tanku gumicu, onu sto se stavlja na tegle kad se pravi zimnica. i kad osjetim da panicni napad nadolazi, jako je kao pracku nategnem i odvalim iz sve snage da malte ne jauknem. na taj nacin se pozornost premjesti sa straha na bol. to je prilicno efektivan trik koji sam onomad naucila na kognitivnoj terapiji i VEOMA CESTO pomaze. ali mora stvarno biti jako, ne stedite se.

to sto kazes da se moras brinuti za druge i nemas vremena za sebe je da izvines cisto sranje koje mnogi ljudi koji pate od anksioznoti koriste kao izgovor da se ne bi pozabavili sobom. to znam i iz vlastitog iskustva i od drugih koji su isli sa mnom na terapiju i bili u mojoj grupi. svi su imali "prece stvari" i "prece od sebe". djecu, roditelje, bolesne sestre, djeda koji umire od raka i sta ti ja znam.
ali ako ne mozes pomoci sebi, kako ces onda biti u stanju da pomazes drugima?!

Ja sebi pomazem, ne nosim gumice i nisam skrajnut, meni je samo GSP problem i to verovatno jer ga tako dugo ne koristim (sto ne znaci da necu, kako je krenulo sa blokadom rafinerije...). Inace funkcionisem sasvim normalno, agorafobija je kod mene zalecena, samo je jos problem sto mi se ukljucuje taj kretenski mehanizam odbrane od nepostojece opasnosti u tim situacijama gde je prostor za beg onemogucen.
Moja odluka da se brinem za druge, ne znaci da ne mislim na sebe, da sam se zapustio ili digao ruke, ne, ljubav mi daje dodatnu snagu da se borim i krecem kroz ovu barustinu od naseg drustva.
Svima pozdrav.
U sledecem javljanju mali savet!

[danja]

Zdravo, ja sam nova ovde i htela sam da podelim svoje iskustvo sa vaa. Problem sa agorafobijom imam vec 3 godine. Isto toliko idem i na psihoterapiju i od lekova pijem samo rivotril. Nisam pristalica bihervionalne terapije (ona se inace mnogo koristi na zapadu da bi ubrzali proces lecenja) zato sto vas ona dovodi pomocu lekova do izlecenja, a kada prestane terapija izgledi za ponavljanje napada su izvesniji. Inace posecujem redovno psihijatra koji je strucan bas za ovu oblast. Opredelila sam se za duzi put, jer to psihoterapija i zahteva, ali je na kraju efikasnija jer se radi na uzroku problema, a ne na posledicama koje su kod svih iste.
Moj problem je najvise u tome sto nikako u sebi da nadjem okidac da se upustim sama, i znam da me najvise plasi strah od straha.
Inace imam 27 god i studiram slikarstvo, udata sam i imam devojcicu od 16 meseci.
Ne treba se plasiti trudnoce u ovom problemu jer nema kontraindikacija, u sta sam se i licno uverila.

Ako neko ima neki savet neka mi posalje
Pozdrav