Šta i koliko reći terminalnom pacijentu?

[Kajalena]

a u pravnom smislu prema krivicnom zakoniku RS to je krivicno delo

RS da, ali nekih drugih drzava ne. To su, naravno, one iste poremecene gde su dozvoljeni gej brakovi i slicne bolestine...

Jel moze slika, ime i prezime i adresa coveka koji bi ubio pacijenta da bi mu bila mirna savest?

U NL 2003. preko 1600, u Belgiji 2005. oko 400, i to je neko uradio - sve ubica do ubice...

Zanimljivo mi je da je vecini ovde ta ideja toliko nenormalna da se cak misli kako "ne moze biti da on to ozbiljno misli, no je ispalio samo da nas provocira".

[studentbgd]

Da li ste nekad videli dete koje umire od besnla barem na snimku. Ako niste postoji jedan takav snimak ali je suvise stresan da bi postirao link ovde. Ja sam pogledao snimak. Mire duse ali potpuno mirne duse bez trunke grize savesti bi primenio Milwoke protokol (lecenje besnila uvodjenjem u duboku komu, uspelo je jednom u svetu, da ne ulazimo u detalje ko hoce da zna vise neka izgugla) , i ako sam potpuno svestan da ga to moze ubiti i da verovatno hoce. U najmanju ruku ce da ode mirno. Ili neko mozda smatra da je ono na snimku humano.

[dr ivica]

Kajalenu i Studentabgd za Ministre!

[miminamama]

Obzirom da nisam kliničar... bar ne u smislu da radim direktno sa pacijentima, voleo bih da malo pretresemo ovu temu (naravno svi smo učili etiku, ali teorije je jedno a praksa...). Uvek sam se pitao kada pošaljem mišljenje (potvrdim ili demantujem dijagnozu) ordinirajućem doktoru, na koji način on saopšti loše vesti pacijentu i porodici. Ukoliko je tema već postavljana ranije, izvinjavam se, relativno sam kratko na ovom forumu.

Dragi kolega,
na zalost, ne mogu vam mnogo pomoci. Ja sam stomatolog "na prvom udaru", znaci onaj koji prvi posumnja na "nesto" i treba to "nekako" da saopsti pacijentu, i uputi ga dalje.
Dosad, za mozda godina staza, sam mozda desetak puta morala da kazem pacijentu da je u pitanju ozbiljno oboljenje (kod nas pretezno planocelularni), i mozda nekoliko puta godisnje da je prekanceroza.... Dakle, moje iskustvo na temu je skromno.
Moja licna dilema na ovu temu je uvek bila otprilike sledeca: kako da "doziram" ono sto govorim. Dakle, treba da izgovorim sta mislim dovoljno ozbiljno da me pacijent shvati ozbiljno, a dovoljno "opusteno" da se ne prestravi, i da ne krene na licu mesta da panici, sto dovodi do vrlo losih posledica, znate i sami bolje nego ja. Sve ovo, naravno, podrazumeva da dobro procenim osobu i situaciju, jer se dogadja zaista sve i svasta, kako je Bogi lepo opisao...
Desilo mi se da me urgentna zove na teren, jer se postariji pacijent "ugrizao za jezik", te profuzno krvari, a ima jedan jedini zub, te treba da se izvadi. Dobro. Izadjem na teren, i vidim iz aviona jedan jeziv karfiolasti karcinom jezika, na pacijentu koji je posle insulta jedva pokretan i orijentisan.... Promislim, kazem cerki i zetu kakva je situacija, jos dve noci ne spavam razmisljajuci sta sam rekla, da li sam ovoliko ili onoliko, posle nedelju dana nazovem - i cujem da ga nisu ni odveli na maksilo-facijalnu..."Mo's misliti"... Cika je umro neki mesec iza toga.

Moje privatno misljenje, kao i iskusnih kolega sa kojima sam u kontaktu (hirurzi, ginekolozi-onkolozi, radiolozi itd.) da se na ovakve stvari nikad ne ogugla. Ono na sta ja naidjem - karcinomi poda usta, melanomi, karcinomi baze jezika, osteosarkomi, su pretezno tumori sa izuzetno losom perspektivom, to su pacijenti kojima slede zamasni, mutilantni operativni zahvati, i mislim da svaki normalan lekar i sanja te pacijente, pogotovo ako je prosao i hirurgije i asistirao blok disekciju vrata sa hemisekcijom mandibule.
Kasnije u zivotu sam pravila kasnije ovakvim pacijentima obturator proteze, timski i epiteze (posle egzenteracije orbite), i otplakala svakog tog pacijenta, ma koliko godina imao. I sto je, po meni, takodje jako znacajno, jos mnogi clanovi tima sa mnom zajedno. Nisu svi "osecajni" jos izumrli...

Zelela bih da pozdravim pacijentkinje koje su se ovde javile, da im pozelim sve sto Bog moze da im da, od srca.
Zelim da se zahvalim kolegama koje su podelile svoje stavove ovde sa ostalima, kako rekoh negde nize, lakse mi je kad vidim da nas ima jos ovakvih.

Svima pozdrav.

[evo mene]

Miminamama,hvala na lijepim željama i hvala Bogu da ima još ljekara sa srcem.I ja Vama želim sve najbolje u životu.

[miminamama]

Miminamama,hvala na lijepim željama i hvala Bogu da ima još ljekara sa srcem.I ja Vama želim sve najbolje u životu.

Hvala najlepse .
Znate sta ja vidim kao veliki problem, iz svoje skromne perspektive - redovno mi se dogadja da ozbiljno oboleli pacijenti MENI pricaju kako su, ponekad traze pomoc, ma kakvu - makar i da sinu u Svedskoj posaljem faks , pitaju da li mogu pomoci da nadju ovog ili onog lekara i slicno, sto sve (da me ne razumete pogresno) ne pokazuje kako sam ja dobar doktor ili mio covek, nego - po meni - da nemaju koga drugog da pitaju.

To je ono sto mene prestravljuje, da vam kazem iskreno, jer onda imam utisak da je u pitanju daleko siri problem nego sto su nekomunikativni lekari kao takvi: ocito da je u pitanju i otudjenje, i neki generalan stav prema takvim pacijentima, ne znam o cemu se radi, evo vise od 20 godina pokusavam da shvatim.... Da me ne razumete pogresno, ne minimalizujem problem nekooperabilnih lekara, nego jednostavno mislim da je nas generalni stav, kao ljudi uopste, ono sto treba menjati. Ako nekako moze....
Vama od srca jos jednom svako dobro .

[evo mene]

Poštovana miminamama,da ne pomislite da sam nevaspitana i da neću da Vam odgovorim,naime,imala sam problem u porodici.Moj suprug je imao problem sa srcem,danas je došao iz bolnice,pa se zato nisam javljala.
Ja se nadam da nikada neću izgubiti vjeru u dobre ljude,a samim tim i dobre ljekare,jer mislim da jedno bez drugog ne ide.Nažalost,ovih dana,odlazeći kod supruga u bolnicu,opet sam naišla na nečasni primjer,na ponašanje ljekara prema pacijentu.Pri tom,ne mislim samo na ponašanje ljekara prema mom suprugu.
sutra idem u Podgoricu,nadam se da će mi nalazi biti u redu.Ako ne,ma neću sada o tome.sve najbolje.