Међутим, васпитачица нам је још првог дана скренула пажњу на понашање малог харамбаше који све играчке у вртићу сматра својим и не дозвољава другој деци да се играју. Другој деци отима играчке не бирајући ни начин ни средства и у томе показује невероватну упорност. Када нам је то васпитачица рекла, супруга и ја у земљу да пропаднемо.
Не могу да верујем да мој синчић који расте већ три и по године у складној породици, уз брата од девет месеци, сву љубав и пажњу, показује знаке себичности и саможивости. Истина, није имао пуно контаката са децом, није било прилика, али у томе ја лично не видим проблем, напротив. Откако нам је васпитачица рекла за проблем, супруга и ја смо почели обраћати пажњу на тај сегмент понашања и покушали смо да уочимо разлику у понашању пре поласка у вртићи и његовог понашања у вртићу и нисмо успели. Не разликује се ни по чему од друге деце, физички и емотивно је ''као из уџбеника''. Васпитан је тако да зна шта сме а шта не, користи углавном лична искуства (не пипа ринглу, не игра се са упаљачем, не скаче по кревету), за штошта морамо два-три пута да га опоменемо, па и да подвикнемо, али послуша.
Можда треба да напоменем да је у вртићу у тзв мешовитој групи. За почетак у вртићу проводи по три сата дневно; то је неки период привикавања, иако мислим да не би био проблем и да је дуже.
Не бих волео да ми син већ сада прихвати кабадахијске манире па би ми добродошао сваки стручни савет у вези тога шта да предузмем како бисмо супруга и ја синчића васпитали у духу толеранције и ненасиља.
Унапред захвални, брижни родитељи
