Tata (8 8 ) je pre 4,5 god.imao mozdani udar. U medjuvremenu, dijagnostikovan je i karcinom prostate. Pre mesec dana, izlecen je od bronhitisa, ali od tada nema snage da ustaje iz kreveta. Gangrena na nogama, kao posledica jako lose cirkulacije...
3 puta je, u zadnjih mesec dana dolatio do stanja jake dehidriranosti, jer slabo jede, i unosi jako malo tecnosti.
I sva 3 puta smo ga "vadili" iz takvog stanja infuzijama.
Pre 2 dana je ponovo prikljucen na njih, s tim, sto je ukljucen i trodon, jer ima jake bolove u nogama.
Napominjem da je veoma svestan.
Imam utisak da davanjem infuzija samo produzavamo agoniju... jer, sada i nakon samo 2 dana davanja trodona, vise ni on ne otklanja jake bolove. Strasno je gledati kako se muci, i znam da su se njegove muke vec mogle okoncati i, usudicu se da kazem da je nasa "sebicnost" razlog sto ga ne pustamo da ode...
Kako je tesko izneti osecanja kuckanjem po tastaturi...
Ne trazim savet, samo molim nekoga ko je imao nekog svog jako dragog, da mi kaze nesto... Bilo sta. Jer, ne znam sta dalje. Zapitala sam se, imamo li moja mama i ja pravo da toliko odlazemo neminovno?
Pomozite nekako.
umiranje...
Moderatori: mr ph. Silvio, ModeratA, moderato, admin, vlada99
-
majja
- Stalni član
- Postovi: 3256
- Pridružio se: Čet Jan 26, 2006 10:57 pm
- Koliki je zbir brojeva cetiri i pet: 5
- Lokacija: Beograd
Nalazim se u sličnoj priči sa majkom i potpuno te razumem. 
Meni se duša kida, srce mi se cepa gledajući kako je bol razara a ja joj ne mogu pomoći. I sama se često zapitam to isto, čak sam na neki način uspela da prevazidjem tu sebičnost i često se pomolim da je Bog počasti jednim infarktom i skrati ove muke.
Grozno je takvo razmišljanje i sama se kolebam u svojim mislima. Zamisli kad ti lekari kažu: Vi sprovodite sjajnu negu, sve stručno obavljate, svaka vam čast, svojoj majci na taj način produžavate život. Nigde ne bi imala to što ima kod kuće i uz vas."
A onda pomislim isto što i ti!!!
Produžavam joj život!!??
Ne, produžavam joj muke............
Ali ja je ne mogu pustiti, bilo bi krajnje neljudski, mada i ovo je neljudski kada se tako posmatra.
Jako, jako teška situacija, na žalost ispravnog odgovora nema. Ja znam da ću se do zadnjeg atoma boriti za nju!!
Meni se duša kida, srce mi se cepa gledajući kako je bol razara a ja joj ne mogu pomoći. I sama se često zapitam to isto, čak sam na neki način uspela da prevazidjem tu sebičnost i često se pomolim da je Bog počasti jednim infarktom i skrati ove muke.
Grozno je takvo razmišljanje i sama se kolebam u svojim mislima. Zamisli kad ti lekari kažu: Vi sprovodite sjajnu negu, sve stručno obavljate, svaka vam čast, svojoj majci na taj način produžavate život. Nigde ne bi imala to što ima kod kuće i uz vas."
A onda pomislim isto što i ti!!!
Produžavam joj život!!??
Ne, produžavam joj muke............
Ali ja je ne mogu pustiti, bilo bi krajnje neljudski, mada i ovo je neljudski kada se tako posmatra.
Jako, jako teška situacija, na žalost ispravnog odgovora nema. Ja znam da ću se do zadnjeg atoma boriti za nju!!
Iskreno mi je zao zbog situacije u kojoj se nalazite.
Kazu da samoubica koji skoci sa zgrade, u letu shvati da su svi problemi bili resivi, a da je ostao samo jedan na koji on zaista ne moze da utice- gravitacija. Hocu da kazem da sve sto je zivo, zapravo voli da zivi i da se od zivota niko ne odrice dobrovoljno. Strasne su patnje kroz koje vas otac prolazi, ali sam siguran da se on duboko u sebi nada ozdravljenju koje ce odneti bol, a ne smrti koja ce odneti bol. Budite sigurni da cinite jedinu ispravnu stvar time sto se borite za svaki minut njegovog zivota. Siguran sam da vam je zahvalan zato sto se toliko trudite da ga zadrzite medju onima koje voli najvise na svetu.
Kazu da samoubica koji skoci sa zgrade, u letu shvati da su svi problemi bili resivi, a da je ostao samo jedan na koji on zaista ne moze da utice- gravitacija. Hocu da kazem da sve sto je zivo, zapravo voli da zivi i da se od zivota niko ne odrice dobrovoljno. Strasne su patnje kroz koje vas otac prolazi, ali sam siguran da se on duboko u sebi nada ozdravljenju koje ce odneti bol, a ne smrti koja ce odneti bol. Budite sigurni da cinite jedinu ispravnu stvar time sto se borite za svaki minut njegovog zivota. Siguran sam da vam je zahvalan zato sto se toliko trudite da ga zadrzite medju onima koje voli najvise na svetu.
-
majja
- Stalni član
- Postovi: 3256
- Pridružio se: Čet Jan 26, 2006 10:57 pm
- Koliki je zbir brojeva cetiri i pet: 5
- Lokacija: Beograd
Ovo ne mora uvek da bude istina, jer kada neko shvati da mu pomoći nema, u smrti vidi jedini izlaz za rešenje svoje boli. To je jako teška misao, ali na žalost kod bolesnika koji boluju od bilo koje bolesti koja proizvodi toliku količinu bola, vrlo je česta.bumbar napisao: Strasne su patnje kroz koje vas otac prolazi, ali sam siguran da se on duboko u sebi nada ozdravljenju koje ce odneti bol, a ne smrti koja ce odneti bol.
Sit gladnom ne veruje, prema tome niko ko nije doživeo takav bol, verovatno ne može ni da razume potrebu da se smrću prekine bol.
Tatina zelja za zivotom i ljubav prema nama, i prema svakom zivom bicu, uvek je bila, i ostala je jos uvek velika. Uvek optimista, uvek pri ruci i voljan da pomogne...
Malo pre je trazio da ga podignem da sedi u krevetu... Par minuta je sedeo, nije mogao duze. Cim je legao, kaze: hajde opet...
Ali nema snage.
I dalje cemo mu davati 2-3 infuzije dnevno, uz trodon sada dobija i diklofen, pa su bolovi malo uminuli, ali je generalno jako lose.
Tek sada sam shvatila da je zivot samo jedan tren... I da je jedino vazno koliko drugome od srca pomognemo, koliko druge oplemenimo svojom dobrotom ...
A kraj... kraj je vec odavno bio i prosao, samo treba da se pomirimo s tim.
Hvala vam na odgovorima...puno.
Malo pre je trazio da ga podignem da sedi u krevetu... Par minuta je sedeo, nije mogao duze. Cim je legao, kaze: hajde opet...
Ali nema snage.
I dalje cemo mu davati 2-3 infuzije dnevno, uz trodon sada dobija i diklofen, pa su bolovi malo uminuli, ali je generalno jako lose.
Tek sada sam shvatila da je zivot samo jedan tren... I da je jedino vazno koliko drugome od srca pomognemo, koliko druge oplemenimo svojom dobrotom ...
A kraj... kraj je vec odavno bio i prosao, samo treba da se pomirimo s tim.
Hvala vam na odgovorima...puno.
Pre nego sto su saznali da sam bolesna od leukemije, pre godinu ipo, imala sam uzasne bolove u ledjima mesec dana. Nisam mogla da se pomerim, lezala sam u jednom polozaju sve vreme i bukvalno sam cupala sebi facu od bolova. Nikada, ali nikada, nisam pomislila kako bi bilo dobro da umrem, da vise ne bih patila!
-
majja
- Stalni član
- Postovi: 3256
- Pridružio se: Čet Jan 26, 2006 10:57 pm
- Koliki je zbir brojeva cetiri i pet: 5
- Lokacija: Beograd
Kada takvi bolovi (i ostale muke) traju više od jedne decenije, onda je pogled na to malo drugačiji.*Mica* napisao:Pre nego sto su saznali da sam bolesna od leukemije, pre godinu ipo, imala sam uzasne bolove u ledjima mesec dana. Nisam mogla da se pomerim, lezala sam u jednom polozaju sve vreme i bukvalno sam cupala sebi facu od bolova. Nikada, ali nikada, nisam pomislila kako bi bilo dobro da umrem, da vise ne bih patila!
zelim nekako da te posavetujem ali ne znam kako a opet ne mogu da precutim nakon sto sam procitao sve ovo...
bori se svim srcem i snagom... treba verovati u chuda... dok je mama bila trudna samnom u 5om mesecu tata je dobio upalu leve hemisfere mozga, bio u bolnici 3 meseca i doktori su ga bili otpisali... otpisali ga i njegovi roditelji ali mama se molila danonocno i bila uz njega sa sve samnom u stomaku... tata se oporavio ali sada copa i nema preciznost u levoj ruci... samo imaj vere i sve ce biti u redu... lepo je rekao vladika nikolaj
...kakve su ti misli takav ti je i zivot
bori se svim srcem i snagom... treba verovati u chuda... dok je mama bila trudna samnom u 5om mesecu tata je dobio upalu leve hemisfere mozga, bio u bolnici 3 meseca i doktori su ga bili otpisali... otpisali ga i njegovi roditelji ali mama se molila danonocno i bila uz njega sa sve samnom u stomaku... tata se oporavio ali sada copa i nema preciznost u levoj ruci... samo imaj vere i sve ce biti u redu... lepo je rekao vladika nikolaj
...kakve su ti misli takav ti je i zivot
-
majja
- Stalni član
- Postovi: 3256
- Pridružio se: Čet Jan 26, 2006 10:57 pm
- Koliki je zbir brojeva cetiri i pet: 5
- Lokacija: Beograd
Ne, ne........naša borba sa ovim saznanjem i dešavanjima traje dva i po meseca, a borba sa jezivim bolovima i neznanjem zbog čega je to tako, traje nešto više od 10 godina.*Mica* napisao:Jao, pa nisam znala da vasa borba vec toliko traje! Svaka cast onda i tebi i mami!
P.S. Ne pitaj ni zašto, ni kako, mama jednostavno nije htela kod lekara, jer je za sobom u životu (pre tod perioda od 10 godina u nazad) imala 5 po život rizičnih situacija i operacija i čoveku jednostavno dozlogrdi sve u takvim "situacijama" koje traju.........paaaa......... 30 godina a na koncu svega još i tumor (za metastaze i u kom je sve to stadijumu ni ne zna)!
Mislim da je previše i za najjače!!