umiranje od maligne bolesti

[sanči]

Da li netko može da mi kaže koliko ljudski organizam može da se suprotstavlja smrti u momentima kad ga metastaze raka debelog creva koje su na plućima urnišu na način da je više pod temperaturom nego bez nje, da nema snage da obavi osnovne ljudske potrebe. Gledam nekog ko mi je vrlo drag kako se muči i molim Boga da to traje što kraće. Sanči.

[tamaraft]

takve metastazne promene i takvno opshte stanje organizma mogu chovechiji organizam da muche jako dugo, sve zavisi od samog organizma bolesnika...
krvna slika i svi ostali rezultati su neshto na osnovu chega se bar odprilike zna koliko oboleli moze da ostane ziv a opet ni to nije 100% sigurno, sve je vrlo individualno!
zavisi od starosti, pola, duzine trajanja bolesti, terapija koje prima, citostatika ili zrachenja kojem je bilo pacijent podvrgnut, zavisi od kolichine hrane i vrste hrane koaj se unosi u organizam...

u slichnoj smo situaciji, prihvatite to kao deo zivota, teshku situaciju koja ce proci, neshto shto cete nesvesno izbrisati iz memorije kada sve prodje...


zivot ide dalje, vi ostajete ovde i treba da budete jaki!

[Garfield]

Da li netko može da mi kaže koliko ljudski organizam može da se suprotstavlja smrti u momentima kad ga metastaze raka debelog creva koje su na plućima urnišu na način da je više pod temperaturom nego bez nje, da nema snage da obavi osnovne ljudske potrebe. Gledam nekog ko mi je vrlo drag kako se muči i molim Boga da to traje što kraće. Sanči.

Znam kako je kad molite Boga da umre neko koga volite samo da s ene muci - nema strasnije stvari. CEsto se medjutim desava da su telo i dusa spasonosni po coveka kada se kraj blizi - telo prestaje da oseca, a dusa pocinje polako da spava i mozak da se iskljucuje. Blazeno regulisani ljudski sistemi koji minimizuju bol i svesnost o mucenju. Ono sto sada prolazite je nesto najteze sto se u zivotu prolazi, bespomocno gledanje laganog umiranja nekoga ko je drag i ko nestaje pred vasim ocima a vi bas nista ne mozete - na zalost ne slazem se sa tamaromft, to su slike koje se na zalost nece ni svesno ni nesvesno izbrisati, vremenom ce se potisnuti ali ce ostati u Vama (modrice na dusi ne zaceljuju isto kao istegnuca ligamenata): i bas zato bi bilo dobro da potrazite i sebi neku pomoc, neku psihoterapijsku podrsku, nekog da Vam pomogne da prodjete kroz pakao koji prolazite i koji cete prolaziti, nekoga ko ce da razume, i ko Vam nece reci da to morate da prihvatite kao deo zivota jer nista ne morate i nista ne mozete sto ne mozete i Vi ne odlucujete kada ce taj deo Vaseg nesrecnog iskustva biti integrisan u Vama - o tome nazalost odlucuje samo vreme (a ono ce biti tim krace sto Vam neko strucan pritekne u pomoc).

Bol ostaje zauvek, ali ce uminuti vremenom, a zivot je uvek jaci i on ce Vas poneti dalje ma kako strasno da sada stvari izgfledaju i ma koliko nemoguce da se to sada cini. Slobodno tugujte i slobodno ne morate biti jaki - ovo su situacije za tugovanje, i situacije kada je prirodno biti i slab i nejak i uplasen i ljut - to nas cini ljudima, i poricanje sopstvene slabosti i maskiranje u laznu mocnost moze samo da Vam stvori dodatne probleme i lomove. Trazite pomoc - prijatelja, porodice, terapeuta, psihijatra (lekova za spustanje napetosti), nemojte biti sami, podelite svoj bol, tugujte, placite, bolujte: sve je to deo procesa koji je prirodan i koji morate proci.....I strasnoje sto ga prolazite na ovaj nacin, ali zivot nas ne pita...a ni smrt. Igramo kartama koje su nam podeljene.....

[majja]

Au Garfield, svaka Vam čast.

Konačno da čujem "ne moraš biti jaka i to je sasvim ok"!!!

[Garfield]

Naravno da je ok. I za VAs vazi isto, Majja.

[danka]

Sanci,
ja sam tako negovala do samoga kraja svoju majku i na kraju sam zelela da sto pre umre da bi se oslobodila muka... i pitala sam se isto kao sada ti dokle ce to mucenje da traje... pitala sam se cemu sve to.....

Neke slike su mi ostale urezane u secanju zauvek!

Sa ove vremeneske udaljenosti, mogu reci da tada treba ciniti sve moguce da se dragoj osobi olaksa patnja. Tako da posle nema nikavog kajanja.

Iako mi je prijatelj-lekar govorio nesto slicno kao i Garfild tebi (da osecanja bola i straha kod tako teskih bolesnika otupe isl) to me tada uoste nije umirilo.
Ali jeste sada kada su mi ostala secanja... sada na to gledam drugacije, ali, ponavljam, neke slike su urezane zuvek jer su takva umiranja teska.

Onoga trenutka kada me majka vise nije prepoznavala, kada je pocela da stalno pominje mrtve kao da su zivi, trebalo je da osetim olaksanje.
Ali, ja to tada nisam osetila vec me je to dodatno potreslo.
Kada je vidala "andjela smrti" znala sam da su u pitanju dani koji su joj ostali....

Primetila sam da neke osobe tada prosto beze u rad i posao i bolesnika ostavlaju na negu nekome drugom.
Ja mislim da to nije dobro raditi jer kasnije ostaje osecaj krivice.
Ja sam bila stalno uz nju i u zadnjim trenucima njenog umiranja sam bila vrlo mirna i "upucivala" sam je da ode kod onih koji je zovu.
Primetila sam da culo sluha ostaje do kraja aktivno, te je moj savet da glas uvek bude miran i tih jer to deluje smirujuce na tako teskog bolesnika.

Zalosno je sto je smrt kao sama smrt, ali i kao proces umiranja u nasoj (tj evropskoj) kulturi prosto tabu tema i tada sam se osecala veoma usamljeno jer su se i lekari sklanjali od nas - tada ostaje samo porodica.

Tako da tebi ostaje samo da pomognes sto vise mozes i da prihvatis da je i tako tezak nacin umiranja prosto deo zivota jer niko ne moze da bira kako ce umreti.

svakodobro ti zelim