Caos, i pozdrav svima,

Nov sam na ovom forumu, kao što je i moja bolest nova za mene, pa se nadam da mi niko nece zameriti ako se malo raspisem, narodski receno...
Moja dijagnoza je „hronicni hepatitis B“, a koliko ga dugo imam... hm... pa tesko je to reci. Moja devojka, koja ga je dobila od mene (srecom samo akutni, te ga je izlecila), bila je prva osoba koja me je uputila na cinjenicu da imam ovaj virus u sebi. To je bio februar 2008 godine. Ja sam se, pod njenim utiskom da to nije opasna bolest (problem je sto je govorila iz „svog ugla“ – akutnog bolesnika), testirao tek oktobra 2008 godine, a moja terapija jos nije pocela, mada sam bio u bolnici na pregledima nekoliko puta. Nakon njihovih analaza, ispada da virus nosim u sebi oko, ili preko, 2 godine, mada to sada niko ne moze da utvrdi tacno.
Citao sam dosta tekstova na formu, na ovu temu, i moram da priznam da sam posle svega jos vise zbunjen.... Ja, da vam svima iskreno kazem, o bolesti od koje bolujem ne znam nista.... Ako mu verujete, od svojih lekara ne mogu da izvucem podatak o sebi, kao da hocu da dobijem odgovor na pitanje „da li je kosmos beskonacan“!
Kada sam u oktobru 2008 godine otisao u dispanzer sa HBV u Beogradu, pri Infektivnoj klinici, u nekoliko navrata su mi samo radjene „krvne slike“, i pomenuta je biopsija jetere, tek u januara, kroz tri meseca. Transeminaze su bila relatvino dobre, bolje reci blago povisene. Do tada, iz razgovora sa svojim doktorom, ja sam, mozda je to samo moja optimisticka percepcija i podsvesna zelja, stekao utisak da to uopste nije opasna i da je relativno uspesno i lako izleciva bolest, pa o svemu nisam previse razmisljao. Da mi je neko tada kazao sta ti je gore da imas – infekciju HBV ili anginu, ja bih mu bez dileme kazao anginu. Medjutim, greska....
Konacno u maju 2009 godine, odem na biopsiju jetre, stanje redovno, kao i ranije, transeminaze blago povisene, nista strasno. Zapravo, jedan je bila skoro normalna, a druga nesto veca. Tokom biopsije ostanem u bolnici oko 5 dana. A posto sam se kreten stegao tokom biopsije, rana me je bas zabolela, evo i sada, posle skoro 10 dana, osetim kako me zigne na momente.
Problem nastaje kada su trebali da me puste kuci, da cekam nalaze biopsije. Doktorka koja me leci (iz postovanja licnosti necu otkrivati imena), kaze da su meni transeminaze povisene, kao da to ranije nisam znao, ali ne govori koliko i predlaze da odmah krenem sa terapijom, od sledeceg ponedeljaka. Mene to prlicno zbuni, i dovde u dilemu, i moram vam kazati prvi put se ja iskreno zapitam – sta ja to zapravo nosim u sebi, kakav je to „bezopasni“ virus, koji odjednom mora odmah da se leci. Cemu ta trka sa vremenom? Naravno, verujem da sam neki tezak slucaj ne bi me sigurno pustali kuci, dok ne dodje vreme za terapiju, to je ono sto najvise zbunjuje! Koliko moze da ohrabri, jer verujes da postoji nada u potpuno izlecenje, toliko se cudis da odjednom sve mora „odmah“, a ja obilazim lekare od oktobra! E, tu nastanu moje muke. Pitam jednu doktorku, pitam drugu, sve su suzdrzane, cekaju biopsiju, na prosta pitanja daju hipoteticke odgovore, vise metafizicke. Meni tenzija samo raste. Vade krv, redovno nas u bolnici obilaze, ali ne govore previse.... Jedna doktorka kaze hronican je i ne moze da se leci ali nije previse opasan, druga hoce odmah terpaiju (kao da ima nade), treca mi pominje da imam neki oblik koji cak i ako hronican moze da se leci, ima u svom strucnom nazivu slovo „E“, mozda misle na HbeAg. A tamo, u bolnici, covek se tek razboli. Ima ljudi dosta sa HCV, i onih sa HBV I HCV u isto vreme, strasno… Slusas price, samo govore o cirozi jetre, o raku jetre, kako se od hepatitisa na kraju umire, kako lekovi vise stete nego sto pomazu, kako ima slucajeva da uopste i ne deluju…. Drugi ti opet kazu, obicno ovi sa HCV, kako smo mi sa HBV “sreckovici” kako kod nas uvek ima nade da se izlecimo, kako je nasa bolest skoro pa benigna u odnosu na njihovu…. Za to vreme od svojih lekara ni reci, ispada kao da samo dosao da me lece bolesnici a ne strucna lica. I sto je najstrasnije – svako ima svoju verziju bolesti. Eto, ja koji sam svasta preziveo “na nogama”, pocnem da zbog stresova pijem “bromazepam” da bih se opustio…. Oni koji trebaju da mi sve otvoreno kazu cute, a bolesnici mi samo dodaju “ulje na vatru”. Na kraju sam se zatvorio u sobu, samo sam citao, slusao muziku, i borio se sa svojom pisihom, svestan da je to poslednja “tvrdjava” koju smem da izgubim.
Sada u ponedeljak idem u bolnicu da pocnem terpaiju. Jedina je do kraja bila otvoreno moja doktorka opste prakse, koja cak insisitira i da ostali lekari moraju biti maximalno otvoreni. Znam da je njima biopsija jetre polazna osnova, ali ja sam do sada stekao utisak “prepustenog slucaja”, i niko “toplu” rec da mi uputi. Mozda ja previse trazim unapred, ali covek sam, i brinem za svoj zivot, valjda to neko moze da razume! Eto, imao sam cimera u sobi koji ima HBV preko 20 godina!!! a kod koga su transeminaze kao kod deteta, zdrav kao dren, izglegda da je samo humani nosilac, ali ostaje jos i da on saceka biopsiju jetre.
Moje opste stanje, ako odvojimo moju jadnu psihu, je dobro. Imam apetit, nemam temperature, cudne ili ceste bolove, cak imam i koji kg visika, mogu da se krecem, trcim, radim… ma osecam se kao da nemam bolest. Ali “ubija” me ta neizvesnot, i to cutanje….
A dilema je previse…. Mogu da vozim bicikl, ali ne smem da vezbam na kucnoj spravi za vezbanje!!!???, i da izbegavam masno…. i to je sve sto sam ja do sada saznao o “sebi”….. Eto, citam i ovde na forumu svasta, neki kazu ma samo vezbaj, budi aktivan, neki kazu to je pogubno, jedan se zali da ga ubi terpaija, drugi se hvali da je ozdravio….. Nigde kraja hipotezama…. Nigde kraja “ludilu”….. Ja vise o sebi ne mogu da vam napisem, neke podatke i nalaze jer jos nista nije kod mene, ali eto bar mogu da pisem “iz srca”, pa ce me bar neko makar i ovde razumeti…..
Posto sam ja jos uvek tek na pocetku svega nadam se da mi neko moze konkretno dati odogovre na ova pitanja. Unapred pominjem, da znam da je kod terpaije hepatitisa, bilo kog oblika sve individulano, da 2 i 2 nisu uvek 4, ali verujem da neka opsta pravila postoje, kao i kod svake bolesti!
1. Da li postoji mogucnost da se hronicini HBV ipak i nekada izleci?
2. Da li HBV mora da nepovratno i vremenom dovede do ciroze ili kacnera jetre?
3. U cemu je to razlika izmedju voznje bicikla I kucne sprave, ili da ne banalizujem pitanje I da budem precizniji – kako da ocuvam fizickog zdravlje ako ne vezbam? (pa ne mogu da vozim bicikl i zimi, zar ne?!)
4. Ako nema leka, da li ipak ta bolest moze da se stavi pod neku dobru kontrolu, i da covek zivi godinama, kao i da je nema?
5. Da li je u ovim slucajevima pomoc i nekog psihijatra, psihologa ili psihoterapeuta pozeljna?
6. Zasto se stalno tvrdi da je hepatitis bolest koja se kontrolise, i da posebno HBV nije preterano opasan, kada u jednom nasem dnevnom listu od pre nekoliko dana dolazim do podatka da godinje od hepatita, svih vrsta, umire oko 2 miliona ljudi???!!!!

Nadam se da nikoga nisam previse smorio, i molim vas za razumevanje. Mlad sam covek, i zelim da zivim normalno, kao sto neko ranije napisao, da ne zivim kao “invalid”, nego da se radujem zivotu i svakom novom danu, a kod mene ta radost zbog pritisaka popusta….. a toga se najvise plasim…..
Pozdrav svima!